Игноришимо једни друге да бисмо многодушно исповедали…

[Никола Поповић]

Игноришимо једни друге да бисмо многодушно исповедали…

 

Напомена: Аутор овог текста, ја, је горд, сујетан, често примети оно што не треба и нањуши на километар материјал за осуђивање. У појединим тренуцима, препушта се Богу и лепоти, а у многим другим свом, не тако зрелом, мозгу и размишљањима.

 

Света Литургија је у току. Бог ће знати како ми је тешко да се некад усредсредим. Мисли лутају, идеје, планови… као да је ово савршено време и место да се баш тада о томе планира и мисли. Наравно, када ухватим себе да сам „негде тамо“, себе тако и вратим да будем овде и сада. И тако у круг. Већ годинама, ево прође и мало више од деценије. Но, Бог има много више љубави за мене него ја сам за себе, али и за друге.

Постоји један посебан моменат у Литургији. Баш пре него што сви у глас кренемо са Символом вере. Мени је тај моменат можда до пре пар година био непрепознатљив, све до једног тренутка када ме те речи нису онако запљуснуле, као вода, својом јачином – „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали…“ и онда се ми као певница раскокодачемо – „Оца и Сина и Свајтаго Духа, Тројицу јединосушнују и нераздељнују“ , онако свако на своју страну мислећи у себи „ох, да сам сâм, како бих ја ово отпевао…“. Они који су се бар мало интересовали знају да је ово моменат када се клир црквени љуби и поздравља (сви који се налазе у олтару и који служе), а људи, мирјани, би такође требало, ако не да се пољубе између себе (јасно је, замислимо сада слику, 300 људских душа крене да се ту љубака по Цркви, мислим ко зна, можда би то чак било и добро за наш наталитет), онда да бар једни другима кажу „Христос посреди нас“ уз одговор „И јесте и биће“.

 

Иако ове горе речи, које најчешће размењујемо приликом сечења славског колача, разменимо са свештеником, онако и не размишљајући много шта тачно говоримо, сматрам и заиста мислим да је неопходно да мало застанемо над њима. „Христос по среди нас…“ Да ли ми уопште разумемо ове речи? Да ли разумемо речи када свештеник каже „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали“? Да ли увиђамо колико је онај који стоји поред нас на тој Литургији заправо битан? Да је и сам Господ рекао, тамо где су сабрани двоје или троје у Моје име, ту сам и ја?

 

Е па… нисам сигуран. У тренутку када сам изговорио „Христос по среди нас“, много пута нисам видео да ми је ико одговорио. Да ли сам ја сада горд и бесан што нисам испоштован? Сигурно је да има доста моје пале људскости у овоме, међутим у једно сам сигуран – они који би заиста требали да светле, не да не светле, него чак не удостоје ближњег свог једне речи, која ипак захтева, топло срце. Да ли је заиста толико тешко да се у том једном тренутку окренемо људима око себе и изговоримо ове речи и одговоримо ономе који их је нама изговорио?!

 

Да се разумемо, при цркви сам већ дуго, знам добро да јадне придошлице ово и не знају, да су чак и они који су већма ту мало збуњени шта би требало и како, али да људи који су заиста ту годинама, јако често и теолошки врло образовани се над овим речима понесу као „хм, чини ми се да сам чуо нешто? Ма не, прави се паметан и ћути.“ ми је заиста за плакање. ЗА ПЛАКАЊЕ.

Не разумем. Да ли то значи да смо сви, ми мало искуснији, отишли у вертикалу, да људе око себе не примећујемо осим Бога?! Јер људи нису битни. Или зато што људи нису Бог. А ја ЗНАМ и ТВРДИМ да БОГА нема без наших ближњих, па нека ме побија ко како хоће.

 

У реду. Разумем и потребу да се неко осами, увуче у себе, у то молитвено стање созерцања... али људи моји, да ли је заиста тешко осмехнути се брату, сестри који је поред тебе?! Заједно ћете можда стати пред Господа на Страшном суду исто тако како стојите у цркви! Е то не разумем. И нећу да разумем. И борићу се да никад не прихватим. И коси ми се са идејом Цркве. Па шта ће нама црква у том случају, чему? Иди и моли се и созерцавај у тишини и миру. Чему заједница? Чему то, „сестро“ и „брате“? Када не можемо ни заједно да поделимо свету Литургију и заједно узнесемо молитву – да хоризонтално узнесемо у вертикално.

 

Нисам паметан. Пролазе ми мисли да напишем како можда нисам ни у праву – али јесам! Која је наша суштина ако не можемо, бар у цркви да свог ближњег поздравимо или отпоздравимо са „Христос по среди нас – и јесте и биће“?! Па ово је призивање Христа, побогу!

 

Љут сам и бесан сада. Да, то значи да немам мира, немам молитве, а вероватно ни љубави за све. Да је моја молитва слаба и да је моја жеља да паметујем већа. Све прихватам, али не прихватам да је у реду да игноришемо оног другог у цркви, јер онај други сам најчешће ја сам. Зато је и наслов такав какав јесте.

 

Браћо и сестре, Христос по среди нас! И јесте и биће!

 

 

 

[Н И Н Е]

Да..Шта рећи...

После неког времена све постаје механички. Тешко је бити љубазан из срца, бар мени. Али... и јесте и биће. Надам се да ћемо се поправити.

[Toma]

Христос јесте међу нама! И тачка!
Моја позиција је малчице другачија - пошто певам у хору који је
'забалконисан' (горе, на балкону храма) онда себи могу да дозволим
да се 'обратим' осталима у хору, онима који су ту поред мене,
са тихим ама довољно чујним "Цмок! Цмок! Цмок!"
И да видиш како људи уче.
У почетку им није било јасно зашто то радим а онда су се
тргли из своје ... летаргије или созерцања, Бог то зна ја не, и 
повезали овај возглас са мојим сочињенијем,
и сада ми отпоздрављају са "Цмок!"

[Иван Ивковић]

У реду. Разумем и потребу да се неко осами, увуче у себе, у то молитвено стање созерцања... али људи моји, да ли је заиста тешко осмехнути се брату, сестри који је поред тебе?! Заједно ћете можда стати пред Господа на Страшном суду исто тако како стојите у цркви! Е то не разумем. И нећу да разумем. И борићу се да никад не прихватим. И коси ми се са идејом Цркве. Па шта ће нама црква у том случају, чему? Иди и моли се и созерцавај у тишини и миру. Чему заједница? Чему то, „сестро“ и „брате“? Када не можемо ни заједно да поделимо свету Литургију и заједно узнесемо молитву – да хоризонтално узнесемо у вертикално.

Нећемо можда него сигурно стати заједно на Суду. Увек сам тежио да ствари у основи посматрам као једноставне па ћу и сад. Ово отуђење је у основи последица самољубља, гордости... Јасно... Услед тог самољубља наша свест се формира тако да постајемо идолопоклоници. А наши идоли су: топао кревет, кафица, "лепа" (ласкава) реч, световна уметност, (поклоничка) путовања, узбуђења, иконе, бројанице... идеје, ритуали, осећања. Ту нема много места за другу личност. Чак и ако се нађе места та личност долази у опасност да буде усисана у вакум нашег илузорног сурогата стварности.

Потребно је интерно мисионарење - оправослављивање крштених. Мислим да сам тиме обухватио оно главно а сигурно да има гомила ситница за дотеривање.

[feeble]

„Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали…“ и онда се ми као певница раскокодачемо – „Оца и Сина и Свајтаго Духа, Тројицу јединосушнују и нераздељнују“ , онако свако на своју страну мислећи у себи „ох, да сам сâм, како бих ја ово отпевао…“. Они који су се бар мало интересовали знају да је ово моменат када се клир црквени љуби и поздравља (сви који се налазе у олтару и који служе), а људи, мирјани, би такође требало, ако не да се пољубе између себе

Jednom prilikom kad sam bio u Americi, odem na liturgiju u crkvu koja pripada Antiohijskoj patrijarsiji sa jednom koleginicom. I kad je bio ovaj trenutak na liturgiji, dvojica ljudi koji su bili pored mene se okrenu prema meni, pruze ruku i kazu "Christ is in our midst". Malu su me iznenadili jer to nikad nisam video da rade 'civili' ali sam stvarno bio odusevljen. Pogotovo sto sam prvi i jedini put dosao u tu crkvu. I cak sam kasnije ostao sa njima na agape, malo popricali.

 

PS.

Mozda nije samo to tema ovde, ali jedan pop iz Ruske zagranicne crkve kaze da laici to ne bi trebali da rade: http://orthodoxinfo.com/praxis/greeting_dl.aspx

[Дијана.]

Ја сам видјела да негдје и људи-лаици кад крену на причешће,траже опроштај од својих ближњих - које наравно познају јер би супротно само саблазнило већину присутних. Питање је колико је и то само форма а колико израз суштине. Проблем је та млакост и та отуђеност. Млакост у вјери и повлађивање духу свиијета, и отуђеност међу људима. Мени лично је сметало у великом граду у цркви што ситуација није била ништа другачија од уобичајеног духа великог града - то су само познаници који ни главом не климну једни другима а камоли каквог приближавања, свако ту за себе и са људима које је ионако познавао само ван цркве. Тако би то било 'индивидуална побожност' скупа поједијнаца, не заједнички чин неког заједништва.Наравно могле би да се поштују форме и рецитује нешто и онда би се већина временом навикла и то више не би било саблажњиво него уобичајено, али опет само форме ради. Свиђа ми се то 'Христос посреди нас' и нисам то сусрела, али знам да би нејаке само салблазнило. Христос посреди нас, током цијеле литургије, у нашем срцу, души, цијелом бићу, живљењу и одношењу, да се трудимо и још више да ван храма буде, амин!

[Драгана Милошевић]

На првом месту да верници схвате, осете суштину овом моменте, не само овог... но и целог Канона Евхаристије

ее, онда ћемо се лако окретати један другоме и макар немо тражити опроштај.

[Дидим]

Е па… нисам сигуран. У тренутку када сам изговорио „Христос по среди нас“, много пута нисам видео да ми је ико одговорио. Да ли сам ја сада горд и бесан што нисам испоштован? Сигурно је да има доста моје пале људскости у овоме, међутим у једно сам сигуран – они који би заиста требали да светле, не да не светле, него чак не удостоје ближњег свог једне речи, која ипак захтева, топло срце. Да ли је заиста толико тешко да се у том једном тренутку окренемо људима око себе и изговоримо ове речи и одговоримо ономе који их је нама изговорио?!

 

Оно што каже Feeble, на оном линку православни свештеник осуђује такво међусобно поздрављање као неправославну новотарију:

 

http://orthodoxinfo.com/praxis/greeting_dl.aspx

 

Please permit me to be frank. As far as I know, there is no tradition in any of the local Orthodox churches (Greek, Russian, Serbian, Antiochian, etc.) for the greeting "Christ is in our midst" as anything but a greeting between two clergymen.

Unfortunately, in our modernist times, some churches have begun to introduce practices that give to lay men and women certain expressions that are properly reserved to clergy. The so-called "Kiss of Peace," accompanied by the words, "Christ is in our midst—He is and shall be" is one of them. ... Please bear in mind that seemingly innocuous innovations, however well-intentioned, actually serve to separate parish from parish and jurisdiction from jurisdiction. Soon, we will not have Orthodopraxis, in humble submission to valid Tradition, but liturgical anarchy, with everyone encouraged to "do their own thing." That is not Orthodoxy—it is ecclesiastical disorder.

Да преведем: "Дозволите ми да будем искрен. Колико знам, не постоји традиција ни у једној помесној Православној цркви (грчкој, руској, српској, антиохијској итд.) за поздрав "Христос посреди нас", изузев као поздрав између два свештеника. Нажалост, у нашем модернистичком времену, неке цркве су почеле да уводе праксу да лаици користе изразе који су по правилу резервисани за свештенство. Такозвани "Пољубац Мира" праћен речима "Христос посреди нас - Јесте и биће" је један од њих. ... Молим вас да имате на уму да наизглед безазлене иновације, иако могу бити из добре намере, заправо служе томе да раздвоје парохију од парохије и епархију од епархије. Ако се тако настави више нећемо имати Ортопраксију у смерној послушности према валидној Традицији, него литургијску анархију где свако ради ствари на свој начин. То није Православље - то је црквено расуло."

 

 

Ја нпр. никад нисам видео да се верници на литургији једни другима окрећу са "Христос посреди нас - И јесте и биће" и сигурно бих се збунио да се човек који стоји до мене окрене према мени, погледа ме у очи и то каже. Сад ми је јасно када читам предивну уводну поруку Николе Поповића где је тако лепо то објаснио, али без тог објашњења бих заиста био збуњен. Још да пре тога прочитам овакав текст где се то осуђује као новотарија која води у литургијски хаос, заиста не знам да ли бих и како одреаговао. Већ ми је довољна збрка била што нисам знао како да се понашам када сам почео да идем у цркву: неки љубе врата кад улазе, неки не, неки излазе нормално, неки ходајући уназад, неко пали једну свећу, неко три, неко метанише три пута пред иконом, неко се само прекрсти и целива, неко онако "сочно" пољуби, неко прислони чело, неко се поклони осталима који чекају у реду кад целива, неко само оде са стране... а тек током литургије, ко кад метанише и ко се кад крсти, ко сагне главу кад свештеник изађе и гледа у под, ко гледа испред себе... стварно много неусклађености на једном месту што неког новог може да уплаши, а неког старог да саблазни јер он за све године није тако радио...

[Никола Поповић]

 

Оно што каже Feeble, на оном линку православни свештеник осуђује такво међусобно поздрављање као неправославну новотарију:

 

http://orthodoxinfo.com/praxis/greeting_dl.aspx

 

Да преведем: "Дозволите ми да будем искрен. Колико знам, не постоји традиција ни у једној помесној Православној цркви (грчкој, руској, српској, антиохијској итд.) за поздрав "Христос посреди нас", изузев као поздрав између два свештеника. Нажалост, у нашем модернистичком времену, неке цркве су почеле да уводе праксу да лаици користе изразе који су по правилу резервисани за свештенство. Такозвани "Пољубац Мира" праћен речима "Христос посреди нас - Јесте и биће" је један од њих. ... Молим вас да имате на уму да наизглед безазлене иновације, иако могу бити из добре намере, заправо служе томе да раздвоје парохију од парохије и епархију од епархије. Ако се тако настави више нећемо имати Ортопраксију у смерној послушности према валидној Традицији, него литургијску анархију где свако ради ствари на свој начин. То није Православље - то је црквено расуло."

 

 

Ја нпр. никад нисам видео да се верници на литургији једни другима окрећу са "Христос посреди нас - И јесте и биће" и сигурно бих се збунио да се човек који стоји до мене окрене према мени, погледа ме у очи и то каже. Сад ми је јасно када читам предивну уводну поруку Николе Поповића где је тако лепо то објаснио, али без тог објашњења бих заиста био збуњен. Још да пре тога прочитам овакав текст где се то осуђује као новотарија која води у литургијски хаос, заиста не знам да ли бих и како одреаговао. Већ ми је довољна збрка била што нисам знао како да се понашам када сам почео да идем у цркву: неки љубе врата кад улазе, неки не, неки излазе нормално, неки ходајући уназад, неко пали једну свећу, неко три, неко метанише три пута пред иконом, неко се само прекрсти и целива, неко онако "сочно" пољуби, неко прислони чело, неко се поклони осталима који чекају у реду кад целива, неко само оде са стране... а тек током литургије, ко кад метанише и ко се кад крсти, ко сагне главу кад свештеник изађе и гледа у под, ко гледа испред себе... стварно много неусклађености на једном месту што неког новог може да уплаши, а неког старог да саблазни јер он за све године није тако радио...

 

Ух, разумем шта хоћеш да кажеш, и да, у праву си, када погледамо како све је све то разнолико у понашању, и зато сам негде и поменуо то у тексту горе да стварно разумем људе који су тек придошли и који не знају, али мене је стварно заболело то што сам био окружен људима који су свесни свега овога. 

 

Читам мало овај текст. Па не знам. Испада да црквени клир има неке своје резервисане поздраве које ми мирјани не смемо да користимо. На крају, кад се год поздрављам са неким монахом, говорио бих - Христос посреди нас. 

 

Не би било лоше да се јави неки свештеник или неко ко је баш упућен, па да каже коју. Уколико ја грешим, рад сам да је прихватим и променим. Али мало ми је чудно... 

 

Свештениче, добри познаваоче?

[Дидим]

Ако шта значи, мени је она твоја уводна порука толико лепа и од срца написана и њом си ми ту праксу тако приближио да бих волео да је саставни део литургије, тј. понашања верника на литургији, чак и међу незнанцима који су случајно стали један поред другог. Можда не баш руковање и целивање, али поздрав, осмех и благи наклон... баш леп хришћански чин.

[Toma]

Тертулијан (око 200 г.) објашњава да су макар у неким местима у раном Хришћанству 
групе мешовитог пола делиле пољубац мира, али од времена Апостолских установа (око 250 г.)
и Иполита (око 235 г.) мушкарци су даривали само мушкарце пољубцем, жене само жене.
Он је још увек био размењиван међу мирјанима у 10. веку, али је вероватно био
ограничен до 13. века.

Више о томе у Приручнику ког ... ето ...  као ... реклми(ра)вам.

 


 

[Никола Поповић]

Тертулијан (око 200 г.) објашњава да су макар у неким местима у раном Хришћанству 

групе мешовитог пола делиле пољубац мира, али од времена Апостолских установа (око 250 г.)

и Иполита (око 235 г.) мушкарци су даривали само мушкарце пољубцем, жене само жене.

Он је још увек био размењиван међу мирјанима у 10. веку, али је вероватно био

ограничен до 13. века.

Више о томе у Приручнику ког ... ето ...  као ... реклми(ра)вам.

 

 

 

Па шта знам, мислим као што сам написао, не морамо сада ту нешто да се цмачемо, па још по три пута, замисли ту буку и комешање. Али да се осети нека саборност и заједништво. У цркви смо, стојимо пред Богом. Баш такви какви смо. Пали и никакви, али желимо да заједно учествујемо. 

[Toma]

Наравно, Никола. И ја тако мислим.
И ова добра пракса је због злоупотребе ... 'смањена'.
"Рђава друштва кваре добре обичаје".

(Наиме, младићи су тик пред овај возглас
'трчали' код девојака да их 'братски' пољубе.)
 

Довољно би било да се док учествујемо у Литургији
благо на лево и на десно наклонимо једни другима,

вид спољашње рекације унутрашњег доживљаја
браће која су ту а "добро нам је овде бити".
 

[Никола Поповић]

Ништа Томо, ако ме некад видиш у Невском за време Литургије, или негде другде ме спазиш слободно ми приђи да те браски загрлим и захвалим на овим одговорима  

[Toma]

Брате, ја сам ти локал-патриота,

не мрдам из Преображења на Пашином/Лекином брду!
8086.gif