Митрополит Амфилохије - актуелности и догађаји

[Gordana .]

Истина.

[Срђан Шијакињић]

  On 15. 1. 2015. at 21:15, cloudking рече

Ono kad ti majstor za kola objasnjava da ti bojler ne radi zato sto si ga stavio na juznu stranu...

 

Што би +Амфилохије био мање стручан да говори о НАТО-у од било кога другог? Не постоји нека посебна струка за разматрање гео-политичких и друштвених питања, зар не... Министар Гашић је по свему судећи керамичар, нпр.

[cloudking]

  On 15. 1. 2015. at 22:20, Срђан Шијакињић рече

Што би +Амфилохије био мање стручан да говори о НАТО-у од било кога другог? Не постоји нека посебна струка за разматрање гео-политичких и друштвених питања, зар не... Министар Гашић је по свему судећи керамичар, нпр.

Ne da je manje strucan nego je totalno nestrucan za analizu spoljnopolitickih prilika nase zemlje.

Ali dokle ja i ti, iako jednako nestrucni kao on mozemo do sutra,da se macujemo po forumima, dotle on ne bi smeo da dozvoli ovakvo relativizovanje i davanje pausalnih konentara jer je neko ko uziva autoritet i kao takav bi morao da bude osvesceniji po pitanju uticaja koji njegove reci imaju na ovaj napaceni narod.

[cloudking]

Takodje, ovo njegovo saopstenje poseduje elemente koje bi srpski ljubitelji i simpatizeri nato alijanse mogli da shvate kao vrlo uvredljive...

Borci za "ocuvanje uvredljivosti" bi morali da prvi to primete... Da nisu licimuri...

[Manolis]

  On 15. 1. 2015. at 22:20, Срђан Шијакињић рече

Министар Гашић је по свему судећи керамичар

 

Priča se da nije loš majstor. Šteta što ode za ministra, teško je naći dobrog keramičara danas. 

 

[МилошБГ]

svaka cast mitropolite! govorite samo istinu,ali danas je i to retkost.

[cloudking]

  On 15. 1. 2015. at 23:34, МилошБГ рече

svaka cast mitropolite! govorite samo istinu,ali danas je i to retkost.

 

Kriterijum istine kod vas naciJoalista je vazda bio "dal mi se svidja to sto slusam? Ako da onda je istinito"

[Драгана Милошевић]

[Поуке.орг инфо]

 

 

Митрополит црногорско-приморски и игуман манастира Острог Амфилохије позвао је Министарство одрживог развоја и туризма да хитно поништи поступак израде и доношења ДУП-а Острог-Глава Зете и студије заштите културних добара, указујући на незаконитости на којима се заснива ова документација. У допису министарству митрополит је навео да би требало покренути правне поступке против предсједника општине Даниловград Бранислава Ђурановића и руководилаца општинских организацијских јединица које су водиле поступак израде детаљних урбанистичких планова и студија, због нестручног руковођења израдом ових докумената.

 

Митрополија се обратила министарству након што су Општина Даниловград и Секретаријат за урбанизам, комунално-стамбене послове, саобраћај и заштиту животне средине одбили све њене предлоге за проширење постојећих капацитета за изградњу саборног храма, конака за монахиње и монахе, као и гостопримнице за вјернике и госте.

ДУП Острог-Глава Зете предвиђа и градњу модерне жичаре на овом рејону, која би туристе водила до Горњег манастира, а која, како цијене у Општини, не би нарушила амбијентални изглед манастира. С друге стране, како указује митрополит, аутори студије и ДУП-а указују да би амбијенталну цјелину манастира угрозиле црквене јединице.

Из Митрополије упозоравају да овим детаљним урбанистичким планом нијесу обухваћени неки објекти који већ постоје, упозоравајући да би његовим усвајањем то значило да ће бити порушени.

 

– Тражимо да се провјери лиценца правних и физичких лица за наведене послове обрађивача студије и ДУП-а. Такође, тражимо одговорност стручних и руководећих лица Управе за заштиту културних добара и Министарства културе која су дала препоруке у овом случају, а затим усвојили и донијели правно и стручно мањкаву студију и подржали исти такав нацрт ДУП-а – казао је митрополит Амфилохије.

 

Он указује да је на основу доступне документације неспорно утврђено да су ОпШтина Даниловград и обрађивач плана спроведеним поступком израде студије заштите културних добара и ДУП-а повриједили закон и упутства органа надлежног за послове заштите културних добара. Митрополит је указао да је и након тога Управа за заштиту културних добара такође прекршила законом предвиђени поступак и прихватила и донијела студију заштите културних добара.

 

– С обзиром на до сада озбиљан однос према другим планским документима у поступку доношења у којима смо учествовали, указујемо Министарству одрживог развоја и туризма да очекујемо да се са највишим степеном пажње узму у обзир чињенице и недостаци указани од наше стране и предузму потребне радње на њиховом отклањању, како би острошка светиња кроз савремени развојни, а никако кроз превазиђени некрофилски принцип, била у својој вјековној функцији светитељског и просвјетитељског цјелебног дјеловања и духовног преображавања читавих покољења, братског заједништва и помирења, народног окупљања и културног напретка Цркве и државе, никако подређивана туристичком утилитаризму и тренутачним идеолошким и политичким интересима, извориштима будућих спорова, поступака и расправа. Све би то било противно животу и учењу Светога Оца Василија, чијега архипастирскога Благослова и очинске љубави, а никако немилости, молимо, да би се сви удостојили, истакао је митрополит.

Митрополит је у допису министарству изнио примједбе на досадашњи ток поступка доношења нацрта ДУП-а Острог – Глава Зете, на коментаре на поједина планска и заштитарска рјешења, као и на пропусте у студији заштите културних добара, наводећи да имају карактер недобронамјерних. Он је истакао дио из студије у којем се наводи да је „у разматрању захтјева Митрополије црногорско-приморске за одређивање локације за изградњу саборног храма са крстионицом у заштићеној околини манастирског комплекса, утврђено да не постоје услови да се у овој зони омогући изградња новог вјерског објекта”.

 

– То је дато произвољно. Није наведено која је то заштићена околина, које су границе, који је режим заштите и ко је и када прогласио заштиту. Није наведено који то услови треба да постоје да би се омогућила изградња и како је обрађивач студије утврдио да их нема навео је митрополит у свом коментару.

На навод из студије да су „анализирајући искуства значајних манастира православне провинијенције на ширим просторима” констатовали „да се у њима манастирски живот оснива на изворним вјерским објектима и није познат примјер изградње новог вјерског објекта какав представља саборни храм”.

– То је нетачно. На примјер, манастир Савина је постојао прво са малом црквом, а касније је саграђена велика црква због потреба народа. Та велика црква, иако манастирска, управо због своје величине и дан-данас служи као саборни храм Херцег Новог. Манастир Цетињски је дограђиван све до деведесетих година прошлог вијека. Овоме треба додати чињеницу да нема ниједног православног манастира од Јерусалима до Кијева, Москве и Владивостока, без обзира из кога вијека био, да није дограђиван кроз вијекове, уз максимално чување свега старога, било да се радило о храмовима, било о грађевинама потребним за живот било монашког братства, било за поклоиике и посјетиоце. То важи и за сам манастир Острог кроз све вријеме његовог постојаља (1671-2015) – истиче митрополит.

На констатацију из студије да би свака нова грађевина тога типа и величине, на стрмом терену какав је подручје манастира, у цјелости нарушила доминантни изглед Горњег манастира Острог, митрополит је оцијенио да је таква оцјена произвољна.

– Подручје манастира нема уједначен нагиб терена. Предложена локација свакако није на изразито стрмом терену. Оно што је важније јесте да нигдје нема никаквог доказа за наведену тврдњу нити се може утврдити да је аутор студије ово питање озбиљно истраживао, каже митрополит.

Он сматра очигледим да је студија урађена узгред, како би се, како је рекао, задозољила форма и комплетирала документација.

– Уопште није испоштован законски поступак њене израде. Временске одреднице у овом случају постоје како би се темељито и благовремено сагледали сви параметри од значаја за опредјељење мјера и режима заштите према закону истакао је митрополит, додајући да је очигледно да је лиценца обезбијеђена по завршетку израде студије, те да привредно друштво није имало формалноправни капацитет за израду студије, што је „потпуно и недопустиво изигравање закона и поступка доношења студије и ДУП-а”.

 

 

 

Кажњени 500 еура

 

Митрополија црногорско-приморска платила је јуче казну од 500 еура коју јој је изрекао инспектор Одсјека за инспекцију за заштиту културних добара и културне баштине због неизвршавања рјешења о престанку извођења радова реконструкције и адаптације на манастиру Острог. Наводи се да митрополит Амфилохије, као одговорно лице, није извршио рјешење, односно није обуставо извођење радова.

 

 

Острог није Акропољ

 

Митрополит Амфилохије је посебно указао да је у студији нетачно приказана тражена локација саборног храма, на основу чега је дата произвољна оцјена неприхватљивости. Навео је да студија предјела није урађена, због чега сматрају да је и то разлог да се нацрт ДУП-а окарактерише као мањкав.

Уочава се основна идеја органа укључених у процес формализовања одређених интереса на простору манастира Острог, који се огледа у основној програмској идеји израде ДУП-а да се планирају и изграде потребни садржаји на Глави Зете, а да се притом оствари њихова веза са комплексом манастира Острог. Такође, да се ни у ком случају не дозволи манастиру Острог да својим садржајима конкурише планираним садржајима на Глави Зете. Мало је рећи да овакав став произилази из непознавања хришћанског и манастирског живота и разлога постојања острошке светиње, не само од локалног, него и од васељенског значаја. Манастир Острог није Акропољ, ни Помпеја, како га је неко представио на последњој јавној расправи, него је он живи пулсирајуђи организам чије су срце и основна вриједност, ради које све у њему постоји и око које се све сабира кроз вијекове – мошти Светог Оца нашег Василија Острошког. Управо је то оно што се дугорочно превиђа, игнорише, заборавља и скрнави, како студијом, тако и предвиђеним детаљним урбанистичким планом, наглашава митрополит.

 

 

Заобишли закон

 

Митрополит Амфилохије, „имајући одговорност пред највећом црногорском и једном од највећих хришћанских светиња, а уочавајући висок степен произвољности, површности и незаконитости кроз које се одвија овај процес, те извјесним и несагледивим штетним последицама које би овај документ проузроковао у будућности”, указао је даниловградској општини и министарству на чињенице из којих су, како наводи, проистекли очигледни пропусти.

Предсједник Општине Даниловград је 13. јуна 2014. донио одлуку о изради ДУП-а Острог-Глава Зете. У образложењу ове одлуке стоји: „Имајући у виду интересовање власника земљишта”, што не одговара истини у односу на простор манастира Острог. Ни Митрополија ни манастир Острог ниједним писмом нијесу тражили израду ДУП-а. Програмским задатаком је наведено да се „предвиди реализација исказаних захтјева и намјере локалне самоуправе, инвеститора и корисника простора“. У овом случају се ова формална тачка програмског задатка изгледа односи само на подручје дијела плана и то оног у приватном власништву. По закону, студија је морала бити израђена прије доношења одлуке о изради ДУП-а. Затим, према закону и упутствима Управе за заштиту културних добара студија је морала бити израђена за цијелу територију општине Даниловград, како би се њеним интегралним карактером опредијелило мјесто подручја ДУП-а са мјерама и режимима заштите. Обрађивач ДУП-а и нарочито наручилац Општина Даниловград са својим Савјетом за просторно планирање потпуно су занемарили закон и упутства Управе за заштиту културних добара, које је својим писмом од 11.7.2014. наложила поступање у овом предмету. У наведеном писму су набројане обавезе Општине Даниловград поводом израде било којег ДУП-а на својој територији, између осталог и „да је Општина Даниловград била у обавези да достави план израде планских докумената, а за чије је потребе требало да претходи израда студије заштите културних добара”. Даље, „за потребе просторног плана и детаљних планова ове општине, израђује се само једна детаљна и свеобухватна студија заштите културних добара општине Даниловград. Студијом се обухватају и обрађују сва заштићена културна и потенцијална добра и предвиђају мјере и режим њихове заштите”. Тим дописом Управа је Општини доставила и списак заштићених културних добара на подручју општине додао је митрополит Амфилохије, указујући да ни Управа потом није испоштовала, наводе из свог писма.

Ана Топаловић

Извор: Дан

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[ivona]

Pravoslavna Crkva i njen istorijski

i duhovni život

U čemu se sastoji istorijski i duhovni život Crkve, na čemu,se zasniva i čim se završava? - Ako je moguće jednom rečenicom postaviti okvire bezobalnog istorijskog i duhovnog života Crkve, onda bi ta rečenica bila sledeća formulacija sv. Atanasija Velikog: "Logos Božji se očovečio, da bi se mi obožili" - ο του Θεου Λογος ενηνθρωπησεν, ινα ημεις υεοποιμθωμεν. I zaista, sva istorija Crkve (i sveta) i celokupni njen duhovni život, odvijao se, i odvijaće se u okvirima te tajne ovaploćenja Boga Logosa. Istorija Crkve, to je istorija ovaploćenja Boga, a njen duhovni život - istorija oboženja čoveka i njegovog ohristovljenja Duhom Svetim.

Tako shvaćen istorijski život Crkve počinje sa momentom stvaranja sveta. Jer po bogonadahnutoj svetootačkoj misli, samo stvaranje sveta već je bila gradnja Crkve (sv. Grigorije Niski), a stvaranje čoveka - priprema za ovaploćenje Boga Logosa. Čovek je stvoren kao potencijalni bogočovek (o. Justin Popović), tj. kao otkrovenje večnosti i kruna vremena. Otuda je pad bio ne samo greh protiv čovekove prirode već i protiv cilja zbog koga je čovek i svet stvoren. Božije staranje o čoveku i svetu posle pada, izraženo preko Zakona i starozavetnih bogojavljenja, znak je Božjeg čovekoljublja i želje da čoveka vrati njemu samom i njegovom cilju. Starozavetni zakon je bio "senka" budućih dobara, a izabrani Narod, izabiran je za Onoga koji je trebalo da dođe kao Spasitelj. Dramatična istorija toga izabranog Naroda, istorija je "ostatka" - λεμμα (Sr. Rm. 11,5) - koji se kao crvena nit provlači kroz istoriju svih naroda, za znak njima. Izuzetnost i isključivost Jevrejskog naroda zasnovana na tom izbranju i uverenju o posedovanju apsolutne Istine, bila je sablazan za okolne narode. Sablazan je bila utoliko veća ukoliko je "ostatak" bio manji. Time je istovremeno i krst izabranog naroda bivao teži i opasnost po njega veća. Jer nije jednostavno i lako nositi na sebe krst istorije, biti "sluga Gospodnji", koji ide na zaklanje, ne otvarajući usta svojih (sr. Is. 53,7). U jednom momentu se desilo da se deset plemena Izrailjevih klanjalo dvoma zlatnim teladima (sr. 1 Car. 12, 28), a samo dva plemena ostala verna domu Davidovu i njegovom izbranju. Nekad je taj broj pravih poklonika istinitoga Boga bio još manji, no ipak je ta manjina bila i dalje nosilac Božjeg izbranja.

Tako se desilo i u Novom Zavetu: većina Jevrejskog naroda ostala je neobrezanog srca, a manji "ostatak" poslužio je kao sveto seme za Crkvu iz naroda (neznabožaca). Od onih što su poverovali u Hrista iz tog naroda i iz drugih naroda, nastao je Novi Izrailj, Telo Hristovo, Crkva kao "stub i utvrđenje istine (2 Tim. 3, 15). Istorijski život ove Crkve, kao tela Bogočovekovog, istovetan je sa životom raspetog i vaskrslog Hrista, tako da je moguće reći da je istorija Crkve - istorija Hrista raspetog i vaskrslog.

Reči Apostola Pavla: "Ja rane Gospoda Isusa na telu svome nosim" (Gal 6, 17), to su reči Crkve od njenog osnivanja do danas. Svedok toga je stradanje apostola, krv mučenika, "mučeništvo savesti" miliona Hristovih učenika, koji su uzimali i danas uzimaju na sebe blagi jaram Hristov (up. Mt. 11, 13). Osnova dakle duhovnog života Crkve jeste taj mučenički etos, upravo .stoga on je i pečat udaren na celokupnu njenu istoriju. To raspinjanje sa Hristom kao jedini istiniti način hrišćanskog postojanja retko ko je, posle Apostola Pavla tako jasno izrazio kao sv. Ignjatije Bogonosac u svojoj poslanici Rimljanima: "Moj eros je razapet i nema u meni ognja veštastvoljubivog" - ο εμος ερως εσταυρωται, και ουκ εςτιν εν εμοι πυρ, φιλουλον.^[1] Nije slučajno što je tu dolazilo do zabune po pitanju da li eros" - ljubav, znači ovde Ljubljenoga ili samu ljubav mučenika Ignjatija prema Njemu, jer su i Ljubljeni i mučenik razapeti na krstu iste ljubavi. Time istinska istorija Crkve, postaje istorija saraspinjanja Raspetome, i vaskrsavanja Njegovom silom.

Taj pečat krsta, tj. pokajanja postavljen je prvo na usvajanju Hrista kao Boga i Spasitelja. Pokajanje, metanoia, znači raspinjanje starog čoveka i njegovog uma, da bi mogao biti obasjan svetlošću trosunčanog Božanstva i da bi postao zajedničar Tela i Krvi Bogočoveka To opet znači da se istorijski život Crkve sastoji prvenstveno od borbe za Istinu, borbe koja je istovremeno i "istorija" duhovnog života Crkve, njen duhovni život. Jer Istina ima sebi svojstven etos, svoju meru i cenu po koju se može zadobiti. Ta mera i ta cena i jeste upravo "raspeti eros", preko koga Bog otkriva Sebe i svoje čovekoljublje svetu, i preko koga čovek zadobija istinsko bogoljublje i bratoljublje.

Sva istorija apostolske propovedi i uopšte propovedi Crkve, jeste istorija ovaploćenja te Istine, ali ne kao apstraktne ideje već kao stvaralačke i preobražajne sile celokupnog čovekovog života. To je bio i ostao jedan mukotrpni ali i radosni posao i proces koji se ostvaruje kroz blagovest, kroz bogosluženje, kroz preobražavanje duša ali i struktura društva, i kroz jedan stalno prisutni sukob sa mračnim silama ovoga sveta. Ovako shvaćen istorijski i duhovni život Crkve znači, da upotrebimo Hristovu reč, "sipanje novog vina u mehove nove" (Mt. 9, 17).

To novo vino" večno je prisutno u istoriji kao Telo i Krv Hristova i kao večna bogočovečanska vrlina, silom Duha Svetoga i silom istinitog Hristovog obećanja, samo što se nekad sipa u "mehove" ovoga sveta sa većim uspehom a nekad sa manjim. To zavisi od primalaca, predavalaca i čuvara toga vina, tj. od hrišćana svake pojedine epohe i njihovog duhovnog uzrasta.

Istorija Crkve to je i istorija Apostolskog prejemstva. Šta je po pravoslavnom shvatanju Apostolsko prejemstvo? - To je primanje, predavanje i čuvanje od strane klira i naroda jedne i iste vere i istog duhovnog života, saobraznog toj veri i predatog apostolima. Jerarhija koja prestane da predaje apostolsku veru i život, prestaje da bude jerarhija jedne, svete, saborne i apostolske Crkve, Novog Izrailja. Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje, jedap život u Hristu Duhom Svetim, čine Crkvu jednom a njen duhovni život istovetnim u svakom istorijskom vremenu i na svakom mestu. To pak jedinstvo manifestuje se istorijski opipljivo u Evharistiji, u evharistijskom sabranju Crkve, sa episkopom na čelu. Tu tajanstvenu istovetnost crkvenog istorijskog i duhovnog života sa Hristovim životom, sv. Ignjatije Bogonosac zasniva u tajni sledovanja i upodobljenja Hristu i Njegovom odnosu prema Bogu Ocu: "Svi sledite episkopu kao Isus Hristos Ocu, sveštenstvu kao apostolima a đakone poštujte kao Božju zapovest". I dodaje svetitelj: "Za pravu Evharistiju treba smatrati onu koju vrši episkop ili neko kome on dozvoli. Gde se episkop pojavi onde neka se sabira i narodno mnoštvo, kao što je i Katolička crkva onde gde je Hristos".^[2]

Od neobične važnosti je da se podvuče, da se "istorijska opipljivost" Crkve ne iscrpljuje samo sociološkom dimenzijom, što se vidi i u samoj Evharistiji, koja nije prosti hleb i vino. Kao što se epiklezom hleb i vino pretvaraju u stvarno Telo i Krv Hristovu, tako i svi oni koji zajedničare u tom Telu i Krvi i žive duhovnim životom (životom u Duhu Svetom) postaju bogočovečansko Telo Crkve. Episkop i oko njega sabrana zajednica vernih je "ikona", obraz, projava realnog prisustva Bogočoveka Hrista u Evharistiji i Crkvi. Prisustvo dakle Hrista u istorijskom životu Crkve, toliko je realno da sve ono čega se On dotakne, a što ga slobodno usvoji, postaje Njegovo istorijsko Telo. No budući da On nije samo Hristos koji je došao nego i Onaj koji će doći da sudi živima i mrtvima, to Njegovo istorijsko Telo nije zatvoreni krug već eshatološki otvorena stvarnost. Time eshatološka otvorenost postaje jedna od bitnih osobina istorijskog života Crkve, kao i celokupnog njenog duhovnog života.

Istorijski život Crkve se najbolje ogleda u njenom Predanju. Predanje, toliko prisutno u svesti pravoslavnog čoveka, u stvari je po pravoslavnom poimanju, predavanje Hristove Ličnosti sa svim Njenim životvornim silama, istorijski ovaploćenim i prisutnim. Otuda pozivanje na Predanje, koje je toliko svojstveno pravoslavnima, označava ogledanje sebe ne prosto u zapisanoj na hartiju Reči Božjoj (Svetom Pismu) kao zapisanom delu Predanja, ili u istorijskom nasleđu apostolskog i postapostolskog perioda, već u živoj i životvornoj sili Hristovoj, i u jednom i u drugom skrivenoj, i u životima svetih ovaploćenoj i objavljenoj.

Zato je povratak na Predanje i pozivanje na njega - merenje sebe, svoga uma i dela, svoje i svake epohe, merom visine rasta Hristova i merom onih čija je ljubav (eros) razapeta, onih koji su na delu postali "žito Božje samleveno zubima zverova", i koji su se pokazali "čisti hleb Hristov .^[3] To je takođe razlog da i duhovni život Pravoslavlja, tj. Novog Izrailja, bude tako organski povezan sa tim i takvim Predanjem. Vraćajući se u svom duhovnom životu prošlosti i uzorima iz prošlosti, pravoslavni se ne vraćaju starini, već se smiravaju pred živim iskustvom svetih i napajaju njime, iskustvom zadobijenim prolivanjem sopstvene krvi i istovetnim sa iskustvom proroka i apostola.

To iskustvo je zasnovano na opitnom poznavanju ljudske prirode i svih njenih dubina, nastalom ne samo na osnovu ljudskog istraživanja i vežbanja nego i na osnovu Božanskog prosvetljenja. Pravoslavlje je zaonovano na dubokoj veri da je večna svetlost i slava Trojičnog Božanstva osnovni sadržaj istorijskog bića Crkve, svetlost koja "prosvetljuje svakog čoveka koji dolazi u svet" (Jn. 1, 9), osobitoone "koji Ga primiše", i kojima "dade moć da postanu deca Božja" (Jn. 1, 12). Hristos ne samo što poseduje po prirodi tu večnu svetlost i slavu, nego je i predaje svojima. Zato On kaže obraćajući se Ocu: "Slavu koju si mi dao ja dadoh njima, da budu jedno kao što smo mi jedno". (Jn. 17, 22). Ta slava čini istoriju Crkve jedinstvenom sadašnjošću, silom Duha Svetoga i naše u Duhu anamneze (sećanja), sjedinjujući sva pokolenja u jedno. Svedoci njenog prisustva nisu samo nebesa i sv. Tajna Evharistije, nego i životi i dela proroka, apostola i svetih, svetiteljske ikone i mošti.

Nije dakle slučajno, s obzirom na takav značaj slave Božje, što je istorijski život Crkve, u svojim dubinama i istinskim manifestacijama, sav usmeren na zadobijanje te slave i svetlosti Hristove, otkrivene na Gori Tavorskoj. Takođe je potpuno prirodno što je ta večna i večno prisutna slava Hristova, merilo i duhovnog života Crkve. Vreme, istorija, dati su čoveku ne da se on ograniči na njih i iscrpe njima, nego da se kroz njih pripremi za večnost, da njima kupi večnost. Večnost je prisutna u vremenu kao sjaj Lica Božjega i kao ipostas Boga Lagosa, ali ne da ga uništi, nego da ga ispuni svom punoćom Božjom. (up. Ef. 3, 19). Hristos je svojim prisustvom i prisustvom svog Bogovečanskog Tela Crkve probudio, po prvi put do tih razmera, istorijsku svest i savest čoveka, davši istoriji i vremenu u kome se ona odigravala njihov pravi smisao i neprocenjivu vrednost. Stoga načelo Apostola Pavla: "iskupljujte vreme" (Ef. 5, 15) postaje jedna od osnovnih komponenti pravoslavnog odnosa prema istoriji i osnovni stav duhovnog života Crkve. Da bi vreme, i u njemu čovek i celokupni ljudski život i sva tvorevina Božja, mogli da se osvete i obože bogočovečnom večnošću i slavom Božjom, tj. da bi bili "iskupljeni", do maksimuma ispunjeni i iskorišćeni, moraju biti celosno prineseni i stalno prinošeni Bogu na dar. Vreme i sva tvorevina, uključujući u nju i čoveka, tek onda dobijaju svoju pravu i neprocenjivu vrednost kad čovek postane svestan njihovog konačnog cilja i kad se probudi u njemu saznanje da će zaista za svaku praznu reč i prazno delo, tj. za svaki izgubljeni sekund, dati odgovor na strašnom Sudu Božjem. U tome i jeste smisao istorijske prakse Crkve i svakog njenog pojedinog člana, prakse kao neophodnog preduslova za teoriju, tj. preduslova za Bogoviđenje i Bogoopštenje. A ta praksa i jeste duhovni podvig i život u Crkvi.

Iz ovog se da zaključiti da istorija na pravoslavni način doživljavana nije nikad samosvrha. Istorija i istorijski život nisu idol, a to bi bili kad bi bili zatvoreni u sebe i u areme, oni su ikona prožeta večnošću i prema njoj usmerena. U tako shvaćenom istorijskom životu Crkve vreme se uvek prilagođava večnosti i njome preobražava, a ne obratno. Zato reči sv. Apostola: "Ne upodobljujte se ovom svetu ("eonu"), nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma, da bi ste mogli da razaberete šta je volja Božja..." (Rim. 12, 2), postavljaju jednom za svagda svete granice kako istorijskog tako i duhovnog života Crkve. Koliko je pak Crkva kroz svoju istoriju uspevala i koliko danas uspeva da se kreće u okvirima tih svetih granica, nije naše da sudimo: svaki pojedinac i svaka epoha dati će odgovor za svoje ponašanje na konačnom Sudu Božjem. Jedno je, mećutim, sigurno: u toku svoje istorije i delatnosti u svetu Pravoslavlje nije nikad poreklo ni zamračilo to dogmatsko načelo njenog istorijskog i duhovnog života.

Neobično je važno da se baš danas istakne ovo načelo Crkve, u vremenu kad postoji iskušenje, više možda nego bilo kad ranije, da se istorija i vreme pretvore u jedinu vrednost, tj. u idol. Danas mnogi shvataju i prihvataju da se u goloj istorijskoj praksi i akciji iscrpljuje smisao sveta i čoveka. To nije ništa drugo nego krajnje posledice nestorijanskog udaljavanja od hristološke ravnoteže između vremenskog i večnog, Boga i čoveka, postignute u ipostasnom jedinstvu dveju priroda u Hristu. To udaljavanje od zdravog korena, povlači automatski za sobom i isčezavanje pravih plodova na drvetu.

Ono što je ostavilo dubokog traga u istorijskom životu Crkve to su bili Vaseljenski sabori. Braneći istinitu veru u Svetu Trojicu i Hrista kao savršenog Boga i čoveka, Sabori brane upravo tu ravnotežu o kojoj je bilo reči, koja se otkrila kao jedina prava mogućnost spasenja i oboženja čoveka. I ne samo što Sabori brane istinitu veru kao izvor spasenja i pravog duhovnog života, nego sa istom tom svrhom ustanovljuju kanonski poredak Crkve, preko donošenja kanona, koji imaju za cilj "isceljenje duša i lečenje od strasti", kako se kaže u 2. pravilu šestog Vaseljenskog sabora. To pokazuje da je istorijski život Crkve, posmatran kroz istoriju njene dogme i struktura uopšte, istoriju njenog bogosluženja i misije, tj. kroz istoriju njenog celokupnog delovanja i života u svetu, bio oduvek usmeren sotiriološki: uvek je imao za cilj isceljenje i oboženje duša, ukorenjenih preko istinskog duhovnog života u bogočovečnoj Istini.

Kao dokaz za ovo što je rečeno može da nam posluži i "pučina" svetog posta, sv. Četrdesetnice. Po svom ustrojstvu sveta Četrdesetnica je "anamneza", sećanje, na celokupni Božji domostroj spasenja, tj. istorijski život Crkve, najavljeni u Starom Zavetu a u Novom Zavetu otkriveni u Hristovoj ličnosti i u Crkvi kao Njegovom Telu.^[4] Taj Domostroj, ikonomija, otkriva Boga i istovremeno pokazuje čoveku put i način kako da živi dostojno toga Boga. U tom životu dostojnom Boga post zauzima izuzetno mesto. Post duše i tela, duše od strasti a tela od jela, povezan sa drvetom poznanja dobra i zla i sa Golgotskim krstom, a kroz to sa ispunjenjem ili ne ispunjenjem volje Božje - otkriva se u sv. Četrdesetnici i uopšte u postu, kao način čovekovog postojanja na zemlji. Zapovest Božja u Raju bila je zapovest o postu, a rajsko Drvo - drvo za "raspeće" čovekove volje na njemu. Čovek pogazivši zapovest ogrešio se o post, time što je odbio da se dobrovoljno razapne ovetu i sebi iz ljubavi prema Bogu. Rezultat tog greha i pohotnog, neblagoslovenog odnosa prema sebi i svetu, bila je smrt duše i tela. I kao što je čovek preko hrane, gaženja zapovesti o postu, izgubio Raj, isto tako se može preko uzdržavanja od hrane i držanja zapovesti, raspinjanjem svoga uma, vratiti u Raj i zadobiti vaskrsenje duše i tela. Post tako shvaćen zadobija antropološko značenje, postaje sastavni deo čovekovog krsta preko koga se zadobija vaskresenje i oganj Duha Svetoga.

Kao što se vidi, Četrdesetnica je i "anamneza", sećanje na čovekov Pad. Ona otkriva njegove dublje uzroke i ukazuje na put za izbavljenje od njega. Post, krst i pokajanje, ovde su tri naziva za jednu istu stvarnost bez koje je nezamisliv pravi čovekov duhovni život. Post kao učvršćenje uma u vršenju volje Božje i kao vapaj tela i svih njegovih udova Bogu, sličan "vapaju krvi ubijenog Avelja", i molitva kao unutrašnje delanje duše po Bogu i njeno čišćenje - samo je to u stanju da izvede čoveka na Goru Preobraženja, u društvo proroka i isposnika Ilije i Mojsija (up. 9, 29).^[5]Budući da je ceo čovek sagrešio, ceo čovek mora učestvovati u osloboćenju od greha i strasti, da bi mogao ceo da postane i zajedničar večne slave Božje.

U velikoposnom shvatanju duhovnog života nema ničega dualističkog ili manihejskog. Telo nije izvor zla, ono je hram Duha Svetoga (1 Kor. 6, 19); ono je, kako ga naziva sv. Kirilo Jerusalimski, ,,čudesno telo".^[6] No budući da je ono organ duševne vrline ili pohote, i od njega zavisi da li će čovek biti duhovno zdrav ili bolestan. Tražeći i od tela da preko posta postane zajedničar divne tajne smirenja kao i duša (prepod. Jovan Lestvičnik naziva post "smireni uzdah".^[7] Crkva nema za cilj da bude ubica tela već ubica strasti, koje razaraju bogodanu lepotu duše i tela.^[8] Preko posta, kosti čovekove postaju "kosti smirenja" i zadobijaju "radost spasenja" kao i duša (up. Ps. 50/51).

Tako se kroz post i molitvu otkriva da je krst postavljen između čoveka i sveta od samog trenutka čovekovog stvaranja, kroz priziv na poslušanje Božjoj zapovesti, i da je jedini istinski odnos prema svetu onaj koji pređe preko krsta, tj. preko raspeća sveta sebi i sebe svetu. Tajna krsta koja je zasađena preko zapovesti Božje u samom Raju, otkrila je svoj puni smisao u Hristovom krstu, zasađenom u srcu Crkve i srcu svakog Hristovog učenika. Nije, dakle, slučajno što i sv. Četrdesetnica, kao izobraženje tajne spasenja i Božjeg promišljanja o svetu, ima u svojoj "sredini" Krstopoklonu nedelju. Sve je to razlog da se Crkva kao i Apostol ne hvali ničim drugim "sem krstom Gospoda našega Isusa Hrista, kojim je svet za mene raspet i ja svetu" (Gal. 6, 14). Zato je ona primala i prima svet, vreme, svaku novu epohu i ljudsko stvaralaštvo preko te tajne Krsta, prenoseći tako krst i pokajanje u srce svog istorijskog bitisanja.

Samo je takvim odnosom prema svetu i sebi i svemu u svetu, moguće sprečiti da se svet, vreme, istorija, čovek pretvore u idol i neprobojni zid izmeću Boga i čoveka, i učiniti da postanu i ostanu ono radi čega su stvoreni: Telo Bogočoveka Hrista, zalog i predosećaj (anticipacija) bogočovečne večnosti u vremenu. To prisustvo tajne Krsta u istorijskom životu Crkve i njenom duhovnom životu, svedoči da se sva njena istorija odvija između dva pola: smrti i vaskrsenja. Vaskrsenje u novi život, daruje se istoriji i čoveku u njoj i njegovom istorijskom delu, po meri njihove "smrti", njihovog saraspeća Hristu. Jer "umrli ste i život vaš je sakriven sa Hristom u Bogu" (Kol. 3, 3), kaže Apostol. Tako tajna istorijskog života Crkve postaje ponavljano čudo životvornog groba, a tajna duhovnog života, tajna umiranja starog čoveka i obrezanja srca njegovog "nerukotvorenim obrezanjem" (Kol. 2, 11) u Hristu. Kroz zajedničko umiranje sa Hristom u tajni Krštenja, čovek svlači sa sebe "grehovno telo" (Kol. 2, 11) i zajedno sa Hristom vaskrsava "verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih" (Kol. 2. 12).

Budući da je tajna Krsta istovremeno i tajna slobode, ona je i roditelj, izvor jedine prave ljubavi u ovom svetu. Samo je ona ljubav prava ljubav koja je spremna da se razapne za drugoga ne tražeći svoje (up. 1 Kor. 13, 5). Suština Hristovog krsta upravo je takva sveobuhvatna ljubav i čovekoljublje. To je i suština svake hristopodobne ljubavi u Crkvi. Zato se istorijski i duhovni život Crkve vrhuni upravo u ljubavi kao "svezi savršenstva". Početak te ljubavi je strah Božji, jer, po rečima prep. Isaka Sirjanina, "kao što je nemoguće preći veliko more bez lađe i broda, tako je isto nemoguće bez straha (Božjega) dospeti do ljubavi... Lađa je pokajanje, strah pak kapetan broda, a ljubav - božansko pristanište"^[9]. Ta ljubav je spasonosna jer je ukorenjena u Istini (2 Sol. 2, 10), jedinosušna sa njom. Ona nije prosto ljudska emocija već božanska sila kojom se otkriva Bog kao Ljubav i osmišljuje istorijski život sveta i čoveka kroz hristopodobno raspinjanje njegovog erosa. Zato samo "istinujući u ljubavi", možemo da uzrastemo u Onome koji je Glava i pliroma svega, tj. u Bogočoveku Hristu, i da živimo u Njemu i Njime (Ef. 4, 15).

Sve ovo što smo do sada ukratko rekli o istorijskom i duhovnom životu Crkve, samo je tumačenje onih reči sv. Atanasija Velikog koje smo naveli na početku izlaganja: "Bog se očovečio da bi se čovek obožio". Imajući uvek pred očima veličinu čovokovog savršenstva darovanog mu u tajni Hristovog Ovaploćenja, Crkva se kroz svu svoju istoriju trudila da to savršenstvo ne zamrači i da ga sačuva kao krajnju meru i kriterij duhovnog života njenih članova na svakom mestu i u svakom vremenu. Uverenje da smo svi mi "sinovi svetlosti i sinovi dana, a ne noći niti tame" (1 Sol. 5, 5) i da ne može postojati nikakva saglasnost izmeću Hrista i Velijala, ili bilo kakav udeo vernog sa nevernim i slaganje hrama Božjeg sa idolima (2 Kor. 6, 15) - prožima sav istorijski i duhovni život Crkve i život nosilaca njenog neiskvarenog etosa. Ta "nova tvar" (Gal. 6, 15-16) u Hristu, kao jedini nepogrešivi kriterij i pravilo života i sveta i mera svega, bio je kamen temeljac duhovnog i istorijskog života Crkve i na Istoku i na Zapadu sve do XI veka. Zato je Crkva do tada imala jednu dušu i jedno srce i pored svih raznolikosti i istorijskih teškoća. Put prema "Novoj tvari" nije bio pregrađen ni uslovljen nikakvim spoljašnjim autoritetom: pokajanje i smirenje pred živim Predanjem i iskustvom proroka, apostola i svetih, bili su jedini preduslov zadobijanja Hristovog miomira iSlave Božje.

Mećugim, od XI veka pa naovamo, počinje u poznorimskom hrišćanstvu, po pravoslavnom osećanju, jedan proces svesnog ili nesvesnog prilagođavanja svetu. "Nova tvar", prisutna u istoriji kao Crkva Hristova, tj. kao saborni doživljaj svetih i viđenje slave Hristove, potiskuje se spoljašnjim autoritetom, koji polako dobija vlast nad Crkvom kao Bogočovečanskim organizmom i postaje kriterij njenog istorijskog i duhovnog života, tj. same te "novi tvari". Taj autoritet postaje postepeno svojevrsna "Crkva" u Crkvi ili "Crkva" nad Crkvom. Taj autoritet, kao novo načelo duhovnog i istorijskog života Crkve, prvo se javlja u formi "nepogrešivog" Rimskog primata, da bi se kasnije razmnožio kroz protestantski subjektivizam. Drugo ima svoj začetak u prvom, a i jedno i drugo, svako na svoj način, potiskuju slavu Božju (prenošenu kao živo Predanje kroz apostolsko prejemstvo i iskustvo oboženih ljudi Božjih) zamenjujući je ili bar zamračujući, sobom kao kriterijem, svojim vremenom, istorijom i njenim autonomnim ili poluautonomnim strukturama i maštanjima o Istini od strane nepreobraženog ljudskog razuma. A sve u ime te same Istine i ljubavi prema njoj!

To uvođenje spoljašnjeg ili subjektivističkog autoriteta umiruje čovekovu savest i prenosi breme lične odgovornosti pred Istinom na drugoga, ili (u slučaju subjektivizma protestantskog tipa) daje čoveku prividnu slobodu, lišavajući ga krsta smirenja pred Crkvom kao živim Predanjem; znači, i jedno i drugo umanjuje krst kao radikalno lično saraspeće Istini. Budući da je dublji koren toga, svesno ili nesvesno zamenjivanje sobom Boga ili preuzimanje Njegove uloge u svoje ruke, razumljivo je da tu dolazi do svojevrsnog "potiskivanja" Boga iz istorijskog života sveta. Kad to ne bi bilo "dobro za jelo" i "lepo za gledanje", i "vrlo drago radi znanja" (Post. 3, 6), besumnje da ne bi moglo da ima toliko pristalica koliko ih ima. To novo duhovno načelo postaje, po samoj prirodi svojoj, temelj nezapamćenog čovekovog istorijskog aktivizma (naša tehnička civilizacija je najbolji dokaz toga), ali istovremeno i koren isto tako nezapamćenog u istoriji čovekovog otuđenja od Boga.

Kažemo da je aktivizam i potreba za osvajanjem spoljašnjih prostora (Drang nach drauben) u prirodi tog novog istorijskog i duhovnog načela poniklog na judeohrišćanskom tlu. Zašto? - Za to postoje dva glavna razloga. Prvi razlog je taj što je čovek, ponikao na hrišćanskom tlu - probuđen tajnom Hristovog ovaploćenja za istoriju, vreme, svoje dostojanstvo, i uistinu postao istorijskičovek. Drugi i možda još važniji razlog je u tome što čovek izgubivši mir koji jedino može dati dodir sa večnom slavom Božjom i njenom dubinom, izgubivši čak i veru u postojanje te slave Božje, predaje se neminovno u ruke nemira i nestalnosti, svojstvenoj prirodi tvarnoga bića, i traži da zasiti svoju glad za pokojem Osmoga Dana, sizifovskim istorijskim aktivizmom i vlašću nad čovekom i svetom. Taj proces, prikriven na religioznom tlu, dolazi do svog punog izraza i otvorenog manifestovanja u sekularizovanim izdancima poznorimskog hrišćanstva, u čijem vrtlogu se danas nalazi celokupni svet.

Tako evropski čovek, hrišćanstvom probuđen za istoriju i vreme, postaje zarobljenik tog istog vremena, istorije, sebe samoga i dela ruku svojih, pretvarajući ikone Božje u idole. Odnos prema Istini, Lepoti i Dostojanstvu, i uopšte svetu postaje ponovo odnos palog čoveka, tj.bez posredstva Krsta i njegove Tajne. Tu se na taj način ponavlja po ko zna koji put Adamov pad sa njegovompohotom očiju, pohotom ploti i gordošću života (up. 1 Jn. 2, 16), kao neprirodnim osnovama istorijskog i duhovnog čovekovog bitisanja. Čovek, u ime sveta, vremena, istorije, ili potiskuje javljenog Boga iz sebe i svog istorijskog života, ubijajući u sebi i samu potrebu za Njim, ili Ga stvara "po svojoj slici i prilici", i po "slici" promenljivog vremena, prilagođavajući Njegovu neizrecivu Svetinju svojoj sićušnosti i prolaznim zadovoljstvima.

Treba biti otvoren i iskren: onog momenta kad je prvi Vatikanski sabor proglasio papsku nepogrešivost ex sese et non ex consensu Ecclesiae (to ostaje kao duhovno načelo bez obzira kakvo objašnjenje pokušali da mu daju kako bi ublažili njegov smisao), tada je taj proces otuđivanja od Boga ili zadobijanja vlasti nad Bogočovekovim organizmom Crkve i njegovim istorijskim i duhovnim životom, i dogmatski ozakonjen.^[10] Budući, kao duhovno načelo, proizvod otuđenja i istorijskog iskušenja, nepogrešivost postaje i dogmatsko ozakonjenje tog otuđenja.

Sve gore rečeno potrebuje opširno obrazloženje, no budući da je to nemoguće učiniti u okvirima jedne kratke studije, ograničićemo se samo na nekoliko ilustracija. Evo jedne karakteristične ilustracije, na izgled beznačajne, koju nam nudn Drugi vatikanski sabor. Drugi vatikanski sabor zadržava nasilno sveštenički celibat i pored zdrave reakcije unutar same Rimokatoličke crkve, saglasne sa vekovnim duhovnim iskustvom apostola i svetih ljudi i sa ljudskom prirodom; istovremeno Sabor ukida lični post, opet nasuprot iskustva proroka, apostola i svetih Istoka i Zapada, pa i protiv reči i posta samog Hrista, zaboravljajući izgleda pri tom da je post upravo temelj celibata, tj. devstvenosti (virginitas) bića! Ta vlast nad istorijskim i duhovnim životom Crkve, koja se neminovno pretvara u vlast nad ljudskom ličnošću, i u njeno .duhovno sakaćenje, potkopava duhovne temelje Crkve i stavlja pod znak pitanja istorijski kontinuitet živog Predanja i iskustvo svetitelja Božjih, postavljajući im samu sebe za kriterij i za arbitra Istine. Da ta vlast postaje na taj način jedina garancija i sigurnost opstanka Crkve u svetu, to potvrđuje papa Pavle VI u svojoj encikliki "Ecclesiam Suam", gde tvrdi da Katoličkoj crkvi preti bez papskog primata opasnost sigurne propasti. Kolika razlika postoji izmeću takvog shvatanja jedinstva Crkve i garancije njenog istorijskog opstanka, i pravoslavnog shvatanja, koje je to jedinstvo zasniva na jedinstu večno prisutne u Crkvi i u opitu svetih večne slave Božje, ne treba ni govoriti.

Ta vlast nad Crkvom i njenim Predanjem, kao načelo istorijskog i duhovnog života Crkve, postala je i jedno od osnovnih svojstava Protestantizma. Blagodareći tome Luter je i mogao da bude ne prost teolog za svoje pristalice nego, kako priznaje jedan luteranski teolog (I. S. Preus), - "Institucija!"^[11] "Luter poseduje", dodaje isti Preus "jednu vrstu papske nepogrešivosti". Zato "kritika Lutera prestavlja ipso facto kritiku Evanćelja". I ne samo to: "Luter je Magisterium Luteranstva".^[12] Sam Luter je izjavio za svoj istup pred Rajhstagom u Vormsu 1521. godine: "Tu sam ja bio Crkva'." ("Da war Ich die Kirche").^[13] (Ova njegova izjava je, uzgred budi rečeno, istovetna sa izjavom koja se pripisuje papi Piju XI za vreme Prvog vatikanskog koncila).

Sve ovo stvaranje novih "predanja" na novim duhovnim i istorijskim načelima, čini hrišćanstvo, bar za izvesno vreme, sociološki efikasnim i primamljivim za svet sklon igri i promenama. No istovremeno ono ga otuđuje od njegovog dubljeg sadržaja i duhovnog etosa i razvoja uverenje das e istorijski život Crkve iscrplzuje samo sociološkom dimenzijom, budući da je, po takvom shvatanju, njegova osnovna komponenta društvena struktura uslovljena vremenom i njegovim promenama. Nije onda čudo što se danas na takvim "predanjima" i poimanjima zasnovana teologija, susreće sa mrtvim Bogom u sebi i u svojoj istoriji i uopšte u istoriji Crkve i sveta. A to je neizbežni kraj svih onih koji se otuđe od života Božjeg" kao i ostali mnogobošci (up. Ef. 4, 17-18)!

Što se pak tiče Pravoslavne Crkve, ona, utemeljena na Avramovoj i Petrovoj veri, a ne na strahu Petrovog "tela", čuva identitet svog istorijskog i duhovnog bića, ponekad i po cenu svoje prividne istorijske neefikasnosti i "neuspeha", živeći u svakom vremenu, najpre sa Hristom i "sa svima svetima" (Ef. 3, 18), pa tek onda sa vremenom. Iz takvog njenog stava i načina života proizilazi i njena istorijska sigurnost i unutarnje jedinstvo njene vere i etosa, kao i njeno duboko samosaznanje da je ona zaista "ostatak" Naroda Božjeg, Novi Izrailj, koji je bio i ostao so i videlo ovoga večno promenljivog sveta.

Napomene

1. Ignace d'Antioche, Lettres, Sources Chr. № 10, ad. Rom. 7,1.

2. Ignace d'Antioche, Lettres, Sources Chr. № 10, Paris 1969, ad. Smyr. VIII, 1, p. 138.

3. Ignace d'Antioche, Lettres, Sources Chr. № 10, Paris 1969, ad. Rom. IV, 1, p. 110.

4. Kirilu Ierusolimon, Katihiseis, 4,33, izd. VEP. Tomos 33, str. 77.

5. Sv. Grigorije Palama, Hom. XII, RG. 151, so1. 147.

6. Kirilu Ierusolimon, Katihiseis, 4,22, izd. VEP. 33, str. 74

7. Ioannu tu Klimakos, Logos 14, 31.

8. To Geroptikon, 101 V, izd. Astir, Atina 1970.

9. Isak tu Siru, Ta evrethenda askiti.ka, Logos 82, str. 283.

10 O ovome vidi opširnije: Arhim. Justin Popović, Pravoslavna Crkva i Ekumenizam, Solun, 1974, str.

11 I. Preus, Die Lutherische Lutier-Dhscusion, Concilium, 12 Iahrg., Heft 10, oktober 1976, p. 513.

12. Ibidem, p. 514.

13. Ibidem.

 

preuzeto sa 

http://www.mitropolija.me/stari/dvavoda/clanci/aradovic-zivot_crkve_l.html

[Guest]

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије казао је данас да је седамнаест вјекова након Светог цара Константина Црква у Црној Гори гоњена и прогоњена.

“Са тугом кажемо, да је 1700 година после цара Константина у Његошевој Црној Гори, која је утемељена на часноме крсту и Светоме Петру Цетињском, и на његовом законику од 33 члана, који је он написао у име Оца и Сина и Духа Светога, у тој Црној Гори којој је Црква Божја, ова Митрополија цетињска била и остала кичмена мождина, Црква је данас гоњена и прогоњена”, рекао је Владика данас у Цетињском манастиру у проповиједи на Светој литургији поводом празника Светих цара Константина и царице Јелене.

Он  је додао да се Црква у Црној Гори налази на распећу.

“Она за ову власт не постоји јер, како они кажу, није регистрована.Намјесто да Црква Божја Светога Петра њих региструје, да би онда они постали права и истинска држава”, поручио је Митрополит црногорско-приморски.

Владика је подсјетио да се Црква по захтјевима власти пријавила онаква каква је била кроз вјекове.

“Данас власт црногорска, ученици оних који су рушили храмове, који су срушили златни крст Његошев на Ловћену, кажу нема Цркве, она треба да се региструје код њих да би онда они могли да кажу од тренутка регистрације сад сте ви настали овдје. Да је онда уцјењују и да стварају своје идеолошко-партијске цркве и религије”, објаснио је Митрополит Амфилохије.

Он је рекао да  је проблем боравка свештенства у Црној Гори настао као последица таквог односа власти према Цркви и додао да власт то ради у име некаквог њеног партијско-племенског, многобожачког настројења.

“Они у име тог настројења, као у вријеме прије цара Константина негирају Цркву Божију која овдје постоји и која ће постојати и врата паклена неће је надвладати”, рекао је Владика Амфилохије.

“Намјесто да се угледају на цара Константина, који је имовину отету од Цркве Божије и храмове оскрнављене вратио Цркви, ови наши,иако хоће да иду у Европу, имовину црквену, која је опљачкана, неће да врате. И не само то, већ покушавају да нам отму храмове”, рекао је Владика и навео примјере храмова на Ћипуру и на  Крушевцу у Подгорици.

“Сад покушавају да нам отму и ћивот Светога Василија Острошкога,а тиме, наравно, припремају и отимање и ћивота Светога Петра Цетињскога. Дај Боже да их Господ просвети часним крстом,константиновским, као што је цара Константина од многобожачког владара претворио у хришћанина, равноапостолног свједока имена Христовога и носиоца његовога часнога крста”, казао је Митрополит Амфилохије.

Извор: Светигора прес

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

Поводом фотографије која кружи на појединим притворно ревнитељским, а у ствари интернет страницама расколничког нецрквеног духа, а истине ради, обавјештавамо вјерне о правим околностима у којима је та фотографија направљена.

Наиме, на фотографији су снимљени Митрополит Амфилохије и двојица свештеника: Велибор Џомић из Подгорице и Војислав Павловић из Хамилтона, Канада. Злонамјерни тумачи ову фотографију виде као доказ наводне (наравно, непостојеће) завјере која се крије иза посљедњих одлука Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве у вези са Епархијом канадском.

Истина је да је фотографија направљена приликом вечере коју је приредила Управа храма Свете Петке и цркве Ружице на Калемегдану након предавања које је Митрополит одржао у петак, 29. маја ове године у порти храма Свете Петке на тему „Крсна и косовска жртва у свијетлу Духовдана“ у оквиру XI духовских свечаности на Калемегдану у организацији Архиепископије београдско-карловачке и Управе поменутих храмова.

Дакле, фотографија је направљена након завршетка засједања Сабора.

На самој вечери је било и других гостију и она није имала никакав тајновити карактер, што уосталом доказује и сама фотографија.

Наша Српска Патријаршија је на своме Архијерејском Сабору донијела одређене одлуке и неопходно је да сви са смирењем и вјером у Бога, али и повјерењем у највишу црквену јерархију прихватимо те одлуке, на које није утицао нити може утицати било ко осим оних којима је то свештеним црквеним предањем и прописима дато да их доносе – Свјатјејши Патријарх и Преосвећени оци Епископи.

Позивамо сву браћу и сестре, свештенике и лаике, да не насједају на провокације, мноштво неистина и полуистина, којима смо посљедњих недјеља изложени од стране медија, сумњивих интернет страница и фанатизованих појединаца.

Из Митрополије црногорско-приморске

[Solomon Kane]

Није ми баш најјасније шта се у суштини, овако сроченим саопштењем, хтело рећи.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

  On 11. 6. 2015. at 21:07, Solomon Kane рече

Није ми баш најјасније шта се у суштини, овако сроченим саопштењем, хтело рећи.

Pravdaju se nešto.

[verum est in beer]

  On 11. 6. 2015. at 21:10, SHADOWS OF THE LIGHT рече

Pravdaju se nešto.

Па наравно, јер када се ради тако нешто тајно, нема сликања