Вербић vs Верска настава

[VaSa110]

Pa što ne kažeš da si za obaveznu versku nastavu nego tu vrdaš.

Napisao sam ali ti više ne čitaš moje poruke, 

[Александар Милојков]

Мислим да школа и не треба толико да форсира ”општа знања” и некакву ”једнакост”, са изузетком неке елементарне писмености, већ да помогне сваком детету да открије своје индивидуалне склоности и развија их

 

Алелуја!!! Јуан, оснивај странку да гласам за тебе.  

[Александар Милојков]

Погледајте како то изгледа у земљама ЕУ:

 

1 Denmark: ‘study of Christianity’ a compulsory non‑confessional subject.

Estonia: optional non‑confessional teaching; schools to provide appropriate

teaching if a minimum of 15 students are registered.

 

Finland: new programmes

adopted in 2004; organization by confession but non‑confessional content;

recognized denominations can set up a religious course if a minimum of three

students registered.

 

 Slovenia: optional subject on ‘religions and ethics’.

United Kingdom (Scotland): compulsory non‑confessional teaching – ‘moral

and religious education’; possibility to opt out. United Kingdom (Wales):

multi‑faith teaching; in 2008 new skill‑based framework for religious education for

3–19‑year‑olds.

 

2 Belgium: compulsory choice in state schools between non‑confessional moral

education and religious education (Catholic, Islamic, Jewish, Orthodox or

Protestant).

 

Hungary: extra‑curricular and optional teaching; responsibility lies

with the religious denominations concerned; the school makes space available

and the state gives a subsidy to pay teachers.

 

Italy: 1984 Concordat; Catholic

religious education must be offered by schools but it is optional for students;

eur ope and diversity_21

church recruits teachers (paid by the state), chooses the textbooks and defines

the curricula; no alternative subject, decisions left to individual school.

 

Latvia:

since 2004, choice between introduction to Christianity and ethics; schools must

provide teaching if minimum of ten students register. Lithuania: moral education,

with a choice between religious education (in one of the recognized traditional

denominations) and ethics.

 

Luxembourg: compulsory teaching with choice

between religious and moral instruction, and moral and social education.

 

Poland:

Concordat (1998); choice between religious education and ethics; minimum of

seven students required to set up a course.

 

Portugal: 1940 Concordat revised in

2004; optional moral and religious education (Catholic); teachers appointed by

bishops and paid by state.

 

Slovakia: 2004 Concordat; choice between religious

lessons and ethics.

 

3 Austria: religious education financed by the state, under the responsibility

of the different churches and recognized confessions; inter‑confessional

cooperation.

 

 Bulgaria: part of the elective compulsory subjects and the group

of subjects ‘social sciences, civic education and religion’; mainly Orthodox

teaching.

 

Cyprus: one of the compulsory subjects (mainly Orthodox teaching);

pupils of other faiths can be exempted.

 

Germany: according to the Basic Law,

religious education is part of the ordinary subjects of a state school; cooperation

between the state and religious denominations; teaching mainly Catholic or

Protestant; there is inter‑confessional cooperation; often ethics or another

subject is an alternative; situation varies according to the region (Land); there

are also non‑confessional approaches, such as in Berlin, Bremen and Hamburg.

 

Greece: teaching of the majority Orthodox religion, part of the compulsory

curriculum; optional since 2008 for all students; until then parents wishing to have

their children exempted had to declare their religion in their written request to

the school.

 

Malta: teaching of the Catholic religion is a compulsory subject in

the curriculum; optional for students.

 

Northern Ireland: majority of Protestant

children go to state schools and Catholics go to grant‑aided Catholic schools;

only 5 per cent of children go to integrated schools which accept both Protestant

and Catholic children; religious education is compulsory in all grant‑aided

schools; syllabus is common to all (mostly Christian in nature) and has been

agreed by the three largest Protestant churches and the Catholic church; revised

in 2006, now includes other world religions. Republic of Ireland: 94 per cent of

primary schools are Catholic; growing number of schools (currently 15) are now

multi‑confessional, set up by parents.

22 teaching ab out religions in european school sYstems

from the point of view of its content, even though it is confessional from the point

of view of its organization by confession (Finland is a case in point). It is also

not always easy to draw a clear line between the ‘optional confessional education’

category and the one stipulating ‘compulsory confessional education, with

opt‑out possibility’.

Similar schematic presentations can be found in other recent works on

the subject, eg Willaime and Mathieu (2005) or Lahnemann and Schreiner (2008).

The reader will note differences between the various presentations which testify

to the difficulty in representing in a simplified way a complex reality and one which

is open to different interpretations and subject to change. It is for this reason that

it is very important for the reader consulting such maps to pay particular attention

to the contextual explanations relating to each country.

 

1.2.1.1 Confessional religious education

The position of confessional religious education in the school programme varies

greatly from one country to another. Although well established in Spain

and Romania, it has a marginal position in the Czech Republic, where it is

non‑compulsory and situated outside the compulsory or the optional subjects.24

Confessional religious education is generally established by the denominations

concerned, which are responsible for curricular content and teaching materials.25

The same applies to the recruitment and training of teachers, who are, moreover,

in most cases paid by the state.26 Teachers are required to obtain from the relevant

religious communities a reference in support of their competence to teach, a condition that is found in most other EU countries with confessional religious education.

27 The state supports confessional teaching of the religions it recognizes,28 by

making premises and school time available.

Confessional religious education takes many different forms. In most countries, it is optional. In Spain, it is compulsory for schools but optional for students,

whose parents are required to make their choice known when they register

their children (the situation in Italy is similar). In Romania, it is considered

24 Silvio Ferrari (in Willaime and Mathieu 2005) underlines that this position on religious education

(shared also with Hungary) would bring the Czech Republic close to the situation in France.

25 In other EU countries (eg Germany, Hungary, Italy, Latvia and Lithuania), there is cooperation

between the state and the religious communities. Source: Silvio Ferrari in Willaime and Mathieu 2005.

26 There are no regulations in the Netherlands governing salaries paid to teachers of religion. This

question is dealt with by each individual school. There are currently debates on the subject, some

being of the opinion that if the state makes certain demands on these teachers, it should also pay

their salaries.

27 Germany, Austria, Belgium, Italy, Greece, Hungary, Poland, Portugal, Slovakia, Luxembourg, Malta,

Latvia, Lithuania. Source: Silvio Ferrari in Willaime and Mathieu 2005.

28 For instance Spain: Catholicism, Protestantism, Judaism and Islam; 30 churches and religious

societies are registered in the Czech Republic, 18 in Romania.

eur ope and diversity_23

compulsory as it is part of the core curriculum, but students can opt out on the

written request of parents; there is, however, no alternative subject. Compulsory

confessional religious education can focus on a dominant religion (eg in

Romania and Greece) or it can be more open to religious diversity (eg in certain

German Lander and in Austria). In some cases, there is an alternative subject or

alternative activities (eg alternative study activities in Spain and lessons on ethics

in some German Lander, Poland and Slovakia). In Belgium, there is a choice

between non‑confessional/secular ‘moral education’ and religious education

(Catholic, Islamic, Jewish, Orthodox or Protestant).

[Александар Милојков]

Подаци су из 2009. године

[Александар Милојков]

Најинтересантнија је Немачка која има оба модела, зависно од региона:

 

Germany: according to the Basic Law,

religious education is part of the ordinary subjects of a state school; cooperation

between the state and religious denominations; teaching mainly Catholic or

Protestant; there is inter‑confessional cooperation; often ethics or another

subject is an alternative; situation varies according to the region (Land); there

are also non‑confessional approaches, such as in Berlin, Bremen and Hamburg.

 

Шта нам то говори? Говори да не постоји универзални модел (како свему приступају наши идеолошки умови), већ да је свака земља анализирала себе, своју свест и на основу тога изградили модел који ће најбоље служити сврси. То исто треба да урадимо и ми. По мом мишљењу, за наше поднебље најбоља је конфесионална верска настава - ако је циљ државе да кроз верско образовање дође до напретка међунационалниг и међурелигијских односа. Нашем човеку треба кроз призму властите вере објаснити да му други и другачији није претња. Из простог разлога што за нашег човека (Србина, Бошњака, .....) став властите вере и Цркве (или верске заједнице) има тежину. Тако, просвећење наше свести ка толеранцији много ће боље ићи кроз поменути облик верске наставе него као неко мултирелигијско, опште или неутрално учење. Нашем човеку на свест утиче сведочење вере а не прича о вери.

[Александар Милојков]

И да поновим, конфесионална верска настава није са циљем да држава намеће неку веру, да је проглашава за обавезну (па да се тиме крши члан 11. Устава). Не, већ држава креће од чињенице - верски идентитет је саставни и веома важан део идентитета велике већине наших људи. Као такав, утиче на укупну свест и може да усмери стабилност државе у добром или лошем правцу (ка конфликту). И због тога, само због тога, озбиљна држава има интерес да се људи образују унутар тих својих посебности - како би оно што је реалност (постојање верског идентитета као битног чиниоца свести) било усмерено на толеранцију, разумевање и укупно добро државе и свих у њој. 

[Deja Vu]

ко је циљ државе да кроз верско образовање дође до напретка међунационалниг и међурелигијских односа.

 

Razlog zasto verske nastave postoje u zemljama EU nije jer drzava hoce da napreduju medjunacionalni i medjureligijskih odnosi (mada ima i toga), nego jer su verske grupacije u njima dosta jake pa na neki nacin politickim uticajem nastoje da u skolama postoje verske nastave. Ni katolicka crkva ni protestantske nemaju interes u tome da se u skolama ne uci nista o veri, pri tom taj interes naravno nije iskljucivo novcani, nego moze biti teoloskog karaktera.

 

Sto ce reci da crkve i verske zajednice imaju itekako moc u nekim stvarima i da su neizbezan deo politike. Sto opet ne znaci da nuzno ne bi trebalo da budu van nje. Dakle, nije drzava jedini baja koji se sve pita i nisu te zemlje takve zbog drzave, nego zbog samih religijskih grupacija. 

[Александар Милојков]

Такође, ови који су противници верске наставе... Треба да изађете из предрасуде да ми предавачи тамо некоме нешто намећемо, да наступамо као имаоци апсолутне и неупитне истине која искључује сваку другост и различитост. Не, Боже сачувај. Ја лично, мотивишем ђаке да буду критични, да размишљају. Често онима који се декларишу као православни поставим "препад" питање - а, зашто си православан? Покушавам да их изведем из свести - Србин, дакле православан, дакле једино у праву. Да своју постојећу веру (коју су донели од куће) поставе на нека умне основе, а не да митоманишу, партијаше и поготово не да себе показују тако што ће негирати другог. Свима, па и онима који слушају верску наставу (конкретно код мене, православни катихизис) треба да буде јасно - хришћанство је ЈЕДНА ОД ОПЦИЈА, никако ЈЕДИНА И АПСОЛУТНА. Ја се то не бојим да кажем и чврсто наступам са ставом да то треба усадити у свест. Не плашим се да ћу некоме тиме пољуљати веру. Напротив. Могу да пољуљам само острашћеност и идеологичност - а то и треба не само пољуљати већ и рушити у умовима младих људи. Јер, такве девијације јесу база за неки будући конфликт.

Када они мене питају - зашто сам птавлославан, ја им одговорим говорећи да то што износим НИСУ ДОКАЗИ у корист хришћанства, већ моји, лични ДОВОЉНИ РАЗЛОЗИ да верујем као хришћанин. Мотивишем их да о тим, довољним разлозима мисле, да им приговоре, да дискутујемо... Сећам се, док сам предавао у Деветој београдској гимназији једне Јелене, била је тада друга или трећа година. Атеиста и то врло елоквентна, жељна дебате, али не и острашћена. Имали смо дивне дискусије. Једном сам је, желећи да је намерно мало испровоцирам, упитао - Добро, Јелена, шта ћеш ти на веронауци кад си атеиста? Одгворила ми је - Зато што овде могу да кажем шта мислим.

Овај одговор је био велика сатисфакција за оно што ја радим. Циљ мојих предавања није да било коме утерујем веру (ја ни своју децу не силим да верују), већ да оне који су верујући упутим на праве форме православне вере. А оне коју нису верујући - да знају шта критикују и да им критика има основа.

[Александар Милојков]

Званични циљеви верске наставе у гимназијама (из глобалног плана):

 

Циљ наставе Православног катихизиса у гимназији је да ученици систематски упознају православну веру у њеној доктринарној, литургијској, социјалној и мисионарској димензији, при чему се хришћанско виђење живота и постојања света излаже у веома отвореном, толерантном дијалогу са осталим наукама и теоријама о свету, којим се настоји показати да хришћанско виђење (литургијско, као и подвижничко искуство Православне Цркве) обухвата сва позитивна искуства људи, без обзира на њихову националну припадност и верско образовање.

 

Циљ наставе Православног катихизиса у првом разреду је да код ученика развије отвореност и однос према Богу као другој и другачијој личности уодносу на нас, као и отвореност и однос према другом човеку као икони Божијој, личности, такође, другачијој у односу на нас, те да се између ове две релације оствари узајамно зависна веза (свест о заједници).

 

Циљ наставе Правосланог катихизиса у другом разреду је да код ученика развије способност за постављање питања о целини и најдубљем смислу постојања човека и света, људској слободи, животу у заједници, феномену смрти, односу с природом која нас окружује и друго, као и одговарање на ова питања у светлу православне хришћанске вере и искуства Цркве.

 

Циљ наставе Православног катихизиса у трећем разреду је да код ученика изгради способност дубљег разумевања и вредновања културе и цивилизације у којој живе, успона и падова у историји човечанства, као и достигнућа у разним областима стваралаштва (при чему се остварује комплементарност с другим наукама); помогне у одговорном обликовању заједничког живота с другима, успостављањем равнотеже између властите личности и заједнице, у остварењу сусрета са светом (с људима различитих култура, религија и погледа на свет, с друштвом, с природом) и с Богом.

 

Циљ наставе Православног катихизиса у четвртом разреду је да код ученика изгради уверење да су свет и све што је у њему створени за вечност, да су сви створени да буду причасници вечног живота, али да се то може остварити само ако човек своју слободу као дар Божији изражава као заједништво са Богом и другим људима, те да из те перспективе код ученика развије способност разумевања, преиспитивања и вредновања сопственог односа према другом човеку као непоновљивом бићу и икони Божијој и према творевини Божијој и изгради спремност на покајање.

[Александар Милојков]

За информацију, израђени су нови планови и програми верске наставе (православне) за основне и средње школе. Знатно су побољшани садржаји и циљеви. Прошли су органе Цркве и сада се налазе пред стручним телима Министарства просвете, да би коначно завршили на Националном просветном савету. Сећате се како је министар рекао да планове и програме не доноси Наицонални просветни савет... Алиса у земљи чудеса, наш министар....

[Jakov Edeski]

Верной дорогой идете, товарищи! porucio jos onda drug Lenjin, svojoj komunistickoj duhovnoj deci u Srbiji 2015   

[Протомајстор]

Александар Милојков, on 01 Jan 2016 - 21:31, said: In other EU countries (eg Germany, Hungary, Italy, Latvia and Lithuania), there is cooperation between the state and the religious communities. Source: Silvio Ferrari in Willaime and Mathieu 2005.

Однос СПЦ према верској настави и недостатак стратегије у вези са њом, добро илуструје чињеница да се рекација на Вербићеве скандалозне изјаве свела на једно "нека Вербић укине сам себе" саопштење портпарола СПЦ Епископа бачког Иринеја, пар новинарских коментара и, како се чини, самосталну иницијативу катихете А. Милојкова. Остали су (смо) затајили, пре свега професори ПБФ и њихов Педагошко-катихетски институт, као и патриотске политичке странке, покрети и независни интелектуалци. Заправо, само су горе поменути успели донекле да пробију системску медијску блокаду.

 

Сада је глупо још и да придикујем, али било је добро да си на РТС-у поменуо које земље, на које се угледамо на ЕУ путу, имају веронауку. Такође, било би неопходно, кад си већ у тематици, да напишеш и публикујеш чланак о томе у неком црквеном стручном часопису.

 

Народ живи у уверењу да је верска настава нешто регресивно - треба то демистификовати! Велики број малограђана, пре свега у градовима, дубоко верује да је напредно слати децу на (мало)Грађанско васпитање. Овде не рачунам оне родитеље који се одлучују да у прва четири разреда  дете сасвим препусте учитељици, која најчешће предаје и Грађанско, из чисто улизичких разлога, не знајући да је њој тај предмет "последња рупа на свирали".

[Александар Милојков]

@@Протомајстор,

 

Биће. Тек ће, мислим, о томе да се дискутује. 

[dzo ni]

Такође, ови који су противници верске наставе... Треба да изађете из предрасуде да ми предавачи тамо некоме нешто намећемо, да наступамо као имаоци апсолутне и неупитне истине која искључује сваку другост и различитост. Не, Боже сачувај. Ја лично, мотивишем ђаке да буду критични, да размишљају. Често онима који се декларишу као православни поставим "препад" питање - а, зашто си православан? Покушавам да их изведем из свести - Србин, дакле православан, дакле једино у праву. Да своју постојећу веру (коју су донели од куће) поставе на нека умне основе, а не да митоманишу, партијаше и поготово не да себе показују тако што ће негирати другог. Свима, па и онима који слушају верску наставу (конкретно код мене, православни катихизис) треба да буде јасно - хришћанство је ЈЕДНА ОД ОПЦИЈА, никако ЈЕДИНА И АПСОЛУТНА. Ја се то не бојим да кажем и чврсто наступам са ставом да то треба усадити у свест. Не плашим се да ћу некоме тиме пољуљати веру. Напротив. Могу да пољуљам само острашћеност и идеологичност - а то и треба не само пољуљати већ и рушити у умовима младих људи. Јер, такве девијације јесу база за неки будући конфликт.

Када они мене питају - зашто сам птавлославан, ја им одговорим говорећи да то што износим НИСУ ДОКАЗИ у корист хришћанства, већ моји, лични ДОВОЉНИ РАЗЛОЗИ да верујем као хришћанин. Мотивишем их да о тим, довољним разлозима мисле, да им приговоре, да дискутујемо... Сећам се, док сам предавао у Деветој београдској гимназији једне Јелене, била је тада друга или трећа година. Атеиста и то врло елоквентна, жељна дебате, али не и острашћена. Имали смо дивне дискусије. Једном сам је, желећи да је намерно мало испровоцирам, упитао - Добро, Јелена, шта ћеш ти на веронауци кад си атеиста? Одгворила ми је - Зато што овде могу да кажем шта мислим.

Овај одговор је био велика сатисфакција за оно што ја радим. Циљ мојих предавања није да било коме утерујем веру (ја ни своју децу не силим да верују), већ да оне који су верујући упутим на праве форме православне вере. А оне коју нису верујући - да знају шта критикују и да им критика има основа.

теби и сличним вероучитељима свака част (на широком и одмереном приступу, итд). [немам иронију]

-----

штета што нисте на платном списку СПЦ.

[zlaja]

Zajedničko saopštenje tradicionalnih crkava i verskih zajednica Srbije: http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_zajavnost