Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...

[Margareta]

Desi mi se da kažem sama sebi: Šta ćeŠ ti ovde, idi i zahvali Bogu Što si zdrava, prava i srećna,ali to kada dođem da popričam o nekom problemu sa npr.ocem Isaijom, a ispred mene bude majka sa nepokretnim detetom, neko ko vriŠti, psuje, povraća i ne može da podnese ni blizinu Biblije ili se sav iskrivi kada mu ovaj prinese krst ustima (verujte mi, sve sam ove stvari videla, a i mnogo gore)... Ali to shvatam kao neku vrstu otrežnjenja, koliko sam zaista srećna, a to ne shvatam. Bude mi žao tih sirotih ljudi i prosto me bude sramota kada krenem da pričam o svojim, u tom trenutku beznačajnim, problemima.

[Natasa.]

  On 4. 12. 2011. at 16:48, KoKo рече

Desi mi se da kažem sama sebi: Šta ćeŠ ti ovde, idi i zahvali Bogu Što si zdrava, prava i srećna,ali to kada dođem da popričam o nekom problemu sa npr.ocem Isaijom, a ispred mene bude majka sa nepokretnim detetom, neko ko vriŠti, psuje, povraća i ne može da podnese ni blizinu Biblije ili se sav iskrivi kada mu ovaj prinese krst ustima (verujte mi, sve sam ove stvari videla, a i mnogo gore)... Ali to shvatam kao neku vrstu otrežnjenja, koliko sam zaista srećna, a to ne shvatam. Bude mi žao tih sirotih ljudi i prosto me bude sramota kada krenem da pričam o svojim, u tom trenutku beznačajnim, problemima.

shok

[JESSY]

  On 4. 12. 2011. at 11:53, srdjank рече

Da li vam se desi da doživite "ne pripadam ovde" osećaj u crkvi?

да, дешава ми се понекад...и јако ми је жао због тога...то , неко чудно расположење држи ме и неко време епо повратку из цркве, и маш онако утиче на мене иако знам да су то само искушења...али , хвала Господу, следећи пут буде дивно... 0442_feel

[Margareta]

  On 4. 12. 2011. at 16:51, Katarina ex izgubljena рече

shok

o, da... i ja sam takvu facu pravila prvih... 1000 puta... a ni danas nisam baš imuna...

[anajrim]

  On 4. 12. 2011. at 16:48, KoKo рече

Desi mi se da kažem sama sebi: Šta ćeŠ ti ovde, idi i zahvali Bogu Što si zdrava, prava i srećna,ali to kada dođem da popričam o nekom problemu sa npr.ocem Isaijom, a ispred mene bude majka sa nepokretnim detetom, neko ko vriŠti, psuje, povraća i ne može da podnese ni blizinu Biblije ili se sav iskrivi kada mu ovaj prinese krst ustima (verujte mi, sve sam ove stvari videla, a i mnogo gore)... Ali to shvatam kao neku vrstu otrežnjenja, koliko sam zaista srećna, a to ne shvatam. Bude mi žao tih sirotih ljudi i prosto me bude sramota kada krenem da pričam o svojim, u tom trenutku beznačajnim, problemima.

nisam nikad tako nesto vidjela,jel' te strah tada.,ja mislim da bi' se smrzla winter

[И.стојковић]

  On 4. 12. 2011. at 11:53, srdjank рече

Da li vam se desi da doživite "ne pripadam ovde" osećaj u crkvi?

У Цркви не, али тај осећај доживим скоро увек кад после Литургије и Агапеа кренем из порте...

[Margareta]

  On 4. 12. 2011. at 17:15, Tavita рече

nisam nikad tako nesto vidjela,jel' te strah tada.,ja mislim da bi' se smrzla winter

Prvih par puta sam mislila da ću se pomokriti u pantalone koliko sam se uplašila. Međutim, postoje ,,stalne'' devojke (verovala ili ne, to su uglavnom devojke i žene) na koje sam se maltene navikla, pa me više i nije toliko strah. Njima se čita tzv egzorcijska molitva (valjda sam tačno napisala) i strašne su njihove reakcije na nju. Postoji jedna devojka koja toliko vrišti, laje, reži, šta li, i posle je bude sramota i počne tako žalosno da plače da i mene svaki put rasplače. Znaš šta je najluđe: Sto puta mi se desi da sa njima razgovaram napolju, i prosto se začudim koliko neke od njih racionalno i smireno razgovaraju o tim svojim problemima, koliko su uopšte ,,normalne'' devojke...

[Mrvica ex SANJA]

  On 4. 12. 2011. at 14:13, srdjank рече

Da li imate osećaj da ne pripadate crkvi, a da to nema veze ni sa nekim lošim ličnim iskustvom sa sveštenicima ili narodom koji se u crkvi okuplja. Naprosto, smešni ste sami sebi jer ste tu.

Hvala!

Nije mi se to dešavalo. Čak, kad sam prvi put bila na liturgiji, nekako sam odmah osećala neku povezanost sa sestrama koje su bile oko mene...ne umem to da objasnim, bilo je to neko radosno osećanje, kao da sam se vratila kući...

[Mrvica ex SANJA]

  On 4. 12. 2011. at 16:48, KoKo рече

Desi mi se da kažem sama sebi: Šta ćeŠ ti ovde, idi i zahvali Bogu Što si zdrava, prava i srećna,ali to kada dođem da popričam o nekom problemu sa npr.ocem Isaijom, a ispred mene bude majka sa nepokretnim detetom, neko ko vriŠti, psuje, povraća i ne može da podnese ni blizinu Biblije ili se sav iskrivi kada mu ovaj prinese krst ustima (verujte mi, sve sam ove stvari videla, a i mnogo gore)...

Je l' to u nekom manastiru? :blink:

[Дејан]

  On 4. 12. 2011. at 14:13, srdjank рече

Hvala na odgovorima.

Međutim, izgleda da nisam dovoljno dobro postavio pitanje pa da ga dopunim.

Da li imate osećaj da ne pripadate crkvi, a da to nema veze ni sa nekim lošim ličnim iskustvom sa sveštenicima ili narodom koji se u crkvi okuplja. Naprosto, smešni ste sami sebi jer ste tu.

Hvala!

Kada sam krenuo u Crkvu ,meni su se počele javljati raznorazne stvari koje se nikada pre nisu.

Kako misli tako i osećanja,prvo sam bio zbunjen,posle sam osuđivao sam sebe.

Naposletku,kao što reče starac Tadej ako ti niko ne da pravi savet Bog ti pošalje dobru knjigu.

Ja sam čitao knjigu o starcu Pajsiju Svetogorcu i na jednom mestu na par strana pronašao indetičan moj slučaj.

Starac tvrdi da te stvari ne potiču od nas ,već su ubačeni sa strane i da ih treba gledati kao strano telo u sebi i ne obazirati se.

Tako da ti je moj savet da se ne obazireš puno na dati utisak,vremenom će proći...

[anajrim]

  On 4. 12. 2011. at 17:45, KoKo рече

Prvih par puta sam mislila da ću se pomokriti u pantalone koliko sam se uplašila. Međutim, postoje ,,stalne'' devojke (verovala ili ne, to su uglavnom devojke i žene) na koje sam se maltene navikla, pa me više i nije toliko strah. Njima se čita tzv egzorcijska molitva (valjda sam tačno napisala) i strašne su njihove reakcije na nju. Postoji jedna devojka koja toliko vrišti, laje, reži, šta li, i posle je bude sramota i počne tako žalosno da plače da i mene svaki put rasplače. Znaš šta je najluđe: Sto puta mi se desi da sa njima razgovaram napolju, i prosto se začudim koliko neke od njih racionalno i smireno razgovaraju o tim svojim problemima, koliko su uopšte ,,normalne'' devojke...

ne znam,obicno se preporucuje da tako nekim ekstremnim situacijama prisustvuju samo duhovno jake osobe-svestenici,monasi i to oni koji su se usavrsili u isusovoj molitvi...prvi put cujem da to biva ovako,javno, pred 'obicnim' mirjanima...

[Gaša]

Meni se desilo isto u trenutku kao što je ovaj u kom se nalazim da pokušavam da se vratim pravoslavlju i da praktikujem veru u manastiru Fenek,bio sam sa porodicom i tada petogodišnjom ćerkom,koja je u toku službe bila malo glasnija pa je monahinja prekinula službu i grubim rečima nam rekla "da to ne može tako" i mi smo izašli iz manastira...

[Margareta]

Mrvice... da... u jednom manastiru blizu Šapca...

Tavita, nisam ja prisustvovala za vreme tih pojedinačnih molitvi već npr.za vreme jelejosvećenja, večernje molitve, Božićne... a znam Šta se deŠava jer kada je neka žena sama u crkvi sa monahom, tj igumanom, toliko vriŠti da se ori celo dvoriŠte manastira

[SlavicaTB]

Да, дешавало ми се. Ишла сам у цркву, не баш редовно, али кад год бих отишла имала сам осећај да сам тамо потпуни странац. Чак сам имала осећај да су свештеници, ђакон, сестре и браћа из првих редова, који стално долазе у цркву, познаници, а ја уљез. Хвала Богу, десило се одједном, не знам ни сама како, то само Господ зна, да сам се потпуно променила. Не осећам се више као уљез, потпуно осећам да ту припадам и углавном ми ништа не смета. Приметим понешто, али ми не смета, Богу хвала.

[Јелина]

Мени се чини да је реч о следећем: ако у православље не умочиш само прст на нози (што је честа фаза многих од нас), већ у њега дубоко зарониш и потпуно се осмислиш (излечиш)- нећеш осећати неприпадност. А док те то не стигне, упорно прескачи све препреке бесмисла и испразности, заобилази лавиринте сладуњавих обмана и са сазнањем да постоји - граби ка свецелој Љубави!