Њихове стихове певамо - књижевност и музика

[Дијана.]

 

[Дијана.]

 

[Дијана.]

 

[Снежана]

 

[JESSY]

Glavni Junak Jedne Knjige

Glavni junak jedne knjige
došao mi da se žali
divno bješe glavnim biti
dok me nisu pročitali.
Svijetu je svega dosta
ničeg željan nije
osim – glavnih junaka.
Saznali su moje mane
moje tajne moje tuge
pokidali neke strane
i pošli da traže druge
zatim pošli da traže druge.
Svijetu je svega dosta
on čeka svoga gosta
a duša se trudi svaka
da ima svog junaka.

Duško Trifunović

 

https://www.youtube.com/watch?v=WQRSJzVcYSk

[Дијана.]

 

[Милан Ракић]

Мој гроб 

У планини мркој нек ми буде хум,
Над њим урлик вука, црних грана шум,

Љети вјечан вихор, зими висок снијег,
Мýку моје раке недоступан бијег.

Високо нек стоји, ко облак и трон,
Да не допре до њег хиског торња звон,

Да не допре до њег покајнички глас,
Страх обраћеника, молитве за спас.

Нека шикне травом, уз трновит грм,
Беспут да је до њег, непробојан, стрм.

Иван Горан Ковачић

а углазбио легендарни Арсен...

 

 

[Војвода7]

Sergej Jesenjin: Pismo majci

Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
Zbog mene veoma zabrinutu
I da ideš svaki čas na cestu
U svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
Uvijek isto priviđenje muči:
Kako su u krčmi finski nož
U srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
Da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
I srce mi živi samo snom,
Da što prije pobjegnem od jada
I vratim se u naš niski dom.

Vratit ću se kad u našem vrtu
Rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
Budiš me ko prije osam ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove,
Nek miruje ono čega ne bi:
Odveć rano zamoren životom,
Samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
Svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
Viđaju onako zabrinutu,
I ne idi svaki čas na cestu
U svom trošnom starinskom kaputu.

 

[Снежана]

Душан Радовић: МИЛО МОЈЕ

Никад више, мило моје, никад више! Никад више оног лета, нема зашто цвет да цвета. Умрле су очи твоје, никад више, готово је! Плакати нећу ја, мило моје! Око је празно и слепо. Сад јесте, зло је, све свршено је, а било нам је, било нам је лепо! Све је прошло, мило моје, све је прошло! Ничег нема, све се гаси, нестали су они гласи. Умрле су речи твоје, све је прошло за нас двоје. Плакати нећу ја, мило моје! Око је празно и слепо. Сад јесте, зло је, све свршено је, а било нам је, било нам је лепо! Отишло је, мило моје, отишло је! Моја празна рука вене, нема тебе поред мене. Умрло је срце твоје, готово је, отишло је!

[Дијана.]

Prikaci temu Dzesice 

 

[arizan]

Нисам нешто Галијин фан, али за ово им свака част

Сергеј Јесењин

Ти ме својом хладноћом не кушај

 

Ти ме својом хладноћом не кушај
И не питај колико сам стар.
Жути костур постала ми душа,
То је мени од болести дар.

Некада сам у предграђу лудо
Као дете сањао у дим,
Да ћу богат и славан да будем,
Да ћу бити драг људима свим.

Баш сам богат! Да л' други и слуте...
Немам више ни цилиндар стар.
Само пластрон од панаме круте
И ципела старих имам пар.

А и славан нисам ништа мање -
Од Париза до Москве се зна,
Моје име слуша се с гнушањем
Као псовка са уличног дна.

Па и љубав... Није ли забавно?
Ти ме љубиш, а усне ко лим.
Осећање моје узре давно
И не можеш да процветаш с њим.

Но са тугом да причекам боље,
Није страшно буде л' мало сете,
Златније од твоје косе пољем
Свуд лобода плетенице плете.

Ја бих хтео сада опет тамо,
Да се навек опростим са свим,
Да не будем више славан, само
И да сањам ко дете у дим.

Ал' да сањам о другом, о новом,
Непознатом и земљи и трави,
Што се срце не да рећи словом,
За шта човек нема израз прави.