Срб је Христов радује се смрти - зашто?

[Баба]

Просто питање: Зашто?

 

Или још боље како неко може да се радује смрти?

 

 

[Баба]

 

04 Aug   

Срђан Ранђеловић

"А суд страшни чека и вас Турке, па ви чин'те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је сведок и његова правда."

"Смрт избавља од свакијех биједа, цвијет прољетни тек за зимом иде."

"Благо томе ко раније умре, омање је муке и гријеха!"

 

04 Aug  

Срђан Ранђеловић

Турци му понудише да пређе у ислам и спаси себи живот, али је одбио уз речи: "Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; А суд страшни чека и вас Турке, па ви чин'те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је сведок и његова правда."

[Баба]

Добро али зашто је ђакон овако дефинисао Срба?

Као неког ко се радује смрти.

[Баба]

Повод за ову тему ми је био текст од Ђуровића:

https://www.pouke.org/forum/topic/39980-%D0%B4%D0%BE%D1%9B%D0%B8-%D1%9B%D0%B5-%D1%81%D0%BC%D1%80%D1%82-%D0%B8-%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%9B%D0%B5-%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D0%BE%D1%87%D0%B8/

[JESSY]

много добар текст....

 

 

 

Архимандрит Јустин Поповић

 

"Срб је Христов, радује се смрти" - то је лозинка наше мученичке историје. Лозинка откликтана христочежњивим ђаконом Авакумом а увек ношена у срцу народном.
Шта значи она ? Значи ово: Србин се радује смртијер је Христов, а Христос је победио смрт и праведницима осигурао бесмртност и живот вечни.Живот људски има смисла и постаје радост за човека, ако човек живи и умире ради Христове Правде, ако живи и умире за Крст Часни и слободу златну. Христов човек радује се смрти, јер осећа да је смрт прелазак у бесмртност и вечност.
Ђакон Авакум је символ и образац нашег народног човека и страдалца за Небеску Правду, за Крст Часни и слободу златну. Авакумовска философија живота и смрти је наша народна философија.
Авакумовски оптимизам је наш народни оптимизам. вера у бесмртност човекова бића увек је жива и силна, нарочито када на њу нагрну муке за Христа и Правду Његову. Кроза све уздахе и муке из наше народне душе бруји авакумовска химна оптимизма: "Срб је Христов - радује се смрти".
Бесмртан је авакумовски национализам: народ има непролазну вредност само као носилац и бранилац Христове Истине и Правде, Христове Бесмртности и Вечности, Христовог Небеског Царства и Његових вечних вредности.
Авакумовски хероизам је беспримеран по заносу и неустрашивости: бесмртан самјер сам Христов, зато с радошћу жртвујем тело своје за Небеску Истину и Правду, за Христово и народно добро .
Авакумовско српство мерило је истинског, величанственог и узвишеног српства: Србин је Србин тиме што је Христов,јер као такав осећа да је бесмртан и вечан и у овом и у оном свету.
У чему је сила српске душе? У тој авакумовско-светосавској вери човекова бића и народне душе...
Данас се Европа више но икад претворила у фабрику смрти. Зато је данас потребнија него икад - вера у бесмртност и живот вечни. А то значи Васкрсли Христос и Његово Еванђеље....

[Баба]

Свакако одличан текст. 

 

Међутим и пре Христа и мимо Срба је било хероја који су презирали смрт.

 

Постоје људи који се не боје смрти, и који је презиру. А постоје људи који презиру и живот.

 

Да би човек презирао смрт, мислим да је потребно да прво  презре и овакав живот.

Само су кукавице они који се мире са оваквим животом, који није ништа друго до мука и јад.

Ма колико човек да се уљуљкује у мислима својим да његов живот и није тако лош и да још вреди зарад нечега живети ипак ако хоће бити искрен сам са собом човек мора признати да је живот срање.

 

Али мало ко од оних који то призна себи презире свој живот.

Код Срба сам пак видео, били они Хришћани или не, да у већини презиру живот.

 

И кад говоре о животу у Србији али и кад оду у земљу дембелију опет се презриво односе према животу.

 

Дакле није ништа у парама.

 

Срби се често спрдају са собом и са својим животом.

Мада немају висок проценат самоубистава, као у других европских народа. И то је занимљиво. Већи је проценат самоубица тамо где су људи веровали у живот па се разочарали, него тамо где су одувек на живот гледали као на муку.

Пример су рецимо земље трећег света( у чији круг на жалост и ми полако доспевамо).

Ту се људи боре за живот али га добрим делом и презиру. Јер знају реалност животне муке.

 

 

У стара времена Хероји су приносили жртве богу, или боговима, јер су се само хероји који су се показали у разним биткама, сматрали достојним да се обрате божанству. А хероји су постајали само они који су претходно презрели свој живот и своју смрт.

[Дидим]

Добро али зашто је ђакон овако дефинисао Срба?

Као неког ко се радује смрти.

 

Не бих рекао да је дефинисао, ипак није сео па писао етнографски рад о Србима. То је био одговор непријатељу са којим није било даље расправе. Што би рекао Шешељ када су га питали да ли је могуће да се заиста толико радовао свом боравку у Хагу, рекао је, парафразирам, нисам луд да се тако нечем радујем, али шта да радим? Да клечим и молим за милост? Не пада ми на памет, смејао сам им се у лице и сваким својим чином сам им показивао да ме не могу сломити шта год ми радили, па макар ме и убили.

 

Овде је човек стављен пред избор, или ислам или смрт. У финалу серије Breaking Bad, Волтер се убеђује и моли да се поштеди живот његовог пријатеља, док тај пријатељ изазива убицу и пљује му у лице. Каже, оног момента када је уперио пиштољ у мене, решио је да ће да ме убије, сад нам само посматра реакције. Ђакон Авакум је исто тако могао са муслиманима да се погађа, да им говори о вредности суживота и греху убијања, али је вероватно исто тако видео да нема смисла, него им се одбрецнуо "Ви ћете мене, који верујем у живот вечни, да плашите смрћу?!" Могао им је рећи и "Плашите мечку решетом", али им је рекао, не "Ја сам Христов, радујем се смрти", него баш "Срб је Христов, радује се смрти" да им поручи да није једини.

 

И успео је у томе, његове речи су остале као инспирација херојства до данас, пример како су храбри (или луди) људи прихватили мученичку смрт и нада за тренутак смрти који свакога од нас чека, јер у том тренутку постоје само две ствари: самоћа и страх. Смрт је на различите начине страшна ономе који умире и ономе коме неко умире. Тај тренутак када јој "гледамо у очи" нешто је што нико не зна како изгледа, нити о томе размишља. Правимо планове шта ћемо сутра, а не размишљамо шта ћемо радити у тренутку када нам се преврћу кола или када преживљавамо срчани удар док лежимо у кревету и не можемо да се помакнемо. Извињавам се ако сам морбидан. Ђакон Авакум је оно рекао у тренутку када је смрт за њега постала извесност, као што је за нас одлазак у кревет вечерас и устајање ујутру за посао. И у том тренутку није очајавао, него се ухватио за једину спасоносну мисао, а коју је оставио нама. Не да са њоме срљамо у смрт, него да се пред њом не паралишемо од страха када је будемо видели да стоји пред нама.

 

То је бар моје виђење.

[Снежана]

Моје неко лично мишљење је, зато што смо  - граничари. Вечито између истока и запада, увек на опрезу са једним оком отвореним, увек на граници са смрти, навикнути смо просто на њу, ту је, дише нам за врат, а и дијагноза колективна када би нам се постављала била би гранични поремећај нације.

[зеленизуб]

Или још боље како неко може да се радује смрти?

 

Танатофилија.

 

[зеленизуб]

Добро, ето, да не убаталим баш о'ма Жељку тему 'вако недоумно, ал' ћу зато сад морати широко... Ја тај тв. слабије. Углавном филмич, ако је чему. И пре неки дан, оно кад је мало за'ладнило, нисам усп'о од почетка ал' Sir Anthony Hopkins... мислим се, таман, са' ће биде нешта слојевито, што но кажу к'о гибаница, дакле обећава, кад ето га Бред и Пита и ни мање ни више него глуми смрт. Шт', и о'ма ми све бива јасно, ај' баш реко да ме одриблају на танатофобија/танатофилија форицу што ту би и фабула, на крају и холивуцки happy ending и све то, ал' Sir Anthony Hopkins у тој причи медијски мангант што ми се сад чини и к'о добар шлагворт за наки цитат...
 

...
Egzistencijsko dokinuće medijska lizalica

... Neovisno o medicinskom, filozofskom, religijskom ili nekom drugom pristupu fenomenu smrti najsnažniji način njenog doživljavanja u našim suvremenim »modernim« i »postmodernim« društvima jest onaj medijski. Interpretacija smrti, nagnuće k smrti, eksploatacija smrti, distribucija virtualne smrti 7/24, drukanje za smrću, izvlačenje smrti iz konteksta smrti, usmrćivanje u nastavcima bez kraja i konca, tanatofilija zapravo, određuje dominantan sadržajni credo svih suvremenih medija »koji drže do sebe«. Ništa se danas ne prodaje bolje od smrti sâme niti išta tako dobro deblja lisnicu vlasnika medija nego kada se »priča« zapapri nekom viđenijom smrću. Nasilnom, nasilnijom, ako je ikako moguće. Dade se uvijek ići dalje u komparaciji. Medijski je to »citius, altius, fortius«.  http://www.hnd.hr/hr/novine/show/165/

Шта је citius, altius, fortius ('бем ли га), не'м појма, ал' ми звучи и ко нешта намазано чим се ови френдићи грудвају с отим.

[florenntina]

Ja ne razumem ovo (uvodni post) kao radovanje smrti u bukvalnom smislu reci kako izgleda na prvi pogled, kada se izvadi iz konteksta.

 

Naime, ovo se po meni odnosi na dostojanstvenog i hrabrog Srbina koji ce radije umreti nego prodati veru za veceru. To nikako ne znaci da ne voli i ne ceni zivot vec prosto da postoje svetinje koje su mu vaznije i od samog (fizickog) zivota a to je duhovni zivot i vera u Boga i ako mora da bira, on ce pre izabrati ovo drugo. Tako ja to nekako razumem...

[Православни Србин]

Па био је стављен пред избор или да прихвати ислам и одрекне се Христа и свога народа или да буде убијен. И наравно, свети ђакон Авакум радије бира смрт него да се одрекне своје Вере и народа. И радује се таквој смрти јер зна да таква смрт значи вечни живот. И тако он дефинише и свој народ. 

 

Дакле, овде није реч о љубави према смрти као таквој и презиру према животу (не знам одакле аутору теме таква помисао), овде је реч о љубави према Христу и према свом роду. Толико великој љубави да постоји спремност да се одкрене и свог земног живота само да се не одрекне Христа и свога српског имена. У суштини, избор светог ђакона Авакума се нимало не разликује од избора светога Цара Лазара. Исто јењ то у суштини: опредељење за Царство Небеско, косовски светолазаревски завет који представља суштину српског националног и духовног идентитета.

 

Стварно ме чуди да аутор ове теме то није знао и да је могао да помисли да Срби презиру живот а воле смрт као такву. 

[Православни Србин]

Свакако одличан текст. 

 

Међутим и пре Христа и мимо Срба је било хероја који су презирали смрт.

 

Постоје људи који се не боје смрти, и који је презиру. А постоје људи који презиру и живот.

 

Да би човек презирао смрт, мислим да је потребно да прво  презре и овакав живот.

Само су кукавице они који се мире са оваквим животом, који није ништа друго до мука и јад.

Ма колико човек да се уљуљкује у мислима својим да његов живот и није тако лош и да још вреди зарад нечега живети ипак ако хоће бити искрен сам са собом човек мора признати да је живот срање.

 

Али мало ко од оних који то призна себи презире свој живот.

Код Срба сам пак видео, били они Хришћани или не, да у већини презиру живот.

 

И кад говоре о животу у Србији али и кад оду у земљу дембелију опет се презриво односе према животу.

 

Дакле није ништа у парама.

 

Срби се често спрдају са собом и са својим животом.

Мада немају висок проценат самоубистава, као у других европских народа. И то је занимљиво. Већи је проценат самоубица тамо где су људи веровали у живот па се разочарали, него тамо где су одувек на живот гледали као на муку.

Пример су рецимо земље трећег света( у чији круг на жалост и ми полако доспевамо).

Ту се људи боре за живот али га добрим делом и презиру. Јер знају реалност животне муке.

 

 

У стара времена Хероји су приносили жртве богу, или боговима, јер су се само хероји који су се показали у разним биткама, сматрали достојним да се обрате божанству. А хероји су постајали само они који су претходно презрели свој живот и своју смрт.

И ја живим у овом народу, па нисам приметио тај презир према животу о ком ти причаш. Напротив, моји дедови имали су велику љубав према животу и желели су да живе, никада се нису мирили са смрћу. И многи други из краја где сам рођен исто тако. Ти стари људи Срби, волели су живот, али увек су знали за границу. Знали су да постоје светиње за које треба жртвовати и свој живот.  Зато прадедови, иако пуни живота, одлазе у балканске ратове, одакле се нису вратили. Отишли су у смрт, али не зато што презиру живот, већ зато што знају да је вредно жртвовати се за своју Отаџбину и свој народ, своје ближње.

 

А ово што ти описујеш, постоји код западњака. Они, рецимо, воле подвиг само ради подвиг, воле ту неку херојску смрт ради ње саме. Рецимо, СС-овци су себе називали ,,женицима смрти". Многи крсташки војници отишли су у те ратове не да би се борили за веру већ да би херојски погинули и стекли славу.  Није чудо што су крсташи, витешки редови запада касније били узор нацистима и фашистима. То је дијаметрално супротно српским ратницима и војницима који су у рат одлазили не да би стекли славу, већ да из љубави према свом народу. Зато је на западу велики број самоубистава јер постоји презир према животу код њих.

 

Можда данас под утицајем запада и западне филозофије постоје међу Србима људи који тако размишљају, али то дефинитивно нема никакве везе са српском историјом и смислом жртве светога ђакона Авакума и других српских мученика и новомученика.

[Џуманџи]

Da ne ponavljam sto je Didim odgovorio, neg' da skrenem s' teme :

Само су кукавице они који се мире са оваквим животом, који није ништа друго до мука и јад.

ако хоће бити искрен сам са собом човек мора признати да је живот срање.

Срби се често спрдају са собом и са својим животом.

Uopste se ne slazem, kukavicno je prezreti zivot iz licne nemoci (da nesto uradis s' njim). To ti je kao da dobijes kompjuter bez OS i onda da se zalis kako je taj poklon (komp) patetican i nepotreban, cak i teret jer i ti moras uloziti svoje vreme i kintu (a i prostor u svom domu) u njega da bi radio. A Srbi se sprdaju sa sobom, to stoji. Al' zato sto ne kapiraju koliki su potencijal.

[Svetlost svetu]

Христ је живот, победитељ смрти. Жељко каже да је због напрорног живота, јада и беде некада дража смрт но живот.  Да је тако сви би у време Турака променили веру и ишли другим, "лакшим" путем... Има ту нечег другог... Мислим да одговор не лежи у рационалном одговру већу у осећајима и промислим душе. Није то ни инат, ни гордост, то је осећај да ће све бити у реду...

Како што каже Десанка Максимовић

 

"Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа."