Актуелни ставови расколничке јерархије МПЦ у светлу предстојећих преговора између СПЦ и непризнате МПЦ

[Guest]

 

 

 

Свети Архиерејски Сабор СПЦ ове године је донео одлуку да започну преговори са расколничком МПЦ, под условом да се не заврше, док се са ослобађајућом одлуком не заврши и судски процес који се води против Архиепископа охридског Јована, двојица Епископа брегалничког Марка и стобијског Давида, свештенства, монаштва и верног народа Православне Охридске Архиепископије.

 

Нашој црквеној јавности у продужетку нудимо на увид ставове расколничког митрополита Наума, које је изрекао 11. и 19. новембра, ове године. У њима, не пр., расколнички митрополит Наум каже да је: „СПЦ та која није успела да сачува заједничко саслуживање са МПЦ“, и да за расколничку МПЦ, у ствари: „СПЦ не представља ништа друго осим религиозну заједницу која се институционално и етички поистоветила са пролазним формама само људског организовања овог света!“

 

Потрудили смо се да поменута обраћања, која су објављена на званичном сајту расколничке МПЦ преведемо на српски језик, наводећи линкове према оригиналу на македонском језику.

У продужетку, због објективности, преносимо интегрални текст обраћања расколничког митрополита Наума, како би црквена јавост имала јаснију представу са киме ће делегација Српске Православне Цркве и Православне Охридске Архиепископије преговарати, верујемо у скорој будућности.

 

 

 

- - -

Обраћање Митрополита струмичког у расколу г. Наума на празник светог Николаја Мирликијског, 19 децембра. 2015., објављено на званичном сајту расколничке МПЦ: http://mpc.org.mk/mpc/SE/vest.asp?id=6580

 

 

 

 

Када слепи воде слепе

 

 

 

У претходној беседи смо рекли да би одржавање континуитета заједничког саслуживања и учешћа у Светој Евхаристији (Литургији) Цркве онемогућило коначно институционално поистовећивање помесних Цркава са пролазним формама друштвеног људског организовања овог света, односно са националним државама, и била би јединствена здрава основа за решавање било ког отвореног питања међу њима, а да при том поменуте људске и пролазне форме организовања немају никакав одлучујући утицај при овом процесу. Простијим речима казано: прекидањем заједничког саслуживања нам показује да су се помесне Цркве као институције поистоветиле са нациојом, односно са крвљу и телом (и боре се против крви и тела), а при том су се одрекли Богочовека Христа (и служе началима и властима зла у поднебесју – види: Еф. 6,12.).

Света Литургија, односно заједничко учествовање у Домостроју спасења, не може бити средство у психолошком рату за остваривање државно – националних интереса и циљева.

Који закључак можемо да извучемо из ове тврдње?

 

Ми бисмо СПЦ признали као истиниту Цркву, или ако жели, као Мајку Цркву, или као канонску и јурисдикцијску и пастирски одговорну Цркву, под условом да је очувала заједничко саслуживање и учешће у Светој Евхаристији (Литургији) са епископима МПЦ – ОА.

 

Пошто СПЦ није успела да сачува или да обнови – до сада, заједничко саслуживање са МПЦ – ОА, ми у њој не можемо да препознамо ништа друго осим религиозну заједницу која се институционално и етички поистоветила са пролазним формама само људског организовања овог света (односно са српском државом и са њеним политичким и националним интересима и циљевима), са којом, све дотле док тако функционира, ми се уопште нећемо замарати.

 

Исто ово могу и они нама да приговоре, али због њихових разлога – због неприхватања аутономног статуса (читај име); но, ипак, то у опште није исто. Прекидање евхаристијске заједнице због статуса или имена Цркве нема теолошког оправдања. Због тога, једини нормалан услов за одпочињање нормалног дијалога за обнављање канонског јединства између СПЦ и МПЦ-ОА јесте обнављање међусобног евхаристијског јединства.

Прво треба да се препознамо као Цркве, или као браћа у Христу, па затим да разговарамо о канонском начину међусобних односа.

 

Ако ми једни у другима не видимо Цркву, односно ако заједно не саслужујемо, зашто бисмо уопште сели да разговарамо? Да бисмо задовољили политичке и националне циљеве наших држава?

Не, на том пољу се никада нећемо пронаћи!

 

На том пољу је немогуће пронаћи се зато што смо ми сада постали и црквена институција номиналних хришћана чије јавно или политичко мишљење не можемо да игноришемо – пред свега, из пастирских разлога.
Или, зашто бисмо додатно искушавали људе – само зато да бисмо задовољи нечије туђе националне и политичке интересе?

 

Сигурно – Не! Овај основни услов – заједничко саслуживање, којим би се превазишле све националне и политичке препреке, само за духовно слепе (слепце) је невидљива.

 

Због тога, најбоље би било када би поглавари двеју помесних Цркава прво постигли договор само да заједнички саслужују међусобно, и међусобно епископи Цркава које предатављају, а да при том не залазе у питања типа статуса или имена Цркава (јер и онако су то само пастирске, али пролазне форме организовања и именовања сагласно Евађељу Христовом – види: Гал. 3, 28), а учествовање у Литургији би само по себи показало решење свих осталих и сличних, отворених, но небитних питања, а истовремено би учврстило братско јединство међу нама.

 

Свет (односно демон који њиме руководи) не би имао одговор на овај потез, нити силе да га спречи.

Не знам само када ћемо схватити да не водимо борбу на свом терену, него да се демон игра са нама на свом терену, и зато нас толико времена вуче за нос?
Људи, браћо, једини наш терен у овом свету јесте Света Евхаристија и начин живота сагласан Њој.

 

Јер, мало личи да ми сада прозивамо СПЦ због актуелне ситуације, када знамо да су силе зла добро распоређене свуда и када знамо да, ипак, 1967. г. административно неразумевање МПЦ је прва направила?

Зато што је, на крају, испало да смо се административно одвојили да бисмо добили могућност, као истинска и једнака по части браћа, евхаристијски поново да се нађемо. Јер, ипак, наш архиепископ увек спомиње српског патријарха на Великом Входу Свете Литургије, а и сви ми желимо евхаристијско јединство са СПЦ, али СПЦ на жалост, за сада, остаје глува и нема на наше позиве.

 

И, зар није СПЦ била зрела, канонска и призната наша Мајка Црква, препуна благодати Светог Духа, од које се очекује све ове атрибуте, којима је украшена, и у пракси да покаже и да докаже, односно и у пракси да доноси одговарајуће плодове. Дај Боже!

 

Молитвама светог Николе Мирликијског, Господе Исусе Христе помилуј нас... Пресвета Богородице, спаси нас све...

 

- - -

Обраћање Митрополита струмичког у расколу г. Наума на празник светих Петнаест Тивериопољских свештеномученика, 11 децембра. 2015., објављено на званичном сајту расколничке МПЦ:
http://mpc.org.mk/mpc/SE/vest.asp?id=6578

 

 

 

Ко стално распиње Христа?

 

 

Рекли смо да је једина светла појава, после разводњавања првобитног хришћанства, остало истинито монаштво, које је ипак успело да сачува мученички етос прве Цркве и да га шири и да га преноси верном народу кроз векове до данас. Мученички етос, не само као одбијање да се поистовети са променљивим формама овог света (па макар биле оне и религиозне – нисам случајно потенцирао ово), већ и као аскестско – исихастички подвиг за улаз у Царство Божије, које је у нутра у нама (види: Лука 17, 11), још у овом животу, као и његово сведочанство и Предање.

 

И још смо рекли да је, за разлику од монаштва, од када је хришћанство постало помодарство у Империји (4. Век), широм су се отворила врата за хришћане само по имену (номиналне хришћане) да се поистовете са променљивим формама друштвеног организовања овог света (прво са државом, касније са нацијом, данас са партијом итд.), који немају баш никакве везе са Царством Небеским. Не само што немају никакве везе, него су и очигледна препрека за улаз у Царство Небеско, и препрека да се схвати и пренесе његова идеја и порука.

Ипак, као што номинални хришћани падају у искушење да се поистовете са променљивим формама друштвеног организовања овог света (државе и нације), а услед религиозне неурозе или због религиозног растројства личности, тако и помесне цркве, схваћене као институције, нису могле а да не избегну исти пад – да се поистовете са пролазним формама друштвеног организовања овог света, макар да су се те форме преобукле у црквено рухо и да су попримиле облик религиозне форме организовања – без разлике да ли ћемо их назвати канонске националне цркве или националне цркве, које се налазе у административном расколу у односу на такозване канонске цркве.

 

Да се подсетимо још једном: у време када су се номинални хришћани поистоветили са нацијом (19. век), од једном гледамо (исто као и у међусобним физичким убијањима из тог времена) да нема ни трага од духовне толеранције „других“ – они који желе да прогласе таконазвану националну аутокефалну цркву одмах су били проглашени за расколнике и јеретике и одмах су били анатемисани – од истих оних који су, за разлику од ових, то исто први смислили и учинили, и као да су тим чином преузели монопол за одлучивање ко је канонски а ко није канонски. Историја нам је добро позната.

 

Да се подсетимо нашег случаја. На чисто административни чин проглашења аутокефалности (1967. г.) од стране признате, од самих њих, самосталне МПЦ (1959. г.), СПЦ преузима светотајинске мере и одговоре – прекидање евхаристијске заједнице, уместо административног чина; исто тако, да је одговорила административно, простим непризнавањем наше аутокефалности, са свим административним последицама које из тог непризнавања произлазе, и толико. Или, на пример, ако је СПЦ желела да преузме неке оштрије педагошке мере, то је у највећој мери могло да буде само прекидање заједничког саслуживања са свештенством МПЦ, али не и прекидање евхарситијске заједнице са њим, а камоли са народом. То што је СПЦ учинила јесте непримерена и теолошки неоправдана црквена рекција. То представља световни а не пастирски поступак. То је прекомерни и непримерни одговор.

 

Да ли схватате сада зашто сам рекао када бисмо могли да порастемо бар до нивоа духовности Старог Завета. Заправо, није ли нам Стари Завет поставио и неке мере: око за око, зуб за зуб, уместо свега онога што ми данас као хришћани чинимо једни другима као религиозне психопате или социопате (зависи од места у хијерархији), без иоле срама и страха Божијег, да не изустим – без мрвице вере. Замислите, уместо да се препознајемо међусобно по плодовима – по савету Господњем (види Мт. 17, 16-18), ми се најпре договарамо и молимо да се понашамо једни према другима барем у оквирима Старог Завета.

 

Континуитет заједничког служења и учешћа у Светој Евхаристији (Литургији) Цркве онемогућио би коначно институционално поистовећивање помесних Цркава са пролазним формама људског организовања овог света (читај са националним државама) и било би јединствена здрава основа било ког отвореног питања међу њима, а да при том поменуте људске и пролазне форме организовања немају некакав одлучујући утицај при овом процесу.

 

Први хришћани су све своје проблеме решавали унутар молитвене заједнице, сабрани на светој Литургији. Па чак су и много сложенији проблеми у историји Цркве, и они који су се тицали догмата (једносуштности и сличносуштности), били превазилажени одржавањем и непрекидањем заједничког служења. Један поучни пример старозаветног одношења за све нас јесте, ван црквеног организовања, комуникација Р. Македоније са Р. Грчком: иако међу њима још увек постоји проблем око имена наше земље, ипак, они нису прекинули суштинске међусобне односе на свим нивоима, од људског и економског до локално – међуграничног и државног. Што је најчудније, све државе су у принципу непријатељски расположене једне према другима; ми, пак, који како Црква смо у суштини једно и који смо требали да будемо пример јединства, постали смо камен спотицања међу народима.

 

Зато, циљ православног хришћанина је да прво исцели свој душевни раскол између свог срца и ума – одакле произилазе све остале поделе, и унутрашње и међуљудске, па затим, у зависности од своје хијерархијске позиције у Цркви, да допринесе да се решавају и друге поделе међу људима на било ком плану, а не да приписује своја болна унутрашња стања „другима“, као и да их шири међу „ближњима“. Да ли је јасно сада ко постојано распиње Христа, а заједно са Њим и све свете?

 

 

Свети Петнаест Тивериопољски Свештеномученици, благодаримо вам што сте љубављу посведочили Христа управо у нашем граду – Струмици, и што, очигледно, због исте љубави, за увек сте остали са нама.

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Orthophill]

Мала забелешка, втората беседа (на свети 15. Тивериополски маченици) е поздрав до еден владика од МПЦ, кому дотичниов вл. Наум, сака да му ја преземи епархијата. Така да не морало да ја преведувате и неа.

[Рилски]

Дај Боже да овај текст тј. текстове, прочита бар 10% људи присутних на сајту ,,Поуке'' .. и да бар 0,1% верних СПЦркви има сазнање о црквеним приликама у Р. Македонији.

 

П.С.

Нисам поменуо клир СПЦ и некакве проценте везане за њих, из разлога чисте пристојности и лепог понашања, како не би испало да неког - било ког, прозивам илити не дај Боже псујем ..

[Рилски]

Мала забелешка, втората беседа (на свети 15. Тивериополски маченици) е поздрав до еден владика од МПЦ, кому дотичниов вл. Наум, сака да му ја преземи епархијата. Така да не морало да ја преведувате и неа.

 

А што се у тој беседи хем помиње у целом пасосу однос расколничке,,мпц'' и СПЦ, хем се кристално види став дотичног расколника Наума, то по теби ,,није морало да се преводи'' ..

 

Мислим која је поента твоје ,,забелешке'' ..?

[Gandalf Sivi]

Šta je naša SPC uradila po pitanju raskolničke jerarhije? Da li im priznajemo činove ili su razčinjeni?

[Рилски]

Šta je naša SPC uradila po pitanju raskolničke jerarhije? Da li im priznajemo činove ili su razčinjeni?

 

Нијесу рашчињени .. 

[александар живаљев]

Наум је познат по свом квази-исахизму. Мало да га примјењује не би му шкодило.

Својевремено је био главни македонски еклесиолог Нишког споразума, па је онда нудио "унију" товаришћу Антанову (Филарету расколнику кијевском), па је мало преваспитавао народ по питању Бадњака, да би сада потврдио да је "администривни чин" проглашења аутокефалије био незаконит. Значи ли то у његовој исихији - неканонски?

[Рилски]

Наум је познат по свом квази-исахизму. Мало да га примјењује не би му шкодило.

Својевремено је био главни македонски еклесиолог Нишког споразума, па је онда нудио "унију" товаришћу Антанову (Филарету расколнику кијевском), па је мало преваспитавао народ по питању Бадњака, да би сада потврдио да је "администривни чин" проглашења аутокефалије био незаконит. Значи ли то у његовој исихији - неканонски?

 

Наум је ,,еврибади-г'рл'' .. при том и даље га редовно и фино примају у Митрополији, а он мисли да тиме брише своје дебилизме и да је и даље на истој разини на којој се налазио док је био монах у Григоријату и ,,миљеник'' старца Капсаниса.

 

Одавно је он испушена лула.

 

И можда и њега ради самог, би требали да му ускрате и то мало ,,достојанства'' које му пружају у ЦГ. Заиста њега ради пре свега као душе обичне, на путу са ког је скренуо.. дебело.

[Архимандрит Сава Јањић]

Жалосни, арогантни и нимало охрабрујући ставови припадника тзв. МПЦ. У БЈР Македонији има много верника који не желе да живе у расколу и изолацији, али су изложени свакодневној пропаганди државе и њихове расколничке јерархије која ствара један национално-идолопоклонички менталитет. Резултат тог новог хибридног менталитета понајбоље се види у неопеваном кичерају који је направљен у центру Скопља. Дамир Никшић је можда понајбоље исмејао ово претварање центра Скопља у неукусну верзију балканског Лас Вегаса, па је сасвим с правом Скопље понело титулу кич-престонице Балкана. Ко воли Никшићев хумор може да погледа његове утиске из Скопља на https://www.youtube.com/watch?v=YI4B-QdqUnc Ова предивна земља која на својој територији има задивљујућу уметничку и архитектонску традицију постала је жртва једне трагикомочне идеологије. Нажалост протести уметника и архиетаката који су покушали да се супротставе овом пројекту нису донели резултате.

 

Са оваквим ставовима расколничког митрополита Наума, кога се сећам из Григоријата када је свима причао да је Србин из Македоније, па се после "преумио", плашим се да нећемо далеко достићи. Ставови које је недавно изрекао показују и црквену и људску незрелост и најјачи су аргумент да они који наступају са таквим ставовима неће добити подршку ниједне канонске православне Цркве. Свима је познато како је Наум побегао из Григоријата да би канонски крајње сумњиво постављен за митрополита, све са циљем да једног дана постане Архиепископ. То је трагедија једног човека и оних које заводи на пут беспућа својих амбиција.

 

Као илустрацију са каквом се пропагандом манипулише православним верницима предлажем да погледате тзв. "Македонску молитву" која је мешавина квази-хришћанства и измишљене историје, са све са циљем паганизације несрећног народа. https://www.youtube.com/watch?v=d-5oHhuZRd8 Овај trash се емитује на телевизији и обмањује младе генерације. 

 

Ипак се надам да ће се наћи и клирици и верници који ће се одлучније супротставити овој трагикомичној идеологији својих слепих вођа и вратити се  канонској Архиепископији Охридској, која још пролази своју Голготу на челу са Архиеп. Јованом, и кроз њу васцелој Православној Цркви на радост свих  православних. У противном, прихватање МПЦ каква јесте и то на штету канонске Архиепископије Охридске, која је толико пострадала од државе и расколника ради црквеног јединства, било би потпуно сумануто решење и колико знам нико разуман га не подржава.

 

Ово није само канонско питање већ је неодвојиво колико се један одметнути део наше Патријаршије може уопште вратити као целина на пут православља док год постоји спрега државне идеологије засноване на квази-историји и јерархије која зарад привилегија у тој држави подрива темеље хришћанске вере коју тврди да сведочи. 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Рилски]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Oче Саво .. Ваша анализа  заслужује да буде пренешена и на званични сајт ПОАрхиепископије, као једна од (веома) ретких али и најпрецизнијих до сада, (гласно) изречених са ове стране Вардара ..

[александар живаљев]

У противном, прихватање МПЦ каква јесте и то на штету канонске Архиепископије Охридске, која је толико пострадала од државе и расколника ради црквеног јединства, било би потпуно сумануто решење и колико знам нико разуман га не подржава.

 

Подржавају, оче игумане, Руси, вјерујем у доброј намјери. Молимо се заједно са нашом македонствујушћом браћом ( а зар и ми и Грци и други православни не застрањујемо у етнофилитезму?) за дар јединства у Господу.

[Рилски]

@@александар живаљев,

 

Фамозна одредница ,,МИ'' .. Именом и презименом људи, епископи и најмудрије наше главе су их звали ..мало је рећи као браћу.. мало!

 

Оставите се тога ,,ми'' и ,,грци'' ,,турци'' .. Овде су именом и презименом Живи људи покушали као са људима СВЕ! Понајпре Павле Патрика, па Амфилохије - Црногорац. па ..да не ређам. Одговорио прво Петар њихов, па и Наум горепоменути ..који је можда и пре Петра одговарао. А на крају тек Јован ..али су првопоменуту ,,двојку'' сломили касније.. веома лако и потпуно.

 

Који ,,ми'' застрањују ..брате ..?

У Цркви ,,МИ'' има сасвим једно другачије значење од тог посветовњаченог које си ,надам се, нехотице овде обзнанио.

[Архимандрит Сава Јањић]

Подржавају, оче игумане, Руси, вјерујем у доброј намјери. Молимо се заједно са нашом македонствујушћом браћом ( а зар и ми и Грци и други православни не застрањујемо у етнофилитезму?) за дар јединства у Господу.

 

Етнофилетизам је без сумње највећа хришћанска јерес данашњице заједно са синкретистичким екуменизмом (наравно притом не мислим на озбиљан богословски дијалог). Проблем у БЈР Македонији јесте у томе што се у процесу етно-генезе на простору БЈРМ ствара једна потпуно научно-неутемељена историја која кривотвори богату прошлост Македоније, која није само наслеђе садашње БЈРМ. Не негирам право људима да се зову Македонци или како год, али ово иде у чисти паганизам, што је трагично посебно када га прихвати тзв МПЦ. Када код нас Деретић са својим причама о Србима који су старији од Египћана булазни своје историјске глупости то је потпуно маргинална ствар и предмет подсмеха, али овде иза ове идеологије стоји држава која своју патетичну визију Македоније понајбоље оваплоћује у циркусу који је направљен у центру Скопља, а МПЦ лети управо на крилима те идеологије.

 

Ако се не ослободимо етнофилетизама Православље ће остати на маргинама данашњице, а толико је потребан аутентичан и јединствен глас Православне Цркве, посебно у дијаспори. Наравно, Цркву ни врата адова не могу надвладати али они који своју веру темеље на етнофилетистичким баснама неизбежно ће одлутати у политичку идеологију и паганизам, а већ живимо у једној пост-хришћанској Европи која је сваким даном све даље од Еванђеља. На примеру Златне зоре видимо како пагански грчки национализам лако може да оде у отворени нацизам. У праву сте, никоме то није страно али етнофилетизам у МПЦ је заиста без премца.

 

Хришћанство зе управо тако радикално одвојило од Јудаизма зато што Христова порука није била намењена само Јеврејима и што није могла да се угура у уске оквире тадашњег фарисејског етнофилетизма, а да истовремено остане верна Христу Спаситељу. СПЦ не тражи од епархија на простору БЈРМ да постану српске, већ да се врате у канонско јединство наше Патријаршије. И македонски раскол и Мирашева дружина у ЦГ (без обзира на разлике јер један је раскол, а други су секта) резултат су мешетарења политичара и ови покрети нису аутентично дошли из редова Цркве. То што су у БЈРМ успели је пре свега њихова трагедија јер је тамошња јерархија подлегла политичком притиску тадашњих комуниста. У ЦГ је ствар много јаснија јер је реч о секти коју финансира власт и која нема ни структуру цркве, већ постоји само медијски и никада није заживела у народу.

[Рилски]

иза ове идеологије стоји држава која своју патетичну визију Македоније понајбоље оваплоћује у циркусу који је направљен у центру Скопља, а МПЦ лети управо на крилима те идеологије.

 

Коинциденција или ,,мало чудо''  ..

Монти Пајтон Циркус ..  МПЦ

[Ronald]

Етнофилетизам је без сумње највећа хришћанска јерес данашњице заједно са синкретистичким екуменизмом (наравно притом не мислим на озбиљан богословски дијалог). Проблем у БЈР Македонији јесте у томе што се у процесу етно-генезе на простору БЈРМ ствара једна потпуно научно-неутемељена историја која кривотвори богату прошлост Македоније, која није само наслеђе садашње БЈРМ. Не негирам право људима да се зову Македонци или како год, али ово иде у чисти паганизам, што је трагично посебно када га прихвати тзв МПЦ. Када код нас Деретић са својим причама о Србима који су старији од Египћана булазни своје историјске глупости то је потпуно маргинална ствар и предмет подсмеха, али овде иза ове идеологије стоји држава која своју патетичну визију Македоније понајбоље оваплоћује у циркусу који је направљен у центру Скопља, а МПЦ лети управо на крилима те идеологије.

 

Ако се не ослободимо етнофилетизама Православље ће остати на маргинама данашњице, а толико је потребан аутентичан и јединствен глас Православне Цркве, посебно у дијаспори. Наравно, Цркву ни врата адова не могу надвладати али они који своју веру темеље на етнофилетистичким баснама неизбежно ће одлутати у политичку идеологију и паганизам, а већ живимо у једној пост-хришћанској Европи која је сваким даном све даље од Еванђеља. На примеру Златне зоре видимо како пагански грчки национализам лако може да оде у отворени нацизам. У праву сте, никоме то није страно али етнофилетизам у МПЦ је заиста без премца.

 

Хришћанство зе управо тако радикално одвојило од Јудаизма зато што Христова порука није била намењена само Јеврејима и што није могла да се угура у уске оквире тадашњег фарисејског етнофилетизма, а да истовремено остане верна Христу Спаситељу. СПЦ не тражи од епархија на простору БЈРМ да постану српске, већ да се врате у канонско јединство наше Патријаршије. И македонски раскол и Мирашева дружина у ЦГ (без обзира на разлике јер један је раскол, а други су секта) резултат су мешетарења политичара и ови покрети нису аутентично дошли из редова Цркве. То што су у БЈРМ успели је пре свега њихова трагедија јер је тамошња јерархија подлегла политичком притиску тадашњих комуниста. У ЦГ је ствар много јаснија јер је реч о секти коју финансира власт и која нема ни структуру цркве, већ постоји само медијски и никада није заживела у народу.

Ovo je jedan od najboljh postova koje sam procitao na ovom forumu!