Korisnicima psihijatrijskih usluga nedostaje ljubav a mi svedočimo Onoga Koji Ljubav Jeste

[Danijela]

Pobedio sam autostigmu

 

Govoreći o lečenju i stigmi koja ga prati dugi niz godina, Dragan Jugović je pre četiri godine prvi javno istupio u ime psihijatrijskih pacijenata. Takođe, osnivač je i prvi predsednik Udruženja korisnika psihijatrijskih usluga "Duša"

 

 

Kao psihijatrijski pacijent lečen sam od svoje 18. godine, sada imam 51, što znači da sam lečen 33 godine. Od toga, 15 godina proveo sam kao pacijent u bolnici u Palmotićevoj, a 18 godina u bolnici "Laza Lazarević". Moja lična iskustva, s jedne strane su iskustva stradanja i mučenja, a s druge strane, neka lepa iskustva koja sam doživeo tokom lečenja, jer postoje i lepa iskustva, dobri ljudi i dobri lekari.

Više od 20 puta, nisam brojao, hospitalizovan sam na zatvorenim odeljenjima u psihijatrijskim bolnicama i preko 30 puta u dnevnim bolnicama. Ružna iskustva potiču samo sa lečenja na zatvorenim odeljenjima, a sva moja lepa iskustva potiču iz dnevnih bolnica. Šta sam tamo doživeo? Kao prvo, dok sam na zatvorenom odeljenju bolnice, na šta se svodi moj dnevni ritam 24 sata? Ili ću da ležim u krevetu, ili ću da šetam po hodniku od kraja do kraja zida, ili da sedim u trpezariji, da udišem duvanski dim a nisam pušač, jer nema mesta za nepušače. I to je celokupan moj sadržaj na zatvorenom odeljenju. Zatim, fizička i hemijska sedacija. Prvo o fizičkoj: svaki put, a to sam čuo da je praksa, pošto imam preko 100 kilograma, dakle svaki put na prijemu na bolničko lečenje mene vežu. U bilo koje doba dana da budem primljen, ja sam vezan do sutradan ujutro. Čuo sam da pacijenti koji imaju 60–70 kilograma ne budu vezani, a ja koji imam preko 100 kilograma uvek sam vezan, valjda je to praksa. Delujem im kao opasan za sebe i druge i tehničari me vežu iako ničim nisam provocirao lekara, sam sam se javio na lečenje, sam sam svojom voljom došao, nisam počinio nikakav delikt, došao sam da se lečim u ustanovu i oni mene vežu. Ja sam pitom čovek i nikad u životu nisam bio agresivan. Pitam "doktore, kada ću biti odvezan", on kaže "za sat vremena". I slaže me. Bio sam vezan do sutradan ujutro. Dva puta sam doživeo da budem vezan po tri dana, zamislite da vas neko veže na tri dana.

Postoji i hemijska sedacija. U našim velikim bolnicama se pre svega daje ogromna količina lekova. Možda je potrebna veća količina lekova kad sam ja baš u šubu, kad sam baš bolestan, ali ne toliko velika da ne znam za sebe, da ne znam gde se nalazim. Ja se zaista ne razumem u terapiju, ni u hemiju, ni u medicinu, ali znam šta znači biti bolestan, znam šta znači biti odbačen od društva, diskriminisan, stigmatizovan i znam šta znači biti maltretiran. I to maltretiran od tehničko-bolničkog osoblja. Doživeo sam kažnjavanje injekcijama, što su iskusili i mnogi drugi.

Higijenski uslovi su ispod svakog nivoa. U "Lazi" svi pacijenti imaju vaške. A kako bi i bilo drugačije kad se ćebad nikad ne peru. Peru se čaršavi i jastučnice, a ćebad nikad. Vaške žive s nama, one su naši sugrađani u "Lazi". Mogu li da pitam nešto: da li smo mi ljudi? Ako smo ljudi, onda imamo pravo na intimu. E sad, da li je normalno da bolnica "Laza Lazarević", i u Padinskoj Skeli i u gradskom delu, i u zatvorenom i u otvorenom odeljenju, na toaletima nema vrata i svako ko prođe može da vas vidi, može da vas gleda? Je li to normalno? Opravdanje je da pacijent iza zatvorenih vrata može da dobije napad i da učini nešto, ali to vas užasno ponižava kao čoveka. U Gornjoj Toponici, na jednom odeljenju su bili najgori pacijenti i tamo su ih šmrkom prali kad se unerede. U "Lazi" toga nema, ali ima na primer kolektivno kupanje. Na zatvorenom odeljenju dobijemo par minuta za kupanje dva puta mesečno. I da pitam još nešto: zašto ja kao psihijatrijski pacijent na prijemu u bolnicu nosim pidžamu? Razumem da sam ja hirurški pacijent, ako sam operisan, ako sam somatski bolesnik, pa je to potreba, možda primam infuziju... Zašto ja kao psihijatrijski pacijent ne nosim svoju ličnu garderobu u kojoj se osećam kao čovek, nego nosim pidžamu? Od 2006. ja sam skoro redovan član dnevne bolnice u isturenom odeljenju "Laze Lazarevića" u Padinskoj Skeli, zahvaljujući doktoru Milanu Davidoviću, čoveku širokih vidika koji nas pacijente tretira kao ljude. Doktor Davidović je skinuo beli mantil i rekao da ne nosi beli mantil na poslu. Sestre nose, a on doktor ne nosi.

DNEVNE BOLNICE: I sad jedna lepa tema, a to je prelazna faza ka deinstitucionalizaciji, to je sistem dnevne bolnice. Mi pacijenti dnevne bolnice tu dolazimo kada smo već u prilično dobrom psihičkom stanju posle lečenja, i tu se nešto drugo dešava. Tamo, u zatvorenoj bolnici, ja nisam čovek i ne tretiraju me kao ljudsko biće. Ne poštuju moje dostojanstvo ličnosti. U dnevnoj bolnici sam dobrovoljno, idem tamo pre podne a po podne se vraćam kući, slobodan sam i osećam se kao čovek. Na grupnoj terapiji radimo socijalne veštine, obučavaju nas da živimo samostalno. Obučavaju nas kako da se ponašamo, kako da živimo sa bolešću, kako da prihvatimo lečenje, uče nas kako da izgledamo. Lako je prepoznati takvog pacijenta, nekad je malo zapušten... Doktor Davidović je u dnevnoj bolnici uveo školu kuvanja, da naučimo da kuvamo, pa imamo školu kompjutera, školu engleskog jezika, literarnu sekciju, dramsku... Za dnevne bolnice mogu da kažem samo svaka čast, tu sam doživeo najlepša iskustva. Ali dok dođete u dnevnu bolnicu, vi mora da ste dobro oporavljeni... Kad se razbolite, idete na zatvoreno odeljenje, ne vi nego ja (smeh)...

STIGMA: Prvo sam razbio autostigmu. Zapravo, ja sam prvo sam sebe stigmatizovao, krio sam se, nisam smeo nikome da kažem da se lečim, bilo me sramota. To sam razbio, pa sam tek onda išao u javnost. Mnogi moji prijatelji do tada nisu ni znali da se lečim, krio sam.

Bio sam u četvrtom razredu Matematičke gimnazije kada sam se prvi put razboleo. Proveo sam mesec dana u Palmotićevoj, i tad su mi psihijatri savetovali da ne kažem drugovima da se lečim na psihijatriji, nego da kažem da imam srčanu manu jer je to bolest koja se leči mesec-dva u bolnici. Posle sam upisao elektrotehniku, smer tehničke fizike, dao sam 19 ispita, ali zbog bolesti nisam uspeo da završim. Bolest utiče na slabost volje, psihička bolest napada mnogo toga, inteligenciju, pamćenje, ali volja je ta zbog koje ne mogu da učim. Ne mogu da sednem da učim, sve bih drugo radio, to je problem i kod zdravih a naročito kod bolesnih. Mada, ima i bolesnih ljudi koji studiraju, daju magisterije, ali ja to nisam mogao. Volja mi je načeta i ne mogu da se naprežem, a spremiti ispit je jako teško.

Kada uporedim lečenje u Palmotićevoj i u "Lazi", razlike su velike. Palmotićeva je malo elitistička bolnica. Oni biraju lakše pacijente, koji se prvi put leče i koji se ne leče dugo. U Palmotićevoj nema vezivanja, nisam doživeo traume, lepo sam tretiran i mogu da kažem da je tamo gospodska sredina. Posle 15 godina lečenja i jedne teške epizode bolesti poslat sam u "Lazu".

Bolest sam krio dok posle 15 godina lečenja nisam jednog leta izašao, doduše u osam ujutro, na ulicu u zimskoj bundi, a bio je jul. Zvali su hitnu pomoć da me odvedu u bolnicu, i tada me komšiluk video kao bolesnog. Tad su saznali da se lečim i tad sam prestao komšiluku da krijem. Ni svi moji drugovi nisu znali. Pa znate šta, mene su roditelji krili kad se razbolim. Budem u bolnici pa niko ne zna gde sam, na putu sam, negde sam, ne znam... Zatim, dođem kući, pa ne izlazim iz kuće. Tek kad uđem u remisiju, stabilno stanje, onda idem u društvo. Lečenje traje mesec-dva, nije to neki problem, mesec dana u bolnici je kritično, a mesec dana mogu i da se sakrijem. Kako da pričam o tome, to je stigma, nisam ni želeo da drugi znaju. O tome se ne priča, to je sramota. Ja sam mnogo kasnije razbio autostigmu. Drugo, moji najbolji prijatelji su i onda znali. Oni su meni prvo postali prijatelji pa su onda saznali da sam bolestan. A da su prvo saznali da sam bolestan, ne bi mi ni postali prijatelji. Zbog bolesti uglavnom nisam izgubio te prijatelje iz prvog kruga, možda neke pojedince, ali samo pojedince.

Pošto postoji predrasuda o nama, savetujem mladom čoveku: kada upozna prijatelja, devojku ili mladića s kojim želi da ima vezu, da u početku ne kaže da se leči, nego da ta osoba otkrije u njemu ljudske vrline, njegovu dušu i karakter. Prvo da ga prihvati kao prijatelja ili kao partnera i posle tri meseca da mu kaže. Onda se lakše može reći "ja se lečim", jer ako odmah kaže bilo kome, u startu će biti odbačen.

U mom životu nikada mi niko u lice nije ništa ružno rekao. A znam da ružno pričaju iza leđa. Znate ono, "tamo u onoj zgradi na četvrtom spratu živi ludak", idem ulicom i čujem "eno ga onaj tamo", to nije paranoja. To se neko vreme može kriti, ali kad dođe do javnog ekscesa kao što sam ja imao, to se onda više ne može sakriti.

DISKRIMINACIJA: Evo sad po zakonu, na svakih 20 zaposlenih poslodavac mora da zaposli jednog invalida, a neće psihijatrijskog pacijenta. Zašto? Mi često, recimo, idemo na bolovanje, nekad su nam davali četvoročasovno radno vreme, sad je to ukinuto. Većina nas je penzionisana, a oni koji su radno sposobni teško mogu da nađu posao. Jako teško. Na samom razgovoru za posao pitaju "jesi išao u vojsku", "nisam", "zašto", "pa, oslobođen sam", "zašto", "pa, imam psihozu" – i niko sa mnom više neće da razgovara.

Ja sam na sreću držao časove matematike i fizike privatno, pa sam se izdržavao sam. Na crno sam radio. Trideset godina sam držao časove, od 17. do 47. godine. Pa sam posle dobio porodičnu penziju i prestao da radim. Časove sam držao kad sam dobrog zdravlja i niko nikada nije posumnjao da sam lečen. Ipak sam ja đak Matematičke gimnazije, i matematiku i fiziku znam, znam svoju struku a malo sam talentovan i kao pedagog. Znam da objasnim, znam da priđem detetu, imam strpljenja, nikad ne gubim živce, lepo sam to radio i imao sam uspeha. To je zato što sam radio samo onda kada sam dobrog zdravlja. A da kažem roditelju da sam pacijent?! Odmah bi mi dao otkaz. U trenutku. Nikada nijednom roditelju nisam rekao da sam pacijent.

LJUBAV: Moja žena se takođe leči od psihoze, imamo 10 godina braka, sami živimo u stanu. Pošto smo oboje bili bolesni i pre naše veze, tu je sve okej. Mi znamo tu bolest. Bez moje supruge, čini mi se, više ne bih mogao da živim, kako da vam kažem, kao da ne funkcionišem bez nje. Nije to samo emotivna veza, to je ljubav. Upoznali smo se na jednoj žurki, da kažem zdravih, normalnih ljudi. Ona je mene prepoznala kao pacijenta, ali ja nju nisam. Na prvom sastanku mi je rekla "znaš ja se lečim", rekao sam – "i ja". I njoj nije smetalo da bude sa mnom, u meni je prepoznala čoveka s kojim može da živi.

BORBA ZA HUMANOST: Kada napustite dnevnu bolnicu i dođete kući, tek onda nemate nikakav sadržaj. Vratite se svom klišeu bolesnog života koji vas je i doveo do bolnice i niko se vama ne bavi. Tek onda nemamo nikakvo lečenje, jednom mesečno se javimo na kontrole koje traju pet minuta dok se ne propišu recepti. Znate šta, nama fali sadržaj u životu. Jer ako je moj život postavljen na bolesnim osnovama, bez obzira na to da li je moja bolest potekla iz porodice ili je stečena nekom traumom, meni treba zdrav sadržaj. A ja bez pomoći ne mogu do njega da dođem. Bez pomoći psihologa, psihoterapeuta, socijalnog radnika, psihijatra, lekara, medicinske službe – ne mogu.

Suština deinstitucionalizacije je da živimo život dostojan čoveka, da živimo kao svi normalni građani. Da nismo "bolnica na kraju grada", da živimo kao i svaki slobodan građanin koji nije učinio krivično delo. Zašto da budem u zatvoru ako nisam kriminalac? Recimo, na celoj teritoriji Trsta nekad je bilo 1300 kreveta za ležanje, sada je samo 25 kreveta. Onda se postavlja pitanje da li je potrebno ležanje u bolnici po mesec, dva. Ja samo želim ljudski pristup, da me prihvate kao čoveka, a ne kao dijagnozu. Human pristup, licem u lice, čoveka sa čovekom, zato se više i ne kaže psihijatrijski pacijent nego korisnik psihijatrijskih usluga. Ali za samu deinstitucionalizaciju možda će biti potrebno i 20 godina, ne verujem da ću to doživeti, sad imam 51 godinu. Doktor Bazalja se u Italiji izborio da zakon bude donesen 1979. godine, a bolnice u Italiji su zatvorene tek 1999. Dug je to put.

 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1117302

[Volim_Sina_Bozjeg]

Generalno problem u Srbiji jeste ustvari to, da sami lekari, tehničari, porodice pacijenata,komšije, ma jednom rečju svi mi zajedno, ne vodimo ni 10% borbe protiv stigmatizacije korisnika psihijatrijskih usluga.

 

Poćela je ideja, da se napravi udruženje, koje se zove "Duša" i da to udruženje korisnika psihijatrijskih usluga i njihove porodice približe drugima život ljudi koji imaju hroničnu dijagnozu, odnosno i život njihovih porodica.

 

Koliko sam upoznat, udruženje nije zaživelo, jer je opet prepušteno samim pacijentima, predsednik udruženja, je koliko vidim i novi član Pouka, neću reći njegovo ime, video sam dve ili tri poruke ovde. Nije aktivan na žalost iako duboko verujući, mogao bi upravo ovde napisati teškoće i morska nevremena, po kojima simbolično a u skladu sa bolešću plovi udruženje "Duša".

 

Sudeći po meni, prihvatanje okoline, jer i ja imam teže psihičko obolenje, jeste ustvari 70% šansi, da sam pacijent prema lečenju nema odbojnost niti strah, upravo onakav kakvog ga je opisao Muramasa. Muramasa je ukazao na primer grobara koji zatrpavaju živoga čoveka duboko u grob svoje kuće, sobe a na kraju i svoje duše.

 

Naučio sam takođe, da postoji i ljubav prema teško obolelim ljudima i podrška onih kojih ne smatraju, da se psihičko obolenje dešava samo slabim i lošim ljudima. Svi mi imamo šizofreniju ako se protiv te bolesti ne borimo iako je sami nemamo.

 

Puno toga emotivnog bih umeo da napišem, kako izgleda život jednog čoveka, koji na papiru nosi dijagnozu F20.

 

 Budući, da same psihijatrijske ustanove malo govore o tome, više vode računa da medijska pojavljivanja psihijatra koriste u jednom zabavno humorističkom tonu i komentarišu odnosno "dijagnostifikuju" stanje nacije a pri tom zaboravljaju one kojima stigmatizacija pogoršava bolest i kojima je zaista potrebna javna reč u smislu podrške.

 

Možda bi bilo dobro otvoriti ovde jednu temu posvećenu korisnicima psihijatrijskih usluga a pri tom uključiti možda i neko svešteno lice, koji poznaje tu oblast a hvala Bogu ima ih. (Ne u smislu odnosa pacijent-lekar, već u smislu ljubavi, koji bi ovaj najveći pravoslavni sajt mogao da pruži Srbiji).

 

Mali, picolo, ... treba Lekara a Lekar je jedan, tako da vas pozivam u Telo tog jednog i da svako od nas da jednu vrstu doprinosa Vaskrslog Hrista, preko naših životnih opita ili stručnih saveta. Mada mislim, da bi samo ljubav čak bila dovoljna.

 

Voleo bih i da udruženje Duša dobije ovde status, gde bi ovog "živog mrtvaka"(udruženje), mogli da vaskrsnemo.

 

Svaka započeta tema o psihijatriji se ovde brzo završava u samo nekoliko stranica ali ne prodje mnogo vode, i opet se pokrene. Ja predlažem, da se napravi samo jedna tema i da svaki naredni pokušaj ljubavi prema psihijatrijskim korisnicima ima jednu fasciklu.

 

Mislim, da je ovo pravi forum za ovakav predlog, jer pacijentima nedostaje ljubav a mi svedočimo Onoga koji Ljubav Jeste.

[Дијана.]

Mali, picolo, ... treba Lekara a Lekar je jedan, tako da vas pozivam u Telo tog jednog i da svako od nas da jednu vrstu doprinosa Vaskrslog Hrista, preko naših životnih opita ili stručnih saveta. Mada mislim, da bi samo ljubav čak bila dovoljna.

Hvala ti brate na iskrenosti i hrabrosti. Samo ljubav je uvijek dovoljna, a znanje bez ljubavi ne pomaže ništa. Znanje može pomoći ali ono treba da dopre i da čovjeku išta znači, a da bi se to desilo mora da postoji ljudski odnos izmešu onog ko znanje (stručnu pomoć) daje i onog ko prima.

Ako hoćeš napraviću od ovog tvog posta novu temu, tu temu podrške, tj.možeš to da učiniš i sam, samo ga prekopiraj cijelog i pokreni novu temu s tvojim naslovom .. trebaju takve teme, teme za pružanje podrške od strane ŽRU zajednice, za razne probleme, a svaki je na svoj način težak, i hvala Bogu ima ih, i one su spontano nicale uvijek ovdje, to je  možda i najljepša svrha ovog mjesta, i možda ih treba organizovati 'u fasciklu'.

[Дијана.]

Brate još jednom pozdravljam tvoju iskrenost i hrabrost, jer za iskrenost i otvaranje duše i javno iznošenje nekog problema treba mnogo hrabrosti. Treba snage da se podrška zatraži, iako se obično suprotno misli. To je zdrav nagon za samoodržanjem i zdravo poimanje potrebe za kvalitetnim odnosom sa drugim ljudima. Čovjek ne može sam, čovjek je biće zajednice, i ljubav je taj vazduh kojim dišemo. Ta ljubav se izražava krozz razumijevanje, prihvatanje, poštovanje i podršku. Nek ne misle ljudi koji se nisu susretali s ljudskim problemima i nedaćama ni lično ni profesionalno da su ti ljudi nešto manje vrijedni, da su slabi i da zaslužuju sažaljenje. NE! Ja sam vidjela bezbroj puta koliko su snažni, koliko su hrabri, dostojanstveni, mudri takvi ljudi, i kako nose relativno lako teškoće koje bi drugog možda skršile. U tom smislu izražavam ti poštovanje na hrabrosti za iskrenost kakvu ja nemam, i snazi da zatražiš pravo na svoje mjesto kao jednakog i uvažavanog i ovde a vjerujem i svugdje.

Znam za udruženje "Duša" i jako mi je žao ako su posustali u svojim naporima. Sistem je nemilosrdan i melje entuzijaste, i treba mnogo zalaganja  i truda da se za ostvarenje najnormalnijih potrebba ljudi sistem natjera da obezbijedi uslove. Nadam se da će se obnoviti njihovo zalaganje i da će ići ipak naprijed, makar i laganim koracima.

Ovdje ću ukazati na jednu drugu srodnu temu i pozivam one koji se zainteresuju za ovu da i nju pogledaju, https://www.pouke.org/forum/topic/27441-%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B5-%D1%81%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B6%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D0%B0/   koja govori o granicama naše veličine u razumijevanju i olakšavanju bremena ljudima. Ne treba čovjek da bude hrišćanin da bi shvatio kako je veliko vidjeti čovjeka a ne njegovu slabost, ali tim prije treba to da je u stanju i tome da teži hrišćanin.  Kao i ovu raspravu o spasenju duševnih bolesnika https://www.pouke.org/forum/topic/9544-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%B5-%D1%81%D0%BF%D0%B0%D1%88%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%98%D1%83-%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE-%D0%B8-%D0%BF%D1%81%D0%B8%D1%85%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8/ 

Takođe koga interesuju stručni i novinarski tekstovi na ovu temu mogu ih čitati ovde https://www.pouke.org/forum/topic/32942-protiv-stigmatizacije-https://www.pouke.org/forum/topic/9544-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%B5-%D1%81%D0%BF%D0%B0%D1%88%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%98%D1%83-%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE-%D0%B8-%D0%BF%D1%81%D0%B8%D1%85%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8/-oboljenja/

[Ненад Р.]

Сваки човек је личност за себе и он треба да буде лекар за себе . Треба да нађе начина да сваку кризу преброди на најбољи начин. Људи вероватно би волели да имају живот без проблема , и вероватно би то било лепо у почетку , али би сигурно временом прешло у велику досаду и постали би дебили који не знају ниучему да се снађу . Проблеми су Божија Воља , са циљем да ми ојачамо и мамо изазова и треба Богу захвалити и на томе.

[florenntina]

Ništa vi ne brinite. Dobro ću da prikrijem svoju prskotinu, da mogu na miru da pokupim svoje igračke i da se sklonim od sveta ili da nađem skupinu ludaka u koju ću se uklopiti.

Braniću svoju autonomiju po cenu života, pre svega onih koji je ugroze, pa onda svog.

 

Ovo je interesantno za razmisljanje. Zasto bi neko prikrivao svoju "prskotinu" ili bezao od sveta? Upravo to je poenta cele price, da se edukacijom "dopre" do ljudi, da im se pomogne da se osete slobodnim i sigurnim da se obrate specijalisti za pomoc ukoliko im zatreba. Vecina ljudi ima probleme u nekom momentu zivota kada im je potrebna pomoc specijaliste i zahvaljujuci njima prebrode svoje krize mnogo lakse i brze i nastave dalje.  

 

Danas su psihoterapije otisli toliko daleko da neke probleme, poput fobija i sl., mogu da rese u samo 10-ak seansi. Naravno, sve je individualno, ali zamisli npr. coveka koji mora zbog posla stalno da putuje a ima strah od letenja i onda posle 10 seansi resi taj problem??? Zamisli kako bi se osecao posle toga, kakav osecaj slobode, punijeg i lepseg zivota...

 

Dakle, nema nikakve potrebe za bezanjem iz sveta kada postoji resenje koje je pritom jako lepo i prijatno u smislu da se individualno razvijas a pri tome ti zivot postaje dosta bogatiji, kvalitetniji... I na tome treba insistirati. Niko dobronameran ne zeli da neko ko ima problem "nestane" nego zeli da se taj problem resi i da taj neko nastavi da zivi kao deo zajednice i raduje okolinu svojim prisustvom i bivstvovanjem. To je prava stvar, zar ne

[Снежана]

Могу да разумем, али заиста не желим да прихватим да се у 21. веку нисмо одмаки од свог примитивизма, предрасуда и малограђанштине. Одувек ме је "одушевљавала" наша спремност да се до имбецилности дивимо режисеру који има биполарни поремећај, сликару који болује од схизофреније, музичару који пати од депресије, и некако, чини ми се што им је психички поремећај већи, проглашавали смо их за веће геније и мајсторе. При том ако чујемо да нам се колега, комшија, пријатељ...обратио за психијатријску помоћ, истог момента га искључујемо, маргинализујемо, етикетирамо. Заиста јадно и тужно. Прво што би сви ми требало да научимо је то, да су људи који иду на лечење, редово узимају своје преписане терапије, прате своје стање, редовно иду на контроле, имају подршку своје породице и околине, много мања "опасност" за своје окружење, неголи људи који због предрасуда не желе да иду на лечење, узимају лекове без рецепта итд..

[звончица]

Ствар је у томе што је друштво тотално дехуманизовано! Нема се времена, ни разумевања ни за ближњег без психијатријских тешкоћа, а тек за таквог!!! Зато су они који имају проблеме принуђени да се повлаче, да би избегли подсмех и било који други неадекватан однос према њима. А још је горе од свега што се особе које треба да буду подршка и заштита људи са проблемом највише издевају над њима. То пак, има своје различите корене, и тако, вртимо се у круг до бесвести!

[Volim_Sina_Bozjeg]

Друга ствар,медицина је најслабија баш у лечењу психичких болесника,и сасвим је разумљива њихова или жеља њихових ближњих да помоћ потраже у Цркви

To je cak sta vise i jedini Put, da se neko stabilizuje i pre svega prihvati bolest na takav nacin, da to nije stigmatizovano i osudjujuce a to duhovnici a i sami monasi, bratija, odlicno znaju da pokazu obolelom coveku. Psihicki oboleo covek po prvi put u Crkvi saznaje, da za spasenje duse (carstvo nebesko) nije vazno da li si oboleo ili nisi i oni tek tada ulaze u zivot potpuno izjednaceni i ravnopravni. Vise se ne stide svoje bolesti i prihvataju je kao svoj Krst. A to moramo priznati da je ravno potpunom "izlecenju"

Crkva je jedini Put za tu malu bracu.

Ja sa psihicki obolelim ljudima nisam imao odnos pruzanja pomoci, nego sam imao drugarski i razumevajuci put. Poznajem preko 100 psihicki obolelih ljudi i znam sta Crkva moze uciniti za spasenje tih dusa.

Najveca moguca pomoc psihicki obolelom coveku, bi bila, kad bi mu pomogli, ne samo u boravku u nekom manastiru, nego kad bi ga dozvali liturgijskom nacinu zivota.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ljudi, shvatite, da postoji ogromna razlika u uspesnijoj terapiji psihicki obolelog ako mu pomognemo i priblizimo mu Boga.

 

Kad bi samo mogao i umeo da vam nacrtam kakva je razlika izmedju onih koji pokusavaju da budu Crkveni i onih koji to nece ili ih je strah ili su naletali na one koji im ne otvaraju manastirska vrata sa ljubavlju. ( to su ljudi koji imaju istu dijagnozu).

 

Razlika je neverovatna.

 

Pretpostavljam da je i postavljac teme cuo nacuo ili svojim ocima video razliku pa se u tom pravcu i raspituje. Nisam siguran da trazi kliniku svarcvald, no sam posve siguran da je uveren u to, da bi manastir mogao pomoci u okrepljenju DUHA a ne cudotvornog magicnog stapica, koji bi skinuo bolesnu gubu i tako resio problem. Vrlo je postavljac svestan da je bolest tu za celi zivot i zeli samo da olaksa zivot, kako pacijenta tako i njegovih bliznjih.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Psihički bolesnik nosi veliki Krst. Ne treba da ako je jedan psihički bolesnik počinio zločin kažemo da će svi i da plasimo ljude i to na sajtu gde ljubav caruje. Nije dobro da prenosite vase vlastite i nerealne strahove.

 

Ja poznajem muku psihicki obolelih, i mogu da vam pricam o lepim  dozivljajima i ukrepljenjima koje su psihicki oboleli ljudi dozivljavali u manastirima. Kazem da manastiri pomazu psihicki obolelim ljudima, gde im bolest ucine podnosljivijom i ne samo to nego vecina od njih postane i Liturgijski osvescena. Da pricamo o lepim stvarima i Bozjoj blagodati... 

Manastir pomaze i ne samo da pomaze nego je i Spas, psihicki obolelom coveku.

 

Napisao sam i da postoji razlika izmedju pacijenta koji je Crkven i onih koji to nisu.

I ako moze sada malo vise ljubavi za tu malu bracu, koja se vise od svih vas muce u zivotu, jer im je mozda normalan zivot sveden samo na secanje a to je ustvari 9. krug djavdjavove jazbine koju zovemo pakao.

Psihicki oboleli ljudi nisu opasniji od drugih ljudi i prema tome molim vas da podignemo diskusiju na jedan civilizovan nivo bez ikakve stigmatizacije.

[javor]

Имам пријатеље са лабавом психичком конструкцијом која је нарушена лошим поступањем других људи, најчешће њихових најближих, којима је теже него осталима.Много снаге треба за такво рвање са животом.

И много их волим.

 

Понекад ми је због тога теже него иначе.А не бих их мењао.

 

Један од њих је имао дивну фазу у време док је живео литургијски, али је као ''немирно дете'' изашао из цркве и сада жали за тим периодом и никако да се врати ... Даће Бог.

Други само прича о одласку на литургију и ... углавном се успава.

Ја сам се уверио да литургија лечи.

Господ је Творац свих нас, а Обновитељ оних који га дозову.

Постављачу теме:

Поред већ поменутих манастира може отићи и у Студеницу, Михољску Превлаку, Велику Ремету и ...

 

@ВСБ,

неки људи немају довољно осећаја за ту врсту муке, не замерај

[Volim_Sina_Bozjeg]

Stigmatizacija je nasilje upereno direktno protiv ljudi koji nesumnjivo nose najveci Krst.

 

Stigmatizacija je nasilje.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Имам пријатеље са лабавом психичком конструкцијом која је нарушена лошим поступањем других људи, најчешће њихових најближих, којима је теже него осталима.Много снаге треба за такво рвање са животом. И много их волим

 

Pre svega hvala sto ucestvujes u temi sa neposrednim iskustvom, koji je ovde i najophodniji.

 

Da iskoristim sada i da napisem kako umeju biti ti korisnici psihijatrijskih usluga i duhoviti..

 

Elem.. kaze jedan nas brat koji ima sizofreniju.. pricamo salimo se tek ce on: Ljudi taman pomislim da je kraj.. kad ono kraja neeemaaa

Ti ljudi su i pored sve svoje muke i Krsta koji nose, misleci i duhoviti.

 

I ja ih volim, neizmerno ih volim.

[Драгана Милошевић]

Очигледно је да сви имамо неког искуства са оболелима.

Разлике постоје и то је сасвим ок. Треба само наићи на праве људе. Но, много зависи и од самог болесника, од снаге његове воље, од много коцкица које треба да се сложе, па да имамо ефекат оздрављења.

 

Крст ових болесника нимало није лак, али постаје дупло тежи ако окружење не зна и неће да им пружи подршку