Митрополит Амфилохије - актуелности и догађаји

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Ромејац]

У недељу, 1. децембра је одржана свечаност у храму Светог Симеона Мироточивог у јужном Чикагу (на 114. улици) поводом 900 годишњице од рођења Стефана Немање (светог Симеона), саопштава сајт Нова Грачаница. Служена је Архијерејска Литургија. Служили су високопреосвећени Митрополит Амфилохије, преосвећени Епископ Лонгин, пет свештеника и три ђакона. Након литургије је уследио свечани банкет на коме су након ручка говорили Митрополит Амфилохије, Епископ Лонгин и парох прота Лука Лукић. Чланови фолклорне групе парохије Светог Симеона су наступали, као и двије гостујуће групе. У програму је учествовао и студентски хор Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу.

У свом говору Епископ Лонгин је казао да  нико поред Птријарха Павла није толико заслужан као Митрополит Амфилохије за превазилажење црквених подјела и црквеног питања, по вољи Божијој, онако како је вјековима била устројена наша једина света, саборна и апостолска Црква православна.

У свом обраћању Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је између осталог казао: „Има ли ишта важније за човјека него да нађе прави и истински пут којим треба да ходи. Зато и кажемо Господу и молимо се Њему да нам управи наш пут. А има ли већег пута од оног који нам је Господ открио и на који нас је упутио „Ја сам пут, истина и живот“?! Само Он може бити тај који је истински и прави пут, управо зато што је Он почетак и крај, у Коме се садржи смисао свијета и човјека, и вјечно и непролазно назначење људскога живота, дакле пут који открива и дарује истину(…)

Наш народ српски је изњедрио такве дивне и чудесне путеводитеље, па зато и пјевамо нашем духовном оцу светоме Сави  - „Ти који си нас водио путем који води у живот вјечни“ . Тебе ми признајемо за свога јединог путеводитеља и усмјеритеља наших стопа и нашега живтоа. И не само свети Сава него и сви свети Божији угодници из рода нашега светосавскога.“

Митрополит је наставио бесједу, говорећи о светом Симеону, као ономе који је изабрао свој пут и пут српскога народа у живот непролазни:

„Ове и идуће године прослављамо деветсто година од рођења оца нашега Симеона Мироточивога, коме је посвећен овај свети храм и добро је да га се увијек сјећамо, посебно ми његов народ светосавски и светосимеоновски. Велике су његове врлине и подвизи, а најзначајније од свега је то што је он управо кренуо тим путем који води у живот вјечни и непролазни. И не само што је он кренуо, него што је и свој народ упутио и научио да и он пропути тим путем који води у живот вјечни. Многе врлине красе светога Симеона Мироточивог, али  има једна која ријетко краси људе који имају власт као што је он имао. Власт обично учини људе гордима и надменима. А њега краси врлина бескрајног смирења и смиреноумља. То показује његов живот и његово одрицање од престола 1196. године, то показује и његово облачење у монашки живот. Од Стефана је постао Симеон. То показује и његов одлазак са сином на Свету Гору. То потврђује и једно предање које сам чуо на Светој Гори од једног Јелина, Грка монаха у пустињи светогорској, које каже: Кад се свети Симеон замонашио, он се у манастиру понашао као и сваки други монах и није тражио никакве привилегије од свога сина игумана, иако је то могао. Увече би игуман по општежитељском реду, налагао послушања братији за сљедећи дан. И своме оцу великом жупану и некадашњем владару је рекао:  „Ти ћеш старче, сјутра да чуваш стоку, па када зазвони звоно за заједнички ручак, ти нећеш доћи на ручак него понеси са собом у торбици храну и кад чујеш звона, тамо гдје се затекнеш, прекрсти се и сједи, па једи!“ Старац Симеон се поклонио пред њим: „Нек је благословено, оче игумане. “ Идућег дана по послушању он је кренуо за стоком, а  свети Сава се попео на манастирски пирг да види хоће ли његов отац владар, који је био страх и трепет на Балкану, хоће ли испоштовати оно што му је речено. И кад су звона зазвонила за братску трпезу, видио га је како скида торбицу и из ње вади једно платно, распростире га по земљи, на њега ставља хљеб, со и маслине, и како се моли Господу и сједа да се послужи. А онда са пирга виче свети Сава: „Старче Симеоне, ако нијеси могао без платна, без убруса, онда нијеси требало да долазиш из Србије, да напусташ свој престо!“ А Симеон онда повлачи столњак и говори: „Опрости, оче игумане!“ Храна се просула по земљи, а свети Сава се заплакао и у сузама стрчао са пирга, видјевши како је дубоко смирење засијало у срцу старца Симеона.“

Ово предавање Владика Амфилохије је завршио ријечима: „То је један од примјера који показује каквим је путем ходио и какав је био старац Симеон. На смирењу и на служењу другима он је утемељио свој живот и живот свога народа“!

 

 

Извор

[Guest]

[Дејан]

Podgorica -- Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije izjavio je da je Gavrilo Princip bio borac za slobodu.

 

Mitropolit Amfilohije (Fonet, arhiva)

 

Amfilohije dodaje i da iza pokušaja revizije uzroka Prvog svetskog rata stoje oni koji su prvi napali Srbiju i Crnu Goru.

On je rekao da ga ne čude pokušaji revizije istorije, kojima se Princip želi predstaviti kao terorista.

"“Onaj ko je pokrenuo rat i ko je nosilac tog svetskog zločina hoće da se opravda pred Bogom i istorijom. Gavrilo Princip je samo branio slobodu i svoj narod"”, istakao je Mitropolit Amfilohije.

On je naveo da je srpski narod stvoren za slobodu.

"Za slobodu smo stvoreni, kako u prošlosti tako i u vekovima koji dolaze"”, kazao je mitropolit Amfilohije novinarima nakon tradicionalnog plivanja za Časni krst u Podgorici, povodom Bogojavljenja.

Dodao je da nisu Srbija i Crna Gora prve napale Austrougarsku i Nemačku 1914. godine, već je bilo obratno.

"Nisu Srbija i Crna Gora prve uputile bombe na Austrougarsku i Nemačku, već su bombe, što je naša sudbina, i 1914. i 1941. i 1999. godine na nas padale iz istih tih centara”", naveo je mitropolit crnogorsko-primorski.

On je ponovio Njegoševu misao da “onome kome zakon leži u topuzu - tragovi mu smrde nečoveštvom”.

"Radujem se da pripadam narodu kome zakon nikada nije bio u topuzu, već samo u odbrani časti, obraza i dostojanstva"”, kazao je mitropolit Amfilohije.

B92

[Guest]

Митрополит Амфилохије: Принцип је имао анђелско име Гаврило

 

 

 

 

 

 

 

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије изјавио је да је Гаврило Принцип био борац за слободу, и да је српски народ створен за слободу.

 

Он је казао новинарима након службе Бојављенског освећења вода Рибнице и Мораче да га не чуде покушаји ревизије историје, према којима се Принцип жели представити као терориста.

 

,,Онај ко је покренуо рат и ко је носилац тог свјетског злочина хоће да се оправда пред Богом и историјом. Гаврило Принцип је само бранио слободу и свој народ”, истакао је Митрополит Амфилохије.

 

,,Нису Србија и Црна Гора прве упутиле бомбе на Аустроугарску и Њемачку, већ су бомбе, што је наша судбина, и 1914. и 1941. и 1999. године на нас падале из истих тих центара“, казао је Владика.

 

Митрополит је истакао да се радује што припада народу коме закон никад није био у топузу.,,Радујем се да припадам народу коме закон никада није био у топузу, већ само у одбрани части, образа и достојанства, јер смо ми народ слободе“.

 

,,За слободу смо створени, како у прошлости тако и у вјековима који долазе“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

„Презиме му је Принцип, а и име му је Гаврило, анђелско име“, закључио је Митрополит Амфилохије.

 

 

 

Р.В.

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

[Volim_Sina_Bozjeg]

B92

 

očekujmo da ugledni borci za ljudska prava i ovo stave u udžbenike kako još neuki srbi tretiraju teroriste kao borce slobodarskog duha na čijim je temeljima i nastala genocidna srbija i da je stvar zrela za preispitivanje da li sme da postoji u svetu teroristička država.

[Tenkista]

Neka prica ko sta hoce,ali Princip je umro u teskim mukama sve zarad slobode!

[Guest]

Митрополит Амфилохије одликован Орденом Светог цара Николаја

30 четвртак јан 2014

Posted by radiosvetigora in Вијести

≈ Оставите коментар

 

 

 

Архиепископу Цетињском Митрополиту црногорско-приморском Господину Амфилохију данас је у Митрополији на Цетињу уручен Орден Светог страстотерпца цара Николаја Романова којим га је одликовао Високопреосвећени Митрополит источноамерички и њујоршки Иларион, првојерарх Руске заграничне цркве.

 

Ради се о Међународној награди друштвених признања „Слава Русије“.

 

Митрополит Амфилохије је награђен овим високим одликовањем „за дугогодишњи усрдни труд у славу Православне Цркве, поводом четиристоте годишњице зацарења дома Романових у Русији“.

 

Орден је Митрополиту Амфилохију уручио Игор Јевгењевич Смисов из Православне мисије обнове духовних вриједности руског народа, чијег Покровитељског савјета је предсједник првојерарх Руске заграничне цркве Митрополит источноамерички и њујоршки Иларион.

 

 

Р.В.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Дејан-Марковић]

Архијеријски сабор прошле године није Његоша прогласио свецем, што нимало не умањује његову светост и што не значи да се и то једног дана неће догодити

(Фото Ж. Јовановић)

Постати свјестан да Христово Васкрсење дарује човјеку хљеб вјечног живота, и да при том осмишљује и умножава наш хљеб свагдашњи, значи ослободити се и од растрзаности и страха од глади у свакодневној борби за економско преживљавање. Христово Васкрсење даје сигурност и наду у избављење чак од смрти, а камоли од свагдашњих животних тешкоћа и брига, изјавио је у Васкршњем интервјуу за „Политику” митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

Празнујући најрадоснији хришћански празник, митрополит Амфилохије, који често износи контроверзне политичке ставове, и овога пута је остао доследан: он говори о искушењима пред којима се налазе народ и Црква, коментарише ток преговора између Београда и Приштине, као и односе Србије и Црне Горе, уз своја очекивања од будуће владе. И, као што сам каже, то чини без длаке на језику…

Васкрс је празник победе живота над смрћу, светлости над тамом и љубави над мржњом. Колико је данашњи човек растрзан у свакодневној борби да економски преживи од првог до првог у месецу, свестан значаја Христовог Васкресења ?

Заиста је Васкрс „празник над празницима”, празник побједе вјечног живота над смрћу, свјетлости над тамом, љубави над мржњом. Није случајно, само њега да поменемо, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац, у дубинама свеукупног бића назрео „ускрса сјеме”, „бића живоносну клицу”, да би пуноћу те живоносне тајне открио и посвједочио Личношћу вјечног логоса Божјег, васкрслог Богочовјека, који је „васкрсењем смрт поразио” (Луча Микрокозма). Бити свјестан те цјелесеобразности и сврсисходности утканих у свеукупну творевину, од најмањег до најсавршенијег бића, следовања свих бића по неком поретку, нарочито човјековог бића, није једноставно и лако, али је једино достојно човјека, као појединца и као заједнице.

Почетком марта на састанку поглавара православних цркава у Истанбулу заказан је за 2016. годину дугоприпремани Свеправославни сабор. Медији га већ називају „Осмим Васељенским сабором”, док патријарх руски Кирил каже да је реч о Сабору православних цркава. Шта очекујете од једног таквог сабрања? Која питања могу бити решена која оптерећују односе међу помесним православним црквама?

Садашњи Константинопољски Васељенски патријарх Вартоломеј већ пети пут сабира предстојатеље Помјесних православних цркава. Тиме се посвједочује јединство православља у свијету. Овогодишње сабрање је било припрема за Велики сабор цркве, који би требао да се одржи 2016. године у храму Свете Ирине у Цариграду. Сабор никад не проглашава сам себе за Васељенски – следећи сабор је био онај који би претходном давао назив Васељенског. У том смислу је наша Црква предложила да за Осми Васељенски сабор буде потврђен Сабор времена патријарха Фотија (879), он је и прихватан као такав на Истоку. А за Девети да буде проглашен Цариградски исихастички сабор (1341, 1351), који је потврдио учење Светог Григорија Паламе надумног разликовања у Тројичном Богу неизрециве божанске Суштине и вјечних божанских Енергија, којима се Бог јавља и открива свијету и човјеку и у којима је „једина нада” човјекова.

Сама чињеница да ће се одржати овај Велики свеправославни сабор, послије више од хиљаду година, од изузетног је значаја. Његово сабрање је од прворазредног значаја за свједочење и остваривање васељенске мисије Цркве. Међу темама предвиђеним за рјешавање на овом Великом сабору, главно је питање додјељивања аутокефалије и аутономије новим Црквама, као и питање црквене дијаспоре.

Данас је Православна црква раширена, први пут у историји, на такав начин – по читавом свијету. Зато је неопходно њено устројство и остваривање универзалне мисије прилагодити новим историјским условима и потребама. Значајне су и теме екуменског дијалога Цркве са оним Хришћанима који су одвојени од православља, у циљу остваривања Христове заповијести „да сви буду једно”. Значајна је и тема – улога Цркве као квасца за препород и преображај људског друштва уопште миром и богоданом и заданом слободом Царства небеског, која отвара човјечанству, Христовим Васкрсењем – вјечне хоризонте.

Исто је тако важна и тема канонске теме светиње брака, поста, пасхалије, обнове у пракси саборног функционисања Цркве на универзалном плану, уз очување саборности помјесног карактера Цркве. Овим посљедњим ће бити превазиђене и извјесне тензије које оптерећују односе међу помјесним Црквама. Од некадашње четири патријаршије (односно пет – прије одвајања првог Рима 1054), данас се Црква разрасла у 14 (аутокефалних) Цркава, са универзалном дијаспором и мисијом у читавом свијету. То је оно што и намеће регулисање узајамних односа међу помјесним Црквама у свјетлости тог развоја црквеног присуства у свеукупном свијету и њене обавезе и потребе „проповиједања еванђеља сваком створењу”.

Да ли очекујете да ће Свеправославни сабор донети одлуку да се напусти јулијански и пређе на грегоријански календар што унеспокојава многе вернике? 

Свеправославни сабор неће доносити одлуке о напуштању никеојулијанског календара ни о његовој замјени григоријанским. Докле не би дошло до евентуалне исправке оба астрономски непотпуна календара, у духу предлога знаменитог Милутина Миланковића изнесеног нашом Српском црквом на Сабору 1923. године у Цариграду, у Цркви ће, до даљег, по икономији, остати у употреби оба календара. Зато нека наши вјерни православни Хришћани буду спокојни у погледу календарског литургијског прослављања Бога, догађаја из Божанског домостроја спасења и светих угодника Божијих.

Својевремено сте изјавили да је Црква данас на територији Косова и Метохије у стању у каквом је била за време Отоманског ропства. Да ли очекујете да ће се бриселским преговорима положај СПЦ и српског народа поправити на Косову?Да ли сте променили ваш критички став према Бриселском споразуму?

Данасјепоновоактуелна, мождавишенегоикада, пророчкаЊегошеваријеч: „ОКосовогрдносудилиште, насредтебеСодомзапушио.”Али и она друга Ловћенског Тајновидца: „Надање се наше закопало, на Косово у једну гробницу.” У наше дане је муратовска отоманска тиранија на Косову повампирена и запечаћена натовским бомбардовањем. Бриселски споразум иде у правцу принудног озваничења од стране Србије тог запечаћења. Било би добро да они који иду на подворење и разговоре у Брисел, при сваком одласку прођу кроз рањену НАТО бомбама Кнез Милошеву улицу и да се присјете макар годишњице 6. априла 1941. године.

У интервјуу за „Политику”, поводом вашег учешћа на митингу због протеста према Бриселском споразуму, у свом метафоричком говору, поручили сте влади да у њој треба да умре оно што је болесно, а да васкрсне оно због чега постоје влада и парламент. Мислите ли да ће нова влада Србије бити здрава, бар према вашој дијагностици?

Претходна Влада Србије је „легла на руду” натовске и ештоновске Европе. Народ и Црква не губе наду да ће нова влада вратити Косово и Метохију из Брисела у Уједињене нације, чија је цјеловита Србија чланица са Косовом и Метохијом, њеном жилом куцавицом, и да ће очувати свој свенародно потврђени Устав, гарант цјеловитости Србије.

Очекујете ли да ће на предстојећем Мајском сабору Светог архијерејскогсинода, бити изабрани нови епископи на местима упражњених епархија којима управљају администратори?

Ово­го­ди­шњи мај­ски Ар­хи­је­реј­ски са­бор, по иза­зо­ви­ма и про­бле­ми­ма ко­ји сто­је пред њим, по мно­го че­му је сли­чан по­сли­је­рат­ном са­бо­ру из 1947. го­ди­не. Ве­ли­ки број упра­жње­них епар­хи­ја (не­дав­ним упо­ко­је­њем Ми­тро­по­ли­та Јо­ва­на упра­жње­на је и ве­о­ма зна­чај­на За­гре­бач­ко-љу­бљан­ска ми­тро­по­ли­ја), њи­хо­во по­пу­ња­ва­ње, арон­да­ци­ја дво­ми­ли­он­ске Ар­хи­е­пи­ско­пи­је бе­о­град­ско-кар­ло­вач­ке (још је Па­три­јарх Па­вле пред­ло­жио ства­ра­ње у Бе­о­гра­ду дви­је но­ве епар­хи­је) и евен­ту­ал­но не­ких дру­гих епар­хи­ја, освје­тља­ва­ње но­вих усло­ва у ко­ји­ма жи­ви и дје­ла на­ша Цр­ква по­сли­је рас­па­да Ју­го­сла­ви­је и ши­ре у сви­је­ту (у Евро­пи, Аме­ри­ци и Аустра­ли­ји), при­пре­ма­ње за бу­ду­ћи Ве­ли­ки са­бор Цр­кве Хри­сто­ве (2016), и ње­но свје­до­че­ње Хри­ста у са­вре­ме­ном сви­је­ту, уна­пре­ђе­ње цр­кве­не про­свје­те и вје­ро­на­у­ке, ка­ко у шко­ла­ма та­ко и при хра­мо­ви­ма, пи­та­ње рас­пе­тог Ко­со­ва и уоп­ште стра­да­ња Цр­кве и хри­шћа­на на Бли­ском ис­то­ку, у Укра­ји­ни, у сви­је­ту… Све су то жи­вот­не те­ме, као и дру­га ак­ту­ел­на пи­та­ња ко­ја сто­је пред на­шом Цр­квом у овом исто­риј­ском тре­нут­ку.

Да ли ћете поново покренути поступак пред мајским сабором да се Његош прогласи за свеца, јер се прошлогодишњи сабор није одазвао вашем предлогу да Његош постане светитељ? Какав односимају верници митрополије према Његошу који је неоспорни великан наше књижевности. Да ли га верници више доживљавају као светитеља или просветитеља?

Није Црква, још мање њени сабори, она која проглашава свеце. Сами Бог је онај који поједине личности обдари даровима и прослави својом светошћу. Свеци су прије свега и изнад свега – Божији свеци. Од апостолских времена, времена древних мученика Христових и учитеља и просветитеља светих отаца Цркве, поштовање такви Божијих изабраника и свједока, започињало је на мјесту гдје су живјели и Христа посвједочили, а онда је оно преношено и на васељенски план. Тако се код нас ширило, без било какве формалне канонизације, поштовање и прослављавање Светих Ћирила и Методија, Светог Јована Владимира, Симеона Мироточивог и Светог Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, само неке од њих да поменемо. Исто то важи и за Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца. Поред тога што је поштован као велики пјесник, богослов, филозоф и државник, од времена његовог упокојења називан је и светим, при преносу његових моштију на Ловћен (1854), десна рука која је писала „Лучу Микрокозму” нађена је нераспаднута. Свети владика Николај га је у „Религији Његошевој” с правом назвао „великомучеником” (шта ли би тек рекао за њега послије седам његових сахрана и рушења његове гробне цркве?).

Као такав, он је поводом 200година од његовог рођења прослављен у Цетињском манастиру, службом и иконом, па се и даље прославља, нарочито у Митрополији црногорско-приморској, али шире од ње. Архијерејски сабор га није прошле године уписао у календар што нимало не умањује његову величину и светост и што не значи да се и то једног дана неће догодити. У Црној Гори се он доживљава не само као велики пјесник и просветитељ, него и као пророк и светитељ, ништа мање од његовог стрица Светог Петра Првог, кога је он сам (1834) прибројао лику светих, и поред противљења ондашње Карловачке митрополије, а онда га сва Црква прихватила.

------------------------------------------------------------
Црногорски секретари СКОЈ-а

Власти у Подгорици и Београду се све чешће поручују како су односи две државе све бољи. Да ли се могу поправљати односи Србије и Црне Горе, ако се део монаштва и свештенства Митрополије црногорско-приморске још третира као „непријатељски елемент”, јер не могу да легализују свој боравак?

Прогон Православне цркве српске у Црној Гори и њеног свештенства, посљедица је незнања и предрасуда о томе шта је уствари Црква, наслијеђених некима од црногорских властодржаца од претходне атеистичко-брозовске идеологије. При томе, носиоци тог идеолошког концепта, намјесто да организују данашњу Црну Гору по узору на Краљевину Црну Гору и на савремене европске државе (посебно што се тиче односа Цркве и државе), они је темеље на давно превазиђеном концепту племенско-родовске заједнице.

С обзиром на то да је Митрополија црногорска, брдска и скендеријска Петровићевског времена стварала државу Црну Гору у циљу ослобођења свеукупног српског етноса и Балкана, творци нове авнојевске сужене Црне Горе, хтели би да Цркву ставе у функцију свог трибалног концепта државе и племенско-партијског етатизма и да је подреде својим идеолошким интересима. Надати се да је то транзициона болест плаћања данка марксистичко-титоистичком васпитању и наслеђу црногорских секретара СКОЈ-а и кумровачких ђака, „допингованог” племенским црногорством, јединственим такве врсте у модерној Европи.

 

Александар Апостоловски

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Nova-vlada-treba-da-vrati-Kosmet-iz-Brisela-u-UN.sr.html

[cloudking]

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije oštrim rečima osudio je danas politiku Podgorice prema Rusiji

 

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije oštrim rečima osudio je danas politiku Podgorice prema Rusiji, rekavši da je crnogorski premijer Milo Đukanović takvu odluku doneo u ime Vlade, ali ne i u ime Crne Gore i Crnogoraca.

 

Amfilohije je prilikom predstavljanja knjige "Vratiti se Rusiji" direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI) Leonida Rešetnjikova iskoristio priliku da kritukuje crnogorasko rukovodstvo rečima:

"Ko ne bio veran jednojezičnoj, jednokrvnoj Rusiji, dabogda živo meso od njega otpadalo, bio proklet tri puta i 3000 puta od mene. To je ono što je ostavio Sveti Petar Cetinjski svojim Crnogorcima, pa bi bilo dobro da i sadašnji predsednik Vlade Crne Gore pročita ove reči u trenutku kada po prvi put u istoriji zavodi sankcije Rusiji", rekao je Amfilohije.

Kritici se pridružio i autor knjige Rešetnjikov, koji je ranije danas od srpskog patrijarha Irineja primio Orden svetog cara Konstantina, a koji je crnogorskog premijera nazvao "izdajnikom".

Analitičar religije Živica Tucić tim povodom kaže da u govoru hrišćana ne može biti kletve, posebno ne upućenih onima koji su na vlasti jer je po Bibliji vlast data od Boga, bez obzira da li je ona dobra ili je loša.

"Uvek se za nju moramo moliti ako nije dobra po nekim merilima da bi bila bolja i da se popravi, a ako je dobra da ostane dobra i da se zahvali Bogu za takvu vlast", rekao je Tucić Tanjugu.

To se odnosi na sve i izuzetaka nema, naveo je Tucić i dodao da nije na crkvama da komentarišu konkrete političke poteze vlasti, a još manje spoljnopolitičke događaje.

Demokratski izabrane vlade, napominje Tucić, dobile su mandat naroda da oblikuju vlast, pa i spoljnu i unutrasnju politiku zemlje.

On takođe kaže da jevanđelje uči hrišćane da ne mrze svoje lične neprijatelje, da blagosiljaju one koji ih kunu i da se mole za svoje mrzitelje i gonitelje. Time će biti savršeni.

Anatema je od prvih vremena nove vere praktikovana, mada veoma nerado i retko, uvek u nameri da se Crkva sačuva od raskola ili krivoučenja, objašnjava Tucić.

"U pravoslavnom svetu, pogotovo kod Rusa, Crkva anatemom ne proklinje u pravom smislu, ona odvaja od sebe one za koje smatra da su se sami svojim postupcima i krivoverjem udaljili. Ne priziva se smrt odstranjenog, on se predaje nekoj vrsti prokletstva do suda Božjeg", naveo je Tucić.

Tokom promocije knjige citiran je odlomak iz pregovora knjige koji glasi: "Kako se dogodilo da je velika država koja se prostirala od Dunava i Buga do Tihog okeana, od Irana do Arktika, postala zavisna od dalekog Vašingtona i provincijalnog Brisela?"

Na predstavljanu knjige govorili su i deputat ruske Dume Mihail Degtjarov, saradnik RISI Petar Maljtauli, profesor Milo Lompar i direktor izdavačke kuće Evro đunti Novica Jevtić.

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:489471-Amfilohije-Ko-izda-Rusiju-dabogda-zivo-meso-sa-njega-otpadalo-i-neka-je-proklet

[GeniusAtWork]

"Ko ne bio veran jednojezičnoj, jednokrvnoj Rusiji, dabogda živo meso od njega otpadalo, bio proklet tri puta i 3000 puta od mene.

 

Znači proklet 3003 puta. Nezgodno, bogami...