U Dubrovniku održan Prvi susret pravoslavnih monahinja i monaha s katoličkim redovnicima i redovnicama

[Кратос]

Зоске, не оспоравај братски труд на изградњи суживота. Видиш да се људи труде да подстакну расељено становништво на повратак. Почиње се малим корацима...

Da podstaknu povratak?El ti nas malo ono kao zaebavaš?

[Nebojš.a]

Шта има светлост са тамом...

[Драган_Петровић]

Da podstaknu povratak?El ti nas malo ono kao zaebavaš?

Јок. Видиш да сам саркастично озбиљан.

[ines]

Зоске, не оспоравај братски труд на изградњи суживота. Видиш да се људи труде да подстакну расељено становништво на повратак. Почиње се малим корацима...

..i nekakav normalan suživot  sa nama koji smo ostali, koji nikad nikuda nismo ni otišli...

[Драган_Петровић]

Не знам сестро. Ти имаш информације из прве руке какав третман имају Срби тамо. Из онога што долази до мојих ушију не изгледа као да ће од ове љубави да буде нешто. Једно се прича, друго се ради.

[Pancakes]

Искрено,ове наше три монахиње, су овде дошле јер су морале ,што би се рекло, по службеној дужности,мисим немам ја ништа противу дружења,али истине ради,на том дубровачком подручју нема више срба,њихових кућа и станова,а ови наши дођоше из херцеговине,тако да та прича,кад живе једни поред других не пије воду...

 

Pa, mhmm, iskreno, kako da ti kazem...monastvo i ne bi trebalo da poznaje srbe kao ni bilo koje druge nacije...to je jedno posebno prevazilazenje tih vjestackih podjela, vremenskih i prostornih razlika...Pustinja je, da se ne zaboravi, jedina monaska domovina...

[Зосима]

Pa, mhmm, iskreno, kako da ti kazem...monastvo i ne bi trebalo da poznaje srbe kao ni bilo koje druge nacije...to je jedno posebno prevazilazenje tih vjestackih podjela, vremenskih i prostornih razlika...Pustinja je, da se ne zaboravi, jedina monaska domovina...

А шта ради монаштво на некаквим симпозијумима, расправљају о квалитету пустињског песка...

Што се тиче анационалности хришћана, све би то било лепо,да неко није убијан,протеран ,само зато што је рецимо правосалван и српске националности и то баш у држави где се ово дружење часних сестара и монахиња одвија....

[Pancakes]

@@Зосима, Ideal pustinje se odrzava u odricaju od svih zemaljskih etiketa...tako da se nadam se o tom kvalitetu raspravlja na tim okupljanjima.

 

znam da zagovaram hriscansku utopiju po pitanju nacionalnosti, ali svakako znam i da ovakva okupljanja ne bi trebala da podgrijavu netrepljivost, i da su svaki zlocin i mrznja unaprijed stavljene tamo gdje im je mjesto - u razaraznje ljudskog dostojanstva i prava na zivot.

[александар живаљев]

Ево и бесједе владике Григорија у дубровачкој катедрали:

Сусрет православних и католика у Дубровнику

У свјетлу добрих односа Епархије Захумско-Херцеговачке и Приморске и наше Црквене општине Дубровачке са Бискупијом Дубровачком, у Дубровнику је уприличен међурелигијски сусрет православних монаха и монахиња са католичким редовницима и редовницама. Током сусрета одржана су кратка излагања о монашком животу код православних и редовништву код католика. Потом је у Дубровачкој катедрали бискуп дубровачки Мате Узинић, у оквиру молитвене осмине, служио молитву за јединство хришћана, којој су присуствовали и православни свештеници и монаси. Том приликом, окупљеним се обратио Епископ Григорије са бесједом, коју доносимо у цјелости.

Ових дана у нашим црквама најчешће смо богослужили обред освећења воде. У том свештеном чину има један славослов током којег свештеник, подигавши руке, говори: „Диван је на висини Господ и чудесна су дјела Његова, и нема те ријечи (људске) која је у стању да опјева сва (дјела) чудеса Његова“. На другом мјесту апостол Петар (1Пт. 2, 9–10) каже да смо позвани објављивати силна дјела Господња. Онај први (молитвени) и овај други (апостолски) позив, на први поглед се чине као да су у контрадикцији. Како да објављујемо силна дјела Господња када нема те ријечи људске која их може описати? И, уистину, било би то немогуће да нисмо чувши их послушали ријечи прочитане у Апостолу које кажу да смо позвани од Господа из таме у свјетлост и да смо изабрани да будемо царско свештенство и свети род те да, као такви, мили Господу, као народ Божји, проповиједамо силна дјела Његова.

Много сам пута говорио људима који стоје у црквама и који носе хришћанско име да смо сви ми царско свештенство и свети род, али сам неријетко имао утисак да мало вјерују у ту истину. Као да нам је тешко повјеровати да је вјечни Очев Логос дошао у свијет и објавио благу вијест (Јеванђеље), да је поживио на Земљи, очовјечивши се, поставши један од нас и да је ходећи Земљом чинио силна дјела као Син човјечији. Исту ту проповијед благе вијести (Јеванђеља) предао је својим ученицима и апостолима рекавши: „Пођите по свему свијету и проповиједајте Јеванђеље сваком створењу“ (Мк. 15,15). И апостоли су, идући с краја на крај Васељене, чинили управо то, објављивали су силна дјела Господња сваком створењу: на мору и на копну, кад су шибани и ударани, кад су слављени и хваљени, међу најпростијима и међу најученијима, пред властодршцима и пред сиромасима, на бродовима, у затворима, на ареопагу, у колосеуму, у судницама, у домовима. Свако мјесто и сваки корак, сваку ријеч користили су да објаве силна дјела Господња. И тако су унијели свјетлост у таму и из таме изводили у свјетлост народ и свијет у коме живимо.

Данас живимо у свијету у коме се непрестано понавља и чује једна ријеч – криза, а она долази од грчке ријечи црисис која значи суд, али и подјелу и раздјељивање. Када људи изговарају ову ријеч вјероватно немају у виду да она изворно значи суд. Можда бисмо могли данас рећи да је суд дошао свијету и нама, хришћанима, јер није само ријеч о економској кризи, политичкој кризи, војној, или најновијој избјегличкој, него је у темељу свега и изнад свега духовна криза. Или, боље рећи – суд. И ако би нас неко упитао откуда и зашто је настао овај суд (криза), не бисмо погријешили ако бисмо одговорили да је то због тога јер смо престали објављивати чудесна и величанствена дјела Господња, прије свега ми хришћани као народ Божји, царско свештенство, као насљедници апостола, ми који данас изгледамо као уплашени за разлику од апостола и њихових ученика који су многе своје проповиједи потврдили страдањем. Ми смо престали да објављујемо дјела Господња на сваком кораку свог живота, пристали смо на живот у резервату, пристали смо да је Јеванђеље намијењено само онима који иду у цркве; пристали смо да су Црква, вјера и Јеванђеље, како често чујемо, приватна ствар. А онда су и људи који су затворени у те оквире полако престајали да вјерују у то што слушају у проповиједима, а неријетко смо и ми, проповједници, говорили без вјере и повјерења у истину о спасењу свијета, у истину о очовјечењу Бога, у истину о распећу Богочовјека, у истину о Васкресењу Христа, у истину о силаску Светога Духа на апостоле и на Цркву, у истину да тај исти Дух у свијет силази увијек и на свакој литургији, кроз Цркву.

Зашто смо постали звоно које јечи и кимвал који звечи? Зато што смо пристали да будемо одсјечени од људи, од цвијећа, од дрвећа, од мора, од планина и гора, од свега и од свих који туже и вапију и чекају да се јаве синови Божји? Да, рећи ће неко, ми не смијемо угрожавати туђу слободу, свако има право да изабере да ли хоће или неће Христа, да ли хоће или неће живот. Слажем се, ничију слободу нити Бог хоће, нити ми смијемо угрозити, па чак и сам живот не можемо наметнути на силу. Али да ли смо и како смо покушали објавити пред људима и свијетом Јеванђеље и чудесна дјела Господња? Јесмо ли пролазећи поред другог човјека, свеједно је да ли нас воли или мрзи, засијали лицем пуним наде, лицем пуним свјетлости, лицем које зрачи животом? Јесмо ли руком која се нада руци Господњој дотакли цвијет и воћку, помиловали губавога, пружили руку одбаченом од свих, или онима у затворима и болницама? Наше би било да освећујемо ријеке, мора, језера, винограде, воћњаке, шуме и ливаде и све што је створио Господ и да, ходећи кроз овај свијет, не говоримо људима само шта треба да чине него да прије њих ми сами то чинимо. То би била наша објава дивних дјела Господњих. И нипошто и никада да се не изговарамо, појединачно или заједно, као хришћани, да смо само људи, јер нам Христос може одговорити: ја сам зато и објавио Јеванђеље као човјек, у људском тијелу. Исто нам могу рећи и апостоли – зар ми нисмо били само људи? И зар нам они не би могли рећи како се ничег и никога нису уплашили док су проповиједали силна и дивна дјела Господња. А ми смо се данас уплашили и затворили у своје храмове, немајући вјере, ни слободе, уплашени од непрестане пропаганде како је све то наша приватна ствар. А онда, кад смо повјеровали у то, кад смо престали да објављујемо Јеванђеље сваком створењу, онда смо и ми престали да вјерујемо у њега. А шта тек да кажемо за наше подјеле, наша раздјељивања на ове и оне, на њих и нас, на ваше и наше. Зар нисмо сви Христови? Зар то не желимо бити?

Ето, љубљени народе, због чега и одакле је дошла криза и нама и свему свијету. Од кога смо се то ми уплашили? Од људи који тумарају по тами, од властодржаца, од богатих, од сиромашних, од болесних, од затворених, од оних што се муче по рудницима, од оних што се мрзну на улицама, од бескућника, од прогнаних, од емиграната, од азиланата, од своје сјенке. Уплашили смо се од свих и од свега због тога што смо престали да им будемо свјетлост, да им будемо со, да им будемо мелем, утјеха, радост, мир, доброта. А како бисмо то могли бити када збијени и сакривени по нашим храмовима то нисмо ни један другоме; кад смо се раздвојили у самима себи и једни од других, кад немамо снаге да загрлимо и саосјећамо ни са онима који нас воле, а камоли са онима који нас мрзе.

Зато је, браћо и сестре, објава благе вијести о Христу увијек и изнова покрет ка спасењу, превазилажење сваког суда и сваке кризе, идење у загрљај сваком и примање свакога у свој дом и своје срце као што је чинио Он ходећи и творећи вољу Божју. Наша је света дужност да објавимо истину да је Бог тако заволио свијет, да је Сина свога Јединороднога дао да сваки који вјерује у Њега не погине него да има вјечни живот. То није истина коју треба скривати, то, додуше, није ни истина коју треба наметати, то је просто истина, а не избор између ове или оне опције, то је ствар живота и слободе а не простог одабирања. Уосталом, зар може бити избора између смрти и живота? То је истина коју треба објављивати као најсилније дјело Господње љубави, то је истина која ослобађа, то је Бог, то је Исус Христос који изводи из таме, из Ада, из гријеха, смрти и страха. Отуда је наше послање у овом свијету тако узвишено и величанствено, а ми као да страхујемо да прихватимо тај дар, ту неизрециву милост. И када га примимо, онда страхујемо да раздјељујемо тај дар свима око себе, и зато опет исто – поново чинимо само гријех. И све док је у нама и међу нама егоизам и склоност ка подијељености и несклоност за раздјељивање добра, биће криза и изнад наших глава стајаће суд и страх и немоћ и непокретност. Ако активно не прихватимо милост и свјетлост, не остаје ништа друго него да лежимо у тами и да пустимо да тама обузме свијет око нас.

Заблагодаривши још једанпут на овој дивној прилици да говорим пред вашим свијетлим лицима, допустио сам себи слободу да вас позовем једном једином ријечју Господњом: Не бојте се, устаните и објављујте Јеванђеље сваком створењу, то неће бити само свјетлост свијету него и вама. „Диван си, Господе, и чудесна су дјела твоја иако ниједна ријеч није довољна да опјева сва чудеса твоја.”

 

    

- See more at: http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=20282#sthash.fr6L6rp5.dpuf

 

[ines]

Не знам сестро. Ти имаш информације из прве руке какав третман имају Срби тамо. Из онога што долази до мојих ушију не изгледа као да ће од ове љубави да буде нешто. Једно се прича, друго се ради.

Brate Dragane, nama Srbima u RH je uvek kako Bog da, tako će i po ovom pitanju biti. Tu smo gde smo, pa šta nam da Bog. Imamo i sveštenike i episkope takve kakve nam Bog dao, molimo se za njih i sa njima. Vamo narod naš pravoslavni najbolje zna kako mu je i šta je, a Gospod sve vidi i zna. 

[Драгана Милошевић]

@@александар живаљев,

Не види баба, синко.

[Драган_Петровић]

Како Бог да тако је за нас најкорисније. Често несхватљиво и тешко за подношење, из перспективе овог пролазног живота непожељно и непотребно, али Господ има своју рачуницу. Нама остаје да имамо вјере да све што нас снађе неће проћи да нам сам Он не дометне снаге да све то поднесемо очекујући радост будућега вијека.