Велике љубави великих људи

[Снежана]

 

Pablo Pikaso u iskrivljenim linijama ljubavi

 

 

Retki su slikari koji nisu ovekovečili na platnu ženu za kojom žude, ali je samo jedan onaj koji je svoje muze emotivno „mleo“ iskrivljavajući ih u svrhu umetnosti, Pablo Pikaso.

Za razliku od slikara koji na platno prenose lepotu žene ili ljubavnice, Pablo Pikaso je svoju slikarsku palicu usmeravao u pravcu uvrnute mašte, koja ne samo da zamišlja patnju žena koje slika, već i bukvalno usisava život onih koje su upale u njegovu ljubavnu mrežu. To je razlog što njegovi modeli na platnu deluju iskrivljeno u raznim izmučenim oblicima, kao da ih je secirao u delove prožete patnjom, a onda poput nespretnog klesara pokušavao da ih sastavi u delove koji se jednom razbijeni više nikako ne uklapaju.

Njegov slikarski opus zapravo predstavlja dnevnik slavnog slikara, koji je slikajući one koje su ga okruživale i volele, nesvesno pisao o onome što se dešavalo u njegovom umu i ljubavnom životu.

Takav pristup je bio pokretač dva nova pravca u slikarstvu, kubizam i sugestivni ekspresionalizam, koji su Pikasu doneli svetsku slavu slikara čije se slike najviše kradu, ali su ujedno postale i razlog zbog kojeg je on postao i neko čije radove i životnu priču posmatraju svetski psihijatari i psiholozi, a čije se dijagnoze kreću u dijapazonu od raznih mentalnih bolesti, do podvojene ličnosti i šizofrenije.

Verujući da žene postoje kako bi njega zadovoljile, Pikaso je imao buran ljubavni život ispunjen paralelnim vezama. Kako su njegova osećanja prema ljubavnicama oscilirala od ekstremne nežnosti do ozbiljne mržnje, i kako je smatrao da su žene „sprave za izazivanje patnje“, delio ih je u dve kategorije: otirači i boginje.

Ko su bile žene koje je on zaista voleo?

 

Fernanda Olivije (Fernende Olivier, rođena Amélie Lang)

 

 

Kada je 1904. upoznao svoju prvu pravu ljubav, Fernandu Olivije, Pikaso nije ni sanjao o tome da će ta crvenokosa, kontradiktorna devojka promeniti tok ne samo njegovog stvaralaštva, već i čitave zapadne umetnosti.

Mada je bila model, Fernanda je ušla u njegov studio samo da bi se sklonila od kiše, a onda je, uhvaćena u njegove slikarske linije ostala tu narednih sedam godina. Bio je to period u kojem je slavni slikar bio toliko zaljubljen da je čak radio sve poslove po kuči. Bio je posesivan, zabranio joj je da pozira drugim umetnicima, želeo je samo za sebe.

U umetničkom pogledu, preokret se dogodio 1906. kada je sa njom boravio u španskom selu Gosol, gde je prilikom izrade Fernandinih portreta kombinovao žensku lepotu i kubističku arhitekturu sela. Na osnovu brojnih portreta, lako se moglo zaključiti kako se menjao odnos između njih dvoje, od strastvene ljubavi, preko posrtanja, do prekida praćenog brojnim ružnim postupcima. Fernanda je patila od bolesti bubrega, što je mladi umetnik tumačio kao izdaju i prepreku ka daleko važnijem cilju – stvaranja umetnosti. Fernanda nije mogla da podnese njegovu sebičnost, pa je u želji da ga učini ljubomornim, 1912. otišla sa nepoznatim italijanskim slikarom, što je u njemu izazvalo pravu emocionalnu buru, a bes koji je tada osetio je doveo do raskidanja sa renesansnom idejom utvrđene perspektive. Od tada slikarstvo više neće biti isto.   

Eva Guel (Eva Gouel, rođena Marcelle Humbert)

 

Eva Guel

 

Ljubav prema Fernandinoj dobroj prijateljici Marsel Humber, koju je Pikaso zvao Eva Gouel, rodila se iz osvete. Od svih žena koje je voleo, o Evi se najmanje zna, a njen život pre njega je ostao potpuna misterija. Par godina koje je provela sa Pikasom vezuju se za njegov period sintetičkog kubizma. Evin portret nikada nije naslikao, ali joj je posvetio par slika koje je nazvao “Ma Jolie” i “J’aime Eva” (Moja lepa i Volim Evu), što je bio jedini put da je otvoreno kroz umetnost iskazao privrženost nekoj ženi.

Kako on jednostavno nije mogao da bude veran, započeo je aferu sa Gabi Depardje u trenutku kada se Eva razbolela od tuberkuloze. Ipak, bio je uz nju kada je 1915. umirala, a njena smrt ga je toliko pogodila da jedno vreme nakon toga nije mogao emotivno da se veže. To je bio period u kome je imao mnogo veza za jednu noć.  

Ogla Hohlova (О́льга Хо́хлова)

 

Olga Hohlova

 

Svoju sledeću veliku ljubav i prvu suprugu, Pikaso je upoznao u Rimu 1917. gde je radio na baletu „Parade“. Ugledavši prelepu ukrajinsku balerinu Oglu Hahlovu, zaljubio se na prvi pogled. Venčali su se već sledeće godine u pravoslavnoj crkvi u Parizu, a 1921. su dobili sina, Paula. Tada se njegovo stvaralaštvo okreće temi majke i deteta, što ga nije držalo dugo. Period proveden sa Olgom mu je doneo stvaralački preokret od apstrakcije u kojoj je menjao svet, do konzervativnog neoklasizma.  

Njihov brak je bio buran, prepun svađa i prebacivanja. Olga je na sve načine pokušavala da ukroti njegovu neobuzdanu narav, a on da nastavi sa boemskim životom, što je dovelo do potpunog raskola u njihovom odnosu. Njegovi umetnički prikazi supruge su počeli da odišu mržnjom i odbojnošću, da bi je konačno predstavio sa izvrnutim zubima, udovima i vaginom, zbog čega je ona počela da gubi vezu sa stvarnošću.

Pošto je francuski zakon nalagao podelu imovine bračnih drugova u slučaju razvoda, oni su se rastali 1935, ali su ostali u formalnom braku sve do njene smrti 1955. Nakon rastanka, Olga je doživela nervni slom, a on je nastavio buran emotivan život sa drugim ženama.   

Mari-Tereza Valter (Marie-Thérèse Walter)

 

Mari Tereza

 

U ulici u kojoj su Pikaso i Olga imali stan, živela je prelepa sedamnaestogodišnja devojka, sportskog izgleda i energičnog duha, Mari-Tereza. Ona je četrdesetšestogodišnjem slikaru zapala za oko čim ju je prvi put ugledao. Punih osam godina je uspevao da od Olge sakrije njihovu vezu, sve do trenutka kada je sa njom 1935. dobio ćerku Maju (Maria De La Concepción), čiji je sin Olivije, 2004. objavio knjigu o svom slavnom dedi „Pikaso: Prava porodična priča (Picasso: The Real Family Story).

Portreti iz perioda koji je Pikaso proveo sa Mari-Terezom, odišu idiličnim erotizmom u kome se oseća da oboje uživaju. Ona u sopstvenoj senzualnosti, a on u savršenstvu prizora koji prenosi na platno.

Međutim, ni sva njena lepota i mladost nisu uspeli da ga zadrže sa njom. Kao što svaka žena oseća da gubi pažnju dragog čoveka, tako je i Mari-Tereza znala da se slikar zaljubljuje u Doru Mar. Toliko je bila ljubomorna na nju da su se jednom prilikom pobile u njegovom ateljeu. Sukob je počeo svađom, a kada je slikar sa očiglenim uživanjem u prizoru izgovorio: „Morećete da se izborite za mene“, skočile su jedna na drugu ne razmišljajući. Tu bitku je Mari-Tereza izgubila i pre nego što se u nju upustila. Pikaso je već bio ozbiljno zaljubljen u svoju novu muzu.

Mari-Tereza je Pikasa volela do kraja njegovog života. Četiri godine nakon njegove smrti, tragično je okončala svoj život. Obesila se. 

Dora Mar (Dora Maar, rođena Henriette Theodora Marković)

 

Dora Mar

 

Prvi susret Pikasa i Dore u Café les Deux Magots, protekao je u znaku igre u kojoj on zabada nož u sto između njenih prstiju. Zabava je završena tako što je konačno pogodio u prst, a ljubav počela da se rađa kada ju je zamolio da mu pokloni krvavu rukavicu koju je kasnije brižno čuvao u svom ateljeu.  

Odrasla u Argentini kao Teodora Marković, atraktivna Dora Mar jugoslovenskog porekla, bila je muza slikara narednih sedam godina. To je bio period u kojem je naslikao neka od svojih neprocenjivih dela.

Pikasa je oduševljavala njena tuga, čiji je razlog bio to što ne može da zatrudni. Samim tim bila je užasno ljubomorna na Mari-Terazu i njihovu ćerku Maju. Taj bol je slikaru dao novu isnpiraciju. Uživao je da slika “predivnu, tužnu Doru”. U tom periodu je nastala jedna od najpoznatijih slika Pabla Pikasa Žena koja place, (slika iznad u sredini) kao i čuvena depreivna Gernika (slika iznad levo).

Portret nastao dok je ljubav među njima cvetala, Dora Mar sa mačkom, je 2006. prodata za 95,216.00$, čime je zauzela drugo mesto najskupljih slika čuvenog slikara, a osmo na listi najskupljih slikara u istoriji (slika iznad desno).

Kako je Pikaso bio emotivna pijavica koja je svojom harizmom u potrazi za inspiracijom bukvalno proždirao živote svojih muza, i Doru je napustio 1943. zbog mlađe Fransoaz. Sve to je dovelo do njene nervne rastrojenosti. Povukla se u samački život, a svoju uspešnu umetničku karijeru bacila u sunovrat. Umrla je sama i siromašna.

Fransoaz Žilo (Françoise Gilot)

 

Fransoaz Žilo

 

Fransoaz Žilo nije želela da bude jedna od onih koje je Pikaso obeležio na platnu, a onda bacio niz lavinu u potrazi za novom ljubavnicom. Iako je šezdesetogodišnjeg slavnog slikara upoznala kada je imala samo dvadesetjednu godinu, imala je čvrst karakter, pa je ostala poznata po tome što je bila jedina muza koja je Pikasa prozrela i napustila.

Upoznali su se nakon njene prve izložbe slika. Tokom devet godina koliko su proveli zajedno, pokušavala je da se sa njegovim okrutnostima bori smireno, vodeći jedan miran život. U ovoj vezi Pikaso je dobio dvoje dece, Kloda i Palomu. Takva ljubavna veza Pikasu nije bila inspirativna, pa je sve češće viđao druge žene, što je dovelo do toga da ga Fransoaz zauvek napusti. Pikasovi biografi su zapisali da je u trenutku dok je odlazila od njega, slikar vikao: “Nijedna žena ne napušta čoveka kao što sam ja! Gde ćeš?”

Nisam želela da postanem poznata kao ‘period Žilo’, posle svih Fernanda, Olga, Mari-Terez, Dora perioda. Znala sam da je Pikasov način da ubije ženu s kojom je taj što će naslikati njen portret. To je ono što je već bilo tipično za Pikasa – kada više nije mario za žene s kojima je bio, slikao je njihove nemilosrdne portrete, a iz pozadine najavljivao svoj novi ljubavni ili seksualni interes, napisala je Fransoaz u knjizi “Život sa Pikasom” (Vivre Avec Picasso), koja je prodata u million primeraka.

Objavljivanje ovog romana je razbesnelo slavnog slikara do te mere da do kraja života više nije progovorio ni reč sa Fransoaz, niti se sreo sa njihovo dvoje dece, kojima je čak pokušao i da oduzme prezime Rouz-Picasso.

Pablo je bio najveća ljubav mog života, ali otišla sam pre nego što me je uništio. Čovek mora nešto da preduzme da zaštiti sebe. Ja jesam. Ostale nisu. Pogledajte šta im se dogodilo - držale su se moćnog minotaura i platile su žestoku cenu, pisala je ona.

Iako je u poznim godinama, Žilo i dalje aktivno stvara i izlaže svoja umetnička dela.

Žaklina Rok (Jacqueline Roque)

 

Zaklina Rok

 

Poslednju svoju veliku ljubav, Žaklinu Rok, Pikaso je upoznao sa 79 godina u fabrici grnčarije, u koju je često dolazio. Mada analitičari tvrde da se sa njom oženio “iz inata” prema Fransoaz, izgleda da je ona konačno uspela da ga smiri, pošto su ostali zajedno narednih 20 godina, sve do njegove smrti.

Ističući njeno mačkasto lice i dug vrat, njoj je posvetio najveći deo svog opusa. Dok je slikao preko 400 Žaklininih portreta i oko 1200 crteža, Pikasovi potezi su ponovo postali smireni. Na svoj 90-ti rođendan, Pikaso je postao prvi živi slikar čija je izložba priređena u Luvru.  

Kada je 1973. preminuo, Žaklina nije dozvolila Klodu i Palomi da prisustvuju sahrani, a oko umetničkog nasleđa je često ulazila sa njima u sporove. Na kraju je, kao kompromisno rešenje, otvoren Musée Picasso u Parizu.

Kao i ostale njegove muze, Žaklina je bila emotivno zavisna od Pikasa do neslućeno bolnih razmera, što je i nju uništilo. Oduzela je sebi život 1986.

Iako je Pablo Pikaso opsednut ženama, zavođenjem i seksom, tokom svog života imao možda i stotinak afera, samo ovih sedam žena su ostavile bitan trag u njegovom stvaralaštvu, pokrenuvši svaka na svoj način po jednu novu fazu u njegovoj umetiničkoj kreativnosti.

Uprkos sebičnosti koja je podrazumevala da sebe i svoju umetnost uvek stavi na prvo mesto, činjenica je da su zahvaljući njemu njegove muze postale večne.      

http://www.medias.rs/velike-ljubvi-velikih-ljudi-xi-pablo-pikaso-u-iskrivljenim-linijama-ljubavi

[Снежана]

 

Oskar Vajld i Konstanca Lojd

 

 

Priča o ljubavima slavnog pisca, neobična za vreme u kojem je živeo, dugo je tražila mesto u našem feljtonu. Ljubavna idila Oskara i Konstance Vajld prekinuta je njegovom neočekivanom samospoznajom, kada se u zrelim godinama upustio u emotivnu vezu sa muškarcem, mladim lordom Daglasom.

Krajem XIX veka, London je bio grad gde se na društveni napredak, umetnost, ljudske slobode i emancipaciju žena gledalo sa velikim odobravanjem. Oko društvene grupe Estetiks, koja se zalagala za ukidanje sputavajuće viktorijanske mode okupljao se veliki broj kreativnih ljudi, a među njima i Konstanca Lojd, slobodoumna i zabavna mlada žena. U krugovima Estetiksa, na zabavi u Grosvenor galeriji, Konstanca je upoznala književnu zvezdu u usponu, kritičara, pesnika i plejboja - Oskara Vajlda.

 

 

Druženja u Grosvenor galeriji su obeležila društveni život Londona na kraju XIX veka.

 

 

Zahvaljujući velikodušnim prihodima koje je dobijala od imovine svog dede, Konstanca je sebi mogla da dozvoli luksuz da se uda iz ljubavi i strasti, bez brige za materijalnu sigurnost. U jesen 1880. godine, dvadesetjednogodišnja Konstanca je poslala pismo bratu gde kaže da „traži nešto posebno od života, jer ne želi da njeno večito sanjanje postane nezdravo”. Koliko će je posebnost za kojom je tragala koštati, u tom trenutku nije mogla da pretpostavi.

Nagoveštaj sukoba njenih i Oskarovih etičkih načela nalazi se u ranoj prepisci mladog para, gde Konstanca kritikuje njegove stavove prema umetnosti rečima „plašim se da se ne slažem sa tvojim mišljenjem o umetnosti, koja ne može biti savršena bez savršene moralnosti, dok ti tvrdiš da su to različite i odvojive stvari”.

Vreme u kojem su živeli je donelo mnogo promena i napredak u ljudskim pravima, naročito nakon usvajanja Akta o imovini udatih žena, usvojenog 1882. godine, kojim su Britanke dobile pravo da raspolažu i trguju svojom imovinom, zadužuju se na svoje ime i pokreću sudske sporove. Ipak, konzervativni ostrvljani nisu bili spremni za skandal koji će im uskoro prirediti Oskar Vajld.

Nakon venčanja sa Oskarom, 1884. godine, Konstanca je istinski uživala u ljubavi i pažnji koju je dobijala od šarmantnog plejboja koji je umeo sa rečima. O tome svedoče i njena pisma.

„Kako da odgovorim na tvoja pisma, ona su isuviše lepa za reči koje znam. Mogu samo da sanjam o tebi po ceo dan... Kada bi imao magični kristal, ne bi mogao da vidiš ništa, veruj mi, sem tvog dragog lika u njemu zauvek. U mojim očima ne postoji ništa sem ljubavi prema tebi.”

Odmah nakon venčanja, par je za dve godine dobio dva sina, ali je slika sreće koja je predstavljena javnosti realno postajala sve više slika lične tuge i nezadovoljstva sa obe strane. U pismu prijatelju, Oskar piše o svojim osećanjima, gde se jasno vidi da zadovoljenje emotivnih potreba ne vidi u braku sa Konstancom.

„Postoje romantična sećanja i želja za romansom - ali samo to. Naši trenuci ekstaze su puka senka onoga što smo nekada osećali, ili ćemo osetiti jednog dana... Ponekad mi se čini da je život umetnika dugo i usamljeno samoubistvo i žao mi je zbog toga.”

Iako emotivno udaljeni, Oskar i Konstanca u visokom londonskom društvu još neko vreme uspevaju da sačuvaju iluziju skladnog para. Ona postaje društveno aktivna kao najglasniji zagovornik modne reforme i figurira kao vlasnica Oskarovog modnog magazina. Manje naklonjeni poštovaoci njenog rada počinju da šuškaju po londonskim krugovima da gospođa Vajld ne propušta priliku da se uplete u bilo šta za šta smatra da je dovoljno pomodno, pa bila to prava žena ili spiritualizam.

Ipak, Oskar joj je duboko zahvalan što se ne meša u previše u njegov život i ostavlja mu prostor da svoje emotivna lutanja nastavi sa drugim ženama, a kasnije i sa muškarcima. U drugoj knjizi bajki koju je objavio stoji posveta Konstanci:

„Katedrala je tebi posvećena. Male kapele pored su za druge svece... Sveće koje gore sa strane nisu veće niti sjajnije od velike zlatne svetiljke na oltaru, koja ima neverovatno srce i večni plamen.”

Dramski tekstovi koji su punili londonska pozorišta  i zabavan, dečački karakter, činili su da Oskar Vajld bude omiljeni viktorijanski pisac na čije se sitne ispade gledalo blagonaklono. Carinike je pozdravljao sa „nemam ništa da prijavim osim svog genija”, sugrađane je nazivao „divnim idiotima i briljantnim ludacima”, publici se nakon predstava klanjao sa cigaretom u ustima i preterivao u svim porocima.

 

 

Oskar i Konstanca Vajld sa starijim sinom Kirilom.

 

 

Ipak, njegovu izjavu „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!” London nije mogao da „proguta“. Otac dva sina i cenjeni umetnik izazvao je javnu sablazan upustivši se u intimnu vezu sa mladim lordom Alfredom Daglasom, vatrenim obožavaocem njegovog romana „Slika Dorijana Greja”. Ova veza je otvorila novo poglavlje u životu Oskara Vajlda, prožeto perverzijom i druženjem sa starim poznanicima lorda Daglasa - mladim muškim prostitutkama.

Uticajna porodica Daglas, prvenstveno lordov otac markiz od Kvinsberija, pokušavala je na sve načine da osujeti ovu vezu za koju su krivili slavnog pisca. Prvo po privatnoj tužbi, a kasnije i krivično, Vajld je 1895. godine zbog „nakaznog ponašanja” osuđen na dvogodišnji prinudni rad, a od strane londonske javnosti na doživotnu nepodobnost.

 

 

Oskar Vajld i lord Alfred Daglas

 

 

Njegova predviđanja iz mladosti, kada je izjavio „potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen” doslovno su se obistinila. Bio je i jedno drugo. Konstanca Vajld je napustila zemlju kada je Oskar završio u zatvoru i privremeno se nastanila u Švajcarskoj, promenivši prezime sebi i sinovima u Holand. Posetila ga je u zatvoru samo jednom, da mu donese vest o smrti majke i natera ga da se odrekne svih roditeljskih prava nad decom. Samo tri godine kasnije, u četrdesetoj godini, Konstanca je umrla nakon operacije kojom je pokušala da izleči jedan oblik paralize zadobijen posle pada niz stepenice u vreme kada je živela u Londonu. Sahranjena je u Đenovi, pod lažnim imenom, a tek mnogo godina kasnije njen brat je na spomenik dodao epitaf „Supruga Oskara Vajlda”.

 

 

Nedugo nakon Konstance, Oskar je preminuo u Parizu od posledica meningitisa, 1900. godine, tri godine nakon što je odslužio kaznu. Nespreman da se odrekne lorda Daglasa, nije ispoštovao jedini uslov koji mu je Konstanca postavila da bi mu finansijski pomogla nakon izlaska iz zatvora. Nakon što je i ljubav sa mladim lordom u Parizu doživela fijasko, ostao je sam i siromašan u jeftinom pariskom hotelu.

Sećanje na njegov duhoviti um koji ga nije izdao ni u najtežim životnim okolnostima sačuvan je u poslednjoj anegdoti iz života slavnog pisca; esteta i zaljubljenik u lepotu, modu i luksuz, iz dna duše je prezirao neugledne tapete na zidovima hotelske sobe, toliko da im se neposredno pred smrt obratio rečima: „jedno od nas će morati da ode”.

 

 

Spomenik Oskaru Vajldu postavljen je tako da statua pisca gleda na njegovu kuću u Londonu.

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-xii-oskar-vajld-i-konstanca-lojd

[Данче*]

Снеле много лепа тема, за задовољство је пратим!

[Снежана]

13 minutes ago, Данче* рече

Снеле много лепа тема, за задовољство је пратим!

Хвала Данче

[ines]

http://www.srbijadanas.com/clanak/tako-je-govorila-ruska-carica-15-najneznijih-citata-aleksandre-romanove-o-ljubavi-u-braku-i

 

[Снежана]

 

Mudrost srca, Čarli Čaplin i Una O'Nil

 

 

U odelu prepunom zakrpa, prevelikim cipelama i sa vragolastim osmehom, on se kao prva zvezda nemog filma dogegao u svet umetnosti i naklonom šešira osvojio svet. 

Dok je pomerajući granice sedme umetnosti kao glumac, reditelj, scenarista i producent Čarli Čaplin pridobijao sve više poštovalaca, njegov ljubavni život pun afera i skandaloznih veza stvarao je negativnu medijsku sliku i ozbiljnu kritiku javnosti. Pre nego što je upoznao ćerku mezimicu slavnog dramskog pisca, nobelovca Judžina O’ Nila, Čarli se ženio tri puta i imao bezbroj ljubavnih afera sa mladim devojkama. Kako su prve dve njegove supruge, Mildred Harris i Lita Grej imale samo 16 godina, a Polet Džulijet Godard kao treća, sa 19 godina bila njegova najstarija izabranica, ova njegova sklonost je prema nekim biografima poslužila kao inspiracija Vladimiru Nabokovu za „Lolitu“, koja je u savremenu kulturu izražavanja ušla kao simbol izuzetno mlade devojke naklonjene starijim muškarcima.

U umetničkom smislu on je svojom britkim humorom i neodoljivim šarmom nastavio da pleni jedan deo gledalaca, ali je zbog ovakvog privatnog života i izgubio veliki broj fanova, što se odrazilo na gledanost njegovih filmova koja je ozbiljno opadala.

Zbog svih afera sa maloletnim devojkama o kojima su medijij brujali, razumljivo je da je osvojivši najvažnije srce u svom životu, drugo zauvek slomio - srce svog budućeg tasta, Judžina O’Nila. 

"Kada sam zaista počeo da volim sebe, shvatio sam koliko može da bude uvredljivo kada pokušavam da nateram nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna na to, pa čak iako sam ta osoba ja. Danas to zovem poštovanjem!"

U vreme kada je upoznao Unu O'Nil, Čarli se nalazio u žiži javnosti zbog sudskog procesa u kome ga je starleta Džoan Beri tužila za utvrđivanje očinstva. Mada su dokazi jasno pokazali da je nevin, ovaj događaj je bio samo kap u prepunoj čaši njegovih ljubavnih afera, koje se nikako nisu dopadale budućem tastu. Kako je Čarli u to vreme imao 52, a Una samo 16 godina, optužio ga je za zavođenje maloletnice.

Uzalud je otac pokušavao da svoju mezimicu odvrati od ove ljubavi, a ćerka da izmoli oca da se predomisli. Judžin je bio kategoričan: ako se Una odluči za ovaj brak, on će je se odreći. Nadajući se da je reč o afektu i da će vremenom popustiti, Una se 16. juna 1943. udala za Čarlija, ali se po pitanju očeve odluke prevarila. Iako je kao prelepa tamnokosa devojčica blistavog uma bila očeva miljenica, ovaj čin nije mogao da joj oprosti. Nikada više sa njom nije progovorio ni jednu jedinu reč.  

"Kada sam zaista počeo da volim sebe, prestao sam da žudim za nekim drugačijim životom i mogao sam da vidim da je sve što me je okruživalo bilo poziv da rastem i da se razvijam. Danas to zovem zrelost!"

Prevario se i Judžin. Čarli je u četvrtom braku konačno našao pravu ljubav, pa je svoj nekada neobuzdani ljubavni život zamenio za skladno porodični. Una mu je pružila bezrezervnu podršku koja mu je na zalasku karijere bila neophodna, a on je njoj zamenio očinsku figuru koja joj je mnogo nedostajala. Dobili su pet ćerki (Džeraldinu, Hosephinu, Džejn, Viktoriju i Anet Emili) i tri sina (Kristifora, Judžina i Majkla).

Tokom proslave osamdesetog rođendana, na pitanje novinara kako mu je u braku, Čarli je vragolasto odgovorio: "U mom braku je sve u redu osim što mi je supruga stara, pa ne može da mi rodi još jedno dete."

Iako Judžin do kraja života nije želeo nikakav kontakt sa odbeglom ćerkom, ona mu je jednom nedeljno pisala, ne znajući da njen otac nikada ni jedno njeno pismo nije otvorio. Sva ih je uredno čuvao na noćnom stočiću pored kreveta, sve dok jedne noći sa njima pokraj sebe nije preminuo.  

Uprkos ogromnoj razlici u godinama, Čarli i Una su više od 30 godina proveli zajedno u skladnom braku. Nakon njegove smrti u 88-oj godini života, kao da je i njen život izgubio smisao. Odala se alkoholu i preminula četrnaest godina kasnije od raka pankreasa.    

"Kada sam zaista počeo da volim sebe, spoznao sam da me moj um može poremetiti i da od nekih svojih misli mogu da se razbolim. Čim sam počeo da koristim svoje srce, moj um je dobio dragocenog saveznika. Danas ovu vezu zovem mudrost srca!

"Čarli Čaplin na svoj 70-ti rođendan

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-xiii-mudrost-srca-carli-caplin-i-una-onil

[JESSY]

ево и мог доприноса овој лепој теми...( УВЕК ЗА ЉУБАВ )

 

Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartr Književnici i filozofi 20. veka svoj odnos su nazivali „jedinstvenom otvorenom vezom” i bili su jedan od najslavljenijih nekonvencionalnih intelektualnih parova. Sreli su se 1929. godine i nikada se nisu venčali, niti su živeli zajedno, već su posvetili sebe jedno drugom, dogovorivši se da zadrže slobodu, da se seksualno i emocionalno vezuju s drugim osobama deleći međusobno detalje tih veza. Sartr joj je jednom napisao „ono što mi imamo, to je suštinska ljubav”. Čak i kada nisu živeli zajedno, čak i kada su živeli sa drugim ljudima, njih dvoje su svakodnevno komunicirali, razmenjivali pisma, pričali, prepirali se. Sartr je govorio da bez nje ne bi bilo ni njega – svaku njegovu knjigu pročitala je u rukopisu i ispravila, svaku njegovu priču, svaku dramu, svaki novinski članak. Studirali su zajedno, diplomirali zajedno. Živeli zajedno, živeli odvojeno, pa opet zajedno. Usvajali ljubavnike i ljubavnice, razmenjivali ljubavnike i ljubavnice. Razmenjivali erotska iskustva. Putovali zajedno. Voleli se. Svađali se. Voleli se. Posle njene smrti, objavljena su neka od pisama upućenih Sartru. Bila su to pisma prepuna erotike, prepuna pornografije, prepuna detalja, ali istovremeno i puna ljubavi – iz tih se pisama jasno može videti koliko je Simon de Bovoar bila predana Sartru. Ovakav pakt trajao je pedeset i jednu godinu i prekinula ga je Sartrova smrt. Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr živeli su život ispred svog vremena, mada je to bio idealan istorijski trenutak da se živi takav život. To je veza budućnosti, ali je to istovremeno i veza koja nema nikakvu masovnu budućnost. Paradoksalno – da, ali se čini da je ipak tako.

                                                                      

 

[Снежана]

 

Džon Lenon i Joko Ono

 

 

Reči kojima je Džon Lenon opisao ljubav svog života: „Joko Ono je najsavršenije biće koje korača ovom planetom, pored nje sam shvatio ko sam i šta sam”, su reči o kojima svaka žena mašta da čuje od muškarca koga voli. Kontroverzna i skandalozna ljubavna veza uzdrmala je društveni život Engleske šezdesetih godina.

Kada je Džon Lenon, 1966, bio na vrhuncu slave upoznao je trinaest godina stariju Joko na jednoj od njenih umetničkih izložbi. Iako taj susret nije bio ništa više od kulturnog klimanja glavom i stiska ruke, ostavio je klicu koja je u njima bujala dve godine i na kraju  dovela do jedne od najvećih ljubavnih priča XX veka.

U to doba, brak legendarnog mužičara sa školskom drugaricom Sintijom Pauel (Cynthia Powell), je uveliko bio nestabilan zbog Lenonovog nasilnog karaktera, korišćenja LSD-a, kao i zbog njegovih brojnih ljubavnih avantura, pa čak i navodne homoseksualne veze sa kumom svog deteta, Brajanom. Sintija Pauel je svo to vreme stajala uz svog supruga, dajući mu podršku i negirajući sve njihove bračne probleme. Kada je, vrativši se sa putovanja, zatekla Joko u njihovom stanu, nije mogla da proguta Lenonovu izjavu da joj pomaže oko umetničkog izražavanja i da je stoga vrlo važno da se ne razdvajaju. Priča nije delovala ubedljivo jer je Sintija zatekla Joko u svom bade mantilu kako mirno pije čaj u bračnom krevetu. Napustila ga je 1968. i dobila razvod braka sa mesečnom alimentacijom od 100 hiljada funti za Džulijana, njihovog sina, a 21. novembra iste godine Joko, koja je zatrudnela za vreme boravka kod Lenona, je pobacila muško dete koje su oni nazvali Džon Ono Lenon.

Od tada, Džon i Joko postaju nerazdvojni. Zajedno snimaju demo snimak (Unfinished Music No.1: Two Virgins) i zajedno borave u studiju za vreme snimanja, čime je Lenon prekršio dogovor da u studiju nema mesta za devojke i supruge. Kako se nije obazirao na ozbiljna negodovanja ostalih članova Bitlsa, mnogi smatraju da je ovo bio prvi korak ka njegovom napuštanju grupe. Lenon je bio toliko fasciniran kontraverznom japaskom umetnicom da je prihvatao svaki njen predlog, sugestiju ili kritiku na pesme koje je stvarao, da su mnogi kritičari upravo nju okrivili za lošiji prijem poslednjeg albuma kod publike.

 

 

 

Njih dvoje se venčavaju sledeće godine na Gibraltaru i nastavljaju svoje angažovanje protiv rata u Vijetnamu putem javnih nastupa. Snimaju njihovu prvu pesmu Give Peace a Chance, a ovaj period njihovog života Lenon je ovekovečio u pesmi Balada o Džonu i Joko (Balad of John and Joko). Mladi bračni par se više nije razdvajao, bili su zajedno na koncertima, gostovanjima, intervjuima. Kada je Frenk Zapa pozvao Lenona da svira sa njim, ovaj se pojavio sa Joko. Njihova zajednička angažovanja na nekim pesmama objavljena su kao radovi benda Plastic Ono Band, a Lenon kao srednje ime dodaje Ono i postaje Džon Ono Lenon. Joko je te godine doživela tešku saobraćajnu nesreću i ostala je nepokretna jedno vreme. Kolika je bila velika njegova ovisnost o Joko, govori podatak da je za vreme snimanja poslednjeg albuma Bitlsa Abbey Road dopremio ogroman krevet u studio kako bi ona mogla da prisustvuje.

 

Jedna od poslednjih fotografija grupe Beatles

 

Iste godine Lenon zvanično napušta grupu na veliko razočarenje ogromnog broja fanova Bitlsa, koji za ovaj njegov postupak optužuju upravo Joko. Istina je, međutim, bila sasvim drugačija kako tvrdi Pol Makartni u izjavi Britanskom Telegrafu 11. novembra 2012. godine.

„Mislim da je bilo vreme da Džon krene dalje u to vreme.  Shvatili smo da smo napravili pun krug u karijeri,  da smo uradili sve što smo hteli da uradimo i da u stvari i nije tako loša stvar da se razdvojimo. Joko sigurno nije razbila grupu”.

Joko je kratko nakon te izjave prvi put istupila u javnost i rekla nešto u vezi Lenonovog izlaska iz Bitlsa.

„Ja nikad nisam rekla Džonu da napusti grupu, čak sam ga i prekoravala ako to učini na štetu drugih. Ja sam mu samo otvorila oči za neke druge vrednosti u životu, i pokazala nove pravce”.

Da bi pobegla od osuda zbog rasturanja Bitlsa, Joko predlaže da se presele u SAD, što i čine 31. avgusta 1971. godine. Problemi u braku počinju 1973. godine, kada se Lenon suočava sa opasnošću deportacije nazad u Britaniju zbog krivične prijave u vezi konzumiranja droge. Dolazi do njihovog razdvajanja, Joko nastavlja svoju karijeru, a Lenon se seli iz stana i živi na relaciji Los Anđeles - Njujork sa Mej Pang (May Pang), sa odobrenjem Joko. U decembru 1974. Džon i Mej kupuju zajedničku kuću, a on odbija sve telefonske pozive koje mu Joko svakodnevno upućuje. Naredni period je veoma čudan, po rečima Mej u kasnijoj izjavi novinarima.

„Džon je nakon nekog vremena pristao da se vidi sa Joko, ali nije se vratio nazad našoj kući, niti je odgovarao na moje pozive. Kada se  javio da bi mi rekao kako je njegova razdvojenost od Joko završena, delovao mi je kao da je bio drogiran, ili mu je bio ispran mozak”.

 

Džon, Joko i Šon Ono Lenon

Džon i Joko dobijaju sina Šona 9. oktobra 1975. godine, na Džonov 35. rođendan, nakon čega se Lenon potpuno povukao sa javne scene. Sledeće godine dobija i zelenu kartu od imigracionog ureda SAD, nakon čega prestaje opasnost od deportacije u Britaniju. Posvećuje se porodici i postaje prava domaćica, kako se našalio u svom intervju u Tokiju 1977. godine. Napisao je jednu pesmu za Ringo Stara, napravio nekoliko crteža za svoju autobiografsku knjigu i komponovao nekoliko pesama za svoju dušu koje su objavljene posthumno, ali bez nekog uspeha. Vratio se na muzičku scenu oktobra 1980. godine, na nagovor svoje supruge, pesmom (Just Like) Starting Over. To je bila poslednja stvar koju je Lenon napisao, ubijen je 8. decembra iste godine ispred zgrade u kojoj je živeo, na očigled supruge Joko.

 

Nakon Džonovog ubistva, Joko se povukla iz javnosti sve do 1985. godine, kada je 9. oktobra 1985. godine o svom trošku otvorila Strouberi Fild spomenik (Strawberry Fields Memorial) na Džonov 45. rođendan. Na Lenonov 50. rođendan, 1990. godine, sa sa Džefom Polakom je napravila radio emitovanje Lenonove pesme Imagine. Preko 1000 radio stanica u više od 50 zemalja je učestvovalo u istovremenom emitovanju. 9. oktobra 2007. godine je otvorila još jedan spomenik, Imagine Peace Tower, na ostrvu Viðey 1 km udaljenom od Rejkavika na Islandu. Svake godine između 9. oktobra i 8. decembra ovaj toranj emituje jak snop svetlosti u nebo. Dugačak je spisak onoga šta je uradila za svog preminulog supruga, njenu najveću ljubav, za koju kaže da nikada nije prestala. Joko nikada nije bila viđena sa drugim muškarcem od njihovog venčanja daleke 1969. godine. Ako to nije ljubav iz bajke, prava ljubav, onda ne znamo šta bi drugo mogla da bude. 

 

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-xiv-dzon-lenon-i-joko-ono

[Снежана]

 

Aleksandar i Draga Obrenović

 

 

Na današnji dan, 11. juna 1903. godine, ubijeni su kralj Aleksandar i kraljica Draga, poslednji vladari iz dinastije Obrenović. Tokom Majskog prevrata, u noći između 28. i 29. maja (po julijanskom) ili 11. juna (po gregorijanskom kalendaru) njihova beživotna tela su bačena kroz prozor dvora. A njihova ljubavna priča je, kažu, počela neobičnim i nežnim susretom.

Na putu koji je vodio prema Sabornoj crkvi u Beogradu, ka kojoj se te 1883. godine kretala svadbena povorka inženjera Svetozara Mašina i sedamnaestogodišnje neveste Drage Lunjevice, prolaznici su se zaustavljali diveći se lepoti i ljupkosti mlade. Nakon venčanja, upriličena je igranka u bašti kod Narodne skupštine. U rano predvečerje, iz kočije koja je prolazila pored bašte razdragano je mahao dečak, srećan što vidi mladu. Kažu da je dečak bio sedmogodišnji prestolonaslednik, Aleksandar Obrenović.

Brak Drage i Svetozara nije potrajao. Nakon samo tri godine, on umire od posledica alkoholizma. Draga se vratila svojoj porodici i počela da radi kao nastavnica nemačkog jezika, prevodilac i novinar. Kako za ženu tog vremena izbor dobro plaćenih zanimanja nije bio širok, Draga je iskoristila veze svog pokojnog oca i postala dvorska dama kraljice Natalije. Nakon što je prognana iz Srbije, kraljica Natalija se preselila u Bijaric, letovalište na jugu Francuske i sa sobom je povela samo jednu dvorsku damu, Dragu Mašin, jedinu koja nije imala mnogo izbora, niti šta da izgubi.

Prijateljstvo Natalije i Drage naglo je zahladnelo nakon posete kralja Aleksandra vili „Sašino” u kojoj su bile smeštene. Platonska veza je nakon dve godine postala ljubav, a kralj Milan je bio prilično zatečen kad mu je Aleksandar u martu 1899. godine saopštio da planira da oženi Dragu. Sve do tog trenutka kralj Milan je verovao da je veza sa Dragom beznačajna avantura, i uveliko ugovarao brak Aleksandra i nemačke princeze Aleksandre fon Šaumburg-Lipe.

Malo je reći da je Aleksandar bio fasciniran Dragom. Svoje odaje je preplavio njenim uramljenim fotografijama, a čuvao je čak i uveli buket cveća koji mu je poklonila u Bijaricu. Međutim, bio je duboko svestan da je Milan i Natalija nikada neće prihvatiti, a da će je teško prihvatiti i srpski narod. Draga je bila starija od Aleksandra deset godina (po nekim izvorima čak 13) i pored toga udovica. Pokojini otac Panta bio je duševni bolesnik, a majka je nakon očeve smrti postala alkoholičarka. Ugledni istoričar Slobodan Jovanović pisao je da je Draga  „išla od čoveka do čoveka, ali je i tada bila obazriva - hvatala je strance i ljude iz boljeg sveta“. Kako je tvrdio austrijski vojni ataše, nekoliko visokih srpskih funkcionera i vojnika su lično kralju Aleksandru svedočili da se Draga mogla kupiti za novac i pokolone.

Nakon udaje za kralja, njen ugled u narodu se nije bitnije popravio, niti su je ikada prihvatili, a kamoli zavoleli. I danas, ona se mnogo češće spominje kao Draga Mašin nego kao Draga Obrenović. Zamerali su joj da ima prevelik uticaj na kralja, da vlada umesto njega, a najviše što ne može da podari naslednika kraljevskoj dinastiji. Aleksandar je na sve načine pokušavao da približi Dragu narodu, često nazivajući ženidbu sa njom „novom politikom da se srpski vladari žene Srpkinjama”. Narod kao narod, uz „hleba i igara” voli i dvorske spletke i venčanja, tako da je izlazak tek venčanog kraljevskog para iz crkve 23. jula 1900. godine pozdravio oduševljenim klicanjem. Međutim, vlada je zbog kraljeve ženidbe dala ostavke, a protiv „nerazumnog kralja” se urotilo sve što je imalo i zrno autoriteta u Srbiji. Aleksandrov otac, kralj Milan, zarekao se da njegova noga neće kročiti u Srbiju dok njome vladaju „nerazumnik i ona deset godina starija žena”.

Konačni udarac kredibilitetu kralja i kraljice bio je incident sa lažnom trudnoćom, gde je gotovo cela Evropa slala skupocene darove za dugo očekivanu prinovu. Kum kraljevskog para, ruski car Nikolaj Romanov, poslao je zlatnu kolevku za budućeg naslednika. Međutim, sve snove o prinovi raspršio je tim ruskih lekara koji je po nagovoru kraljice Natalije u Srbiju poslao lično car Nikolaj. Ispostavilo se da Draga nije, niti je ikada bila trudna. Očajna zbog potpunog srozavanja ugleda monarhije u narodu, ali i u svetu, kraljica predlaže kralju Aleksandru da se povuče iz javnog života, a da se on oženi ženom koja može da mu rodi potomke. Aleksandar nije želeo ni da čuje za takav predlog, i u inat svima naređuje da se 4. konjički puk, koji je nosio ime njegovog nedavno preminulog oca Milana, od sada zove Konjički puk kraljice Drage.

Nezadovoljstvo naroda je iskoristila zaverenička organizacija „Crna ruka” pod vođstvom oficira Dragutina Dimitrijevića - Apisa. U noći između 28-28. maja 1903 (11. juna po novom kalendaru), tačno 35 godina nakon ubistva kneza Mihajla u Košutnjaku, ubijen još jedan srpski vladar - Aleksandar Obrenović. Svojim telom pokušala je da ga zaštiti kraljica Draga, ali su oboje stradali pod kuršumom metaka i izmasakrirani iste noći u gvozdenim kovčezima otpremljeni u kraljevsku grobnicu u crkvi Sv. Marka u Beogradu. Njihovim ubistvom završena je vladavina dinastije Obrenović u Srbiji.

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-xv-aleksandar-i-draga-obrenovic

[Снежана]

 

Petrarka i Laura de Noves

 

 

Boginje pesništva, umetnosti i nauke pod veštom komandom Apolona su prema strogrčkoj i rimskoj mitologiji nadahnule toliki broj sikara, kompozitora i pesnika, da reč muza i danas predstavlja nekoga ko inspiriše  na umetničko stvaranje.

Da od neostvarenog ljubavnog sna može nastati mit, svedoči stvaralaštvo jednog od najpoznatijih pisaca humanizma i renesanse XIV veka, pesnika i reformatora evropske poezije koji je rođen na današnji dan – Frančesko Petrarka (20. juli 1304 - 18. juli 1374).

Mada je rođen u Italiji, u malom gradu Arecu, Petrarka je najveći deo svog života proveo u Avinjonu u južnoj Francuskoj. Kako je njegov otac bio dvorski notar, kada je kuga zavladala Italijom na insistiranje pape Klimenta V cela porodica se preselila u Avinjon, koji je postao sedište čak sedam papa poglavara Rimokatoličke crkve.

Iako se Petrarka prevashodno interesovao za pisanje, na nagovor oca studirao je pravo u Montpeijeru i Bolonji, ali se nakon očeve smrti vratio u Avinjon gde je maštajući o ponovnom ujedinjenju Italije (Moja Italija) radio prvo kao dvorski savetnik, a potom i kao papski izaslanik putujući po celoj Evropi. U to vreme je objavio prvi prevod Homera i Ciceronova pisma na latinskom, a sakupivši značajne istorijske podatke i svoje najčuvenije istorijsko delo Poznati ljudi (De Viris Illustribus) u kojem je pisao o rimskim herojima od Romula do Cezara, Aleksandra Velikog, Pira i Hanibala.

Bio je prvi pesnik koji je, 8. aprila 1341. godine, za svoje stvaralaštvo krunisan lovorovim vencom na Kapitolu u Rimu, kao i prvi čovek koji je osvojio vrh Mont Vantua (1909 m nadmorske visine), što se danas smatra prvim koracima u alpinizmu, a sam Petrarka prvim alpinistom.   

 

Čini se da je otac humanizma dobio status poeta laureatus mnogo pre nego što je napisao dela po kojima ga mi danas pamtimo, a to su zbirke kancona i soneta na koje ga je nadahnula Laura, njegova večna muza.

Pored boginja, istorija pamti mnoge žene koje su kao životne saputnice, prijateljice ili ljubavnice, nadahnjivale umetnike u njihovom stvaralaštvu. Neke od njih su bile dostojne, neke nedostojne značaja koji su im pridavali, a neke su predstavljale samo neostvaren san za koji se analitičari često pitaju da li su uopšte i postojale.  

Jedna od njih je Laura, najslavnija muza svih vremena, čije realno postojanje do danas nije utvrđeno, ali bez koje, stvarne ili izmaštane, nikada ne bi nastao Koncenijer, delo koje se smatra za jednim od najsavršenijih pesničkih dela renesanse.  

Pretpostavlja se da se u tom liku krije izvesna Laura de Noves koju je pesnik prvi put ugledao u tom, za njega sudbonosnom Avinjonu, u crkvi Sv. Klare 6. aprila 1327. (ovom susretu je posvećen Sonet br.61). Platonska ljubav pesnika prema ženi koja se udala 1325. za Uga de Sada i njegovo kavaljerstvo zbog kojeg je znajući da je njihova ljubav nemoguća, nikada nije otkrio o kome se zapravo radi, stvorilo je mit u kome se samo nagađa da se tog sudbonosnog dana rodila ljubav koja je u njemu plamtela 21 godinu, a kada je Laura 6. aprila 1348. preminula pesnika je tuga dugi niz godina držala u suzama neostvarene ljubavi.  

Kanconijer (Canzoniere) obuhvata 366 lirskih pesama koje su podeljene na dve celine: 1. ona koju je pesnik pisao za života gospe Laure, Madone Laure In Vita i one koju je stvarao u periodu nakon njene smrti, Madona Laura In Morte, pisane u formi italijanske tradicije koju je doveo do savršenstva.

Misao o Lauri se javlja i u drugim delima velikog pesnika, ali upoređujući Koncenijer i Trijumf u odnosu na mesto koje u njima zauzima Laura, italijanski pesnik i teoretičar Eros Sekvi je izjavio: Dok je u Trijumfu Laura samo trenutak svetlosti i poezije, u Kanconijeru su veoma retki trenuci u kojima ona nije svetlost velike poezije.

Dok su Grci i Rimljani svojim predivnim boginjama - muzama podizali hramove poput muzeja u Aleksandriji u kome se čuvalo celokupno blago grčkog pesništva (oko 700.000 svitaka) a koji je uništen, Petrarka je svojoj muzi napravio hram koji ni jedan požar ili bačena bomba ne može da uništi.

Petrarka se pred kraj života povukao u malo mestašce Arka, gde se do kraja života bavio pisanjem, sve dok nas 1374. nije fizički napustio, ali su njegova poezija i Laura u njoj, nastavili da žive večno. 

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-xvi-petrarka-i-laura-de-noves

[Снежана]

 

Frida Kalo i Dijego Rivera

 

 

Frida je bila mlada slikarka koja je od slavnog meksičkog muraliste zatražila stručno mišljenje o svojim radovima. Uprkos razlici od dvadeset godina između njih se rodila burna i strasna ljubav.

Venčali su se 1929. godine, kada je ona imala 22, a on 42 godine, na veliko razočarenje Fridinih roditelja koji su par nazvali „slon i golubica”. Teški karakteri i nestalne emocije koje su ih vodile u brojna neverstva uslovili su da se razvedu nakon deset godina braka, 1939. godine, a ubrzo potom ponovo venčaju, nastavljajući burnu sagu svoje ljubavi. Njihov brak su pratili profesionalni uspesi, pa mnogi ovaj najpoznatiji umetnički par Latinske Amerike danas nazivaju „najuspešnijom umetničkom alijansom”. Umetnički rad Fride i Dijega je bio visoko cenjen još za vreme njihovih života, što je veliki i redak blagoslov za umetnika. Za razliku od profesionalnog, njihov emotivni život je bio beskonačni tobogan.

Dijego Rivera (1886-1957) rođen je u Gvanahuatu u Meksiku, ali se sa porodicom preselio u Meksiko Siti kada je imao osam godina. Studirao je na Akademiji San Karlos i usavršavao se u radionici Hosea Gvadalupe Posade, čiji je uticaj veoma primetan u njegovim radovima. Odlazi u Pariz 1909. godine, kao dobitnik stipendije, i tamo se upoznaje sa Pablom Pikasom. Nakon kraćeg eksperimentisanja sa kubizmom, razočaran elitizmom pariskih umetničkih krugova odlazi u Italiju gde se posvećuje proučavanju umetnosti renesanse.

Nakon povratka u Meksiko, Dijego se vraća svojim korenima. Otkriva da želi da stvara umetnost koja će biti bliska njegovom narodu. Ovom stavu značajno je doprinelo učešće u Meksičkoj socijalističkoj revoluciji, koje ga je inspirisalo da narod Meksika kroz svoje radove edukuje o nacionalnoj istoriji i kulturi. Njegovi murali, izloženi na javnim mestima, ilustruju hispano kulturu u pre-kolumbijskom periodu, špansko osvajanje, pokatoličavanje starosedelaca, socijalne teme i Meksičku revoluciju. Pored murala, Dijego u tom periodu najčešće na manjim formatima slika radnike i seljake, a posebnu inspiraciju nalazi u zemlji i njenim plodovima.

Frida je bila njegova treća supruga. Iako nije bio fizički privlačan, Dijego Rivera je važio za velikog zavodnika. Mlada umetnica je bila lak plen za cenjenog slikara i muralistu, sa kojim je delila i iste ideološke stavove. Bili su veliki zagovornici komunizma. Uprkos svom ideološkom opredeljenju, Dijego je rado prihvatao dobro plaćene slikarske poslove za milionere u SAD-u, u koje je uvek ugrađivao svoje avangardne političke stavove. Edsel Ford ga je 1932. godine angažovao da muralima oslika baštu Instituta umetnosti u Detroitu koji su predstavljali radnu snagu Fordove fabrike automobila. Realistične slike radnika u pogonima Rivera je iskombinovao sa alegorijskim prizorima snage čoveka i jednakosti društvenih slojeva.

 

Severni zid murala u bašti Instituta umetnosti u Detroitu.

 

Na mnogo manje razumevanja je naišao radeći za Nelsona Rokfelera. Na nesuđenom muralu u Rokfeler centru u Njujorku Čovek na raskršću, našao se upadljivo istaknut lik Lenjina. Rokfeler je zahtevao da se njegov lik ukloni, a Rivera je ponudio da nasuprot njemu naslika Linkolna. Pošto kompromis nije postignut, Rivera je vratio honorar, a mural je uništen. Dve godine kasnije, on je manju verziju istog murala oslikao na zidu Palate lepih umetnosti (Palacio de Bellas Artes) u Meksiko Sitiju i nazvao ga Čovek, kontrolor univerzuma.

 

Čovek na raskršću - mural sa spornim Lenjinovim likom koji je pre otvaranja uklonjen iz Rokfeler centra.

 

U periodu posle Drugog svetskog rata (1945-1951) radio je na složenoj seriji murala Od pre-hispano civilizacije do Osvajanja. Njegov poslednji mural je Popularna istorija Meksika.

Dok je Rivera bio okrenut ka spoljašnjem svetu, stvaralaštvo Fride Kalo (1907-1954) je počivalo na dubokim unutrašnjim osećanjima. To je umnogome podstakla serija tragičnih događaja iz njene rane mladosti. Rođena je u predgrađu Meksiko Sitija, od oca nemačko-jevrejskog i majke meksičko-indijanskog porekla. Sa prvim zdravstvenim problemima se srela još u šestoj godini kada je obolela od poliomielitisa. Zbog posledica koje je bolest ostavila, celog života je hramala na desnu nogu. U osamnaestoj godini je jedva preživela nesreću u lančanom sudaru iz kojeg izlazi sa polomljenom kičmom, ključnom kosti, rebrima, karlicom i čak jedanaest preloma na već slaboj desnoj nozi.

Nakon nesreće, prikovana za krevet, Frida počinje da slika. Njen oporavak od tako teških povreda smatran je čudom. Iako više nikada u životu nije bila fizički zdrava, Frida je sačuvala snagu volje i izuzetan smisao za humor. Uprkos teškim povredama koje su ostavile traga na njenom telu, Frida je bila lepa žena. Od nedostataka na svom licu je napravila jedinstven i upečatljiv zaštitni znak, ističući sama na autoportretima jake obrve i primetne nausnice. Dijego Rivera je neobično voleo i insistirao da ona nosi vezene haljine i traku u kosi - tehuanas, tradicionalni ukras indijskih plemena iz doba matrijarhata. Čuvene minđuše „ruka” koje se nalaze na njena dva portreta dobila je na poklon od Pabla Pikasa. Zbog neobičnog načina odevanja i krhke građe, evropski novinari su je nazvali „nežna ratnica iz zemlje kaktusa”.

 

Okvir (Le Cadre)

Ogrlica od trnja

Fridin umetnički rad je bio pod jakim uticajem izvorne meksičke kulture i borbe za prava žena, ali i hrišćanskih i jevrejskih tema. Slikala je jarkim bojama, kombinujući pravac realizma sa simbolizmom. Najpoznatije delo inspirisano meksičkom kulturom je slika Autoportret sa ogrlicom od trnja, naslikan 1940. godine. Prvu i jedinu samostalnu izložbu Frida je imala u Njujorku 1938. godine. Kritike su bile izuzetno dobre, a pola slika prodato još tokom izložbe. Ona uskoro dobija poziv da izlaže u Parizu. Tu doživljava veliko umetničko priznanje, kada njen autoportret Okvir (Le Cadre) kupuje prestižni Luvr.

 

 

Slon i Golubica, Lepotica i Zver - ljubav i predrasude

Iako večito pod lupom javnosti, Frida i Dijego nisu ni pokušavali sa sakriju sve svoje emotivne oluje i brodolome. U vreme kada su započeli vezu, Frida je bila jedva punoletna, a Dijego priznati umetnik u drugom braku. Upoznali su se, kako je Dijego otkrio u svojoj knjizi Moj život, moja umetnost, moja autobiografija, kada je Frida imala samo 15 godina. U to vreme, on je u delu Bolívar Auditorium prestižne Necionalne pripremne škole Meksiko Sitija, koju je Frida pohađala, oslikavao svoj prvi značajan mural.

Otvorila su se vrata i ušla je devojčica, činilo mi se ne starija od 12 godina. Bila je obučena kao i ostale učenice, ali se izdvajala po manirima. Posedovala je istaknuto dostojanstvo i samopouzdanje, i čudan plamen u očima. Njena lepota je bila lepota deteta, ali je imala grudi. Pogledala me je pravo u oči.

„Hoće li Vam smetati ako Vas gledam dok radite?”, pitala je.

„Ne, mlada damo, biće mi čast”, rekao sam.

Sela je i posmatrala me bez reči, njene oči su pratile samo pokrete četkice. Nakon nekoliko sati Lupe (Gvadalupe, Dijegova tadašnja supruga, prim. aut.) se unervozila i počela da provocira devojčicu. Ali devojčica nije obraćala pažnju na nju. To je, naravno, još više iznerviralo Lupe. Sa rukama na bokovima, prišla je devojčici i grubo joj se obratila. Devojčica se samo na trenutak ukočila i uzvratila joj grub pogled, bez reči. Lupe je bila iskreno zadivljena. (…)

Devojčica se zadržala oko 3 sata. Kada je odlazila, rekla je samo „laku noć”.

Nekoliko godina kasnije, ponovo su se sreli.

Radio sam na freskama, na delu kod plafona, u zgradi Ministarstva obrazovanja kada sam čuo ženski glas:

„Dijego, molim Vas, siđite! Treba nešto važno da razgovaram sa Vama!”

Okrenuo sam glavu i pogledao je sa skele. Imala je oko osamnaest godina, vitko telo i nežno lice. Kosa joj je bila duga; tamne i debele obrve su se spajale iznad nosa. Izgledale su kao krila ptice kos, ta dva luka koja su kao okvir stajala iznad izuzetnih smeđih očiju.

Sišao je sa skele. Reči koje mu je uputila otkrile su jak duh i čistu ambiciju.

„Nisam ovde došla zbog zabave. Moram da radim da bih preživela. Naslikala sam nešto i želim Vaše stručno, potpuno direktno mišljenje, jer ne mogu sebi da priuštim da nastavim sa slikanjem samo da bih zadovoljila svoju sujetu. Želim da mi kažete da li ima smisla da nastavljam dalje. Donela sam svoje tri slike.”

Sve tri slike su bile portreti žena. Dijego je bio impresioniran na prvi pogled. Kanvas je otkrio neobičnu energiju izražavanja, besprekornu tehniku crtanja i neverovatnu oštrinu. Nije primetio nijedan „trik” izveden u ime originalnosti za kojim su tako često posezali ambiciozni početnici. Fridin rad je bio fundamentalna iskrenost, slika njene umetničke ličnosti. Kombinacija senzualnosti i snažne moći uočavanja detalja uverila je Dijega da pred njim stoji autentični umetnik. Njegove iskrene pohvale je prekinula rečima:

„Komplimenti me ne zanimaju. Treba mi kritika ozbiljnog čoveka. Nisam posmatrač umetnosti, niti sam amater.”

Rivera je ostao potpuno pokoren - intelektualno, kreativno i, iako to još uvek nije znao, emotivno.

Zamolila ga je za poslednju uslugu, da dođe do njene kuće sledeće nedelje i pogleda ostale radove. Tek kada mu je diktirala adresu, rekla je svoje ime. Pokušao je sa se seti gde ga je već čuo, i shvatio da je to devojčica koja ga je gledala dok je radio u Bolívar Auditorium-u. Njeno ime je tada saznao od direktora škole, kome je pričao o neobičnom događaju. Tom prilikom je saznao i da je Frida „vođa bande maloletnih delikvenata” zbog čijih je nedela direktor razmatrao mogućnost da napusti svoj posao. Sada već nije bilo šanse da se odupre želji da pogleda sve slike ove neobične devojke. Sledeće nedelje se pojavio pred vratima njene kuće.

„Silazila je sa vrha drveta, veselo se smejući. Uzela me je za ruku i provela me kroz celu kuću u kojoj je tada bila sama. Onda je pred mene poslagala sve svoje slike. Njena soba i iskra njenog prisustva ispunili su me neverovatnom srećom.

Tada to nisam znao, ali Frida je već postala najvažnija osoba u mom životu. Nastavila je to da bude, svih dvadesetsedam godina, sve do smrti.”

Nekoliko dana kasnije prvi put su se poljubili, a nakon četiri godine i venčali, 21. avgusta 1929. godine. Fridina porodica je bila veoma razočarana njenim izborom, nazivajući ih „slon i golubica”. Latinoamerički mediji su ih opisivali kao „lepoticu i zver”. Ostali su zajedno do Fridine smrti, ali je njihov brak bio sve sem miran i idiličan. Dijegova brojna neverstva su bila deo njegove nestalne prirode, a Fridina posledica očaja i tuge. Kao i sve što je radila, i neverstva su bila pokušaj da ga prati. On je svoja pokušavao da prikrije i negira, uključujući i aferu sa Fridinom sestrom Kristinom, a ona je za ljubavnike birala poznate ličnosti, eksperimentišući i sa biseksualizmom. Najpoznatiji Fridini ljubavnici su bili ruski marksista Lav Trocki i francuska umetnica Džozefina Bejker. Sve svoje emocije, ona je prenosila na platno.

Na slici Ljubav grli univerzum, Frida prikazuje sebe kako drži Dijega u naručju. Na slici Šta mi je dala voda, prikazuje jedan od najbolnijih događaja iz svog života, kada je izgubila nerođeno dete. Ta tematika se provlači kroz veliki broj Fridinih slika. Posledice koje je težak udes ostavio na njeno telo sprečile su ih da imaju potomstvo. Prva Fridina trudnoća se završila namernim prekidom, nakon procene lekara da neće moći da je iznese do kraja. Nekoliko godina kasnije ponovo je zatrudnela i odlučila da rodi dete po svaku cenu, ali je njen krhki organizam nije podržao. Zbog toga je celog života osećala netrpeljivost prema Dijegovoj prethodnoj supruzi, Gvadalupe Marin, sa kojom je imao dve kćerke.

U turbulentnoj godini kada se razvela od Dijega, Frida slika autoportret Dve Fride. Veoma emotivna slika prikazuje jednu Fridu u odeći meksičkih seljanki koja u rukama drži minijaturni portret Dijega, a drugu u luksuznoj haljini evropskog kroja koja u rukama drži forceps, medicinski instrument kojim se zaustavlja krvarenje. Ovu sliku jedni tumače kao portret Fride koju Dijego voli i one koju odbacuje, a drugi vide sliku njenog porekla, mešavine meksičke i nemačke krvi. Nakon samo godinu dana, Dijego i Frida se ponovo venčavaju, ali njihov brak i dalje prate neverstva i razočarenja koja ona pretače u slike. Uprkos očiglednom neskladu, nijedno od njih nije bilo spremno da se odrekne svoje sudbinske polovine. Veze koje su ih spajale bile su neraskidive.

Ostali su zajedno do njene smrti. Dijego se ubrzo ponovo oženio, ovog puta sa Emom Hurtado, njegovom agentkinjom za prodaju slika. Umro je tri godine nakon Fride. Čitajući njegovu autobiografiju, čini se da je bio potpuno svestan da će Fridina umetnost ostati besmrtna, a njen rad vremenom postati cenjeniji od njegovog. Do ranih 1980-tih Dijegovi socijal-realistični murali su počeli da gube svoju aktuelnost, a Fridin rad je doživeo renesansu. Njeni portreti, sa teretom teških priča o emotivnom i fizičkom bolu, postali su bliži novim generacijama koje su više zainteresovane za lična osećanja nego za velike ideologije.

 U jednom od poslednjih intervjua Dijego Rivera je rekao:

„Frida Kalo je najznačajniji meksički slikar. Sudbina njenih slika je da se množe na reprodukcijama, i zahvaljujući knjigama u kojima su se našle videće ih ceo svet. Njeno stvaralaštvo je jedan od najznačajnijih umetničkih dokumenata i najsnažnije svedočenje o ljudskoj istini našeg doba.”

Priču o neobičnoj ljubavi zaokružuje njihova čudna kuća, danas muzej, napravljena 1931. godine po preciznim uputstvima Fride i Dijega. Njihov brak mnogi vide kao Fridinu tragediju i stalni izvor emotivne patnje, a arhitekturu doma u kojem su živeli i stvarali kao neoborivi dokaz te životne postavke. Crvena kuća, komforna i prostrana, bila je Dijegov životni i radni prostor, dok je u maloj plavoj kući živela i radila Frida. Otvoreni krovni most koji spaja dve kuće deluje kao ružno i iracionalno arhitektonsko rešenje i mnogi ga vide kao metaforu stalne tenzije između njih. Međutim, neprivlačna spoljašnost građevine pada u zaborav čim kročite unutra, gde prostor pleni toplinom, bogatstvom kolorita i detalja. Čini se, baš kao njihova ljubav. Gruba, hladna i neshvatljiva spolja, a za njih bolna, topla i neraskidiva.

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-xvii-frida-kalo-i-dijego-rivera

[Снежана]

 

Marija i Pjer Kiri

 

 

Na početku svog Soneta 116, veliki Šekspir kaže da ne postoji razlog zašto se u braku ne bi spojila dva velika uma. I zaista, bez drame, nestalnih emocija i burnih preokreta, rodila se i trajala ljubav dva genija, Marije Sklodovske (1867-1934) i Pjera Kirija (1859-1906).

On je bio Francuz, rođen u imućnoj i obrazovanoj porodici koja je na vreme prepoznala crtu genija. Sa 19 godina je diplomirao fiziku, a sa 36 postao univerzitetski profesor. Ona je došla iz siromašne, ali akademski napredne porodice sa dugom tradicijom u prosveti, iz Poljske pod okupacijom Carske Rusije. Marijinu ranu mladost su obeležile patnja, smrt majke i borba za egzistenciju bez mnogo izgleda za visoko obrazovanje u državi gde ženama nije bio dozvoljen pristup univerzitetima.

Sva deca iz porodice Sklodovski su bila nadarena za nauku i Marija sklapa dogovor sa svojom sestrom. Zaposliće se i pomagati je dok studira medicinu u Francuskoj, a ona će joj nakon toga uzvratiti i omogućiti da i sama nastavi školovanje. U 24. godini dobija stipendiju, i to za najprestižniji evropski univerzitet - francusku Sorbonu. Nakon diplomiranja, i dalje u nezavidnoj materijalnoj situaciji, Marija od svoje skromne plate zadužbini vraća stipendiju u celosti da bi nekom drugom omogućila školovanje.

Na večeri kod zajedničkog prijatelja upoznaje studenta doktorskih studija, Pjera Kirija. Opčinjen njenim intelektom, Pjer je preporučuje svom mentoru Anriju Bekerelu, koji joj predlaže istraživanje rude uranijuma. U istraživanju joj se ubrzo pridružuje i Pjer. Već sledeće, 1895. godine, Marija se udaje za njega. Duboko posvećeni porodici i nauci, živeli su život u dobrovoljnom siromaštvu i naporno radili. Njena doktorska istraživanja usmerena na fenomen zračenja uranijuma bila su, doslovno, rudarski posao. U trošnoj šupi, uz pokvarenu peć pod krovom koji je prokišnjavao, Marija i Pjer su preradili preko 20 tona sirove rude uranijuma tragajući za zrnom elementa koji je uranijumu davao varijabilna radioaktivna svojstva. U julu 1898. godine uspevaju da dešifruju delić enigme sa otkrićem polonijuma, novog hemijskog elementa koji je dobio ime po Marijinoj domovini. U decembru iste godine otkrivaju male količine još jednog novog elementa sa intenzitetom radijacije višestruko većim od uranijuma. Nazivaju ga radijum. Otkriće je pred francuskom Académie des Sciences najavio 12. aprila 1898. godine Marijin nekadašnji profesor Gabriel Lipman, koji je tom prilikom upoznao naučnu javnost sa njenim istraživačkim radom.

Novi element nije imao boju na dnevnom svetlu. Otišli su kući, popili čaj, uspavali ćerkicu, zamolili Pjerovog oca da je pričuva, i vratili se u svoju šupu. Radijum je u mraku svetleo kao božićna jelka. Njegova svojstva su bila natprirodna, njegovi zraci su probijali i najneprozirnije materijale. Samo je debela olovna ploča uspevala da ih zaustavi. Za samo jedan sat je proizvodio količinu toplote sposobnu da otopi led iste težine i održavao svoju temperaturu za deset stepeni višu od temperature okruženja. Svetleo je u mraku. Mogao je da učini da dijamant zasvetli fosforescentno. Bio je zarazan, sve što bi došlo u dodir sa njim postajalo bi radioaktivno. Jeo je tumore. Za njega su postali zainteresovani mnogi imućni ljudi i institucije, iz mnogo razloga.

Interesovanje donosi novac. Patentiranje metode izdvajanja radijuma je tada moglo da omogući finansijski komfor i njima i njihovim potomcima. Pjer je o tome razgovarao sa Marijom. Kategorički je odbila. Znanje nije svojina, ono pripada celom svetu. Delili su ga sa svima koji su bili zainteresovani. U Francuskoj nisu bili naročito priznati, ali su se nizale svetske nagrade i priznanja. Primali su ih sa dostojanstvenim mirom, prisustvujući gala večerima u svojoj svakodnevnoj, iznošenoj odeći. On je bio naučnik kome se praštala modna ekscentričnost, nju su osuđivali zbog odsustva zainteresovanosti za modu, pomanjkanja ženstvenosti i ljupkosti. U salonskim elitnim krugovima upamćena je kao hladna intelektualka bez stila. A Marija je bila jednostavno siromašna, i živela je u miru i skladu sa svojim mogućnostima. Na jednom svečanom prijemu Pjer joj je šapnuo:

„Šta misliš, koliko bi laboratorija od one dijamantske ogrlice moglo da se napravi?”

U tom pravcu su se kretali svi njihovi snovi o materijalnom.

Sve se promenilo 1903. godine. Marija je postala prva žena na svetu koja je odbranila doktorat iz fizike. Iste godine su ona, Pjer Kiri i Anri Bekerel dobili Nobelovu nagradu. On je dobio katedru na Sorboni i laboratoriju Kiri u kojoj je istraživanja vodila Marija. Dobar deo novca koji je bio deo nagrade poklonili su lekarima, Marijinoj sestri i zetu, kao pomoć za otvaranje sanatorijuma.

Tragedija se desila ubrzo, već 1906. godine. Vraćajući se iz laboratorije, Pjer je sa smrskanom lobanjom završio pod točkovima konjske zaprege. Marija se sa tugom borila tiho i nenametljivo. Dugo je čuvala njegovu krvavu odeću, ne mogavši da se rastane od tragova poslednjih trenutaka njegovog postojanja. Pisala mu je, u svom dnevniku, o svemu što nije stigla da mu kaže. Jedan deo njihove ljubavne priče je završen, znala je da drugi mora da traje. Usmeravala je ćerke na put nauke, vodila brigu o Pjerovom ocu i sama nastavila da radi. Marijina i Pjerova starija ćerka, Irena Žolio Kiri, postala je izuzetan akademik, i dobitnik Nobelove nagrade iz hemije za sintezu novih radioaktivnih elemenata 1935. godine. Mlađa ćerka Eva je napisala iskrenu i dirljivu biografiju svoje majke - „Madam Kiri”.

Marija Kiri je imenovana za načelnicu Odeljenja za fiziku na Sorboni, nasledivši Pjera na tom mestu. Njeno prvo predavanje je izazvalo toliko interesovanje da su ga mnogi studenti slušali i iz hodnika, jer u amfiteataru više nije bilo mesta. Nastavila je da predaje od teme na kojoj je Pjer stao.

Druga Nobelova nagrada je došla 1911. godine, pred rat. Marija je poslala ćerke u Ameriku, a sama je ostala u Francuskoj da nastavi rad u novootvorenom Institutu za Radijum (današnji Institut Kiri). Tokom rata postaje šef vojne medicinske komore koja je uspostavila prve rendgenske stanice. Sama je vozila auto sa mobilnim rendgenom i obučavala lekare u hirurškim ambulantama da ga koriste. Kroz njega je prošlo više od 3 miliona francuskih vojnika. Hirurzi su dobili neprocenjivu pomoć u lociranju šrapnela unutar tela ranjenika. Pod Marijinim nadzorom vršena su ispitivanja lečenja raka pomoću radioaktivnosti i osnovana nova grana hemije - radiohemija. Nakon rata, 1925. godine, ona pomaže otvaranje Varšavskog instituta za radijum u Poljskoj.

Marija je umrla u Francuskoj, 1934. godine, od aplastične anemije. Nema sumnje da je oboljenje bilo posledica izlaganja radijaciji, o čijim se štetnim efektima još uvek nedovoljno znalo. Cevčice radioaktivnih izotopa su joj uvek bile u džepovima, a malo radijumovih soli na stočiću pored kreveta, da joj svetle u mraku. Sahranjena je pored Pjera.

Mariji i Pjeru čovečanstvo duguje tako mnogo. Njihova genijalnost, sloga i odsustvo svake pohlepe i sebeisticanja je zaveštanje vredno jednako kao i njihov naučni rad. Prvi gram izolovanog radijuma mogao im je doneti bogatstvo. Umesto toga, oni su ga donirali. Njihove sreće su bile u njima samima, i u njihovoj porodici. Malo vremena koje su odvajali samo za sebe provodili su u vožnji biciklima i planinarenju. Marija i Pjer Kiri za sebe nisu uzeli ništa, a svetu su darovali smernice za prvo lečenje karcinoma, prve rendgen jedinice i dve Nobelove nagrade. Zaista, jedna neobična ljubavna priča.

 

Marija Kiri sa ćerkama Irenom i Evom

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-xviii-marija-i-pjer-kiri

[Снежана]

 

Ne plači za mnom, Argentino

 

 

Huan i Eva Peron ostali su do danas nedostižan simbol političke moći. Promenivši iz korena pravac kretanja argentinske vlade postali su i jedne od najomiljenijih i najomraženijih političkih ličnosti u svojoj eri. Njihovu ljubav prekinula je tragedija.

Eva je rođena kao Eva Marija Duarte 7. maja 1919. godine, u gradiću Los Toldos u Argentini. Njen otac Huan imao je zvaničnu porodicu u drugom gradu, a Evinu majku Huanu je upoznao kada je imala 15 godina. Ubrzo je postala njegova ljubavnica i rodila mu petoro dece, od kojih je Eva bila najmlađa. Posle njenog rođenja otac ih je ostavio u teškom siromaštvu i vratio se svojoj porodici. Nakon šest godina Evin otac gine u saobraćajnoj nesreći, a ona sa majkom, bratom i sestrama odlazi na sahranu, mada se njihovo prisustvo smatralo nepristojnim. Scena kada se na sahranu svi dovoze luksuznim automobilima, a oni sa majkom idu pešice, ostala je duboko urezana u njenom sećanju. Do kraja života Eva i njene sestre se neće pomiriti sa svojim statusom vanbračne dece, a u biografiji počinje svoju životnu priču od petnaeste godine, od dolaska u Buenos Ajres, ne osvrćući se nijednom rečju na detinjstvo.

Život glumice na putu do slave nije bio lak, ali je Eva znala da ako uspe u Buenos Ajresu, uspeće svuda, i u Njujorku i u Čikagu. U borbi za uloge koristila je sve svoje adute, povezala se sa novinarima da bi svoje ime progurala u najčitanije medije i nije birala glumačke angažmane. Kada je 1944. godine upoznala Huana Perona, bila je već poznata glumica u popularnim radijskim serijama, potpuno svesna svog zanosnog izgleda i vešta da svoju pojavu dovede do savršenstva.

Huan Domingo Peron, rođen 8. oktobra 1895. godine, imao je punih 48 kada je upoznao Evu i bio je duplo stariji od nje. Poticao je iz čuvene lekarske porodice, u kojoj je njegov otac bio neka vrsta odmetnika. Postao je farmer i zemljoposednik, a sa Huanovom majkom se venčao tek kada je dečak imao 16 godina. Iako i sam vanbračno dete, Huan nije zbog toga imao traume kao Eva. Izuzetno visok za Argentinca, sa tamnom kosom i osmehom filmske zvezde, Huan je u mladosti bio živi simbol latino zavodnika. Završio je vojnu školu i priključio se vojsci u 21. godini. U predratnim godinama proputovao je Evropu, posebno se zadržavajući u fašističkim zemljama. Bio je fasciniran Musolinijem, a naročito pompom i ceremonijama fašističkih parada. Kada je upoznao Evu bio je na položaju ministra za rad i ministra za rat, nakon što je 1943. godine vojska preuzela kontrolu nad državom. Bio je izuzetno harizmatičan. Za razliku od većine tadašnjih političara koji su izbegavali medije kao kugu, Peron je uvek bio spreman da razgovara sa novinarima.

Imao je neverovatnu sposobnost da izrazi svoje stavove kroz reči i prenese stavove narode, ali i da formira javno mnjenje u skladu sa svojim ciljevima. I mediji su voleli njega. Tajnovitost i dvosmisao koji su pratili njegova izlaganja imali su magijsku moć nad čitaocima. Kao ministar za rad doneo je propise o minimalnoj ceni rada, plaćenim godišnjim odmorima i zdravstvenom osiguranju, što je za to vreme bilo dosta revolucionarno. Narod ga je obožavao, veleposednici ga nisu podnosili.

Sudbinski susret Eve i Huana desio se početkom 1944. godine, na humanitarnom umetničkom festivalu gde su se prikupljala sredstva za pomoć postradalima u zemljotresu koji je pogodio gradić San Huan. Eva je na gala koncert došla sa prijateljem, a otišla sa Peronom. U to vreme, on je bio udovac bez dece, sa mladom ljubavnicom koju je u javnosti predstavljao kao svoju kćer. Eva se za nju pobrinula na krajnje pragmatičan način. Angažovala je firmu za selidbe, uselila svoje stvari u stan Huana Perona, a mladu ljubavnicu izbacila na ulicu.

Početkom oktobra 1945. godine opozicija u oružanim snagama Argentine primorava Peronea na ostavku, nakon čega je i uhapšen. Usledile su masovne demonstracije njegovih pristalica, poznatih kao los descamisados (bezkošuljaši). Do tada uvredljiv termin za siromašne radnike postao je simbol radničke klase u Argentini. Dok je Peron bio u zatvoru, Eva je otišla kod njegovog advokata i prijatelja Bramuglija da ga zamoli za pomoć. Nadala se da bi on mogao da uloži habeas corpus primedbu sudu, sa ciljem da se preispita legitimnost Peronovog zadržavanja u pritvoru. Međutim, Bramugli je bio jedan od mnogih viđenijih Argentinaca koji su Evu videli kao kamen spoticanja na politikom usponu Huana Perona. Poneo se prema njoj neljubazno i bahato, direktno je optuživši za Peronovu propast. Zalupio joj je vrata pred nosom tako snažno da se zateturala i pala. U pismu koje piše Huanu u zatvoru, ona kaže:

„Moje najvrednije blago, jedino nas rastavljaju oni koje volimo, i koji znaju koliko ih volimo”.

Četiri dana nakon što je izašao iz zatvora, Huan Peron se venčava sa Evom. Peron je planirao da se kandiduje za predsednika i bilo je poželjno da bude u braku. Svi Evini filmovi tada misteriozno nestaju, a poslednji koji je snimila nikada ne dospeva na bioskopska platna. Njena biografija iz vremena pre nego što je postala gospođa Peron se misteriozno briše. U tom periodu njihovi protivnici duboko preziru Evu, kao lukavu oportunistkinju koja svojom lepotom i mladošću krči put ka političkom uticaju.

Iz ove perspektive, sa onim što je usledilo, biografi njihovu ljubavnu priču vide drugačije. Eva je istinski i iskreno volela Huana od dana kad ga je upoznala, moguće i svoju sliku o njemu mnogo pre toga. Sa druge strane, njegova ljubav je imala nekoliko faza. U početku je prema Evi osećao samo emotivnu i fizičku požudu, u šta je imajući u vidu njenu izuzetnu lepotu lako poverovati. Dugo se ophodio prema njoj i predstavljao je kao svoj trofej. Poštovanje i ljubav su sa njegove strane došli kasnije, kada je počeo da je doživljava kao ravnu sebi. I više od toga. Peron je bio izuzetan vođa, ali je duboko u sebi osećao da je Eva postala lider nacije kakav on nikada neće moći da bude, i da je ona ta koja nosi ljubav naroda. Ona je ta kojoj kliču, i koju iz milošte zovu Evita.

Postala je prva žena u istoriji Argentine koja je aktivno učestvovala u predsedničkoj kampanji. U te svrhe je pokrenula radio emisiju Za bolju budućnost, posetila sve veće evropske zemlje i šarmirala ceo svet. Njena lepota je ostavila bez daha čelnike najvećih svetskih modnih kuća, koji joj poklanjaju svoje proizvode i nude da postane njihovo zaštitno lice. Osnovala je Fondaciju Eva Peron za pomoć siromašnima, i sama uplatila prvu donaciju. Izgradila je mnogo škola, na hiljade, bolnice i domove za nezbrinutu decu u Argentini. U gradu koji je nazvan po njoj započela je izgradnju stanova za beskućnike i nastavila socijalnu reformu koju je kao ministar za rad započeo Peron. Njemu je obezbedila sigurne glasove žena na budućim izborima, kada je boreći se za pravo glasa žena oko tog cilja okupila preko pola miliona Argentinki. Postala je duhovni vođa revolucije koja je iz korena promenila status žena u Argentini.

Ona nije bila mit, bila je stvarna

Džon Doerti, član američke asocijacije za diplomatske studije koji je proveo dobar deo života u Argentini, zamolio je prijatelja da mu objasni u čemu je tajna „mita Eve Peron”.

„To je problem sa vama strancima”- rekao mu je. „Ne razumete da ona nije bila mit, bila je stvarna. Imao sam devet godina kada je stigla naredba da se svi dečaci uzrasta od 9-12 godina pojave na stadionu Resistencia gde će se održati fudbalski turnir.

Nisam imao ništa, sem starih pantalona i konopca kojim sam ih vezivao u pojasu. Kada sam došao tamo, prepešačivši 15 kilometara, dobio sam dres sa svojim imenom, šorc i nove patike. Nakon što smo završili sa igrom, rekla nam je - hoću da vas vidim ovde svake subote! Nosio sam taj dres i patike svuda, u školu, u crkvu, dok ih nisam pocepao. Bio sam tako ponosan. To je uticaj koji je ona imala na siromašnu decu naše zemlje.”

Na opštu fascinaciju naroda bračnim parom Peron imućna elita Argentine i kapitalistički svet nisu gledali blagonaklono. Nakon što se tek izborio sa fašizmom, svet je osećao podozrenje prema „musolinijevskoj demokratiji” legitimno izabranog argentinskog predsednika. Brojne kontroverze su ispletene i oko njihove umešanosti u masovno prihvatanje nacističkih ratnih zločinaca koji su se u Argentinu sklonili od posleratnih suđenja. Pod lupu su stavljene i Evitine humanitarne fondacije zbog sumnje da ih koristi za lično bogaćenje i luksuzan život više nego za dobrobit siromašnih.

I pored toga, u avgustu 1951. godine preko dva miliona ljudi se okupilo ispred Casa Rosada zahtevajući da se na izborima Eva kandiduje za potpredsednika Argentine. To je do danas ostalo najbrojnije okupljanje za podršku bilo kojoj političarki na svetu. Nije mogla da usliši želju naroda, ali je bila prva žena u Argentini koja je ikada glasala. Svoj glas je dala Huanu Peronu, iz bolničkog kreveta.

„…Ne plači za mnom Argentino, istina je da te nikada nisam ostavila

Kroz sve moje divlje dane, moje ludo postojanje

Održala sam obećanje.

Ne odriči me se, ni bogatstvo, kao ni slavu nikad nisam prizivala

Iako se činilo svetu da je to jedino sto želim.

To su iluzije, to nisu rešenja koja su obećavala

Odgovor je bio tu sve vreme, volim te i nadam se da ti voliš mene.

Ne plači za mnom Argentino...”

(refren pesme iz mjuzikla „Evita“- 1978, tekst Tima Rajsa)

Plavokosa lepotica, najmoćnija žena latinske Amerike u ranim tridesetim izgubila je svoju poslednju bitku sa karcinomom, 26. jula 1952. godine. Nakon što je 1955. godine svrgnut sa vlasti, Huan Peron tajno šalje Evitino telo u Italiju, gde je sve do 1973. godine, kada je ponovo došao na vlast, bila sahranjena pod lažnim imenom. Nakon njegove smrti, Peronova treća supruga sahranjuje njeno telo u porodičnu grobnicu Duarte u Buenos Ajresu.

I pored brojnih kontroverzi vezanih za period njene vladavine iz senke, Evita Peron je i danas legenda koja živi u srcima mnogih Argentinaca. U njihovim kućama slika „majke argentinskog naroda” stoji na zidu pored slike Presvete Bogorodice. Više od pola veka Evita počiva u misteriji i živi u srcima svojih sunarodnika.

 

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-xix-ne-placi-za-mnom-argentino

[Снежана]

 

Dostojevski i Ana Grigorjevna u paklu kockarnice

 

 

Jedan od najvećih pisaca svih vremena, genije književnog stvaralaštva i apostol pravoslavnog realizma, Fjodor Mihailovič Dostojevski, kao da nije znao da van književnog pera iskaže svoja osećanja prema supruzi i heroini koja je uprkos brojnih napada i mnogo spekulisanja nakon njegove smrti uspela da odbrani i zaštiti životno delo čoveka koga je beskrajno volela. Kada smo zajedno nisam komunikativan već mrgudan i nemam dara, forme ni gesta da izrazim sebe celog! Hoćeš li mi oprostiti mila moja što te mučim? - pisao joj je.

I ona je opraštala iz dana u dan, Ana Grigorjevna Snitkina Dostojevski.

Zbog svojih stavova Dostojevski je još u mladosti preživeo golgotu režima u kojem je živeo. Izveden je na iscenirano streljanje u kojem je baš u trenutku kada je stajao pred streljačkim strojem i očekivao egzekuciju u poslednjem trenutku „stigla carska depeša” kojom je tobože pomilovan, ali i osuđen na doživotnu robiju i prognanstvo u Sibir. Kako je i ova farsa srušena samo par godina kasnije, jer je bez razumnog objašnjena pušten na slobodu, biografi se ne čude što je u životu ostao zatvoren, usamljen, nepoverljiv i mrgudan čovek željan topline i iskrene ljubavi. Jedni ga predstavljaju kao svetca, drugi kao grešnika, dok je prava istina verovatno negde između.  

Nakon nesrećnog braka u kome mu prva supruga Marija Isajeva nije uzvraćala ljubav za kojom je vapio i iz koga nema naslednika, potom opčinjenosti Apolinarijom Suslovom koja je veoma hladno odbila da se uda za svog ljubavnika, siromašnog pisca, Fjodor Mihailovič Dostojevski je onda kada se tome više ni malo nije nadao i na način koji nije odmah ni shvatio, konačno u svojoj četrdesetpetoj godini života spoznao svoju pravu ljubav, Anu Grigorjevnu Snitkinu, buduću Dostojevski.  

Kao žena koja je istovremeno bezgranično na poseban način volela i mučila osobu koju voli, Isajeva je nadahnula pisca za lik Nataše u romanu Poniženi i uvređeni, dok je Suslova ostavila traga u mnogim njegovim delima: od požrtvovene Dunje (Zločin i kazna), preko strastvene ali neuravnotežene Nastasije Filipovne (Idiot), ponosne Lize (Zli dusi) i Poline, žene prema kojoj gaji iracionalano demonsku i rušilačku strast (Kockar).

 

Apolinarija Suslova i Marija Isajeva

 

Ovaj ruski velikan, pisac čije su filozofske misli bile neshvaćene u vreme kada je živeo i stvarao, a koji se danas smatra utemeljiteljem psihološkog romana, mada je bio ozbiljno filozofski nastrojen nije uspevao da pronikne u stravičnu dušu svakidašnjice tadašnjeg vremena.

Upravo takav jedan životni košmar mu se dešavao 1866. kada je zbog kockarskih dugova bio prinuđen da zaključi krajnje nepovoljn ugovor po kome je imao rok od samo 25 dana da preda nov, neobjavljen roman, čiji obim ne sme da bude ispod deset štamparskih tabaka velikog formata. Ukoliko to ne ispuni u zadatom roku, klauzula je nalagala da prava na sva njegova dela prelaze u ruke njegovog pohlepnog izdavača. Sumnjajući u svoj uspeh, obratio se za pomoć svom prijatelju:

 

Kako to da mi se uvek desi da početak romana imam složen u štampariji, a kraj u glavi? 

 

 

Prijatelj ga je posavetovao da uzme stenografa kome će diktirati sve to što se u njegovoj glavi nalazi. Sutradan je na njegova vrata pokucala dvadesetogodišnja Ana Grigorjevna Snitkina, kojoj uspaničen rokom u svom stvaralačkom diktiranju pakla kockarnice, dugo vremena nije uspevao da zapamti ni ime.

 

Ana Grigorjevna Snitkina

Nadahnuto i sa mnogo žara i strasti, ne svatajući da i sam stoji na ozbiljnom emotivnom raskršću i da će upravo rad na romanu Kockar biti značajna prekretnica u njegovom ljubavnom životu, diktirao je svoju životnu priču o Alekseju Ivanoviču koji je rastrzan između ljubavi prema Polini i kocki koja ga toliko neodoljivo privlači da jednostavno mora iznova sve da rizikuje. Roman je stvarao sa svežim sećanjem na pokojnu suprugu Mariju, u lik glavne junakinje je utkao karakter i osećanja prema Apolinariji, a diktirao ga je svojoj budućoj supruzi, Ani.    

 

Kako je Ana savesno i tačno zapisivala njegove reči, piscu se povratio optimizam da će u ovom poduhvatu uspeti. U jednoj pauzi, on je primetio da je njegova pomoćnica ne samo vredna i savesna u poslu, već ljupka mlada devojka sa sivim pametnim očima.

Pre nego što su se prvi put sreli Ana je Dostojevskog zamišljala kao starog, nadobudnog i uobraženog pisca, a onda ostala potpuno zatečena kada se suočila sa čovekom dečije naivnosti koji okružen haosom života punog bola, nerazumevanja i realnom patnjom zbog sopstvene bolesti iza grube spoljašnosti krije nežnu, dečački naivnu dušu, koja može da prizna da se ne seća sopstvenog romana Poniženi i uvređeni koji mu je ona sa mnogo žara prepričavala, i obeća da će ga svakako pročitati. 

 

Samo činjenica što mi je žena pružila ruku označila je jednu čitavu novu epohu mog života.

 

 

Usamljen, rastrojen i emotivno veoma nesiguran, zaprosio ju je krijući se iza lika imaginarnog romana koji navodno piše, prosuvši svu riznicu skrivenih osećanja kroz naizgled jednostavno pitanje: da li bi njegov budući glavni junak, umetnik koji više nije mlad, „otprilike njegovih godina”, a koji se na svom putu zaljubljuje u divnu devojku, „otprilike njenih godina”, mogao da očekuje da će ona uzvratiti ljubav? Ana je sa osmehom odgovorila pitanjem: A, zašto bi to bilo nemoguće? Rad na romanu ih je tokom ovog kratkog roka toliko zbližio, da su se veoma brzo nakon predaje rukopisa čiji su rok ispoštovali, venčali.

 

Ana Grigorjevna Dostojevski

Bračni život Ane Dostojevski nije bio ni malo lak. Suočena sa njegovom teškom bolešću (epilepsijom) i ozbiljnom zavisnošću od kocke, ona je život sa slavnim piscem provela u stalnom strahu, bedi i kockarskim dugovima.

 

Noćima se vraćao kući bled, tražio novac od nje, ponovo odlazio sa nadom da će dobiti i ponovo gubio na ruletu sve dok nisu izgubili sve. Zaslepljen porokom i neshvatajući finansijski ambis pred kojim se nalaze, on je nastavio da traži, a ona iako je očekivala vesti o novom gubitku, iznova je pozajmljivala novac i slala mu.

On je živeo život u traganju za suštinom i smislom ispunjen žrtvama i tragedijom, ali obojen večnom nadom. Ona ga je sledila verujući da zna da uzvrati. Mada u svoj unutrašnji svet nije puštao ni bliske, već im pokazivao samo ono što misli da bi oni mogli da razumeju, Ana je uspela da dopre do njega, da mudro shvati i odreaguje onda kada je bilo potrebno da mu pomogne, dok se on dečački trudio da je zaštiti predvidevši unapred ono što bi moglo da je uznemiri. 

Znajuči da njen suprug ume lako da plane i u afektu kaže ono zbog čega će se sutra pokajati, njegova politička pisma puna bunta ona je umela da „zaboravi da pošalje”, kao što je i on tokom njene trudnoće znao da „zagubi” knjigu koju je želela da pročita (Rat i mir), jer se plašio kako će na Anu da deluje veoma slikovito opisana smrt na porođaju žene kneza Andreja Bolkonskog.

Strast prema kocki Ana je tretirala kao bolest, a ne porok i nadala se da će uspeti da ga izleči. Kada je konačno izgubio sve uključujući i njene haljine i nakit, dao joj je obećanje koje je ispunio, da se više neće kockati i da će je usrećiti.    

Uprkos nenaklonjenih mu životnih okolnosti, može se reći da je njegova srećna životna faza započela brakom sa Anom i trajala do kraja njegovog života. Svoja najveća dela je napisao uz njenu pomoć koja je uživala da mu bude sekretarica i prvi čitalac. Dobili su četvoro dece: Sonju i Aljošu koji su nažalost preminuli još u detinjstvu, ćerku Ljubu koja nije imala dece i sina Fjodora čija deca su danas jedini potomci ovog velikana ruske književnosti.  

Nakon njegove smrti 1881. Ana se više nije udavala, već je čitav svoj život posvetila zaštiti imena i dela svog muža Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, koji je svojim originalnim stilom i snagom svoje stvaralačke ličnosti uspeo ne samo da obeleži jednu epohu, već i da unese jedan novi duh koji je snažno uticao kako na ruske tako i na buduće tokove evropske književnosti.

Kada ju je ćerka Ljuba jednom sa čuđenjem upitala: Majko, kako si kao dvadesetogodišnjakinja imala hrabrosti da se udaš za čoveka od četrdesetsedam godina? Ana je odgovorila: Tvoj otac bio je u ono vreme mnogo veseliji i mlađi po liku od mladića svog vremena koji su prema tadašnjoj modi svi nosili naočare i izgledali kao profesori zoologije.

 

Ana Dostojevski sa sinom Fjodorom i ćerkom Ljubom

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-xx-dostojevski-i-ana-grigorjevna-u-paklu-kockarnice

 

[Снежана]

 

 Jedna ljubavna priča koja je uzdrmala dva kontinenta

 

Što se njih dvoje ticalo, tu nije bilo ničeg čudnog ni neobičnog, još manje zemljotresnog. Za njih je to bila jedna obična priča o dvoje mladih koji su se sreli na jednoj sedeljci, zapričali o džezu koji su oboje voleli, zaljubili se i odlučili da se venčaju...

On je bio visok, lep, sa brčićima ala Klerk Gebl. Šarmantan, vispren, duhovit, osećajan, vizionar i sanjar. Ona - sitna, krhka, plava, sa kovrdžama, isto tako šarmantna, ali realista i odlučna.

Njemu je 26, njoj 24.

Godina je 1947.

Rat se tek završio.

On ga nije ni osetio - iz njegove zemlje u tom ratu učestvovalo je tek nekoliko desetina ljudi. Ona ga je proživela i odslužila je svoj „dug otadžbini" - vozila je sanitet.

On je bio iz kraljevske porodice. Princ. Stric-regent vladao je u njegovo ime još od kako mu je otac umro. Kada je naš princ imao 4 godine. Čekalo se da princ završi školovanje pa da preuzme vlast. Ona je bila činovnica, dete penzionisanog oficira. 

 

E, ali...

Problem je bio u jednoj jedinoj sitnici.

On je bio crn. Afrikanac. Mocvana. Ona je bila bela. Engleskinja.

I ta činjenica bila je dovoljna da izazove zemljotres.

U njegovom plemenu. U vladi Velike Britanije. U Anglikanskoj crkvi. U celom južnom delu Afrike.

On se zvao Serece Kama. Ona se zvala Rut Vilijams.

Da je ikako mogla, vlada Velike Britanije i BUKVALNO bi im zabranila da se venčaju. Međutim, to nije mogla.

Ali crkva jeste. Po naređenju londonskog biskupa, anglikanski pastor odbio je da ih venča. Biskup se vadio da to ne sme da učini bez dozvole vlade! Rut je uzvratila otvorenim pismom koje je počinjalo istorijskim rečima:

„Zašto me moja sopstvena crkva primorava da živim u grehu?"

Ipak su se venčali. U opštini. Mlada je, iz protesta, na venčanju nosila crno.

No, to nije okončalo zemljotrese.

Kada je pismo sa obaveštenjem o planovima za venčanje stiglo do plemena Bamangvao, nastao je haos. Sereceov stric ga je otvoreno zabranio, što je tvrdoglave mladence samo navelo da se venčaju dve nedelje ranije od predviđenog! Posle toga, Serece je dobio naređenje da se smesta SAM vrati kući i objasni svoj postupak pred Khotlom. Khotla je, u tradiciji Bocvane, nešto kao seoski savet. Okupljanje celog sela, ili bar njegovih najznačajnijih predstavnika i ima i savetodavnu, zakonodavnu i sudsku vlast. Khotla donosi važne odluke vezane za selo ili pleme, razrešava nesporazume, a po potrebi, izriče i kazne...

Serece je otišao da se suoči sa Khotlom. I ljutitim stricem. Ta, prva u nizu Khotli trajala je četiri dana, novembra 1948. Zaključak je bio jednoglasan - Serece mora da poništi svoj brak, i njegova žena ne sme ni da kroči na zemlju njihovog plemena! On je to odbio. Posle nepunih mesec dana, Khotla je ponovo sazvana. Ovog puta pojavile su se sumnje da njegov stric pokušava da ga istisne sa prestola. Mnogi iz plemena tražili su garancije da Serece neće biti svrgnut i da će moći mirno da se vrati kada završi studije u Britaniji. Ni ta Khotla nije uspela da pokoleba Serecea. Otišao je u Britaniju, ali vratio se juna 1949, kada je sazvana je i treća Khotla. Ovog puta, Sereceu je svega bilo dosta. Jasno je saopštio - Ili Rut, ili ništa! Na to je njegov stric otvoreno zapretio da će napustiti pleme ako pojedinci i dalje nastave da podržavaju Sereceovu „ludost".

Međutim, ta je pretnja, uz prinčevu nepokolebljivost, samo učvrstila simpatije za mladi par. Khotla je odlučila da princ ima pravo. Stric je napustio pleme a Rut je došla u Bocvanu. (Tadašnji Bečulend).

Od kako sam prvi put čula za ovu njihovu priču, pokušavala sam da zamislim kako li se Rut osećala kada je prvi put stigla u Serove... To je i dan-danji malo mesto, među brdima, u sred Bocvane. U to doba to nije bilo ništa više od sela sa tradicionalnim kućama i nekoliko zgrada (od kojih je jedna bila misionarska). Sa strujom u pokušaju, bez vodovoda i kanalizacije...

Susret sa potpuno stranim ljudima, nepoznatim običajima, novom kulturom... Uz to je kod kuće ostavila ljutitog oca koji je odbio da razgovara sa njom jer se udala za crnca, majku i sestru za koju je posebno bila vezana. I još je, povrh svega ostala trudna. I ponovo sama.

Serece je bio pozvan u London gde je trebalo da se potvrdi njegovo pravo da vlada svojim narodom. (U to vreme Bečulend je bio britanski protektorat). Umesto toga, pod izgovorom da je njegova vladavina nemoguća, (Južnoafrička Unija upravo je bila uvela aparthejd, a tadašnja prestonica Bečulenda, Mafeking, nalazi se u njoj, a Britaniji je tada zbog svojih ekonomskih potreba podržavala JU), Sereceu ne samo da titula nije potvrđena, nego mu je stavljena zabrana povratka u Bečulend!

Dakle, Rut se nalazila sama u potpuno stranoj zemlji, sa potpuno stranim narodom, iščekujući svoju prvu bebu! Nisam sigurna da ćemo se zvanična istorija i ja složiti, ali, po onome što sam slušala od starijih žena u Bocvani, upravo to je bio presudan momenat kada je „Lejdi Kej" kako su je iz milošte zvali, zauvek ušla u srca Mocvana. Jer je ostala tu, u tom seocetu u brdima da sačeka muža a potom je „kao prava Afrikanka" rodila ćerku, Žaklinu Teboho. Ponovo jedna zanimljivost - iako se vladavina prenosi po muškoj liniji, Mocvane rođenje ćerke smatraju posebnim blagoslovom. Drugi put ću pisati zašto je to tako.

Međutim, još nije bilo vreme za Happy End. Sereceu je dopušteno da se vrati u zemlju za porođaj, ali samo da bi poveo ženu i novorođenu ćerku sa sobom, nazad u Britaniju. Njihovo izgnanstvo potrajaće sve do 1956. U Britaniji dobijaju prvog sina, Jana, (punim imenom Serece Kama Jan Kama), sadašnjeg predsednika Bocvane. Konačno, kada im je dopušteno da se vrate, to je bilo pod uslovom da se Serece odrekne svog prava na presto i da se vrati kao običan građanin. I tako se Serece, koji je, inače bio advokat, oksfordski đak, pretvorio u uzgajivača stoke...

Ali, ne zadugo.

Duvali su neki novi vetrovi, stvari su se menjale, a Serece nije mogao da se drži podalje od politike. Sa grupom istomišljenika 1962. osnovao je BDP (Betchuland Democratic Party) a 1965. uspeo je da dobije na izborima i postne premijer Bečulenda. To je bio uvod u priznavanje nezavisnosti Bocvane naredne godine.

Po dobijanju nezavisnosti, Serece je postao prvi predsednik. On i Rut prešli su u novosagrađenu prestonicu, Gaboron zajedno sa svoje četvoro dece. Po povratku su dobili i blizance, Tshekedija Stanforda (poznatijeg kao Ti Kej) i Antonija Goitsebenga. (Njihova Secvana imena izgovaraju se kao Cekedi i Hoicebenh).

Te, 1966. kada je Bocvana dobila nezavisnost, Sereceu je engleska kraljica dala titulu „Ser". Po mišljenju mnogih, da bi se iskupila za prethodno ponašanje britanskih vlada...

Serece je ostao predsednik do 1980, kada je umro u naručju svoje Rut.

Iako su mnogi predviđali da će se po njegovoj smrti vratiti u Britaniju, Rut je ostala u Bocvani i sve do svoje smrti, 2002. bila je predsednica Crvenog krsta.

To bi bila istorija.

A sad, malo lične priče.

Igrom slučaja imala sam priliku da se nekoliko puta sretnem sa protagonistkinjom ove priče, lejdi Rut. Kao i sa ljudima koji su bili bliski sa njima (i privatno, i profesionalno).

Moj prvi susret sa Lejdi Kej bio je vrlo spontan, ali, za mene, pravi „otvarač za oči". Daklem, igrom slučaja, firma za koju sam tada radila imala je kancelariju u istoj zgradi u kojoj se nalazio i Crveni krst Bocvane. Pošto je, u celoj zgradi, pušenje bilo najstrožije zabranjeno, ja sam morala da silazim pred ulaz i da se tu, u jednom ćošku dvorišta, bavim svojim porokom...

I tako, jednog dana, sedim ja na zidiću, u mom ćošku, kada se pred zgradu uparkirava crni mercedes. Iz njega istrčava zadihan postariji vozač, ali, nije ni stigao do vrata kad je iz auta već iskočila jedna sitna plava bakica i odlučno odmarširala u pravcu zgrade. Dobro. Nije prošlo ni pet minuta, kad, eto ti bakice nazad. Kaže vozaču da uđe i donese nešto iz zgrade.

Samo što je zamakao kroz vrata, a ona hitro stiže do mene, pita me za cigaretu, pali i žurno odbija dim.

- Ako vidiš da se vraća, uzimaj to, a ako te neko pita, to je tvoja cigareta! - kaže mi. Iako zbunjena, klimam glavom da se slažem, a ona nastavlja monolog. - Onaj doktor mi ne dopušta da pušim! Kao da je to sada bitno! Kao da će to nešto da promeni! Nego, odakle si ti? -

Konačno došavši do reči, predstavljam se i objašnjavam ko sam, odakle sam, kad i kako sam stigla u Bocvanu... Bakica je izuzetno radoznala. Sve je interesuje. Od toga koliko dece imam i kolika su, do toga kako je bilo tokom bombardovanja. Otvoreno je besna zbog istog.

- To je bombardovanje bilo čista glupost! Ratovi su glupost. Uvek nevini stradaju! Ja sam preživela bombardovanje Londona, - kaže mi. - To je užasno iskustvo. Pogotovo za decu! -

U to primetih da se šofer pojavljuje na vratima. Bakica mi vešto dodade cigaretu, a onda, da je on čuje, poče sa vakelom.

- I da se maneš tog pušenja, znaš! To ti nikako ne valja! To je loša navika! Tako je i moj muž pušio, ništa to ne valja! - a pri tom mi, konspirativno, namiguje.

Zbunjena, i dalje samo klimam glavom. Šta mi je drugo preostalo?

Bakica prilazi autu i počinje, očigledno uobičajenu, raspravu sa vozačem.

- Daj ključeve, ja vozim nazad! -

- Ali, mma, znate da je rra Jan naredio da moram ja da vozim! Vama je lekar zabranio! -

- Ne zanima me. Nije on meni roditelj, nego sin. Daj te ključeve, ja vozim! -

- Ali, mma... -

- Ja vozim. Ti si isuviše umoran! -

Treba li da kažem da je odlučna bakica odnela pobedu?

Naravno, kada sam ušla u zgradu, dočekala me je gomila radoznalaca koja me je pitala o čemu sam pričala sa lejdi Kej? S kim? Pa sa lejdi Kamom! Tek tu sam shvatila ko je dotična „bakica"! (Jan je, inače, u to vreme bio potpredsednik i glavnokomandujući oružanih snaga Bocvane)

Srela sam je još dvaput. Nažalost, oba puta na vrlo formalnim prigodama u Crvenom krstu za koji je Žmu tada radio. Svaki put bi mi se obešenjački osmehnula i zaverenički me upitala da li još uvek pušim. Žao mi je što su te druge dve prigode bile toliko zvanične, imala sam toliko pitanja za nju...

Umrla je otprilike godinu dana posle našeg prvog viđenja. Od raka grla.

Inače, iz razgovora sa porodicom moje prijateljice koja je bila vrlo bliska sa njom i pokojnim predsednikom (porodica, prijateljica je mnogo mlađa), saznala sam da je bila neverovatno požrtvovana i odana tokom njegove bolesti. Serece je bio dijabetičar, ali bolest mu je kasno dijagnostikovana. Prijatelji su se kleli da je samo Rutina nega, njeno insistiranje ne strogom pridržavanju dijete i redovnom uzimanju lekova i insulina, (pričali su mi da je znala da prekine sednicu vlade kako bi Serece dobio svoju dozu tačno u minut), produžilo njegov život za najmanje deset godina. Opšte je poznato da ga je pratila na svim putovanjima i da se ni za trenutak nije odvajala od njega kad je konačno posustao. Do poslednjeg trenutka.

Kao i da se uvek, od dobijanja nezavisnosti izjašnjavala samo i jedino kao Mocvana.

Žmuove kolege iz Crvenog krsta smatrale su je strogom ali pravednom. Međusobno su je zvali „Oko sokolovo", jer joj nikada ništa nije promaklo.

Obične žene pričale su mi cele legende o njenoj požrtvovanosti, o njenoj brizi za narod, pogotovo decu, o njenim posetama najudaljenijim selima i dobru koje je iz toga proisteklo...

Jednostvno, Lejdi Kej bila je, što se Mocvana ticalo, dobri anđeo koja je, eto, na njihovu sreću, postala jedna od njih..

Ne znam kako je bilo u drugim zemljama čiji su se predsednici oženili strankinjama, ali što se Bocvane i lejdi Kama tiče - ona je bila Mocvana. Od glave do pete. Još od onog dana kada je poslala ono pismo Anglikanskoj crkvi...

 

EDIT:
Dok sam tražila fotke da ubacim u tekst, naleteh i na ovo - očigledno, čaršija je smatrala da se itekako pita za mišljenje, pa pošto Rut i Serece nisu mogli da se pokolebaju, onda je paljba osuta na Rutinu majku i sestru.

 

http://blog.b92.net/text/17167/Jedna-neobicna-ljubavna-prica/