Само за русофиле

[Војвода7]

Ваљенке, вунени симбол Русије

 

"Ваљенке су топле чизме од ваљане овчије вуне. Поред зимских капа „ушанки“ и матрјошке, ваљенке су један од симбола Русије, који сведочи о даровитости руског народа
.
Предност традиционалних руских ваљенки је и у ономе што је увек изазивало крајње чуђење странаца, а то је јединство њиховог облика, тј. одсуство шавова. Савремене ваљенке су мајсторски украшене стакленим перлама, тракама, крзном, везом и најразличитијим бојама.
Према археолошким подацима, најстарије рукотворине од вуне пронађене су на Алтају, планинском масиву у југоисточном Сибиру. Процењује се да су старе око 2500 година. Сматра се да су од ваљане вуне првобитно прављени теписи, а само ваљање као начин обраде вуне било је распрострањено код степских номадских народа. Житељи Азије су од ваљане вуне правили јастуке, улошке за обућу и топле поставе за одело, па чак су њоме „тапацирали“ зидове својих кућа.
Ипак, прво помињање „сукнених чизама“ налазимо у најстаријем делу руске књижевности, „Слову о походу Игореву“. Ваљенке су исконска руска обућа. Први пут су се појавиле у Сибиру, и тада су биле плитке, а саре су ваљане засебно, тј. са шавом. Сматра се да је постојбина данашњих ваљенки град Мишкин у Јарославској губернији. Мајстори из овог града су у 18. веку први почели да праве ваљенке у једном комаду, заједно са сарама. Из Јарославске Области се ова обућа брзином ветра проширила по целој Русији. Убрзо се у сваком селу појавила радионица за прављење ваљенки, а по градовима су почеле да се граде одговарајуће фабрике. Предност руских ваљенки је и у ономе што је увек изазивало крајње чуђење странаца, а то је јединство њиховог облика, тј. одсуство шавова. Највероватније се због те особине појавила изрека „прост као ваљенке“. Али тај израз се никако не односи на саму израду ваљенки, која подразумева врло сложен процес и велику умешност.
Мајстори су најпре чистили овчију вуну, затим је рашчупавали и чешљали док не постане мека, затим је ваљали ручно и на специјалним справама, па онда држали у кључалој води и раствору соли, навлачили на троугласти рам, равнали, и тек онда на калупу истезали сукно колико је потребно.

Одувек су ваљенке биле веома скупо задовољство. Добро је било ако кућа има један пар ваљенки, онда их је увек носио најстарији члан домаћинства. А домаћинство у коме су сви укућани носили обућу од ваљане вуне сматрало се имућним. Ваљенке су биле изузетан поклон, и увек су пажљиво коришћене како би се сачувале за млађе генерације. Без ваљенки наши преци нису могли да замисле покладна весеља, коледарске обичаје и вашаре, када напољу стеже мраз и наступа права руска зима. Тада је вероватно и настала чувена руска народна песма „Ваљенке“. Обућу од ваљане вуне радо су носили и представници власти. Петар Велики је, на пример, лечио мамурлук тако што би обувао ваљенке на босу ногу и појео тањир киселе чорбе од купуса. Руске императорке Катарина Велика и Ана Ивановна носиле су ваљенке направљене специјално за њих, и то уз раскошне балске хаљине. Ваљенке су спасавале и нашу армију у отаџбинским ратовима. У великој мери су помогле и нашим експедицијама које су освајале северне територије.

Медицина потврђује изузетно благотворно дејство ваљенки на људски организам. Овчија вуна апсорбује и ослобађа влагу, акумулира топлоту и на тај начин помаже у случају прехладе, реуме, радикулитиса и осталих болести мишића и зглобова. Ваљенке се често препоручују и онима који имају проблема са крвотоком, као и код алергије и болести дисајних органа. Веома су корисне и код обољења мишићно-скелетног система, јер се стопало у овој обући не деформише, а уз то обућа од ваљане вуне пропушта ваздух, чиме се спречава развој гљивичних обољења. Ваљенке смањују нервну напетост, осећај замора и тежине у ногама, као и болове у леђима, а када се носе на босу ногу доприносе побољшању циркулације.
убав нације према ваљенкама одавно им је обезбедила и место у чувеној песми.

Ваљенке се у последње време све чешће срећу у продавницама. Оне ни почему не заостају за осталим модерним деловима одеће. Савремене ваљенке су мајсторски украшене стакленим перлама, тракама, крзном, везом и најразличитијим бојама, ојачане су гуменим ђоном са штиклом. Праве се чак и специјалне кућне ваљенке."
Руска реч

[Рапсоди]

[зеленизуб]

Поред зимских капа „ушанки“ и...

 

 

[Снежана]

[Maslacak_]

 

Опет се уписујем  

Долази нам Царски руски балет у Босну, па си припремамо за уживање.

[Рапсоди]

Блињи / руске палачинке 

Руске шубаре  

[Данче*]

 

Честнейшую Херувим и славнейшую без сравнения Серафим, без истления Бога Слова рождшую, сущую Богородицу, Тя величаем.

[Ненад Р.]

Каћуша!

[Рапсоди]

Каћуша!

 

Nemoj da se ljutiš meni se više svidja ovo 

[Ненад Р.]

 

Nemoj da se ljutiš meni se više svidja ovo 

 Ма лепо је и једно и друго.

[nana]

Извукох из албума........фотографије старе 69 година. http://fotkica.com/slike.php?slika=1_91054044_P1120066.jpg [url=http://fotkica.com/slike.php?slika=1_728432382_P1120094.jpg]http://fotkica.com/slike.php?slika=1_728432382_P1120094.jpg

Еххх,... кад би могла да сазнам о овој епизоди макар још који детаљ

Још и више бих волела,.... да пронађем потомке породице која је, ризикујући своје животе и све своје, спасила живот мом тати .

Трагам, надам се.....

[nana]

.http://fotkica.com/slike.php?slika=1_208123503_P1120065.jpg

[nana]

http://fotkica.com/slike.php?slika=1_728432382_P1120094.jpg

[Рапсоди]

Potemkinova sela

 

 

Ovaj izraz se koristi kad se želi naglasiti da je nešto obmana ili varka. Nastao je krajem XVIII veka i vezuje se za Grigorija Aleksandroviča Potemkina (1739–1791), ruskog kneza, general-feldmaršala i ljubimca carice Katarine (njenu naklonost stekao je 1762. godine kad je, kao gardijski oficir, odigrao odlučujuću ulogu u dvorskom prevratu kojim je Katarina preotela vlast od svog muža, cara Petra Fjodoroviča). Kao ličnost od caričinog poverenja, vrhovni komandant vojske i prvi ministar, on je imao ogromnu vlast i veliki uticaj u Ruskom carstvu. Učestvovao je u prvom ratu carice Katarine sa Turcima (1768–1774), a u drugom ratu (1787–1791) bio je glavnokomandujući ruske vojske. Kad su, posle prvog rusko-turskog rata, Krim i severne obale Crnog mora pripojeni Rusiji, Potemkin je pristupio kolonizaciji novoosvojenih krajeva. Da bi pokazao brz i uspešan razvoj i ekonomski procvat tog područja pod ruskom vlašću, organizovao je, 1787. godine, trijumfalno putovanje carice Katarine na Krim. Svečanoj koloni pridružio se i austrijski imperator Josif II, kao i ambasadori velikih sila. Pošto stanje u Novorusiji nije bilo ni izdaleka onakvo kakvim ga je Potemkin prikazivao, on se trudio da pred očima carice Katarine i njenih gostiju na razne načine dočara idiličan život tamošnjeg stanovništva. Zato je naredio da se duž puta kojim je carica prolazila izgrade naselja, koja su bila samo prazne dekoracije (kulise). Seljaci dovedeni iz drugih krajeva, u svečanim, prazničnim odelima i sa buketima poljskog cveća, dočekivali su caricu Katarinu na pojedinim stanicama, da bi odmah zatim bili prebacivani dalje prema Krimu i pojavljivali se u istoj ulozi više puta. U gradovima i selima kroz koje je prolazila svečana kolona bili su zasađeni bujni parkovi i aleje, koji su se desetak dana kasnije sušili i nestajali, a uz sam put bile su složene gomile džakova, koji su umesto žita bili napunjeni peskom. U Hersonu, na primer, Potemkinovi ljudi su sagradili tvrđavu koju je srušila prva oluja, a tu je bila i lađa koja se nije mogla spustiti u vodu, jer bi odmah potonula. Sva ta raskoš i bogat život stanovništva koje je Potemkin pokazivao carici Katarini i njenoj pratnji bili su, dakle, obična prevara, obmana i laž. To nije moglo izmaći oštrom oku prisutnih diplomata, pa se o Potemkinovoj obmani počelo naveliko pričati i pisati. Veliki broj napisa o Katarininom putovanju na jug, u kojima su raskrinkavane Potemkinove podvale, doveo je do toga da se već dvadesetih godina XIX veka počeo upotrebljavati izraz Potemkinova sela. Kasnije se on proširio u mnogim jezicima, pa se i danas upotrebljava u značenju obmana, smišljena varka ili lažni blesak koji sakriva neuspeo sadržaj nečega.

[Tavita]