Православне „неурозе“ и психолошке заблуде

[JESSY]

У неуотичној религиозности нема ни речи о личности, јер личност је избор, слобода, способност да се живи у неодређености. Неуроза на то није способна. Човек, који се одрекао од сопственог избора, увек очекује помоћ, очекује промену сопственог живота извана, споља. Његово унутрашње требовање гласи: „Дајте!“

Погледајте унаоколо и видећете да многи људи с таквим мотивом долазе у цркву: „Господе, ја Теби то, а Ти мени – то. Ако не може?! Онда крај!“. И код човека се појављује љутња на Бога, „ја сам се тако трудио, а Он?!“.

Бог покушава да нам дâ тај осећај да нам је опроштено и да нас он воли, а ми не желимо. Навикли смо да живимо у стању узнемирености, страха, напетости, и другачије не умемо.

Стил неурозе задаје наш карактер – он је усмерен или унутар себе или у страну осуђивања других. То тако функционише, како у Цркви, тако и ван ње. Или су „криви ближњи – кајем се сваке недеље, али ништа се не мења, зато што су ми сви досадили“. Или „ништа се не мења, зато што не могу сам себи да опростим“.

У неурози човек дејствује из логике самооправдавања или самоосуђивања, самокажњавања или кажњавања других. Док истинског другог тамо фактички нема. То је основни критеријум. Неуротичко „дај“ не види другог човека, као што га не види и неуротичка кривица. И, ма како парадоксално звучало, оно не види ни самог себе.

Код неурозе је нарушена оптика погледа на свет и нема сусрета с реалношћу. Уместо ње је то увек нека слика, свеједно да ли страшна или прекрасна – али увек нереална. Све је „сувише“ – сувише црно, сувише бело, ружичасто.

Психолошки проблеми верујућег човака су, у суштини, исти као и код неверујућег, али овде може постојати још и религиозни подтекст. „Како да волим себе – па то је грех?“, „Како да захтевам нешто од других, могу да их увредим?“ Човек се тобоже смирава, тј. понижава, и сваки пут је то нешто накарадно, не у право време, не на правом месту, без животног смисла. Религиозне идеје, исчупане из контекста, човек користи за својенеуротичне циљеве, а да то чак и не схвата.

[JESSY]

Задатак овде може да буде прелазак од инфантилне побожности (Бог који кажњава, страх од казни) ка зрелој религиозности (Бог је Отац, сабеседник), прихватање одговорности, савладавање неуротичног осећања кривице, страха од казне, што сакати душу, а не исцељује је. Јер, ако постоји неуротични страх, онда религиозног страха неће бити. Први заглушује други. Очајничко – „Бог ми неће опростити“, може да значи само једно, да човек сам себи не опрашта. Мисли, „Господ ме кажњава“ и „сâм сам крив за све лоше што ми се догађа“, црвеном линијом пролази кроз цео живот неуротика. Једна моја клијенткиња је сломила руку и сматрала је себе за то кривом, зато што је сама, својим животом „навукла на себе несрећу“. Добро би било да се поред таквог човека нађе неко, ко би рекао: „Не. Ти си просто сломила ногу. И то је све“.

Да би имали страх Божији, потребно је бити сам свој, потребно је бити личност, која је у стању да каже „Господе, ја постојим и ја се бојим – али бојим се да те не увредим својим грехом, бојим се да изгубим љубав према Теби“.

[JESSY]

У неуротичној психологији постоји много аутоагресије, тј. агресије, управљене против самог себе. Када такав човек почне да иде у Цркву, и сусревши се с појмом греха, пиши пропало је. Његово унутрашње неприхватање себе добија „религиозно оправдање“. Он ће се занимати бесконачним самокажњавањем и самокритиком, мислећи да је то пут ка праведности.

Случај из праксе. Једном ми је дошао веома стидљив, затворен човек: с једне стране, у њему се осећала жеља да се реализује, с друге – закомплексираност и несигурност у себе, а то је пут к аутоагресији. У својој аскетској пракси није знао меру: прихватао се поста који савремени човек не може да издржи, молио се све своје слободно време, које му је остајало од посла – по три акатиста на дан, маса канона, читање Старог Завета. Свештеник га је хвалио због његове ревности. Не схватајући да тај парохијанин није ревностан из страха Божијег, већ да је то агресија управљена на себе, „да му се живот случајн не би омилио“. (Касније сам са тим свештеником поразговарала и дао је благослов своме чаду да не чита више од јутарњег и вечерњег правила и да пости као и остали.)

Један дргуги свештеник се питао: „Зашто је у нашем сазнању грех заклонио љубав?“ Док се човек не разабере са својом психологијом, биће му веома тешко да се пробије к духовном.

Ми треба да видимо, ко смо ми на самом делу

Одрастао, зрео човек на непријатности реагује на следећи начин: „Да, компликовано… Да, успаничио сам се, али сада ћу почети да размишљам, како да се изборим са тим“, и почиње да дејствује. Да, прима ударце, али заједно са њима и навике, опит, мудрост. Када пети пут падаш, није тако страшно и подижеш се зантно брже.

Неуротик говори: „О Боже! Готово је… Ово је крај… Не, само не то!“ Он окреће леђа реалности која му се чини неиздрживом. Оправдава се, рационализује, потискује, штити се – било шта, и ништа не предузима.

[JESSY]

Неуроза нас често тера да одрастемо. Човек страда и жели да се ишчупа из кризне ситуације. Није случајно да су сви велики психолози – Ерик Фром, Виктор Франкл… – сматрали да је боље бити неуротиком, него адаптираним, који се просто стопио с гомилом и игра по правилима. Њега просто нема. Неуротик – овако-онако, јадно-бедно, али се некако бори за своје „ја“.

Одрастање иде кроз савлађивање себе и животних ситуација. То је борба. Сећате ли се „Легенде о Великом инквизитору“, Достојевског? Када инквизитор говори Христу, „Зашто си опет дошао? Људима није потребна твоја слобода, они су је предали нама. Дозволи им да оду са овог света, не родивши се“. Неуроза је заправо – покушај родити се. Адаптација – сагласност не бити.

Човеку који је прошао кроз неурозу, живот не постаје лакши. Постаје компликованији, али зато занимљивији и богатији. Сунце сија и стваралачки живот бије изнутра. Постаје могућа дубока лична вера, у којој изгарају страхови и оно наизглед неиздрживо се показује као подношљиво.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2019/05/07/kada-religiozne-ideje-opravdavaju-neuroyu/