Напади панике и анксиозности

[LISA]

Bobby McFerrin - Don't Worry Be Happy

 

[LISA]

Smiren covek za krace vreme prelazi vece udaljenosti.

[JESSY]

Помаже Бог…пре свега да скупим нешто мало снаге да се сконцентришем и да кажем да ми је драго да сам пронашао овај сајт…не знам како да почнем…имам потребу да све испричам..да напоменем да сам особа која нема умерености у било којој сфери живота..увек када нешто почнем да радим морам да простудирам до краја и како видим увек то и оставим..и тако почео сам много да читам духовне књиге и слушао безброј православних беседа..и у једном тренутку сам одлучио то је то бићу монах..међутим студент сам и рекао сам у себи “ма само да пројурим кроз ових неколико година“али сам хтео за тај период да се спремам овде у свету..како то бива са мном водио сам се мишљу “само постоји ово и ништа друго што је у свету“..и тако поставио сам себи као обавезу велико молитвено правило и још на то непрестану молитву или да назовем погрешан приступ молитви..наиме усадио сам себи морам да се клоним свега у свету и само да се молим и ништа више..и тако ја у прелесном стању…једна недеља пролази,друга,трећа…и приметим одједном да не могу да дишем за време молитве..онај осећај као да хоћеш дубоко да удахнеш а не можеш и почела је глава да ме боли али не класичан бол..да напоменем никада нисам имао проблема са боловима у глави али сада имам осећај као да ми је глава пуна нечег тешког,и непрестани страх и то баш јак тј узнемиреност непрестана..унапред да се извиним што овако мало неповезано причам..када сам то приметио на почетку мислио сам да није то ништа и да ће проћи..међутим стање се све више погоршавало..и у једном тренутку сам одлучио да се вратим како сам пре живео мислећи да ће узнемиреност престати али сада је још горе…сада сам се још више уплашио јер не могу да се ни на шта…имам осећај да сам заборавио све…успорен сам у сваком смислу..као да не могу ништа да радим…и имам осећај да све што почнем да радим јако присиљавам себе на то..и да да напоменем да сам се дуго водио мишљу када почнем неку активност “ма шта радиш то то је пролазно научи се да будеш без ичега“ тј. не могу да се удубим зато што стално мислим а шта ћу радити када то завршим…и што је најгоре што мислим да ово никада неће проћи да ћу овако целог живота..а ја само хоћу да будем нормалан и да не мислим како ћу да мислим..мислим да сам и заборавио да како да мислим од непрестаног понављања речи у молитви…и брине ме што сада чим чујем нешто што има везе са Богом ја се одмах сетим тешког стања у току молитве и у истом моменту се јако узнемирим као да ћу инфаркт да добијем..ево сада моје стање које ме јако брине:када читам нешто ја мислим да ли ћу моћи да се фокусирам,мислим како ћу да дишем…и лупам главу сваки дан се питам како да се вратим у нормалу..а не могу сам…и много пута ми дође мисао на самоубитсво јер не могу више да мислим…изгубио сам осећаје све…заборавио сам како изгледа када ти је досадно,када си срећан,када нешто жељно ишчекујеш…опростите још једном ако сам нешто изоставио и молим вас ако знате шта се ово догађа са мном…

[JESSY]

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА

 

Бог помого, брате

 

Иако би ово твоје питање требало да буде намењено превасходно једном искусном духовнику, стање у коме си се нашао има и своје психолошке одлике.

 

Покушаћу, пазећи да не пређем границе психологије и зађем у област духовног ( а у делу где зађем у духовно да наведем светоотачке ставове на основу којих сам то написала, јер то не смем „од себе“ да пишем) да кажем неколико речи о томе шта мислим да ти се догађа и шта можеш учинити даље да изађеш из овог стања душе.

 

Најпре, оно што је добро и што указује да си, упркос тежини и узнемирености која те притиска,  већ на добром путу тј. да ниси запао у јако тешко стање (у психолошком и духовном смислу) је то што си смогао снаге да ово писмо напишеш, да се потрудиш да формулишеш своје мисли иако ти оне лете и затражиш подршку и усмерење како да се из тог стања полако уз Божију помоћ ишчупаш.

То је добра вест, и имај то на уму све време – већ си кренуо добрим путем. 

 

Наш прота Душан ће имати вероватно још нешто као свештеник да ти напише, а ја ћу изнети оно што као психолог и православна хришћанка сматрам да ти се догодило.

 

Мислим да је стање у које си упао може бити узроковано двема стварима (највероватније су обе у питању):

[JESSY]

1. неправилном приступу Исусовој молитви за почетника у вери:

– покушавању да се одмах досегну велике висине или дубине у молитви , силаску ума у срце, умносрдачној молитви, тежњи да се молимо непрестано.

 

Ово јесте неправилно само из тог разлога што то покушава да чини неко ко је почетник , не само у молитви већ и у борби са страстима, почетник у вери, млад човек који је још увек јако привезан за овај свет, а ко само има лепу, искрену и велику жељу да му живот има смисао, међутим нема довољног опитног духовног искуства, нити духовно руковођење од стране некога ко то духовно опитно искуство има.

 

Свима нам је дато да треба да тежимо да се „молимо непрестано“ , међутим, то је нешто што се осваја читавог живота, заправо реч „освојити“ можда и није у потпуности исправна – заправо се тај дар добија само онда када га Бог нама да видевши наш истрајан труд. Дакле, то није искључиви нити аутоматски резултат наше самосталне жеље и искључиво нашег труда.

 

Најважније је да се ми смиримо пред том чињеницом да се таква молитва стиче тек на дуге стазе, без прескакања одређених духовних степеника а уз истрајан труд  се очистимо од греха (да се трудимо да препознамо грех, да се што чешће исповедамо и трудимо да грех не поновимо, а ако га поновимо – да не очајавамо већ да га опет исповедимо и тако успут полако полако учимо смиреном прихватању своје немоћи)

 

Прихватање сопствене немоћи је неопходно у духовном животу –   не на неуротичан начин у смислу комплекса инфериорности или комплекса мање вредности, већ здравог хришћанског разумевања и проживљавања да ми без Божије помоћи не можемо заиста баш ништа а да то што се нама чини да можемо да постигнемо сами, да су и те способности заправо од Бога нам дате).

[JESSY]

2.у психолошком смислу узрок овом стању може да се крије у нечему што се у психологији назива нарцизам.

 

Нарцизам  у смислу потајне жеље (или, код неких људи, већ утврђеног уверења) која пребива у нама да смо ми на неки начин посебни, да се разликујемо од других људи у неком смислу, да ми можемо остварити велика и изузетна дела, да нас не задовољава нешто мало и скромно, већ само нешто велико и значајно што ће потврдити нашу изузетност. Осећамо у себи велику жељу да брзо освајамо неке велике, за већину других људи, непознате и недостижне духовне пределе.

 

Нисмо мотивисани да радимо нешто што мора да се „крцка“ по мало на дуг период времена, нешто што тражи често монотони и досадни труд, већ нас једино мотивише када мислимо да одмах или што пре освојимо нешто јако велико. (такав је идеал младих и у погледу материјалних добара: одмах сада и много, без великог напора, а није важно како и којим средствима)

 

У хришћанском живљењу нисмо мотивисани да једноставно на више месеци или година одржимо једно мало молитвено правилце , али да га одржимо свакога дана и не одступамо од њега , већ смо уместо тога јако жељни да се напнемо из све снаге и да за кратко време освојимо умносрдачну непрестану молитву и духовне дубине.

 

То је све сушти нарцизам само умотан у хришћанску обланду код нас који смо верујући хришћани.

 

Он се карактерише управо у тој тежњи ка претеривању, ка сада и одмах, ка тој претераној жељи за освајањем нечег великог , што ће повратно да нам да осећање да смо ми на неки начин посебни, изузетни, значајни, да нисмо „обични“.

Нарцизам (Свети Оци су различите аспекте нарцизма називали самољубљем, гордошћу и таштином) у мањој или већој мери имамо сви ми који дишемо на овој земљи.

 

Нарцизам је , стога, често код почетника у вери који покушава да се научи Исусовој молитви она трула даска на дрвеном мосту духовног живота кроз коју пропаднемо у стање узнемирености, очајања, страхова, анксиозности, нервне растројености, мисаоне разбијености…

Ђаво је управо на томе „пао“ и стога има јако добро „лично“ искуство како да нас насанка на исту судбину.

 

Посебно оне хришћане који су почетници у вери а жељни опитног духовног искуства и освајања високих духовних предела.

 

Да искористим прилику да поновим да од нарцизма патимо сви, ништа ту код тебе није нешто изузетно нити је ово што се теби догодило нешто потпуно ново што се никоме никада није догодило раније. Чак напротив, доста је учестало и ти си обична особа као и маса људи којима се исто догодило.

 

Ако те је ова горња реченица , уместо осећаја олакшања, некако мало непријатно жацнула (у смислу схватања да си сасвим сасвим обичан и ни на који начин изузетан у смислу онога што ти се догађа)- онда поуздано можеш закључити да у позадини тог непријатног осећања и нелагодности стоји нарцизам.

 

Тако га и ја препознајем код себе, брате,  и знам да то уопште није пријатно.

[JESSY]

3. Недостатак самопоуздања и неправилни покушаји да се тог доживљаја несигурности и несамопоуздања решимо

Ова тема је блиско повезана са нарцизмом, представља његов дериват, јер нарцизам у својој појавности са једне стране даје тај комплекс инфериорности, а на другој страни даје илузију величине (хришћански речено таштину и гордост).

 

Млади (и не само млади!) људи се често осећају несигурно тј. пате од недостатка самопоуздања.

 

Ми хришћани знамо да треба да негујемо самопоуздање које ће заправо бити Богопоуздање, а не поуздање у наше личне спобности.  Треба да смо потпуно свесни које је наше место спрам Бога, које је наше место у поретку ствари, да се не преузносимо нити да се неуротички потцењујемо.

 

Трудећи се да будемо сасвим обични, скрушени духом (схватајући да сами без Бога не можемо баш ништа) , уз истовремено схватање да је Господ тај који је СВЕ-моћан, СВЕ-држитељ, и да ако смо са Богом да нам нико ништа не може јер нас Бог чува (а не неке наше способности!), да смо свесни, да смо ми буквално и само оруђе у рукама Божијим – тада ћемо успевати да се, опет уз Божију помоћ, решавамо тог непријатног осећања несигурности и недостатка самопоуздања, недовољне вере у сопствене способности, и стицаћемо право смирење, а умањивати наш нарцизам.

 

Приближавати се Богу значи кајати се и трудити се да морално живимо, да се заиста боримо са страстима, да се не трудимо да жонглирамо живећи једном ногом у овом свету а једном ногом у Цркви (мислим на повлађивање својим страстима а не обавезно и на стварно повлачење из света) , и да исправно верујемо – да знамо Ко је Бог у којег кажемо да верујемо, зашто нисмо рецимо римокатолици или старокалендарци, како тачно гласи учење Цркве.

 

Смиреност, скрушеност духа, потпуно и неопозиво одустајање од храњења своје умишљене посебности (нарцизма), моралан живот по учењу Цркве (а не само оно „нисам никог убио, нисам ништа украо“ и „важно је само да сам у души добар човек“ него мислим на стварно уздржање од блуда, на дуготрајно и у послушности рађење досадних свакодневних послова у кући и на факултету, на упорно одржавање малог молитвеног правила на више година… итд) и исправна вера у Христа – то су оне чврсте даске на мосту духовног живота.

 

Такође, важно је да пронађемо сталног исповедника –   притом, не морамо тежити да нађемо неког „изузетног“ духовника (то опет нарцизам из нас проговара), већ је довољно наћи свештеника који има времена да те прими да се код њега ритмично , рецимо једном месечно, темељно исповедаш и кајеш за своје грехове и страсти. Ако те нешто посаветује, провери да ли је то у складу са светоотачким учењем.

 

Трудити се да водимо један крајње обичан, повучен, тих, миран и скроман живот.

 

Без свих ових горе побројаних ствари ће свако од нас да пропадне тежећи да се брзо научи умносрдачној молитви.

[JESSY]

Који су твоји следећи кораци?

 

Имај у виду да је сада твоја психа тренутно врло лабилна, «полупропустљива» за различите утицаје и мисаоне нападе, лако те је сада узнемирити, расејати, растројити.

Оно што можеш да урадиш је:

 

1) да одсецаш сваку мисао која ти говори да нећеш моћи да дишеш, да нећеш успети ово или оно, да нећеш никад моћи да се фокусираш, или да никад више нећеш бити мање напет а више животно радостан. Једноставно одсецај те мисли, реци себи да је сад твоја душа повређена и да те зато јаче нападају те мисли и да ће то проћи као што пролази акутни ларингитис када човек остане без гласа и јављају му се мисли да ће тако бити заувек.

 2) да одеш што пре на исповест, да исповедиш ово што ти се догодило и стања која ти се последично дешавају. Већ то ће те ти мало олакшати терет тешког психичког проживљавања.

 

3) да се упишеш бар на месец дана на неки групни спорт (нпр. са друштвом које иде на фудбал да одеш и ти, или да упишеш неку борилачку вештину) – ово је важно да урадиш што пре, већ колико сутра, јер ће те физичка активност међу људима у спољњем свету најбрже одвратити од преокупираношћу мислима. Битно је да је групни спорт, да укључује интеракцију са људима.

 

4) како ти се стање буде побољшавало, тако ће бити време да се све више враћаш својим обавезама – да учиш, завршаваш студије (наш прота Душан на ово додаје да је неопходно за хришћанина да се посвети раду, својим садашњим обавезама, јер и у монашком и световном животу добро је имати струку и на тај начин допринети будућој заједници – било да је то монашка, било брачна. Хришћански живот подразумева не само молитву већ и рад.)

Ако видиш да се и после неколико недеља (више од 6 недеља од како су твоји проблеми почели) твоје стање не побољшава, и ако се погоршава, јави се да видимо где да те упутимо да потражимо стручну помоћ – у духовном или психолошком смислу.

Нека би Господ дао да ти ово искуство и тешкоћа кроз коју пролазиш буде на корист у даљем хришћанском узрастању. На добром си путу и само напред.

 

Свако добро,

 

Уредник сајта Има наде

http://www.imanade.org/tesko-stanje-uznemirenosti-pitanje-psihologu/

[JESSY]

Imala sam 19 godina kada sam prvi put doživela panični napad. Mada, tada nisam znala šta me je snašlo. Počelo je sve sa nekim čudnim telesnim simptomima. Nikom nisam mogla da se požalim šta mi je, jer sam znala da je u pitanju „psiha“, a od svega toga sam bežala jer se odmah javljala misao da ću da poludim. Porodica ništa nije znala. Jedino sam se požalila partneru, koji me je tada zaista razumeo. Od tih telesnih simptoma, ja nisam mogla ni da spavam, niti normalno da funkcionišem. Jedino me je smirivao razgovor sa momkom ali i to me je držalo jako kratko s obzirom da je neizvodljivo da sa nekim, u tim godinama provodim svaki dan, ceo dan.

Bilo je izuzetno mučno. Stalno osećati taj strah, a prikrivati ga od porodice. Svakodnevno se moliti bogu da se probudim jedno jutro bez tog mučenja. Budilo me je noću, preplavljujuće. Kada sam videla da ne prolazi jer je to tako trajalo par meseci, razgovarala sam sa roditeljima. Zajedno smo doneli odluku da bi trebala da idem kod psihijatra. Dok sam ranije bežala od toga, tada mi je laknulo, jer sam želela da se sve to završi i da budem dobro. Odlaženje lekarima nije imalo nekakvog efekta jer je svaki od njih pričao neku svoju priču, a između ostalog da to nije ništa. Sama sam sebi postavljala pitanja kako je moguće da to nije ništa kad mi ne da mira, kad ne mogu da živim kao svaka normalna osoba od 19 godina. Krenula sam na fakultet, treba da upoznajem neko novo društvo, a ja ne znam ni sama šta ću sa sobom. I tako, sticajem okolnosti završim kod psihologa u jednom domu zdravlja. Radila sam testove i posle desetak dana sam došla da mi saopšte rezultate. Rečeno mi je da se na tim testovima pokazala anksioznost. Psiholog me je odmah poslao kod psihijatra, a sa vrata sam odmah dobila lekove. I pila sam ja to, i bilo mi je bolje. Kada je prošao neki vremenski period, terapija mi je ukinuta, ja sam opet bila malo dobro; međutim, ponovo kreću neke nove telesne senzacije, opsesivne misli i slično. Pa me ponovo vrate na lekove. Pa opet budem bolje i tako u krug.

[JESSY]

Sve dok nisam upoznala svog pravog i jedinog psihologa. Ubrzo sam i prvi put došla kod nje. Od tada sve je počelo sa menja. Prvi put sam tada saznala šta je anksioznost. Prvi put sam se suočila sa „neprijateljem“. Znala sam o njemu nešto. Imala sam informacije. Ništa to nije prestalo tog momenta, ali bilo je mnogo lakše. Do tada mi se u glavi samo motalo, čuveno pitanje „ŠTA AKO?“ , od tada je zamenjeno sa pitanjem „PA ŠTA AKO?“. Odmah se oseti lakoća, pri samom izgovoru. Svake nedelje po sat vremena provedenih sa njom, podizalo me je iz „mrtvih“. Počela sam da upoznajem sebe, svoje strahove, odakle oni potiču, kako da ih prigrlim, a ne da ih se plašim. Možda zvuči suludo, ali što god više sam se ja opirala to mi je bilo gore. Onog momenta kada sam prihvatila sve to, iako je jako neprijatno, moje stanje je znatno počelo da se popravlja. Opsesivne misli sam izazivala sama, samo da bih shvatila da mi ne mogu ništa jer su to samo misli i ništa više. Patnja sa vrtoglavicama, ubrzanim radom srca, mučninom, jako teškim varenjem hrane itd. znatno se smanjila. Sada imam 25 godina i jedno značajno životno iskustvo iza sebe. Ti strahovi nisu nestali, meni i sada ponekada srce ubrzano radi, vrti mi se u glavi, prođe neka opsesivna misao, ali sve to sada posmatram iz drugog ugla. NE PLAŠIM SE VIŠE TOGA.

[JESSY]

Imala sam jedan užasan panični napad, pre dve godine. Sećam se kao da je bilo juče. Želela bih da baš taj napad malo opišem:

Sedela sam sa rodbinom do ranih jutarnjih sati. Pre nego što ću krenuti na spavanje, osetim da mi srce ubrzano radi. Kažem sestri, koja je inače lekar, da vidi koliki su mi otkucaji. Znam da su veliki. Ne mogu da se smirim. Ona nešto govori, a ja čujem samo reči „oko sto“. I nije to najgore pomislim. Posle toga ide 110, pa 120… Ja ništa ne vidim i ne čujem sem srca i majice na meni koja bukvalno igra. Idem da se umijem. Ne, ne pomaže ni to. Nemam više mira da sedim. Ustajem, šetam. Samo čekam momenat kada ću da se srušim. Pomišljam, samo bilo šta da se desi, da to mučenje i ta patnja prestane. Ali od toga nema ništa. Biva mi sve gore i gore… Pokušavam da legnem. Tada kreću nesnosne vrtoglavice. Opet ustajem. Šetam, srce i dalje tako jako lupa… Ja počinjem da se tresem. Adrenalin radi svoje. Dva sata sam provela u tom bunilu. Srce je lupalo, lupalo i lupalo. Užasno. Kao da hoće da iskoči iz mene. A nema kuda. Posle nekog vremena, smirilo se. Verovatno sam uvidela da mi ne može ništa, na nekom nesvesnom nivou. I smirila sam se, koliko je to u tom trenutku bilo moguće. Nakon toga sledilo je samo osluškivanje, kad će ponovo tako jako da zaigra. Grozno! I desilo se opet, samo ne tog intenziteta i ne sa tolikim strahom kao tada. Izmerim pritisak i vidim i otkucaje koji su i dan danas nekada preko sto, konstatujem. Na momenat bude neprijatno, ali ubrzo zaboravim na to. To je samo jedan od, slobodno mogu reći, milion napada koje sam imala. Ali nauči čovek, da su i takve stvari na neki način deo njega samog. I prihvati ih sa sobom u celosti, koliko god bile neprijatne, grozne, preplavljujuće.

[JESSY]

Još bih želela da naglasim par stvari. Drugarice su odlazile od mene sa porukom da sam luda i da im ne trebam. To je grozno za osobu koja treba da upozna nove ljude, nesigurna u samu sebe, a odbacuju je njeni dotadašnji prijatelji. Ipak nije sve tako crno, bar ne iz ovog ugla sada. Ko je bio tu – bio je i hvala im na tome. Veoma značajnu podršku sam imala od porodice i partnera. Ono čega sam bila svesna je to da oni ne mogu da me razumeju u potpunosti, jer nemaju ništa slično u iskustvu i ne mogu da shvate moj strah da ću da se onesvestim, a u suštini mi nije ništa. Ali koliko je bilo u njihovoj moći – pomagali su mi.

Ipak, mislim da je moje poboljšanje usledilo samo zahvaljujući mom psihologu. Njeno prihvatanje mene u celosti sa svim manama i vrlinama pomoglo je i meni da prihvatim samu sebe, što je u tim sitaucijama jako bitno. Njeno zalaganje i razumevanje je neprocenjivo. Ona je osoba na koju sam uvek mogla da računam, a mislim da mogu i dan danas. I biću joj od srca zahvalna do kraja života.

Zato, iz ove pozicije, savetujem svima vama koji imate ovakav ili sličan problem, obratite se stručnom licu. Razbijajte predrasude da kod psihologa idu samo osobe koje su „lude“ (ne volim da koristim ovaj termin, ali kod nas u narodu je on tako prihvaćen). Razgovarajte sa njima, oni su ipak stručni, a pre svega divni ljudi, koji će vam pružiti podršku, koliko god je u njihovoj moći. Nećete više sve gledati tako crno, Život koji ste potisnuli i živeli pre samog problema, neće se vratiti. Ne očajavajte, zato što vas čeka nešto sasvim drugo. Jedno jako značajno, životno iskustvo, koje će vas promeniti iz korena. Rad na sebi je neprocenljiv. Do toga verovatno ne biste došli sami i bez problema. Prihvatite sebe takvi kakvi jeste, ne krivite se, ne kinjite sami sebe. Niste sami u svemu tome. Sa tim može da se živi, u početku je jako teško, ali kasnije sve dobija drugi smisao.

I počnite da živite sada i ovde. Moć sadašnjeg trenutka je neprocenjiva!

 

http://www.psihoverzum.com/panicni-napad-od-bezanja-do-prihvatanja/

[emilija]

izabrati dobrog terapeuta je najvaznije, evo zasto, ovo je izvanredan tekst:

 

 

http://www.prijateljboziji.com/_Lek-protiv-krivice/30056.html

[Arsenija]

Obrisala sam post .

Bog zna . :bendoff:

[Данче*]

Напади панике, анксиозности, бриге за децу (питање психологу)

Да ли мислите да напади панике могу имати и елементе спољашњих демонских напада, или да се ради само о психичком поремећају услед анксиозности?

Да ли мислите да сам доживљај паничног напада и свих пратећих ефеката који су често непоновљиви, често чак „лукави“, па тако увек изнова успевају да изненаде, може произвести искључиво наша психа?

Поменула бих да је недавно отац Арсеније из манастира Острог, говорећи на ову тему, истакао да се ради о спољашњим демонским нападима на оне људе којима су страхови слаба тачка.

Како објашњавате све већу учесталост ових проблема код људи, који често не умеју да препознају о чему је реч?

Молим Вас савет за младе мајке са више деце које су почеле да имају овакве проблеме.

 

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА

Помаже Бог,

Питање је постављено прилично уопштено, а тешко је одговорити на њега начелно без детаљнијег увида у то како се тај проблем манифестује, конкретно код Вас:

– које мисли или ситуације вам стварају анксиозност,

– има ли неких ситуација када су напади панике слабо изражени или их нема уопште,

– да ли сте и пре деце имали таквих тенденција у ситуацијама повећаног стреса, нпр. ако сте студирали, да ли Вас је у испитном року хватала паралишућа анксиозност, или је било неких других ситуација где Вам је било неопходно да попијете нешто за умирење.

 

Начелно могу да кажем да су новопечене мајке, са малим бебама и више мале деце (са малом разликом у годинама између њих), под великим стресом услед премора, исцрпљеношћу организма, немогућности да у дужем периоду времена имају током ноћи непрекинут и довољно дуг сан, бриге да ли све добро раде, да ли дете добро једе, да ли му нешто фали..

 

У тако стресној ситуацији (која, за разлику од испитних рокова на факултету, траје далеко дуже од пар недеља), најкрхкији делови наше психе, наше психичке слабе тачке (за некога је та слаба тачка склоност ка паници, анксиозности, или пак ка депресивности, меланхолији) дођу до изражаја.

Такође, напади панике у неким случајевима могу бити демонски напади, али не нужно.

Кажем, тешко је начелно говорити о одређеном психичком проблему јер не постоје стриктни и за свакога важећи одговори када је у питању душа, слично као и у духовним питањима – рецимо, иста невоља (нпр. нека телесна болест) је некоме дата као казна за грех, некоме да би се још више очистио и ослободио привезаности за овосветско, некоме да би се показала милост Божија на њему.

 

Слично је тако и са анксиозношћу и нападима панике.

 

Но, без обзира шта може бити узрок и разлог јављања ових стања код Вас (мада је важно и о томе промислити и , ако је то Богу угодно, утврдити), неколико ствари ипак могу бити од помоћи:

 

1. Свест о томе да је наше дете нама дато од Бога и да је оно у том смислу превасходно Божије па тек онда наше.

Бог је нама дете такорећи „позајмио“ на неко време да га ми одгојимо и васпитамо да ходи Његовим путем, тако да је примарно за нас да учестало позивамо Господа да нам у том задатку помогне: „Господе, Ти си нам подарио ову нашу бебу, сина, ћерку – помози нам да на време видимо шта му је потребно и да ли је болестан. Ти сам га чувај јер је Твој. Ми без тебе не можемо својим моћима пуно учинити и разумети и на време реаговати.“

 

2. Повезано са овим под један, свест о томе да нисмо супермени па да можемо све исправно и ефикасно урадити што се неге и васпитања деце тиче ослањајући се искључиво на сопствене снаге, информисаност из књига и сајтова о родитељству, памет, спретност, аналитичност, итд.

Господ нас преко деце и учи (оне од нас који нису раније научили исту лекцију) да ми без Бога не можемо чинити ништа крупно како ваља. И оне ситније и лакше подухвате не бисмо могли успешно урадити да нам Он то није дао, иако се нама чини да смо ми то искључиво све сами својим снагама урадили. Зато смо сад у овој ситуацији у којој смо.

Прота Душан овде додаје речи нашег Светог Јустина Ћелијског: „Твоје је да верујеш, да непоколебљиво верујеш да те Господ неће оставити ни у каквим мукама и тешкоћама, ако ти само вапиш ка Њему и очекујеш његову помоћ; да не малакшеш када се нечисти дуси врзмају око тебе, хоће да улове душу твоју и увуку те у безнађе, очајање…“

 

3. Практичан савет – уколико сте у финансијској могућности, ангажујте особу да Вам помогне – или у томе што ће Вам на пар сати причувати дете (да Ви можете да се одморите, или на миру истуширате, или одете напоље да обавите нешто, или у шетњу без дечијих колица) или да уместо Вас обави неке кућне послове.

Можда на овај начин нећете у својим очима (нити у очима Ваше мајке или свекрве) изгледати као суперхерој већ више као нека килавија верзија жене и мајке, али ћете бити мање под стресом, мање анксиозни па ће Ваш организам имати више снаге да се бори са изазовима. За дететово психичко здравље је примарно да му мајка буде што мање под стресом, и у односу на тај циљ треба управљати остале ствари у свом животу, а не у правцу гајења нереалне слике о својој способности и моћима.

А и нама ће та принуђеност на туђу помоћ да бисмо нормално функционисали бити на духовну корист – за сузбијање илузије о сопственој свемоћи.

Анксиозне особе врло често страдају од једне страсти која садржи два кључна елемента: превисоких очекивања да нешто постигну и ураде ослањајући се искључиво на сопствене снаге, моћи и способности.

Верујуће а анксиозне особе често само споља на речима говоре да се на Бога ослањају и да без Њега не могу ништа чинити („Богу хвала“, „уз Божију помоћ сам урадила“, „како Бог да“ итд.) али изнутра се, ако су искрене да макар себи признају, заправо ослањају искључиво на себе. Такво животно уверење о нужности ослањања искључиво на себе је могуће да је формирано још у детињству, услед изостанка адекватне подршке од родитеља за оно кроз шта сте као дете пролазили или узроковано неком другом ситуацијом.

 

Наш прота Душан мој одговор Вама допуњава следећим речима у вези са демонским нападима:

„Као што вода у свом надирању тражи ма и најмању пукотину у камену, раселину у земљи, тако и зли дуси траже сваку за њих повољну прилику да уђу у „празан простор“, тамо где је ослабила или престала вера, поверење у Божју заштиту, малаксалост духа… Баш они у многим случајевима стварају панику, измичући тиме ослонац који човек треба да има у Богу.

Паника је завладала међу Христовим апостолима кад су доживели олују на језеру, а Христос је спавао. Кад је Христос утишао буру и зауставио ветар, рекао је ученицима: „Како сте тако страшљиви? Како немате вјере“ (Марко 4, 35-41)

Паника је ухватила апостола Петра, када је покушао да иде по води, као и Христос, али се уплашио и почео да тоне. Христос га вади из воде и говори: „Маловјерни, зашто посумња“ (Матеј 14, 22- 34).

У паници је била Марта, када је помислила да сама неће моћи да спреми вечеру за госте, јер је Марија „седела код ногу Исусових и слушала“. И њој Христос говори о важности избора у животу. (Лука 10, 38-42)

Има доста библијских примера панике (исцељење месечара (Марко 9, 14-29), брига апостола како нахранити народ (Јован 6, 1-15). Сви случајеви страха и панике решавају се искључиво вером, поверењем у Бога, непоколебљивом вером.

„Нема човека кога би сатана оставио на миру. Он је немилосрдан и мрзи човека, па се зато не лењи да свакога напада. Само што не напада на све подједнаком силом“, поучава нас Свети Макарије Велики.“

У вези са рађањем деце и Божијом заштитом под којом се налазе родитељи који испуњавају Његову Заповест о рађању:

„Ми рађањем настављамо Божје дело стварања света, испуњавамо његову заповест: Рађајте се и множите се… Нерађањем ми се супротстављамо Божјем промислу о овој земљи и свему у њој створеном. И зато, пошто је рађање и васпитање деце Божја заповест, Бог нарочито штити породицу у целини, као и оца, мајку и дете појединачно. У васпитању деце мора постојати посебна храброст код родитеља, јер они у том делу стоје под непосредном Божјом заштитом. Разуме се, ако су они те заштите свесни и ако ту заштиту паметно користе.“

 

Са надом да ће Вам и овако начелан одговор користити и да ћете узети од тога оно што Вам има смисла а одбацити оно што није применљиво на Вашу конкретну ситуацију,

 

Свако Вам добро од Господа желим,

Уредник сајта „Има наде“

Извор:http://www.imanade.org/napadi-panike-anksioznosti-brige-za-decu-pitanje-psihologu/