Православне „неурозе“ и психолошке заблуде

[JESSY]

„Све радим исправно, а радости нема, чак ни за Васкрс“, „мене је срамота ићи ка Богу – таквима као ја се не прашта“, „одслужили смо 40 молебана, а он је свеједно умро“, „сва правила испуњавам, а користи никакве – мене Бог вероватно не слуша, не воли, Њему није до мене“.

–Аутор: Филоник Марина Сергеjевна

Човек прилази Цркви и почиње с благочестивим животом: држи постове, иде на службу, прима Свете Тајне. Но бива да се иза свега тога он не сусретне са живим Богом. Када прође прво одушевљење постаје очигледно да постови и молитве сами по себи не доносе радост. Он је често љут и унилан, а блискима је с њим још теже него пре његовог уласка у Цркву.

О психолошким механизмима који сметају сусрету са Христом и о неким застрањењима религиозног опита рећи ће нам Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института за развој образовања.

Текст је запис аудио и видео лекције која је преведена захваљујући порталу Предание.ру.

Зовем се Марина Филоник, ја сам практикујући психолог, психотерапеут и професор психотерапије. Формално, моје звање гласи „Научни сарадник Федералног института за развој образовања“, но моја главна практична делатност јесте рад с клијентима као психотерапеут. Радим индивидуално и водим психотерапеутску групу, а такође држим лекције из психотерапије за психологе у оквирима повишења квалификације.

Посебно је здраво и дирљиво говорити о радости, о сусрету с Богом у Пасхалне дане, док још траје Светла седмица. Колеге су ме од најпре молиле да то буде лекција о радости. Ја сам одговорила да пошто сам ја, уопште, депрасиван човек, то мало шта разумем о радости, и биће ми тешко да одржим лекцију о радости. Но зато могу да одржим лекцију о варкама и разним противречностима у религиозном животу – то ће ми ићи далеко боље. Но када сам припремала план, тема радости се такође појавила и ушла у наслов предавања, зато што, ма са које стране да гледамо, када говоримо о хришћанском животу, о сусрету са Христом, о односима с Богом, не можемо да заобиђемо тему радости. Тим више сада када се сећамо, проживљавамо то време када је Христос васкрснувши још неколико недеља ходао по земљи, и до сада се службе служе с отвореним Царским Дверима. Наравно, радост – то је нешто веома важно, нешто што нам често, могуће је, и недостаје.

Као што је и било најављено, говорићемо о неким феноменима психолошких варки, о неким застрањењима религиозног опита, који се неретко сусреће у пракси црквеног живота. Та застрањења су по својој природи психолошка, но у овој или оној мери могу сметати и нашем духовном животу.

Овде би одмах да разграничим сфере компетенције. Када говоримо о односима с Богом, хришћанством, духовним животом, о сусрету са Христом, можемо да приметимо неколико нивоа. Главни од њих јесте, наравно, духовни, и ако почнемо да расуђујемо о томе које су то препреке, које нам сметају да се приближимо Богу, први одговор који обично примећујемо тиче се наших несавршенстава, страсти, грехова. О томе данас нећемо да говоримо.

Постоји још један аспект. Ако разматрамо проблем сусрета и односа с Богом, то у било којим односима постоје два субјекта, два учесника: Ту сам ја, као један учесник, и Бог, као други учесник. Наравно, ми нећемо да разматрамо Божији део. Он ради то што треба, а шта ми можемо да урадимо? Какве се код нас појављују тешкоће, сметње, проблеми, који нам сметају да уђемо у пуноћу радосног општења [с Њим]?

Напомињем да ће у фокусу наше пажње бити психолошко поље. И када говоримо о психолошким тешкоћама и проблемима, који нам могу сметати, између осталог и у религиозном животу, осећам потребу да то одмах појасним, да се те особености, тешкоће, поблеми или неурозе, у суштини нимало не разликују, независно од тога, да ли је човек верујући или не, припада ли једној конфесији или другој, или је уопште атеист – психолошки проблеми су отприлике једни те исти.

[JESSY]

Феномен заблуде

Постоји таква особеност или на свој начин проблемни тезис од којег ћу да кренем, који је делимично легао у основу свих даљних размишљања. Тезис звучи овако: религиозна убеђења „цементирају“ неурозу. О чему је реч? Говоримо о ситуацији када човек, није важно верујући он или не, долази у овај или онај систем, у којем постоје јасно одређене норме и правила, јасне представе о том шта је добро а шта лоше. Тај систем не мора обавезно да буде религиозни, то није обавезно Црква – може да буде и други систем погледа на свет, социјални институт. Када код човека који у њега долази постоје неке неурозе (да разјасним: под речју «неуроза» овде подразумевамо ова или она психолошка застрањења, не бојте се, то није никаква психијатрија, није болест, – просто то што у народу зову «бубице», у свакога своје), који при уласку човека у такав систем могу, како ми кажемо, да се «цементирају». Мисли се на то да ове или оне замене теза, искривљена убеђења, психолошке деформације могу само да се учврсте, ојачају, особито ако човек почне да наводи цитате из светих отаца, из Јеванђеља, који, како се њему чини, потврђују правилност његових погрешних тумачења; навешћу примере таквих феномена.

Основни фокус или предмет наших расуђивања ће се тицати такозваног феномена подвала. Под подвалама (ово није строго научно опредељење, пре је то радни термин), имамо у виду то да код човека постоји уверење у истинитост неких његових представа, иза којих уопште не стоји то што он мисли. Најпростији разумљив пример јесте – такво благочество понашање с мржњом према свима који нису као он. „Ево ја све испуњавам, ја сам балгочестив хришћанин, а сви около су непријатељи, сви који нису парохјани мога храма – сви су јеретици“ – могуће је да ће неко препознати такав портрет.

Ето, у чему се овде састоји подвала и опасност? Код човека постоји уверење у истинитост и исправност његовог става; он зна да он чини све исправно, а други око њега не раде исправно. И то нас увлачи у осуђивање, неприхватање, а тешко се може рећи да је то нека здрава пројава религиозности. Наравно, ко од нас не осуђује, кога од нас не раздражују ови или они људи, који нису слични нама? Но ми схватамо да то није норма. Може бити да се за то кајемо или идемо на психотерапију, ми признајемо: ја имам проблем, да ја мрзим браћу – протестанте или суседе, који се у другом храму понашају како не треба. Но то је мој проблем, кајем се, хоћу да се исправим. То је друга ситуација и ми ту не говоримо ни о каквој заблуди.

О заблуди говоримо тада, када је човек уверен у истинитост исправности своје позиције. Делимично то личи на фарисејство. Фарисеј је убеђен да он све ради исправно. Он је добар, други су лоши – ето та убеђеност, неспособност критичког односа према себи, немогућност да се критички погледа на то да нешто са тобом није како треба. О таквом феномену заблуде ће даље бити речи и управо у том контексту, како ове или оне заблуде психолошке природе, које улазе у религиозни живот, постају препреке на нашем путу ка Богу. Ето, у том је сав фокус нашег разговора.

[JESSY]

Типична застрањења религиозног опита

Даље можемо да размотримо неколико таквих типичних застрањења религиозног опита. Она су се код мене јављала у току многих година психотерапеутске праксе – често се дешава да радим са верујућим клијентима, – наравно и из мог сопственог опита. Посматрање клијената, себе, својих другова, ме је привело ка спознаји тих феномена о којима ћу сада да говорим. Постоје четири основне тачке којима ће бити посвећена наша данашња беседа, четири основна примера типичних феномена настраности религиозног опита.

Хоћу да разјасним још нешто, када ми говоримо о настраности религиозног опита, може се поставити питање:  „А што, ви знате шта је то норма?“ Да, ја не могу дати одговор на питање шта је то норма; то свакако није медицина где ми можемо тачно одредити границу норме. Али ма како чудно било, мада је норму довољно тешко одредити, јавна застрањења су веома видна, и одредити их није тако тешко. Навешћу пример неких гунђавих бака у храму, које можда нису толико актуелне у Москви последњих година (90-их је то било много актуелније): улазиш у храм к Богу, а први ко те сусреће – јесте бака, која те већ мрзи, и добијаш гомилу поприлично жестоких инструкција после чега се жеља за одласком у храм гаси на дуго време. Такав пример можемо назвати очигледним застрањењем, то не личи на хришћанство, то је нека карикатура хришћанства. Ето о томе ће бити речи.

И тако, постоје четири основна примера, или феномена таквих настраности. Први од њих се тиче тешкоће при спознаји својих осећања. То је углавном психолошки феномен, но видећемо како се он одражава, између осталог, и на наш духовни живот. Други момент ће се тицати конфликта личног опита и убеђења, конфликт своје позиције и ауторитета. То је довољно оштра тема, о њој није једноставно говорити зато што ћемо се овде коснути проблема послушања ауторитету: ја осећам једно, ауторитет ми говори друго, и креће сва та драма. И још две, могуће је и најважније тачке – тичу се личности Бога и самога себе (човека). Размотрићемо проблем погрешног односа према Богу (и веома честа горућа тема: Бог ме не воли, Он мене не слуша, Он мене мрзи и остало), при чему је немогуће заобићи себе, зато што у односима свагда учествују двоје, и веома је важно ко сам ја у целој тој причи. Зато се и надам да ће нам остати довољно времена да размотирмо и неразумевање себе, проблем идентитета: ко сам ја? То ће бити четврта тачка.

[JESSY]

Питање из сале: Мој садашњи проблем је у овоме: ми декларишемо да је живот хришћанина – стремљење ка Апсолуту, да смо сви дужни бити као Бог: дужни смо да се жртвујемо као Бог, дужни смо да све волимо, дужни смо да будемо смирени, – но ми смо свесни да је то недостижан идеал. И севједно нам то непрестано говоре са амвона, ми то сами прекрасно схватамо, и по мом мишљењу, овде постоји неки веома велики проблем. Када човек стреми ка апсолутно недостижном идеалу, то не може да не мења његову личност, при чему се у многим случајевима то пројављује веома бурно и снажно. Као једна од последица тога, човек гради неки образ идеалног себе, пројекцију идеалног хришћанина на себе и почиње да говори већ не од себе, него од лица тог човека, и испада да ти не разговараш са њим.

Хвала. Мени се чини да то није питање, него неки наш бол. Мислим да је то важно и о томе ћемо говорити у четвртом делу и делимично у трећем. Живео нормалан човек, пришао је Цркви, и онда је кренуло: сазнао је какав је дужан да буде, и јавио се код њега прекрасан лик (сада мало карикирам јер ћу приказати тај лик с ореолом и крилима, да би све изгледало крајње позитивно). И шта се дешава? С једне стране важно је стремит идеалу, и лоше је то што човек не вреднује рад на себи, не цени вредност промена код себе; то је лоше и за психотерапеута (нема горег клијента него оног код којег нема никакве идеје саморазвитка), и за сопствени духовни живот. Идеја динамике промена код себе је веома важна: ја јој тежим, хоћу такав да будем. Но овде често происходи опасна замка: ако је тај мој идеални образ превише узвишен, ако је он и сувише недостижан, а ја к њему тежим, иступам из себе, појављује се опасност фарисејства, лицемерја.

…Представивши себи тај образ дужан сам да признам да ја њему уопште не одговарам; и тада, ако у мени нема довољно смирења, ја ћу почети да силазим с ума зато што такве као ја земља не може да држи. Каква је шанса да преживим? Достићи до идеала је немогуће, но могуће је њега на себе „навући“, саздати за себе такав образ, маску, – а маску, како ви већ знате, могуће је тако вешто навући да је не разликујеш од коже, и не одлепиш, и чак сам поверујеш у то, кажеш „нисам као други људи“, – тада је некако и могуће издржати, зато што је тај конфликт веома тежак за ношење. Но тада почиње поменута прича о заблуди. Код нас се образовао такав субјект „два у једном“: он је узео тај образ на себе, „навукао“ га, он то већ и не види, он је већ у ореолу светости. С таквим људима је страшно тешко комуницирати, код њих је све благочестиво да ти се смучи, немогуће, све стерилно, тамо нема никаквог живота, зато је код њих све веома, веома правилно, то је чак и споља видно. А шта је ту још важно: добро, човек се мучи, то што и другима са њим није лако – ни то није тако страшно; но постоји озбиљан духовни проблем: ако је човек на себе „навукао“ други лик, ко ће се сусрести с Богом?

[JESSY]

Из сале се чује. Извините постоји и овакав проблем: тај човек васпитава своју децу.

Ако код вас постоји неки лични бол, можемо да то размотримо ван оквира лекције. Но добро је што ви о томе говорите. А шта ако је тај човек још и педагог, или лектор, или има још виши положај?

Но вратимо се теми. Колико су овде могући озбиљни, блиски, интимни односи, односи љубави: с дететом, са одраслим човеком, с Богом? Ко ће се срести с другом личношћу? Ако је та маска ушла у моју кожу, и ја више не знам ко сам, нисам свестан својих осећања, искрено верујем да се ја нпр. никада не раздражујем, не гневим? Једна моја познаница ми прича: „Једном су ми рекли да је гневити се грех, – и од тада ја се никада не гневим“. И то говори човек из којег исијава гнев, поред ње је просто тешко налазити се.

Још једном понављам: у чему је озбиљна опасност? Нарушена је могућност сусрета са самим собом, истинским, самим тим, нарушава се могућност сусрета са другим субјектом, да ли то био човек, или Бог, или сам ја..

У чему је битна разлика заблуде од здраве неурозе? Нпр. ја разумем, да ја сада пред вама хоћу да лепо изгледам. Била сам узмнемирена препочетка предавања, не знајући како ће све да буде. Ма шта да сам покушавала да урадим са собом да бих се опустила све је слабо помагало. Но ја разумем да је то моја слабост, повод за рад на себи итд.

А када почињу заблуде? Када сам тврдо убеђен да сам у праву, да знам истину и да све радим исправно – почиње да се пројављује прелест. Но најстрашније је када се све то поткрепљује ауторитетом Цркве: „Духовник је рекао – и ја тако радим“, „У Јеванђељу је написано…“ (Јеванђеље се тумачи веома самовољно: фраза се извлачи из контекста и лепи на било које друго место). Из светих отаца је веома лако извлачити фразе које ће потврђивати мој став.

[JESSY]

У психологији постоји појам „алекситимија“ – дефицит или одсуство речи за именовање својих осећања. То је веома чест феномен у нашој западној култури. Сваки психолог ће вам навести гомилу примера из своје праксе када код људи постоји тешкоћа да опишу своја осећања.

–

 

 

Када одговарају студенти-психолози дневног одељења чујем разне називе осећања: пријатно – непријатно. „Осећам позитивне емоције“ и „Осећам негативне емоције“. Тиме се описивање осећања завршава. А сва та лепеза осећања која би могла постојати: досада, раздражљивост, љутња, завист, гнев, туга, жалост итд. – тај спектар се не користи. Може бити да је човек те речи негде и чуо, но сам их не примењује. А ако се оне не користе у свакодневном говору онда он и није свестан тих осећања када се код њега појаве. Тако смо устројени: какве речи знамо таквих осећања смо и свесни. А оно чему не знамо име – то и не видимо.

Можда знате да постоји овакав феномен код народа Севера: они виде очима неки огроман број нијанси белог, нијансе снега. И у њиховом језику постоје речи којим називају све те нијансе. Ми те нијансе једну од друге не разликујемо, ми видимо само неке приметне разлике. Због чега је то тако? Разуме се, зато што они сво време живе у снегу. Но ствар није само у томе. Код њих се у језику изграђује велика мрежа појмова, велика „лепеза“ речи. А захваљујући речима код њих је и вид устројен на други начин. Као и било који други орган чула, вид је посредован речју, и они виде то што је код њих у језику (речнику).

Но да оставимо боје, нас занима шта се дешава са осећањима. Ми смо свесни тих емоција које постоје у нашем активном речнику, које речи користимо – та осећања у себи и препознајемо (можемо да их идентификујемо, свесни смо их када се појаве). И све то не би било важно, но управо та алекситимичност, дефицит речи, постаје узрок разних врста заблуда.

Често се сетим једног клијента, млад мушкарац, који је дошао на консултацију у кошуљи, закопчаној до последњег дугмета – за мене је то такав симптом. Уздржан, прецизно подшишан. Говорио ми је о својим утисцима поводом раскида са девојком. У његовим речима сам чула много афекта – гнев, увређеност, узнемиреност, бол. Махао је рукама, само што није пљувао око себе. Но он сам тога савршено није био свестан. Неколико сам пута покушала пажљиво да му скренем пажњу говорећи: може бити да сте гневни на ту девојку? Свеједно није признао… И још он није религиозан, чини ми се. А шта ће бити када он сазна да гневити се – не да је лоше него је још и грех? Не треба човека изобличавати, треба му нежно, пажљиво помагати да постане свестан својих осећања.

[JESSY]

И све би то било неважно, но знате ли како ћемо само због свега тога у религиозном животу да пострадамо? Ако такав човек приђе Цркви, као социјалној институцији, код њега настају конфликти између његових неприличних осећања и религиозних убеђења да су та осећања грешна. Он тада схвати: мало је што мушкарцу не приличи да се гневи него је то још и грех. И како да он издржи такав конфликт: истина је да се ја вређам, љутим, понекад чак и мрзим све, а у исто време схватам да је то грех? Један од начина је – истиснути једну од страна конфликта: не осећати (не примећивати) да су та осећана код мене присутна. И тада ће све изгледати веома благочестиво: ја се никада не гневим, схватио сам да је гневити се – грех, и више се не гневим. Но у том моменту происходи веома озбиљна подвала.

У чему је овде проблем за верујућег човека? То лажно мишљење о себи са искреном увереношћу у своју исправност. То и јесте превара. Тако да је једно дело бити сумњичав према својим греховним осећањима, а друго – бити убеђен да их код мене уопште нема.

Разлог такве заблуде јесте страх од сусрета са самим собом, истинским, може бити и страх од казне, жеља да се буде добар. А зашто је тако страшно срести се са самим собом, истинским собом, увидети ко сам ја на самом делу?

[JESSY]

Глас из сале: „Зато што свако себе воли. Тачније, горди се собом.“

Ви имате у виду то, „Мени је потребно мислити о себи да сам добар“, а оно: „Ужас – ужас, ја нисам тако прекрасан, како би ми се хтело“? Да, и ту ми лако упадамо у неке дечије приче, када дете мисли: „Мене таквог је немогуће волети“. „Када урадим нешто добро – мама ме воли, када донесем кући „двојку“ мама ме више не воли“. И остале примери, када се човек поистовећује са поступком: урадио си нешто добро – према теби се односе добро, урадиш ли нешто лоше – осећаш се одбаченим. И та законитост се преноси касније и на наше односе с Богом.

Тај страх од сусрета са собом може бити препрека за сусрет с Љубављу. Јер ако се озбиљно замислимо, мене таквог, какав сам, заволети је немогуће – то осећање је познато многима. А ако ја такав ужасан и са собом таквим се не могу срести, тада ја са собом много тога треба да урадим: треба да навлачим маске, треба да облачим стезнике, требам постити, молити се, слушати радио „Радонеж“[1], како би мене било могуће заволети, од стране Бога такође.

Ако уопштимо све до сада речено: то је за духовни живот лоше зато што, ако ми нисмо свесни све истине о себи нама је тешко срести се са самим собом стварним и сагласно с тим нема тог истинског, стварног човека који ће поћи у сусрет другом човеку и Богу. А ако ја нешто у себи не видим, онда то не могу ни да принесем Богу. И тада се све то блокира, никуда се не уклања. И важно је схватити да сва потиснута осећања – увреде, агресије – одлазе у несвесно или у тело, она тамо живе неким својим животом и напомињу нам о себи, између осталог и кроз психосоматска обољења. То је посебна тема, но просто, за сада је важно појаснити да „потиснуто“ не значи „очишћено“, не значи да је оно некуд ишчезло, не значи да је некуд отишло. Просто, оно негде успавано пребива и напомоиње нам о себи. То је добар пут у неурозу.

[JESSY]

Од чега зависи, хоће ли човек моћи да именује своја осећања или не? Је ли то недостагак васпитања, културе?

То је веома важно питање, посебно за родитеље: Шта радити са децом како код њих не би било таквих проблема? То се може назвати васпитањем културе, но у каквом контексту? Важно је то да дете слуша те речу у свакодневном говору. Да ли се у породици уопште чују те речи? Или родитељи говоре „пријатно“ и „непријатно“, „није важно шта ти осећаш, иди ради домаћи“.

У многим породицама људи уопште не разговарају о осећањима. Код мене је веома мали опит рада с паровима, ја ипак нисам породични психолог, но на скромном опиту рада с паровима видим – скоро код савког пара – да они не говоре једно другом ништа о својим преживљавањима и осећањима. Они разматрају бизнис-пројект: „Тако, јеси ли дете нахранила?“, „да ли си одвео дете на поликлинику?“, „јеси ли преузео анализе?», „када ћемо се спремати за школу?“, „да ли си проверио домаћи?“. Све се око тога врти. Они су партнери по бизнис пројекту који се зове „породица“, и они решавају текуће проблеме. А ко тамо шта осећа, између осталих и то јадно дете – ником није важно. Потом почиње туга, чамотиња, нема блискости, нема топлине. А како да је буде ако код вас просто у свести нема тога, да упитате човека: шта он осећа, шта преживљава, шта је за њега сада важно, шта га брине, узнемирава? Може бити да вам то није актуелно, но ја то често видим у породицама.

Значи, ако се у породици у принципу не чују те речи, онда где ће их дете научити? То је посебно важна тема: знати како је битно да се те речи чују. То је заиста култура, томе је заиста могуће научити се, између осталог и помоћу психотерапије или такође самостално. Ми понекад предлажемо студентима да праве такве речнике и да у њих записују речи које означавају ова или она осећања. Просто да напишу списак, само да то не буде списак од четири речи него мало више. Имати такав списак је већ здраво[2]. Затим можемо да читамо уметничку литературу, записујемо такве речи и да их постепено уводимо у свој лексикон, у активну употребу. То је нешто као учење језика, подсећа на то.

Ја сам такође имала веома скроман речник за именовање осећања. И у једном моменту, када сам преживљавала заиста тежак период, жена која је била поред мене је рекла: „Јој, слушај, ти си данас тако растројена“. Јa сам, могуће је, први пут у животу пре седам година чула реч „растројена“. И схватила сам: постоји реч која описује таква моја преживљавања. Уврстила сам је у свој говор, и сада знам да поред свега осталог постоји и стање када си растројен. Код мене се попунио речник. То је важно и корисно радити, тако се оздрављује – то је једна општа препорука свима.

 

https://podviznickaslova.wordpress.com/2016/02/13/pravoslavne-neuroze-i-psiholoske-zablude-2/

[JESSY]

Неуроза није једина последица неуротског конфликта. Друга последица која није ништа мање опасна и страшна су разна телесна оболења. Ове чињенице познате су одавно. "Лава" нерава "бичује" крвне судове и бронхије, продире у желудац, у дванаестопалачно црево или попут "челичне песнице" стеже срце. Научници су издвојили посебну групу оболења, која настају на нервној бази. Ова оболења почели су да називају психосоматска, јер једну од главних улога у њиховом настанку играју нервни фактори.

Уобичајено у ову групу оболења спадају чир на желуцу и дванаестопалачном цреву, хипертонија, исхемијска болест срца и бронхијална астма. У последње време се, не без основа овим оболењима придружују и улцерозни колитис, тиреотоксикоза, миом материце, реуматоидни артритис и низ других болести. Данас је познато да је око 80% свих болести на овај или онај начин повезано са овим или оним поремећајем психе.

Преподобни Амвросије Оптински је у својим писмима мирјанима писао, да "је узрок болести у већини случајева узнемирено стање душе..." А ево шта о гневљивом човеку говори преподобни Јефрем Сиријски: "Гневљивац убија и уништава своју душу. Заиста, гневљивац убија и уништава своју душу, јер цео свој живот проводи у конфузији, далеко од спокојства. Мир му је стран, он је далеко од здравља; јер му се и тело непрестано топи и вене, и душа се мучи, и лице му покрива бледило, и мисли се губе, и разум изнемаже, и помисли надолазе као река...".

Веома често многобрижност и неуротичност, као што смо већ поменули раније, имају греховне корене. Другим речима, грех, који настаје у дубини људског духа, напада и душу и тело. Узрок психосоматских болести може се шематски приказати као процес "испољавања", материјализације греха: грех - карактер - болест.

Подразумева се да ову шему треба примити са одређеном резервом, јер се односи само на један део оболења. Бог може по Својој недокучивој вољи послати болест човеку ради испитивања његове вере, чак и као награду онима који се радују крсту болести и носе га ради Бога и вечног живота. Довољно је само сетити се безбројних мука Св. Јова Многострадалног, великог трпљења безбројних болести

Преподобног Пимена, болести Преподобног Серафима Саровског и многих, Светих угодника Божијих.

Унутрашња напетост, смућење, брига, спојени са другим гресима могу навести човека да прибегне алкохолу или употреби наркотика. На пример, психолози су издвојили неколико карактерних особина, које су својствене личностима, склоним повећаном конзумирању алкохола. Према подацима В. Т. Кондрашенко, једни од њих су - лако увредљиви, лоше прилагодљиви практичном животу, слабовољни; други су - превише самоуверени, сујетни, болесно преживљавају најмање животне неуспехе, упорно траже признање. Уколико се на ове карактерне особине придода још и психичка траума, вероватноћа нервног поремећаја и прибегавања алкохолу је веома велика.

Међутим напоменућемо, да је главни узрок злоупотребе алкохола и наркотика - свесни грех. А грех исцељује једино Господ, уколико постоји дубока скрушеност срца и искрено покајање. Греси се лече у духовној болници - Христовој Цркви, у Светој Тајни Исповести, када душа себе обличи пред Крстом и Јеванђељем. Нема другог пута исцељења. Искусни лекари или психолози, разни медикаменти и психо-корективне методе (које су хришћански прихватљиве) само су потпора, често неопходна и делотворна. Али, не и више од тога.

 

Посебно ћемо говорити о наркоманији. Авај, како се ова "зараза" шири! Предлажемо пажњи лекара-специјалиста, у чијим срцима постоји искра Христове Вере, и свим другим заинтересованим људима варијанту програма духовно-психолошке рехабилитације лица која пате од поробљености овом страшћу.

 

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ

[Sanja Т.]

Šteta što ova tema nije još šira.

["Tamo daleko"]

  On 3. 9. 2018. at 15:13, JESSY рече

Преподобни Амвросије Оптински је у својим писмима мирјанима писао, да "је узрок болести у већини случајева узнемирено стање душе..." А ево шта о гневљивом човеку говори преподобни Јефрем Сиријски: "Гневљивац убија и уништава своју душу. Заиста, гневљивац убија и уништава своју душу, јер цео свој живот проводи у конфузији, далеко од спокојства. Мир му је стран, он је далеко од здравља; јер му се и тело непрестано топи и вене, и душа се мучи, и лице му покрива бледило, и мисли се губе, и разум изнемаже, и помисли надолазе као река...".

Веома често многобрижност и неуротичност, као што смо већ поменули раније, имају греховне корене. Другим речима, грех, који настаје у дубини људског духа, напада и душу и тело. Узрок психосоматских болести може се шематски приказати као процес "испољавања", материјализације греха: грех - карактер - болест.

Expand  

Ovakva stanja kod coveka ne moraju biti konstantna, ali svakako da se smenjuju u zavisnosti od duhovne (ne)stabilnosti. Mozda je razlog za ne razvijanje ove teme zbog toga sto su to licne, suptilne borbe sa nasom ogrehovljenom prirodom koja nas porobljava I za koju smo jedva spremni izneti na ispovesti a kamoli javno na forumu. Potpuno se slazem da je steta sto vise o ovome ne govorimo I kao Hriscani jedni druge podrzimo u samoanalizi I prevazilazenju eto recimo gneva.

[JESSY]

  On 31. 10. 2018. at 13:10, "Tamo daleko" рече

Mozda je razlog za ne razvijanje ove teme zbog toga sto su to licne, suptilne borbe sa nasom ogrehovljenom prirodom koja nas porobljava I za koju smo jedva spremni izneti na ispovesti a kamoli javno na forumu

Expand  

slazem se...

[Sanja Т.]

  On 31. 10. 2018. at 13:10, "Tamo daleko" рече

suptilne borbe sa nasom ogrehovljenom prirodom koja nas porobljava I za koju smo jedva spremni izneti na ispovesti

Expand  

Slazem se. Treba citatima siriti temu, a ne licnim komentarima. 

Da mogu da nadjem citate iz knjige koju trenutno citam, prenela bih bas na ovu temu.

Realno, knjigu mogu da procitam za par sati -evo, treca nedelja, jos je nisam procitala. Svaka treca recenica tera na preispitivanje. Jasno pokazuje pravac i smirenim tonom objasnjava. Upravo pitanje koje bih sledece postavila, vec je postavljeno u knjizi. To su "Razgovori sa starcem Sampsonom".

[JESSY]

  On 30. 10. 2018. at 21:10, Сања Т. рече

Šteta što ova tema nije još šira.

Expand  

Са чим се често сусреће човек улазећи у православно пространство? „Не треба ту да стојиш“, „не крстиш кад треба“, „одећа ти је неприлична“, „за разговорање у цркви ће те снаћи невоље“ итд. Постоје нека правила, оквири, и дужан си да се у њих уклопиш. Никога не занима, да ли су ти они познати ли не. „Дошао су у наш дом, и зато си дужан да знаш правила“.

У цркви је веома много оних који говоре: „Сада ћемо вас ми научити. А ви учите и не постављајте глупа питања“. То је огромним делом повезано са психологијом, а уопште не са хришћанском религијом.

Сећам се случаја који се догодио у цркви код митрополита Антонија Сурожског. Једном, на литургији, Владика је изашао на амвон да одржи проповед и рекао: „Малопре је у храм ушла жена у колицима. Неко од вас јој је дао неку примедбу и она је изашла. И могуће је да се никада више неће вратити. Својом свештеничком влашћу заповедам ономе ко је то учинио, да се до краја живота моли за ту жену и за њено дете“. И ушао је у олтар.

Биле су то веома оштре речи. Али сви знамо колико је владика топлине, доброте и снисходљивости пројављивао према својим чадима, он је имао право на такве речи.

У храму постоје многе ствари које би психолози могли да анализирају. Да вам напоменем шему трансакционе анализе. Код сваког човека као да постоје три ипостаси – родитељ, одрасли, дете. Комуникација међу људима је могућа по строго заданим линијама: Родитељ-дете, дете-родитељ, одрасли-одрасли. У којој се позицији постојано налази свештеник? У позидији родитеља. Људи (не сви, али многи) обраћају му се из позиције детета (оче, узмите на себе одговорност): „Оче благословите! Оче посаветујте, шта да радим? Оче, да ли на лево или на десно?“ Како је то, бити постојано „родитељ“ одраслим људима? Неиздрживо. А ако представимо на месту Свештеника ауторитетног, властног човека. Он ће поверовати у то да он решава судбине људи!

А потом, то дете-парохијанин одраста и говри: „А сада ћу ја да будем родитељ! Кога овде треба да поучим? Сада ћемо ми да вас научимо“. понашајући се по тој шеми, човек пролази мимо главног, комуникације „одрасли-одрасли“. То је све и даље ниво психологије, душевни ниво, ту још нема ни речи о духовности.