7. јул 1941. - почетак устанка против Немаца или српско - српске кланице?

[RYLAH]

На данашњи дан 1941. године, Жикица Јовановић Шпанац је убио два српска жандарма, Богдана Лончара и Миленка Бранковића, који су ту обављали рутинске дужности. Колико сам негде прочитао, дошли су да смире народ који се побунио јер је свештеник локалне цркве одбио да дозволи вашар у порти цркве због ситуације у земљи.

Дуго времена, седми јул је у целој бившој СФРЈ слављен као почетак борбе против окупатора.

Два жандарма су, након 75 година, рехабилитовани као људи који су само чували ред, без икакве доказане везе са службом окупатору.

Шта ви мислите? Да ли је ово био почетак борбе против окупатора, или почетак унутарсрпског клања, чије последице трају и до данас?

[RYLAH]

KONTROVERZE Sudija koji je rehabilitovao žandarme iz Bele Crkve: Žikica Španac 7. jula nije počeo ustanak nego je pucao u Srbe

Vuk Z. Cvijić | 07. 07. 2016 - 15:10h

| Komentara: 30

 

- I dalje postoje otpori da se prihvati istina o tome šta se desilo u Beloj Crkvi 1941 - kaže za „Blic“ Gojko Lazarev, sudija koji je rehabilitovao žandarme koje je pre 75 godina ubio Žikica Jovanović Španac.

 

Foto: Privatna arhivaTreba činjenice sagledati: Sudija Gojko Lazarev

- Tog 7. jula 1941. Žikica Jovanović i još jedan lokalni alkoholičar Cvetin Soldatović pucali su na obične srpske žandarme Bogdana Lončara i Milenka Brakovića, iako tamo i na 50 kilometara u okolini nije bilo nijednog nemačkog vojnika. Te činjenice koje pokazuju da to nije mogao biti početak ustanka protiv okupatora već početak borbe za vlast i revolucije neki i dalje odbijaju da prihvate - kaže Lazarev koji je sada predsednik Višeg suda u Šapcu.

 

Foto: WikipediaNarodni heroj Žikica Jovanović Španac (1914-1942)

On navodi da najviše otpora činjenicama pružaju ljudi koji su decenijama bili izloženi komunističkoj propagandi koja je 7. jul slavila kao Dan ustanka u Srbiji.

- Ljudi teško prihvataju promene i stvarnost koja je drugačija od njihovih uverenja. Oni koji su bili na strani Josipa Broza ne žele da sagledaju činjenice pa će i ove godine slaviti taj dan, kada je u stvari Srbin pucao na Srbina - navodi Lazarev.

 - Tog dana u Beloj Crkvi i na 50 kilometara unaokolo nije nigde bilo ni jednog nemačkog vojnika - kaže Gojko Lazarev.

Na pitanje da li je dobijao pretnje zbog predsedavanja većem koje je 11. decembra 2008. rehabilitovalo ubijene žandarme, Lazarev odgovara da su mu upućivane oštre reči, ali da ih nije shvatao kao pretnje.

- Nekoliko pripadnika partizanskog pokreta mi je upućivalo razne reči. Jedan narodni heroj mi je rekao da je sramota što sam sudija. Nisam reagovao jer je potrebno vreme da se prihvati istina - navodi Lazarev.

On je jedno vreme ostao bez posla, ali kaže da u tome nije bila presudna odluka o rehabilitaciji žandarma, već to što se borio protiv lokalnih moćnika za nezavisnost sudstva.

Foto: WikipediaŽandarmi Bogdan Lončar i Milenko Braković ubijeni 7. jula 1941. u Beloj Crkvi

Datum 7. juli 1941. kada je politički komesar Žikica Jovanović Španac na Ivanjdanskom vašaru u Beloj Crkvi kod Krupnja ubio srpske žandarme Bogdana Lončara i Milenka Brakovića slavljen je do 2001. godine.

Prvoj proslavi 1945. prisutvovao je i Josip Broz Tito koji je predložio Jovanovića za narodnog heroja. Bogdanu Lončaru je 2000. podignut spomenik u porti crkve Svetog Đorđa u Beloj Crkvi, a pored njega je 2002. podignut i spomenik Milenku Brakoviću.

"ŽIKICA JE UBIO ŽANDARME IZ IDEOLOŠKIH RAZLOGA"

- Lončar i Braković su ubijeni bez odluke suda i bez sprovedenog postupka, samo iz ideološko-političkih razloga, kao žrtve progona i nasilja od strane pripadnika partizanskog pokreta, čime je povređeno njihovo pravo na život - naveo je sudija Gojko Lazarev u obrazloženju rehabilitacije Bogdana Lončara i Milenka Brakovića.

http://www.blic.rs/vesti/drustvo/kontroverze-sudija-koji-je-rehabilitovao-zandarme-iz-bele-crkve-zikica-spanac-7-jula/31wz97l

[Драшко]

10 minutes ago, RYLAH рече

 

Шта ви мислите? Да ли је ово био почетак борбе против окупатора, или почетак унутарсрпског клања, чије последице трају и до данас?

Ovo drugo

[RYLAH]

8 minutes ago, Драшко рече

Ovo drugo

Данас гледам расправу на Интернету, и многи паметни и образовани људи, чак и млађа генерација, мисле другачије.

Они мисле да су жандарми били легитимна мета јер су били у служби нацистичког режима и ваде пар примера наредби у којима су жандарми ишли да разваљују комунистичка легла или хапсе комунисте у време Другог светског рата. По њима, то доказује да су жандарми били легитимна мета.

И сам сам се зачудио са колико страсти и једна и друга страна приступају овој теми, и колико реалних аргумената свака страна вади, и колико глупости свака страна просипа.

Што се мене тиче, мислим да је овај празник био апсолутна глупост, и да је изабран јер је Црна Гора славила 13. јули, а Србија је морала, из идеолошких разлога, да буде та која је повела устанак против окупатора, и зато изабран један у суштини несрећан догађај, због сплета околности.

Али бих волео да чујем шта и други мисле, посебно људи који мало више знају о историји, а таквих није мало на форуму, само ако би се укључили у расправу.

[Милан Ракић]

27 minutes ago, RYLAH рече

Дуго времена, седми јул је у целој бившој СФРЈ слављен као почетак борбе против окупатора.

Обележава се и данас

http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9786

[Човек Жоја]

Жандарми из Беле Цркве жртве идеолошког терора

04.01.2009. 

 

Шабац – Хици из пиштоља марке „штајер“, којим је 7. јула 1941. године у Белој Цркви код Крупња комуниста Жикица Јовановић Шпанац убио жандармеријског наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, нису означили почетак устанка против немачког окупатора. Били су испаљени из идеолошко-политичких разлога у жртве прогона и насиља од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот – одлучио је Окружни суд у Шапцу у поступку рехабилитације покојних Лончара и Браковића.

Захтев за рехабилитацију жандарма поднела је новинар из Шапца Стана Муњић, аутор књиге „Син српског Ивањдана“, настале на основу дневника и непосредног казивања Лончареве супруге Божице. Муњићева је навела да се датум ових убистава и даље узима као почетак устанка, иако га је 9. јула 2001. године републички парламент укинуо као државни празник, што је својеврсна манипулација историјом. Она сматра да Лончар и Браковић нису били издајници српског народа и слуге окупатора, већ прве жртве грађанског рата у Србији.

Богдан Лончар био је рођен 1907. године у Јошани код Удбине, од оца Косте Лончара и мајке Милице, а Војноподофицирску школу у Сремској Каменици завршио 1935. године, као први у рангу. Касније је радио у канцеларији првог краљевог ађутанта у Старом двору, да би после слома Југославије у кратком априлском рату 1941. године, са породицом избегао у Мачвански Причиновић код Шапца. Затим је по наређењу преузео жандармеријску станицу у Завлаци код Крупња, у којој је радио заједно са капларом Миленком Браковићем, рођеним 1907. године у селу Доња Врбава код Горњег Милановца, од оца Косте Браковића и мајке Јованке.

Млади подофицир био је ожењен Божицом (Босом), ћерком Личанина Рада Ђукића, који се из далеке Америке вратио бродом да као добровољац ратује за Србију против Аустро-угарске империје, а која је потписнику ових редова такође испричала трагичну судбину своје породице:

„Уочи Ивањдана 1941. сањам ружан сан. Играм и певам у колу, а соба пуна свећа, гуши ме дим, једва дишем. Устанем, а сузе саме теку. Размишљам о својима, окупација је, бринем се... Ујутро, чудан сан ми прича и Богдан. Као, ишао он путем, упао у неки бунар, пружао руке да га спасу, али га је земља затрпала. Мало потом, дође наређење из Команде у Крупњу да се иде у Белу Цркву и види зашто се народ окупио. Знамо да је велики црквени празник Ивањдан, али су окупљања била забрањена. Богдан је отишао на задатак, а ја сам читав дан провела пазећи шестомесечног јединца Зорана.“

Детаље трагедије удовици Богдана Лончара испричао је Станко Поповић, један од очевидаца догађаја:

„Када је завршена служба у цркви, поп и црквењак су казали да мушкарци остану, јер ће бити одржан збор. Нешто иза поднева дошло је петнаестак људи, од којих су неки били наоружани. Жикица, један учитељ и Владан Бојанић су држали говор. Потом су се поздравили и отишли низ реку. На несрећу, после неколико минута стигли су Богдан и Миленко, који су стали под липу, назвали Бога, и питали где је председник. У том тренутку иза окуке се помолио Жикица. Жандарми викнуше да стане, али он иде и даље, брзим кораком, право према нама. Пошто је пришао мало ближе, на отприлике од 8 до 10 метара, извади пиштољ и ја видех како оба жандарма падоше“.

Богдана је метак погодио у фишеклије, које су експлодирале и нанеле му велику рану на стомаку. Тражио је да га сељаци убију да се не мучи, а умро је сат и по касније, када су му дали да се напије воде. Он и Миленко сахрањени су сутрадан у Завлаци, на гробљу крај раскршћа на путу Шабац – Крупањ. Божици је срце поново прокрварило 7. августа 1970. године, када јој је син Зоран погинуо у саобраћајној несрећи недалеко од Шапца. Меморијални фудбалски турнир, који је Божица неколико година заредом организовала, угасио се, јер се неко досетио да пита „шта се то у граду игра под именом непријатељског сина“.

Нажалост, блага и скромна Божица, која је остатак свог живота провела на релацији гробље – кућа у Масариковој улици број 114, није дочекала рехабилитацију супруга Богдана Лончара и Миленка Браковића. Умрла је 7. марта ове године у 84. години живота.

http://www.politika.rs/scc/clanak/69738/Zandarmi-iz-Bele-Crkve-zrtve-ideoloskog-terora

Топла препорука свима. Не знам да ли се и где може пронаћи књига, ја је стицајем околности имам код себе јер је Стана Муњић школска мог маторог па је добио на поклон. Гарантујем плакање. Знате оно кад за неког кажу "душа од човека", е па књига би била отприлике то, говор душе.

Ево прекуцао сам кратки, претпоследњи део књиге (баба Босиног дневника), пошто је у складу са оним Рилетовим "српским клањем" из уводног поста. 

Цитат

Страх и бег били су цео мој живот, а нигде ни од кога нисам побегла и све су се моје бојазни оствариле. Као гавран на сувој грани живим сама, још сам део њихове мрачне прошлости, а и они моје страшне у којој није било суда, само казне. 

Не желим више ништа и не бојим се никога. Потпуна тишина у мени. Дишем лако, као на високој планини. Идући уназад до најболнијег места у себи сазнала сам да они имају мање него што имам ја која ништа немам.

Од оног, педесет девет је Ивањдана иза мене. Педесет девет година за причање. Али чемерна прича је као свезан пас. Никад се не зна с које стране јој треба прићи а да ти људи опет не изједају душу. Зато ћу је утрнути овде, као некад лампу пред спавање.

Бог ми је сведок да нисам хтела да будем тужилац, иако ми до светине није стало. Крива сам само пред тобом, а њих ће Господ понаособ питати: Где ти је брат, Каине?

 

[Драшко]

Jedno su partizani-prvoborci-mladi ljudi željni slobode od okupatora (moj deda- stric) a drugo su ideolozi-pokretači, koji su kako stoje stvari umeli da ubijaju i svoj narod, "buržoaziju" i sveštenstvo i da one prve pošalju na "kvarner" gde će da im polome sva rebra...jer ovi ne mogu da promene "kasetu" koju su im prvobitno stavili

To je moj doživljaj posle svih podataka koje sam čuo u vezi tih vremene...nešto od aktera nešto čitao

[Ћириличар]

Истина је најчешће негдје у средини. Не видим зашто се не би на овај догађај не би гледало и као на почетак устанка ( јер је такорећи испаљен први метак против представника власти која је сарађивала са окупатором ) и као почетак међусрпских сукоба и подјела ( што и јесте у суштини ). Рекао бих да је овај догађај почетак нове епохе у српској савременој историји.

Проблем је што људи генерално траже једнозначно тумачење свих историјских догађаја, па тако су неразјашњене ситнице код нас увијек најбитније. Реалност је да већина догађаја у историји није једнозначна и једнодимензионална. Оно што је "праведни гнијев" једне стране је злочиначко насиље за другу... и ниједно од та два виђења није далеко од истине. Ето, као и Косово, на дуже стаже јесте српски пораз, али краткорочно гледајући је побједа. 

 

[Човек Жоја]

29 minutes ago, Ћириличар рече

Не видим зашто се не би на овај догађај не би гледало и као на почетак устанка ( јер је такорећи испаљен први метак против представника власти која је сарађивала са окупатором ) и као почетак међусрпских сукоба и подјела ( што и јесте у суштини ).

Предлажем ти, као историчару, да добро проучиш појаву и појам "колаборације". Бројни стручни радови су написани на ту тему, из којих се углавном (ако није реч о Д. Стојановић и сличним) може закључити да је начин на који је "колаборација" код нас објашњавана деценијама, у суштини поприлична глупост натопљена идеологијом, и да ствар ни издалека не изгледа онако како су је комунистички историчари представљали.

[Ћириличар]

4 hours ago, Ђоле Пролеће рече

Предлажем ти, као историчару, да добро проучиш појаву и појам "колаборације". Бројни стручни радови су написани на ту тему, из којих се углавном (ако није реч о Д. Стојановић и сличним) може закључити да је начин на који је "колаборација" код нас објашњавана деценијама, у суштини поприлична глупост натопљена идеологијом, и да ствар ни издалека не изгледа онако како су је комунистички историчари представљали.

Ах, чек док завршим са идиотлуцима од деведесетих па наовамо, па онда и са средњим вијеком  Да, комунисти су неспорно доста, па хајдемо рећи, "преувеличавали", да не кажем често и лагали. Но чак и када би се узело све што нам је сервирано у ФНРЈ и СФРЈ као истинито, опет остаје отворено питање нашег односа према прошлим догађајима који је увелико под утицајем пристрасности, емоција и незнања.

Рецимо, мени је савршено и потпуно исправно како је Русија рјешила свој однос према СССР-у и Царевини и мислим да такав однос треба и код нас да постоји према нашој прошлости - да не одбацујемо ништа што се десило, да препознамо и прихватимо истину и да поштујемо идеје и идеале свих који су утицали на нашу историју у позитивном смислу, али да признамо и црне моменте и запамтимо их као опомену ( без неоправдане грижње савјести савремених нараштаја, која и данас мучи Нијемце ). Циљ је све узети и из свега извући јединствене поуке.

Нешто типа:"Коме није жао што је Југославија нестала, тај нема срца, али ко је жели натраг, тај нема мозга." :)

[Ћириличар]

4 hours ago, Ђоле Пролеће рече

Предлажем ти, као историчару, да добро проучиш појаву и појам "колаборације". Бројни стручни радови су написани на ту тему, из којих се углавном (ако није реч о Д. Стојановић и сличним) може закључити да је начин на који је "колаборација" код нас објашњавана деценијама, у суштини поприлична глупост натопљена идеологијом, и да ствар ни издалека не изгледа онако како су је комунистички историчари представљали.

А Латинка и Прпа, ништа то? 

[RYLAH]

29 minutes ago, Ћириличар рече

А Латинка и Прпа, ништа то? 

[Ignjatije]

Устанак против окупатора је почео на Равној Гори. Остало је историја, или повијест, како за кога.

[Човек Жоја]

1 hour ago, Ћириличар рече

А Латинка и Прпа, ништа то? 

Ма о њима се и ради, само имају наследнике, то је зло и наопако.

1 hour ago, Ћириличар рече

Ах, чек док завршим са идиотлуцима од деведесетих па наовамо, па онда и са средњим вијеком  Да, комунисти су неспорно доста, па хајдемо рећи, "преувеличавали", да не кажем често и лагали. Но чак и када би се узело све што нам је сервирано у ФНРЈ и СФРЈ као истинито, опет остаје отворено питање нашег односа према прошлим догађајима који је увелико под утицајем пристрасности, емоција и незнања.

Рецимо, мени је савршено и потпуно исправно како је Русија рјешила свој однос према СССР-у и Царевини и мислим да такав однос треба и код нас да постоји према нашој прошлости - да не одбацујемо ништа што се десило, да препознамо и прихватимо истину и да поштујемо идеје и идеале свих који су утицали на нашу историју у позитивном смислу, али да признамо и црне моменте и запамтимо их као опомену ( без неоправдане грижње савјести савремених нараштаја, која и данас мучи Нијемце ). Циљ је све узети и из свега извући јединствене поуке.

Нешто типа:"Коме није жао што је Југославија нестала, тај нема срца, али ко је жели натраг, тај нема мозга."

Гледао си "Подземље" (Ковачевић-Кустурица). Знаш да је добар део приче смештен у онај подрум у којем је деценијама након рата и даље трајао рат. Е па то је зло те друге половине прошлог века (на страну сад пљачка и злочини), у том константном, вишегенерацијском држању колективне свести у стању илузије путем соц. инжењеринга. Фингирала се стварност. Живело се у једној ооогрооомној лажи, вештачки конструисаном "братству и јединству" које је одржавано репресијом. Цела та комунистичка владавина је једно комплетно, колективно лудило које је своје право лице показало у грађанском рату. Замисли ситуацију у којој В. Кадијевић тамо негде око 90те пита Цимермана, парафразирам, како можете да сарађујете са Немцима кад сте у другом рату били њихови непријатељи...Не може се поштовати тоталитарна идеја због које се пљачка и убија, и због које се у рату учествује искључиво ради остварења "револуционарних циљева" а који подразумевају насилно освајање власти и отимање и присвајање отетог. То је нонсенс. Тако да је са моје стране то време осуђено без обзира каква била званична, државна политика по том питању, као и било чије емоције, носталгија и слично томе. То је просто прогутано време, прогутане генерације, и такође време које је за дууго, генерацијама, отело будућност. То мора бити одбачено и историјски осуђено, иначе нема да мрднемо.

Запитајмо се, зашто од свих земаља источне и југоистиочне Европе само Србија још увек није усвојила резолуцију Савета Европе (или парламнет. скупшт., тако нешто, сад сам сметнуо са ума, не могу тачно да се сетим), којом су осуђени комунистички злочини? 

Видиш, ствар је чини ми се у месијанизму. Зашто је још само код Срба јак тај југоносталг. набој, шта је то што Србе вуче, тера их натраг, на повратак у прошлост у којој је било боље? Пази, то није само ствар са Титом, кад је Ранковић умро 100 хиљ. људи је скандирало "Лека!", иста прича је и са Слобом. Нама је изгледа потребан месија, вођа, који нуди земаљско царство, царство једнакости. То је наша стара бољка, још од Милошевог времена кад су Срби постали слободни сељаци, па онда нарочито преко С. Марковића, радикала и њихове "класне борбе" против бирократије (јер није било "трулих капиталиста" па су бирократе дошле као добар супститут-упоредити са Милошевићевом антибирократском револуцијом...) итд...Е, ми још увек пливамо у тој матици која краде будућност. Зато се са тих "дрога" морамо раскачити а то не иде ако не признамо да су те деценије биле штетне и погрешне. Људи се тешко мире са тим да су део живота провели у лажи, да им је део живота био лажан. А хришћански гледано, без те самоспознаје нема метаноје, покајања, преображаја.

[Зосима]

Прве праве борбе 41, извели су заједно и четници и партизани, Чачак је зајднички ослобођен,Ваљево и још понешто,али недуго после тога су се разишли...

Ево једне старе фотке паметних жена чачанског краја,које су (пред)виделе ,где та прича води...