Имам „право“ да преварим супружника – шта неправославна психологија заиста заступа?

[Натан]

Nisu svi koji cine preljubu vernici . Oni ne razmisljaju na taj nacin ... Njih ne muce pitanja .

Ал мучи их савест... ако је претекла.

[obi-wan]

Прељуба је као сломљена чаша, може се саставити и залепити  и поново пити из ње, али пиће из ње више нема исти укус.

 

Uh, ne znam. U principu bih se slozio sa tobom, dakle - ja kao ja, medjutim... etos Jevandjelja i primeri pokajanja iz zivotopisa svetih lepo pokazuju da i posle ovakvog greha ne samo da sve moze da se vrati u normalu, nego cak - da bude i bolje.

 

I meni je tesko da prihvatim ovo sto pisem, ali tako zaista jeste.

 

Da bi tako bilo, pokajanje muza/zene mora da bude vulkanski silno, duboko, sveobuhvatno do u zadnju cesticu bica, a prastanje onog drugog koje je povredjeno mora da bude bozanstveno i hristoliko bez ostatka. Verujem da ovakvih ljudi ima, ali da ih je vrlo malo.

 

A zasto sve ovo kazem? Pa zato sto je pokajanje i oprastanje pokriveno blagodacu Bozijom, a On i mrtve dize ako treba, kamoli nesto manje od toga.

 

Dakle, ako je neko i pao u ovaj greh, ili ako je povredjen od strane drugog, treba da gaji i stalno u vidu ima ovakvu nesalomivu nadu na Boga, koji je "rane nase iscelio, i bolesti i slabosti nase poneo", i da tako sa tom nadom stabilno i postepeno ide dalje... ka onom mnogozeljenom neprolaznom Carstvu u kome nema zalosti i prevare...

[Arsenija]

Ал мучи их савест... ако је претекла.

Muci ih savest , ali ne i pitanje greha ... ... P.s. Ne znam . To je neko moje misljenje ...

[Anika]

Ником не треба до краја веровати. А мислим да се још на почетку може видети са ким имамо посла. Но, многе жене управо воле несталне типове и затворе саме себи очи, па кад се уплету у везу/брак, а тај крене да вара, већ буде касно.

[Рапсоди]

Uh, ne znam. U principu bih se slozio sa tobom, dakle - ja kao ja, medjutim... etos Jevandjelja i primeri pokajanja iz zivotopisa svetih lepo pokazuju da i posle ovakvog greha ne samo da sve moze da se vrati u normalu, nego cak - da bude i bolje.

 

I meni je tesko da prihvatim ovo sto pisem, ali tako zaista jeste.

 

Da bi tako bilo, pokajanje muza/zene mora da bude vulkanski silno, duboko, sveobuhvatno do u zadnju cesticu bica, a prastanje onog drugog koje je povredjeno mora da bude bozanstveno i hristoliko bez ostatka. Verujem da ovakvih ljudi ima, ali da ih je vrlo malo.

 

A zasto sve ovo kazem? Pa zato sto je pokajanje i oprastanje pokriveno blagodacu Bozijom, a On i mrtve dize ako treba, kamoli nesto manje od toga.

 

Dakle, ako je neko i pao u ovaj greh, ili ako je povredjen od strane drugog, treba da gaji i stalno u vidu ima ovakvu nesalomivu nadu na Boga, koji je "rane nase iscelio, i bolesti i slabosti nase poneo", i da tako sa tom nadom stabilno i postepeno ide dalje... ka onom mnogozeljenom neprolaznom Carstvu u kome nema zalosti i prevare...

U našem narodu postoji jedna poslovica, ne znam je doslovno / parafraza /

Pas koji je navikao da liže tuđa korita, uvek će ih lizati.    

Pregruba malo za ovu temu, i naravno da ne mora biti tačna  kada se prevede na jezik ljudi.

Naravno da se preljuba može i treba oprostiti, pogotovu ako nije smisljena i  planirana već više iskušenje i splet okolnosti koji su doveli da nje. 

Medjutim preljuba odnosi  jednu emociju koju ne mogu definisati , pisala sam na prvim stranicama teme, gubi se deo onog neba kojim bi osoljena zemaljska ljubav,   e taj deo neba ili već koje svete emocije je nepovratan. Gledas u dusu voljenog , vidis  Hrista , posle preljube  mozemo li se to ?

[Рапсоди]

Muci ih savest , ali ne i pitanje greha ... ... P.s. Ne znam . To je neko moje misljenje ...

А нас вернике,  више мучи питање греха него савести.........

[Arsenija]

А нас вернике, више мучи питање греха него савести.........

... To su neka moja razmisljanja ... ... Savest muci , vernike pre , nevernike obicno posle ... Npr. Nevernik kaze - prevaricu zenu , ne mora nikad da sazna , ne zelim da je povredim , necu da je ostavim , nista se nece desiti , slagacu , a onda jednog dana pomisli - Sta ako stvarno ima Boga ? ... Vernik kaze - saznace u svakom slucaju ...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Пракса је чудо.

[obi-wan]

Gledas u dusu voljenog , vidis Hrista , posle preljube mozemo li to ?

 

Jevandjelje nas nedvosmisleno uci da moze. To je jako tesko, nekad doslovce mucenicki tesko, ali svakako da moze.

 

Oprastanje je za zaista hrabre i nesebicne, ako nikad i ne dostignemo to i takvo stanje, ipak treba da smo u njega stalno zagledani kao u apsolutni ideal, i da tako iz te cudesne dijalektike crpimo smirenje - ja ga zelim (= to i takvo uzviseno stanje) ali sam slab/a i ne dostizem ga. I eto vec pocetka smirenja.

 

I Hristos je nama kojesta oprostio do kraja i bez ostatka, ali sa uslovom da to bude "kao sto i mi oprastamo duznicima svojim".

 

I opet kazem - isto se i ja tako nekad pitam kao i ti, i uvek se - `fala velikome Bogu - vratim na isti odgovor.

[obi-wan]

Ником не треба до краја веровати. А мислим да се још на почетку може видети са ким имамо посла. Но, многе жене управо воле несталне типове и затворе саме себи очи, па кад се уплету у везу/брак, а тај крене да вара, већ буде касно.

 

Ako ovde mislis da ne treba do kraja verovati u smislu "lukavi kao zmije i bezazleni kao golubovi", onda se svakako slazem, jer je to i sam Hristos zapovedio. Tako se upravo stice prava zivotna mudrost.

 

Medjutim, cini mi se da se svaka druga vrsta nepoverenja mimo ovog obrasca vrlo lako i brzo pretvara u zlo podozrenje, koje nagriza ljubav i potkopava poverenje i stabilnost braka, ako se samo na vreme ne uoci i ne ukloni.

[Anika]

Нисам сигурна колико је то у пракси изводљиво, да се до те мере човек подвизава. Колика би онда љубав и жртва морала да буде, то је страшно. И чиме би то друга особа заслужила? Већина људи на неки начин после одређеног времена је и спремна да опрости, али да после настави да воли и живи са том истом особом у слози и миру тешко...

[Снежана]

Jevandjelje nas nedvosmisleno uci da moze. To je jako tesko, nekad doslovce mucenicki tesko, ali svakako da moze. Oprastanje je za zaista hrabre i nesebicne, ako nikad i ne dostignemo to i takvo stanje, ipak treba da smo u njega stalno zagledani kao u apsolutni ideal, i da tako iz te cudesne dijalektike crpimo smirenje - ja ga zelim (= to i takvo uzviseno stanje) ali sam slab/a i ne dostizem ga. I eto vec pocetka smirenja. I Hristos je nama kojesta oprostio do kraja i bez ostatka, ali sa uslovom da to bude "kao sto i mi oprastamo duznicima svojim". I opet kazem - isto se i ja tako nekad pitam kao i ti, i uvek se - `fala velikome Bogu - vratim na isti odgovor.

 

Зашто је мени битно да опростим себи и другима, па просто некако мислим да је неопраштање (при томене не мислим само на опроштај  прељубе)  један баласт који кочи и који временом ствара талог горчине у човеку.

[Снежана]

Medjutim, cini mi se da se svaka druga vrsta nepoverenja mimo ovog obrasca vrlo lako i brzo pretvara u zlo podozrenje, koje nagriza ljubav i potkopava poverenje i stabilnost braka, ako se samo na vreme ne uoci i ne ukloni.

 

Да, како ће иначе двоје постати једно, ако нема отворености и поверења. 

[Кратос]

Зашто је мени битно да опростим себи и другима, па просто некако мислим да је неопраштање (при томене не мислим само на опроштај  прељубе) је један баласт који кочи и који временом ствара талог горчине у човеку.

A zar nisu to malo sebični motivi opraštanja iako su apsolutno slažem sa tobom?Zar ne bi trebalo oprostiti,pored tog balasta koji neopraštanje nosi, i da skinemo balast osećaja krivice kod onog koji je preljubu učinio?

[obi-wan]

Нисам сигурна колико је то у пракси изводљиво, да се до те мере човек подвизава. Колика би онда љубав и жртва морала да буде, то је страшно. И чиме би то друга особа заслужила? Већина људи на неки начин после одређеног времена је и спремна да опрости, али да после настави да воли и живи са том истом особом у слози и миру тешко...

 

Na zalost, jeste tako. Ali to nije dobro stanje, to samo pokazuje koliko smo stvarno daleko od Hrista i hristolikosti.

 

Da me ne razumes pogresno - ono sto hocu da kazem je poenta one price o mravu i Jerusalimu.

 

Posao mali mrav na put za Jerusalim, a drugi ga pita kuda ce.

"Za Jerusalim", veli prvi.

"Jesi li ti pri sebi? Znas li koliko je to daleko, i kakav je trud potreban za to?"

A prvi odgovara: "Znam, mozda nikad i ne stignem tamo, ali ja zelim da me smrt zatekne na putu za Jerusalim".

 

Sta to znaci? Drugim recima, nase je da se trudimo nesebicno i bez ostatka, da sebi ne ogranicavamo meru rasta prema Hristu, i da budemo uvereni da ce On sam da je odredi kad, kako i koliko treba.

 

Mislim da upravo iz tog razloga nase neopravdane uzdrzanosti prema Bogu i nastaje veliki broj nevolja i problema medju ljudima.

 

Nista to nije novo, to je ono sto je Hristos i apostolima govorio - "maloverni, zasto si posumnjao", mi jednostavno treba da se ne saglasimo sa tim stanjem nase raslabljenosti, da hrabro sa "verom, strahom Bozijim i ljubavlju" krenemo dalje, pa dokle god (uz Boziju pomoc) stignemo.