Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...

[Георгина]

Да, та књига је баш добра - невероватно ми је било да неко зна све што се у мени дешава

[Justin Waters]

Како добар текст. Ништа боље у скорије вријеме из духовности нисам прочитао.

Јел овај текст интегални дио неке књиге?

[JESSY]

  On 1. 1. 2012. at 15:26, Јустинијан рече

Како добар текст. Ништа боље у скорије вријеме из духовности нисам прочитао.

Јел овај текст интегални дио неке књиге?

http://www.knjizaraknjiga.com/putevi-i-stramputice-pocetnika-u-veri.html

[Justin Waters]

  On 1. 1. 2012. at 15:50, JESSY рече

http://www.knjizarak...ika-u-veri.html

Благодарим, ово ваља набавити.

[Sanja888]

bez medinog amina na moj post ne bih znala koliko gresim...to svi neofiti treba da znaju, meda ce vas prekrstiti iako ste vec krsteni, objasniti vam i ponovo dovesti u pitanje ono sto ste vec skontali itd. ^_^

[Јаков.]

[Јаков.]

Mislio sam naravno na ovog čikicu pored ovog što se dere

[katja]

važno je imati volje bliss jeeee

[Guest]

ЛЕК ПРОТИВ ПРАВОСЛАВНОГ НЕОФИТСТВА

A+ A-

 

 

На слици Ирвин Јалом

Психотерапеут и писац, Ирвин Јалом није ништа писао о православљу. Али је написао књигу - уметничку - у којој је на једноставан и довољно дубок начин, разматрао важне теме савремености, које се на један или други начин одражавају и на данашњи црквени живот, а можда је баш ту, то одражавање, и посебно актуелно. Књига се зове "Шопенхауер, као лек".

 

 

За мене је та књига озбиљан разговор о сусрету и узајамном допуњавању два погледа на свет, две врсте животног искуства. Она говори о сусрету човека-"филозофа" и психотерапеутске групе, групе, као целине. Под "филозофијом" ја овде подразумевам нека расуђивања, која се ослањају на "ауторитете", па зато и стављам тај појам под наводнике.

 

Главни херој књиге, Филип, је проживео бурну младост. Био је опседнут сексуалном зависношћу, или, како би то назвали православци, блудном страшћу. У своје "успешне" дане, могао је да заведе неколико девојака, једну за другом. С временом, та зависност га је потпуно обузела, и практично, то није више био он. Његова тежња да буде независан од секса, тежња к животу у слободи и стваралаштву, к филозофији, која га је привлачила још од ране младости, помогла му је да преодоли ту страст.

 

Како да се избави од те зависности, Филип је тражио одговор код великих умова прошлости. И нашао је... код Шопенхауера. Тај немачки мрачни геније, или тачније његове речи и његов живот, су изазвали толико дубок одјек у његовом срцу, да је његова страст нестала сама од себе.Филип је постао прави филозоф, повукао се, наслађивао се књигама и размишљањима и био је спреман да опонаша свог идола Шопенхауера до краја свог живота. Истина, био му је неопходан новац. Био је убеђен да му његов ум, образовање и јарко искуство исцељења, дају право да постане консултант, својеврстан терапеут-филозоф.

 

У том периоду посећује га психотерапеут Джулиус, који је пре пар деценија покушао, безуспешно, да му помогне да се избави од те страсти која је овладала њиме. Животна прича Джулиуса није мање дубока и трагична од Филипове: прослављени искусни психотерапеут, изненада је сазнао, да мује због болести, неизлечивог облика рака, остало око једне године живота.Првобитни очај је постепено уступао место заинтересованости за живот, за људе, њихове судбине. Джулиус се сетио Филипа, који је био његов потпуни професионални неуспех.

 

Као резултат сусрета, ова два човека закључују необични уговор: Филип ће дугорочно посећивати психотерапеутску групу, а за узврат, добија од Джулиуса супервизорску потврду, која му је неопходна за лиценцу за приватну терапеутску праксу. Заправо то је и почетна позиција књиге: исцелитељска, "једино исправна" за Филипа, практично"филозофија" њимепроглашена за Божију, среће се с "групом", тачније са самим животом.

Три пута

Ирвин Јалом није ни слутио, да постављајући питање о "филозофији" и о простом људском искуству, укључујући ту и искуство групне комуникације, он веома прецизно описује једну од могућих путева "приласка вери", оцрковљења савремених Руса. По својој суштини, та књига је о једном од вероватних путева од неофитства (преобраћања) к зрелости, од верујућег "филозофа у футроли" к човеку, који лично верује и уме да комуницира и живи с људима.

 

Условно, људе можемо поделити на три групе: с "обредним", с "психолошким" и с "филозофским" складом карактера. О првима је толико тога речено, да се нема шта додати. Тим пре, књига Јалома се не дотиче те теме.

 

За лица с "филозофским складом ума", су примарне идеје и смисао оног што се дешава. У прошлости је такав прилаз к религији упоредо с "обредним", вероватно преовладавао. Живот је текао својим током, и знати нешто о нечему је значило веровати. За "филозофе" утицај других људи и њиховог искуства није тако велики, њима је тешко да комуницирају, да говоре о својем унутрашњем свету, о томе шта је "Бог учинио у њиховом животу", о томе "како су поверовали" и "из чега се састоји њихова лична вера". Они мање верују живим људима, а више историјски провереним ауторитетима. Они имају јаку вољу, за њих је важно да се упознају с идејама, да нађу исправни пут. Веру и животне вредности они достижу у виду задатака, које треба филозофски (богословски) осмислити и решити. За такве људе су важнија знања, информација, могуће "конструкције" и "технологије".

 

На пример, сасвим недавно, међу корисницима Фацебоок десио се врло карактеристичан спор по питању бившег алкохоличара, који не пије већ 6 година: како да се причешћује Тела и Крви Христа, јер Крв - то је вино. Као одговор на то, оптужили су га за јерес и богохуљење. Они који су га оптуживали представљали су типичну "филозофску" позицију и нису узели у обзир да бивши алкохоличар има своје јединствено искуство - он не пије 6 година (!), а њему предлажу да то занемари ради, за сада још "спекулативне"његове вере у "Тело Христово".

 

Али постоје и људи са другим складом - "психолошким". Вероватно је данас таква већина људи. Важно им је да се разаберу са својим осећањима, бригама, са својим жељама, да виде корелацију с искуством других људи.К томе их често подстиче савремена култура. Још у прошлом веку наши суграђани су се лишили рођачких, социјалних, имовинских, културних и других важних за традиционално друштво "ослонаца" у свом животу и свом погледу на свет. Лични живот је постао веома личан и због тога рањив.Човек више не може да живи и креће се традиционалним начином. Свако, у највећој мери рачуна само на себе. Отуда долази такав важан и брижни однос према свом унутрашњем свету.

 

Људи с "психолошким" складом су пријемчивији к разговору, к "личним сведочанствима". За њих је важно, да би стекли своје искуство, да се директно упознају с туђим искуством, важно им је да неко с њима саосећа (да с њима проживи), важно им је да неко саслушањихове личне проблеме, да имају те, који им се поверавају и коме се сами могу поверити. Можда они нису јаке воље, крхкији су, али за њих је важно да буду поштени пред самим собом, важно им је да се ослоне на свој унутрашњи ресурс. Људи с "психолошким" складом усвајају животне вредности и веру кроз разговор, кроз заједничко проживљавање, они као да "калеме" на себе вредности са туђе "лозе". Мислим, да је данашњи црквени живот веома мало орјентисан на такве људе.

Једноставније је имати посла с мртвима

О свом исцелитељу Филип говори исто као што и православни "филозофи" говоре о ауторитетима, укључујући ту и светоотачке књиге, па чак и Јеванђеље. Ја тиме не омаловажавам Јеванђеље, већ хоћу да кажем, да је занимање за идеје и примере "оних који се исцељују", било то на психолошком или духовном плану, довољно општа карактеристика. Фраза Филипа "Између знања и лечења нема јасне границе", звучи данас веома православно. Ја не говорим о учењу Цркве, већ о томе шта ми видимо у свакодневници. Ако човек зна о нечему, онда се сматра да је он на путу к "оздрављењу" или "спасењу". Као у примеру бившег алкохоличара и Причешћа. Знање о Телу Христовом треба да превагне над искуством.Катехизација последњих 20 година (по својој суштини и форми - књижна) цела је направљена на том принципу. То веома јасно користе Неофити. Главно је знати то, шта је "исправно" и "ауторитетно".Филип говори: "Глупо је одбацивати идеје, које су донеле утеху толиким људима". И то је апсолутно тачно. Његова грешка је у уверености да идеја (ауторитетно мишљење), сама по себи, то јест голо знање, помаже и другима.

 

Навешћу типичан разговор с Филипом. "А какви су твоји циљеви и смисао?" - питали су Филипа. "Лично ја, као и Шопенхауер, хоћу само једно - да желим што је могуће мање и да знам што је могуће више" - одговорио је он. "Ја сада говорим о божанском Шопенхауеру, о Ничеу и Канту. Они, и ја заједно с њима, сматрају да човек који има унутрашње богатство, не очекује од околине ништа, осим једног - да га оставе на миру..."

 

Из контекста је јасно, да реч није само о простом цитирању нечијег мишљења, већ о Филиповом цитирању "истине у њеној последњој инстанци". То је типична слика код православаца, апелујућих на "ауторитете", кажу да постоје "они" и постојим "ја", који делим њихове тачке гледишта. Јарки примери такве позиције у хришћанству су приврженици крајњих "креационистичких" погледа, за које "цитирање" "божанских аутора" претеже не само над здравим смислом, него и над могућношћуоткривања тајне стварања у дијалогу с другим људима.

 

Врло карактеристично реагују саговорници Филипа на његова размишљања (жалосно је што су међу православнима таква реаговања реткост): "Филипе, ја сам већ сит до грла твога Шопенхауера... Желим да чујем нешто о теби". Или још: "Филипе, желео бих да знам твоја лична осећања, а не осећања Шопенхауера...", "Шопенхауер те је излечио, али сада треба да се излечиш од Шопенхауера".

 

Последњи коментар је апсолутно невероватан. Понекад православним неофитима или "филозофима" треба рећи: да, православље је за вас постало "лек", оно вас је излечило, али сада не би било лоше да се излечите од "православља". Намерно сам написао тако категорички, подразумевајући под тиме да повремено, при оцрковљењу, новопреобраћени постаје тај исти Филип, за кога теорија, збирке мудрих изрека, и јесу живот, тада, када сам живот пролази мимо. Од таквог "православља-идеологије", "православља-мита" корисно је да се излечи ради других људи, ради општења с њима, ради простог људског учешћа у животу.

 

Интересантан дијалог је био између Филипа и једне учеснице групе. Филип је критиковао водича групе Джулиуса због неразумевања, на шта је уследила сјајна реакција: "Да ли хоћеш да знаш зашто те Джулиус није разумео? Ја ћу ти рећи. Зато што је Шопенхауер мртав... а Джулиус жив. А ти не умеш да разговараш с живим људима". Такво постављање питања за православне је, такође, веома актуелно. Заиста је много једноставније имати посла с "мртвима", с њиховим наслеђем, с неком рафинираном митском прошлошћу, које не захтева твоју живу ангажованост и одговорност. Много је теже имати посла с човеком, који стоји пред тобом лице у лице и очекује од тебе твоју личну живу реакцију, управо твоју. Жалосно је што се реални живот приноси као жртва прошлости.

Сила живе комуникације

 

Шта је група за Јалома? У најопштијем смислу, група је организована комуникација људи, ради које и долазе ти, који имају проблеме с комуникацијом. "Ни идеје, ни погледи, ни технике немају у психотерапији никаквог значаја, - говори Јалом устима главног хероја. - Питај бивше пацијенте, шта они памте о свом лечењу? Нико неће ни поменути идеје - сви ће говорити само о односима".

 

У књизи је довољно детаљно објашњен смисао групе и основни принципи њеног постојања. "Пацијенти се на сеансама понашају исто као и у животу, - примећује Джулиус, - зато, раније или касније, сигурно откривају своје проблеме. А на даље, то је већ њихов задатак, да извуку закључке из искуства рада у групи и пренесу их на своје односе с другим људима...".

 

Односи у групи нису игра. То је стварни живот, али живот у условима "стаклене баште", с ограниченим бројем учесника и вођом групе. То је нека врста обуке за живот, кроз разговор и његово осмишљавање. Објављује се принцип "овде и сада" или "никакве историје". Нико се не удубљује у прошлост, разматра се и расправља само садашњи момент у животу групе. Може се мењати само онај, ко присуствује сеанси овде и сада, могу се мењати његова осећања, његово размишљање и понашање.

 

Ти принципи, који су годинама били изграђивани у психотерапеутским групама, могу бити веома корисни и важни, они штите комуникацију, не дају сусрету да пропадне. Основни принципи су: говорити од себе и за себе, говорити о свом искуству, својим осећањима, својим мислима; не осуђивати, не оцењивати сведочанства других; говорити искрено управо то и управо тако како тај момент одсликава оно што смо чули, у нашој души. Веома је важно поверење. Нико није обавезан да пати због сопствених признавања. Зато постоји правило, да се искреност и смелост морају само награђивати и подржавати.

 

У разради теме хтео бих да обратите пажњу на искуство групе самопомоћи, које се одвија по програму од 12 корака. Ови кораци су веома блиски психотерапеутским. Човек, који има алкохолну, хемијску, зависност од игара или неку другу, - укључује се у групу истих таквих људи као што је он, али који су већ на путу оздрављења. По суштини, прво се његова зависност замењује зависношћу од групе, где га могу разумети и прихватити као равноправног. Али групе самопомоћи - то нису просто седељке људи блиских по духу. То је сложени систем васпитавајућих сусрета, који се развија етапно, који је дефинисан својим традицијама. "Дванаест корака" и "Дванаест традиција" су организовани тако, да човек с временом, кроз разговор, кроз упознавање с искуством других, кроз разумевање и подршку, оздрављује, постаје самосталан, добија нове социјалне везе или обнавља старе, и наступа момент, када му група, као нешто животно неопходно, више није потребна.

 

Јунак књиге Јалома, Филип, се такође није сасвим излечио до доласка у групу. Захваљујући "филозофији" он је заблокирао, конзервирао своју страст и коначно је могао да се излечи само кроз разговор с другим људима. Та карактеристика "филозофског" исцељења, која је приказана у књизи Јалома, добро је позната онима, који су пришли православној вери пре пет, десет или више година, као већ одрасли, и изменили свој живот, "исцелили се" од грехова. Ако се греси с годинама не враћају, онда они, у сваком случају, кроз унутрашњи инстинкт и лично искуство, стављају до знања да су они (греси) само "конзервирани". О томе је много тога речено у савременом православном издаваштву. Јалом даје могућност да се погледа на "исцељење" с психолошких и групних позиција. И тај поглед, по мени, може озбиљно да допуни то, што ми већ знамо.

Заједница, као место окупљања

Ирвин Јалом не изводи директне и високоморалне закључке, за њега говоре хероји књиге, који су поделили с нама своје искуство и мисли, говорећи о својим бригама, емоцијама, поступцима.И у тим дијалозима се види, да је за наш свет, за наша времена, тешко преценити просту људску комуникацију, односе једних према другима, односе "ја" према "ти", односе разумевања, прихватања, подршке, искрене оцене, па чак и критике.

 

У књизи "Шопенхауер, као лек" веома прецизно, опет кроз речи и размишљања хероја, показана је важност, савременост и релевантност "филозофије", која не може бити "шаблон", наметнут групи (укључујући ту и хришћанску заједницу) и шаблон који формира групу. "Филозофија" помаже да се у пространство личне комуникације уведу некакве категорије, смисао и вредности, које су веома важне, али нису извучене из искуства и животних интереса већине људи. Управо "филозофија" даје могућност да се дубоко дотакну "више" теме: смисао живота, смрт, љубав, вера. "Филозофија" нас упознаје с искуством људи, шири видике, учи да систематично размишљамо. Често је далеко пре нас неко већ уложио свој труд и одговорио на многа питања која нас брину.

 

Али постоји и друга страна. "Филозофске" поставке могу да наносе ударце, да развлаче, изненађују, одговарају на питања, али... да при том остану ван живота, или да буде нејасно како их применити у свакодневном животу. Мислим, да је једно од кључних питања православља у томе, како је повезана "филозофија" с животом? За сада то питање мало кога интересује, јер се превише људи задовољава "филозофијом", која се све више преобраћа у демагогију.

 

Уз то још, данас су теме васпитавања, одрастања, оздрављења, у многоме постале психолошке, оријентисане на унутрашње ресурсе, на лично прихватање и доживљавање истина и вредности. Далеко од тога да мислим да су психотерапеутске групе или групе самопомоћи, својеврсне заједнице или црквене заједнице (или обрнуто). Мени је било важно да на том јарком и разумљивом примеру покажем, шта за наше време значи разговор, колико је он потребан и лековит. Искуство малих група говори о њиховој великој ефективности. Људи уче једни од других, оздрављују у том простору равноправних односа без чврсте хијерархије, пространству одговорности саме групе, пространству пажње, поверења, личног прихватања.

 

Време је, и веома потребно, да се погледа на православне заједнице и парохије као на место сусрета човека и "групе", место личне комуникације. Какви су задаци "групе", какви су њени ресурси, шта "група" може да да, шта и како човек може да добије од "групе"? Одговори на ова питања су веома важни, јер тема заједнице није осмишљена у таквим категоријама. О заједницама мисле више теоретски, по "ауторитетним" књигама и у идеализованим категоријама. Данас је "заједница" сусрет људи са свештеником, обраћање скоро искључиво у вис, а не једних к другима. А требала би да буде и једно и друго.

 

Јуриј Белановски, заменик руководиоца Патријаршијског центра духовног развоја деце и омладине

Превод са руског С. М.

2 новембра 2013 год.

Извор: хттп://њњњ.нсад.ру/артицлес/лекарство-от-православного-неофитства

 

 

Манастир Лепавина

 

[horatio]

Ау, бајо..какав текст, један од бољих које сам прочитао у посљедње вријеме! 

[Broken]

С времена на време ми се појави размишљање о том еда ли од тренутка кад се човек освести за веру и крене да живи хришћанским животним стилом, има неке фазе крроз које мора да прође ?

Прво буде то почетно озарење, па онда оно мало спласне па онда ...шта онда дође ? Да ли ту постоје било каква правила ? Занима ме ваше лично искуство. Хвала.

[Sanja Т.]

Овде говори ђакон Ненад Илић.Мени се допало.Неће ти дати овде потпун одговор, али ће се дотаћи твоје теме.

 

[Aleksandra_A]

Uf, baš mi je drago da sam nabasala na ovu temu puno toga je rečeno što je (iz ličnog iskustva tvrdim) tačno u opisima neofitstva - sad ću i da opišem kako kod mene ono (nažalost i dalje) izgleda

U veru sam ušla kroz psihičko oboljenje, tj psihotičnu epizodu, pre nje sam živela baš izrazito poročno, u skoro svakom pogledu, međutim obzirom da sma negde osećala da mi se život "raspada" i da nešto tu nije kako treba (verovatno su to bili začeci psihičkih problema), pokušala sam da tražim rešenje i u nekim iseliteljskim - a zapravo okultno/sektaškim vodama.. I pošto mi je to sve izazivalo samo veće probleme, i nadasve bilo sumnjivo i nekako nije štimalo na mnogo mesta, počela sam da puno guglam i istražujem, i na svoj užas (ali zapravo na sreću), počela sam da shvatam da su to pogrešne i čak pogubne stvari po čoveka. Konačno, došlo je i do toga da sam počela da čitam Bibliju, ali ne bilo koji deo, nego baš Otkrovenje i tu sam potpuno pukla - što sad vidim kao neko cepanje ličnosti usled spoznaje istine, ali i užasa od spoznaje gde sam ja u svemu tome - međutim, zaista jedino rešenje bilo je da počnem sa lekovima, prosto nisam bila za funkcionisanje bez toga.. Kod mene je, u suštini, ta velika psihička kriza bila uvezana s tim da verujem da sam već dobila žig, čak sam neko vreme govorila da sam antihrist ali to je možda sad smešno, tad svakako nije bilo.. Da ne dužim, zaista je bilo ozbiljno, posle mi se to stanje i vraćalo, a i dan danas se teško nosim s tom celom tematikom, tako da mi ovakve demistifikacije kao što postoje na ovoj temi, izuzetno pomažu i veoma su mi dragocene

Da ne pričam i o tome da je u mojoj porodici sve vezano za religiju potpuno strano, pa je to sve izgledalo zaista kao da mi je, Bože oprosti i sačuvaj, od Pravoslavlja loše, a ne odd onoga svega što mu je prethodilo.. posle sam postepeno počela da puno grešim i u odnosu sa njima, neko ovde je već pričao o toj svojoj strašnoj hladnoći i bezosećajnosti i osuđivanju drugih, ma realno sad kad vraćam film, ništa me iz te faze nije zaobišlo Bogu hvala, postepeno osetim neko prosvetljenje, i olabave mi te stege i grčevi, i umesto njih dođe malo više ljubavi i vere i nade.. nadam se da vas nisam udavila

Veliki pozdrav za sve saborce neofite koji prolaze jednu (nikome) zabavnu fazu!

[Smaragdni kamičak]

  On 7. 5. 2019. at 9:17, Aleksandra_A рече

Veliki pozdrav 

Expand  

Da li čitaš duhovnu literaturu?

["Tamo daleko"]

  On 7. 5. 2019. at 9:17, Aleksandra_A рече

Bogu hvala, postepeno osetim neko prosvetljenje, i olabave mi te stege i grčevi, i umesto njih dođe malo više ljubavi i vere i nade..

Expand  

Hvala Bogu da te je kosnula blagodat koju uvek da istes I da joj tezis u zivotu! Zelim ti svako dobro od Darodavca svih dobara!