Свештеник Валерије Духањин: О супротстављању злу силом ,вера, безверје и наш избор

[JESSY]

Како ћете се понашати ако видите да неко на улици напада незаштићеног човека? Да ли ћете пожурити да прођете како не бисте и сами добили батине? Да ли ћете позвати полицију и равнодушно гледати шта ће се даље десити? Или ћете учествовати у невољи ближњег?

Будимо искрени: у нашем друштву су раширени кукавичлук, неспособност да заштитимо ближњег и да се одазовемо на туђи бол. Најстрашније је кад своју равнодушност и слабост карактера прогласимо за врлину смирења.

Ево догађаја који се недавно десио. Не би имало смисла да препричавам све детаље. Али суштина је у томе да је у периоду активне пропаганде јувеналне јустиције младој мами одузето двоје малишана. Она је долазила до зграде у којој су се дечица налазила, плакала је испред прозора кроз који су је гледали малишани и такође ридали. А што је главно, ситуација није могла бити решена на локалном нивоу. У органима за старање о деци смишљали су најразличитија образложења: «Предаћемо децу кад извршите ремонт у стану,» «предаћемо их кад буде заседала комисија». Касније се испоставило да нису имали намеру да врате децу. Ипак, међу пријатељима породице која је доспела у невољу нашли су се људи који су у томе активно учествовали. Успели су да дођу до структура које контролишу делатност органа за старање о деци. Административна интервенција одозго је открила низ прекршаја у радњама органа за старање о деци и обавезала их је да децу врате мајци. Присталице јувеналне јустиције су буквално сиктале: «Ко се то тамо умешао?» Али, нека то остане тајна.

Упркос увреженом мишљењу добро уопште није она бојажљива добродушност у односу на зло које се око нас дешава, није толерантно додворавање или трпељив однос према било којим облицима друштвене неправде. Истинска љубав и добро су активна снага која се никад неће мирити са злом, злобом и неправдом, која ће им се супротставити у потребном тренутку, која ће се борити против њих и искорењивати их.

У поеми М.Ј.Љермонтова «Песма о цару Ивану Васиљевичу, младом опричнику (припаднику специјалне гарде цара Ивана Грозног, прим.прев.) и смелом трговцу Калашњикову» неустрашиви трговац Калашњиков се није плашио да се сукоби с омиљеним опричником цара Ивана Грозног. Зашто? Зато што је опричник Кирибејевич хтео да нападне породицу Калашњикова, да осрамоти његову жену, и супруг, не плашећи се неминовне смрти, побеђује противника.

Како с наведеним случајем спојити хришћанску смиреност и незлобивост?

[JESSY]

Истинско смирење, кротост и незлобивост не значе слабост карактера; напротив, то је умеће човека да влада собом, својим страстима и осећањима, што претпоставља унутрашњу чврстину и снагу воље. С једне стране, то је умеће човека да обузда сопствени гнев од излива без разлога. А с друге – умеће да непријатељу пружи одговарајући отпор кад треба да заштити своје ближње.

Архимандрит Рафаил (Карелин), који је у својим успоменама описао ликове многих духовних људи с којима се сретао, наводи занимљиво размишљање познатог старца схиигумана Саве (Остапенка): «Које страсти је отац Сава сматрао најпогубнијим по савременог човека? Ма како чудно то било, отац није навео ни блуд, ни гордост. Једном сам га упитао: ‘Која страст је најопаснија и који грех је најпогубнији?’ Одговорио је: ‘Кукавичлук и плашљивост. Такав човек увек живи двоструким, лажним животом. Добро дело не може да доведе до краја, увек као да лавира међу људима. Бојажљив има неискрену душу; ако не савлада ову страст у себи, под дејством страха неочекивано може постати одступник и издајник.’ Кад сам упитао: ‘А како савладати ову страст?’ одговорио је: ‘Побеђуј је у малом, немој се надати у људе, ни у себе самог, већ се уздај у Бога.’ А затим је додао: ‘Моли се Мајци Божијој – Она је наша непобедива Војвоткиња.’»

Како објаснити понашање неких светаца, на пример, преподобног Серафима Саровског који није пружио отпор људима који су га лично повредили и који су га напали у шуми? Јер, свети Серафим је физички био много јачи од њих, али им се није супротставио – повредили су му кичму тако да је целог живота ишао погрбљен.

[JESSY]

Светитељ Филарет Московски је једном рекао изванредне речи које би требало запамтити: «Гнушајте се непријатеља Божијих, побеђујте непријатеље отаџбине, волите своје непријатеље.» Постоје три категорије непријатеља и према свакој се треба другачије односити:

– личним непријатељима хришћанин је позван да опрашта, да суд над њима препушта срцезналцу Богу;

– непријатељима домовине треба пружати одговарајући отпор, јер бранећи отаџбину, избављамо ближње од мноштва невоља;

– непријатеља Божијих, односно оних који се свесно боре против Бога, треба се гнушати, односно одвраћати се од њих, клонити се њихових заблуда.

Кад је свети Константин Философ (у монаштву Кирил), просветитељ Словена, којег је грчки цар послао код Сарацена ради дискусије о вери дошао у њихову престоницу чуо је следећу недоумицу: «Ваш Христос је Бог, зашто не поступате онако како вам Он заповеда? Заповедио вам је да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и који вас прогоне, да онима који вас ударе по једном образу окренете други, – а ви не поступате тако: ако вас неко увреди, оштрите мач, крећете у рат, убијате. Зашто то чините?» Саслушавши их свети Константин их је упитао: «Ако су у неком закону написане две заповести, који ће човек потпуније испунити закон: онај који испуни једну или онај ко испуни обе заповести?» – «Верније служи Богу онај ко испуни обе заповести,» – одговорили су му. «Тачно, – наставио је светац. – Дакле, размислите даље: тачно је да нам је Христос заповедио да се молимо за оне који нас вређају и да им чинимо добро. Али, Он је такође рекао да нико од нас не може показати већу љубав од онога ко положи своју душу за своје другове. Своју увреду трпи свако од нас кад нам се она наноси као појединцима. Али ми у друштву бранимо једни друге, жртвујемо свој живот како ви, заробивши наше суграђане, не бисте заједно с телом поробили и њихове душе приморавши их да се одрекну вере и богомрским делима. Јер, кад покорите неку земљу ви све приморавате да приме вашу веру и лишавате их Небеског Царства. Боље нам је да предамо телесној смрти неке ваше војнике него да многа наша сабраћа по вери кроз вас умру духовном смрћу.»

[JESSY]

Ранохришћански подвижник преподобни Исидор Пелусиот је размишљао: «Апостол Павле је рекао: ‘Ако је могуће… имајте мир са свим људима’(Рим. 12, 18). Понекад то бива и немогуће, кад се ради о побожности, праведности, о целомудрености, и једноставно речено, о свим врлинама. Како ће благочестив човек бити у миру с нечастивим, праведан с лажљивим или целомудрен с похотним, који је спреман да разврати не само туђу, већ и своју сопствену лепоту? ‘Држи се… мира са свима који призивају Господа од чистог срца’ (2 Тим. 2, 22).»

Преподобни Сергије Радоњешки, који је представљао пример највећег смирења, никад се није светио онима који су га вређали и сматрао је да је боље да оде из обитељи него да кажњава оне који су негодовали против њега. Међутим, благословио је на ратни подвиг монахе Пересвета и Ослабљу, а и самог благоверног кнеза Димитрија Донског, како би победили непријатеље отаџбине. Како су се његово лично смирење и кротост слагали с пристанком на нечије убиство? Ради се о томе да смирење светог човека (а поступци светих су пример за углед за сваког од нас) није смирење пред злом као таквим, већ пре свега пред Богом, односно послушање вољи Божијој. Преподобни Сергије је живео по Божијим заповестима и Господу је било угодно да заштити руску земљу од Монгола и Татара рукама руских војника, зато је преподобни, видећи вољу Божију, благословио кнеза и војнике на ратни подвиг.

За време одбране Свето-Тројицке Сергијеве Лавре коју су опседали пољски интервенти 1608-1610. године десило се задивљујуће чудо. Једном су се за време непријатељског напада код зидина обитељи појавили преподобни Сергије и Никон Радоњешки. Непријатељи су гађали стрелама које су се, чим би стигле до места на којем су стајали свеци, враћале и погађале освајаче. Они који су већ ушли у Царство Небеско, у Царство јеванђељских истина, пружају на земљи достојан отпор непријатељима кажњавајући дрске људе који су напали свету обитељ!

[JESSY]

Из Јеванђеља знамо да је Сам Господ Исус Христос узео бич и да је истерао оне који су скрнавили светињу храма (в.: Јн. 2, 15). И ако је циљ хришћанства – победа правде, добра и истине, зашто да се повлачимо пред лажју, злом и неправдом у нашим земаљским односима?

Зар се смирење састоји у томе да повлађујемо свакој дрској речи, покорно се слажући са сопственом ништавношћу? Творац је у нашу природу уткао заштитне функције, које не смемо занемаривати. Тако да понекад треба пажљиво саслушати и речи из песме мудре корњаче Тортиле из бајке «Златни кључић»: «Ако се треба тући – потуци се.»

Зато се са свом очигледношћу може рећи да је храброст заиста хришћанска врлина. Између осталог, свети Амвросије Медиолански († 397) издваја два испољавања врлине храбрости: храброст у ратним подвизима и храброст у приватном и свакодневном животу. У првом случају храброст је одлучност и способност да се остварују захтеви праведности. У другом – храброст је величина и чврстина духа, највиши степен самосавладавања на којем човек побеђује у себи грехове и страсти, а у свим животним незгодама чува мир.

Врлина храбрости је двојака – она се испољава у искорењивању зла у себи самом и у искорењивању зла у свету око нас. Дакле, само ако имамо храброст можемо да испољимо активну љубав према ближњима, избављајући их од невоља и животних непријатности.

Узгред речено, Амвросије Медиолански је неустрашиво разобличио цара Теодосија Великог (379-395) кад је овај дозволио окрутан обрачун са Солуњанима који су се побунили против повећања пореза. Скоро сви становници града заједно с децом и старцма били су отерани у циркус и поубијани. Тек после светитељевих поука цар се покајао и дошао је до храма без царских одора како би принео покајање. Значи, храброст спојена с личном верношћу Богу, друге може довести до покајања.

Како бисмо желели да се сваки савремени православни хришћанин одликује храброшћу.

Свештеник Валерије Духањин

Извор: Православие.ру

http://www.mitropolija.com/svestenik-valerije-duhanjin-o-suprotstavljanju-zlu-silom/

[Danijela]

 

Истеривање трговаца из храма. Фреска у манастиру Високи Дечани

    

Како ћете се понашати ако видите да неко на улици напада незаштићеног човека? Да ли ћете пожурити да прођете како не бисте и сами добили батине? Да ли ћете позвати полицију и равнодушно гледати шта ће се даље десити? Или ћете учествовати у невољи ближњег?

 

Будимо искрени: у нашем друштву су раширени кукавичлук, неспособност да заштитимо ближњег и да се одазовемо на туђи бол. Најстрашније је кад своју равнодушност и слабост карактера прогласимо за врлину смирења.

 

Ево догађаја који се недавно десио. Не би имало смисла да препричавам све детаље. Али суштина је у томе да је у периоду активне пропаганде јувеналне јустиције младој мами одузето двоје малишана. Она је долазила до зграде у којој су се дечица налазила, плакала је испред прозора кроз који су је гледали малишани и такође ридали. А што је главно, ситуација није могла бити решена на локалном нивоу. У органима за старање о деци смишљали су најразличитија образложења: «Предаћемо децу кад извршите ремонт у стану,» «предаћемо их кад буде заседала комисија». Касније се испоставило да нису имали намеру да врате децу. Ипак, међу пријатељима породице која је доспела у невољу нашли су се људи који су у томе активно учествовали. Успели су да дођу до структура које контролишу делатност органа за старање о деци. Административна интервенција одозго је открила низ прекршаја у радњама органа за старање о деци и обавезала их је да децу врате мајци. Присталице јувеналне јустиције су буквално сиктале: «Ко се то тамо умешао?» Али, нека то остане тајна.

 

Упркос увреженом мишљењу добро уопште није она бојажљива добродушност у односу на зло које се око нас дешава, није толерантно додворавање или трпељив однос према било којим облицима друштвене неправде. Истинска љубав и добро су активна снага која се никад неће мирити са злом, злобом и неправдом, која ће им се супротставити у потребном тренутку, која ће се борити против њих и искорењивати их.

У поеми М.Ј.Љермонтова «Песма о цару Ивану Васиљевичу, младом опричнику (припаднику специјалне гарде цара Ивана Грозног, прим.прев.) и смелом трговцу Калашњикову» неустрашиви трговац Калашњиков се није плашио да се сукоби с омиљеним опричником цара Ивана Грозног. Зашто? Зато што је опричник Кирибејевич хтео да нападне породицу Калашњикова, да осрамоти његову жену, и супруг, не плашећи се неминовне смрти, побеђује противника.

 

Како с наведеним случајем спојити хришћанску смиреност и незлобивост?

 

Истинско смирење, кротост и незлобивост не значе слабост карактера; напротив, то је умеће човека да влада собом, својим страстима и осећањима, што претпоставља унутрашњу чврстину и снагу воље. С једне стране, то је умеће човека да обузда сопствени гнев од излива без разлога. А с друге – умеће да непријатељу пружи одговарајући отпор кад треба да заштити своје ближње.

 

Архимандрит Рафаил (Карелин), који је у својим успоменама описао ликове многих духовних људи с којима се сретао, наводи занимљиво размишљање познатог старца схиигумана Саве (Остапенка): «Које страсти је отац Сава сматрао најпогубнијим по савременог човека? Ма како чудно то било, отац није навео ни блуд, ни гордост. Једном сам га упитао: ‘Која страст је најопаснија и који грех је најпогубнији?’ Одговорио је: ‘Кукавичлук и плашљивост. Такав човек увек живи двоструким, лажним животом. Добро дело не може да доведе до краја, увек као да лавира међу људима. Бојажљив има неискрену душу; ако не савлада ову страст у себи, под дејством страха неочекивано може постати одступник и издајник.’ Кад сам упитао: ‘А како савладати ову страст?’ одговорио је: ‘Побеђуј је у малом, немој се надати у људе, ни у себе самог, већ се уздај у Бога.’ А затим је додао: ‘Моли се Мајци Божијој – Она је наша непобедива Војвоткиња.’»

 

    

Како објаснити понашање неких светаца, на пример, преподобног Серафима Саровског који није пружио отпор људима који су га лично повредили и који су га напали у шуми? Јер, свети Серафим је физички био много јачи од њих, али им се није супротставио – повредили су му кичму тако да је целог живота ишао погрбљен.

 

Светитељ Филарет Московски је једном рекао изванредне речи које би требало запамтити: «Гнушајте се непријатеља Божијих, побеђујте непријатеље отаџбине, волите своје непријатеље.» Постоје три категорије непријатеља и према свакој се треба другачије односити:

 

- личним непријатељима хришћанин је позван да опрашта, да суд над њима препушта срцезналцу Богу;

 

- непријатељима домовине треба пружати одговарајући отпор, јер бранећи отаџбину, избављамо ближње од мноштва невоља;

 

- непријатеља Божијих, односно оних који се свесно боре против Бога, треба се гнушати, односно одвраћати се од њих, клонити се њихових заблуда.

 

Кад је свети Константин Философ (у монаштву Кирил), просветитељ Словена, којег је грчки цар послао код Сарацена ради дискусије о вери дошао у њихову престоницу чуо је следећу недоумицу: «Ваш Христос је Бог, зашто не поступате онако како вам Он заповеда? Заповедио вам је да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и који вас прогоне, да онима који вас ударе по једном образу окренете други, - а ви не поступате тако: ако вас неко увреди, оштрите мач, крећете у рат, убијате. Зашто то чините?» Саслушавши их свети Константин их је упитао: «Ако су у неком закону написане две заповести, који ће човек потпуније испунити закон: онај који испуни једну или онај ко испуни обе заповести?» - «Верније служи Богу онај ко испуни обе заповести,» - одговорили су му. «Тачно, - наставио је светац. – Дакле, размислите даље: тачно је да нам је Христос заповедио да се молимо за оне који нас вређају и да им чинимо добро. Али, Он је такође рекао да нико од нас не може показати већу љубав од онога ко положи своју душу за своје другове. Своју увреду трпи свако од нас кад нам се она наноси као појединцима. Али ми у друштву бранимо једни друге, жртвујемо свој живот како ви, заробивши наше суграђане, не бисте заједно с телом поробили и њихове душе приморавши их да се одрекну вере и богомрским делима. Јер, кад покорите неку земљу ви све приморавате да приме вашу веру и лишавате их Небеског Царства. Боље нам је да предамо телесној смрти неке ваше војнике него да многа наша сабраћа по вери кроз вас умру духовном смрћу.»

 

Ранохришћански подвижник преподобни Исидор Пелусиот је размишљао: «Апостол Павле је рекао: ‘Ако је могуће... имајте мир са свим људима’(Рим. 12, 18). Понекад то бива и немогуће, кад се ради о побожности, праведности, о целомудрености, и једноставно речено, о свим врлинама. Како ће благочестив човек бити у миру с нечастивим, праведан с лажљивим или целомудрен с похотним, који је спреман да разврати не само туђу, већ и своју сопствену лепоту? ‘Држи се... мира са свима који призивају Господа од чистог срца’ (2 Тим. 2, 22).»

 

Преподобни Сергије Радоњешки, који је представљао пример највећег смирења, никад се није светио онима који су га вређали и сматрао је да је боље да оде из обитељи него да кажњава оне који су негодовали против њега. Међутим, благословио је на ратни подвиг монахе Пересвета и Ослабљу, а и самог благоверног кнеза Димитрија Донског, како би победили непријатеље отаџбине. Како су се његово лично смирење и кротост слагали с пристанком на нечије убиство? Ради се о томе да смирење светог човека (а поступци светих су пример за углед за сваког од нас) није смирење пред злом као таквим, већ пре свега пред Богом, односно послушање вољи Божијој. Преподобни Сергије је живео по Божијим заповестима и Господу је било угодно да заштити руску земљу од Монгола и Татара рукама руских војника, зато је преподобни, видећи вољу Божију, благословио кнеза и војнике на ратни подвиг.

 

За време одбране Свето-Тројицке Сергијеве Лавре коју су опседали пољски интервенти 1608-1610. године десило се задивљујуће чудо. Једном су се за време непријатељског напада код зидина обитељи појавили преподобни Сергије и Никон Радоњешки. Непријатељи су гађали стрелама које су се, чим би стигле до места на којем су стајали свеци, враћале и погађале освајаче. Они који су већ ушли у Царство Небеско, у Царство јеванђељских истина, пружају на земљи достојан отпор непријатељима кажњавајући дрске људе који су напали свету обитељ!   

 

Из Јеванђеља знамо да је Сам Господ Исус Христос узео бич и да је истерао оне који су скрнавили светињу храма (в.: Јн. 2, 15). И ако је циљ хришћанства – победа правде, добра и истине, зашто да се повлачимо пред лажју, злом и неправдом у нашим земаљским односима?

 

Зар се смирење састоји у томе да повлађујемо свакој дрској речи, покорно се слажући са сопственом ништавношћу? Творац је у нашу природу уткао заштитне функције, које не смемо занемаривати. Тако да понекад треба пажљиво саслушати и речи из песме мудре корњаче Тортиле из бајке «Златни кључић»: «Ако се треба тући – потуци се.»

 

Зато се са свом очигледношћу може рећи да је храброст заиста хришћанска врлина. Између осталог, свети Амвросије Медиолански († 397) издваја два испољавања врлине храбрости: храброст у ратним подвизима и храброст у приватном и свакодневном животу. У првом случају храброст је одлучност и способност да се остварују захтеви праведности. У другом – храброст је величина и чврстина духа, највиши степен самосавладавања на којем човек побеђује у себи грехове и страсти, а у свим животним незгодама чува мир.

 

Врлина храбрости је двојака – она се испољава у искорењивању зла у себи самом и у искорењивању зла у свету око нас. Дакле, само ако имамо храброст можемо да испољимо активну љубав према ближњима, избављајући их од невоља и животних непријатности.

 

Узгред речено, Амвросије Медиолански је неустрашиво разобличио цара Теодосија Великог (379-395) кад је овај дозволио окрутан обрачун са Солуњанима који су се побунили против повећања пореза. Скоро сви становници града заједно с децом и старцма били су отерани у циркус и поубијани. Тек после светитељевих поука цар се покајао и дошао је до храма без царских одора како би принео покајање. Значи, храброст спојена с личном верношћу Богу, друге може довести до покајања.

 

Како бисмо желели да се сваки савремени православни хришћанин одликује храброшћу.

Свештеник Валерије Духањин

04 / 11 / 2014

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/74860.htm

[LISA]

Dobra tema. Procitah nedavno da je neko u analizi savremenog drustva i coveka prokomentarisao da je ravnodusnost najpogubnija osobina savremenog coveka. Tacno. Ljudi se klone nevolje, u strahu da sacuvaju sebe ne ucine ni ono sto ih ne kosta mnogo - pozovi policiju ako neces da se tuces.

Navatasmo brat i ja pre par dana neke klince, Rome, koji su orobili jednu staricu u liftu. Sta covek da radi sa klincima koji se otimaju kao da im zivot od toga zavisi? Kad smo ustanovili da je nisu povredili i da su joj uzeli 200 dinara, pustismo ovog starijeg jer nam je mladji iskliznuo u medjuvremenu sa 200 dinara. Zenu jedva zivu od soka otpratismo do stana, a njih dvojica lagano odsetase niz ulicu. Sta reci...

[Deja Vu]

Текст је добар, но отвара многа питања у вези рата. 

Имамо и Исусову реченицу: Ко се мача лати, од мача и страда, а то је изговорио онда када је Петар извукао мач и одсекао уво једном војнику како би заштитио Исуса. То можемо разумети и као Исусов захтев да Га нико не брани, па тако ако нас неко нападне можемо тражити од других да нас не бране. Ипак реченица доста генерализује и не говори да ли се то односи на спровођење насиља или се односи и на то и на било какво потезање мача чак и у одбрани другог. 

 

Много људи је страдало у прогонима хришћана у првим вековима, читаве породице и групе људи су убијане, а опет се нико од  хришћана није дигао на ноге у борби против Рима. 

 

Исто тако, да ли можемо говорити и данас у доба нуклеарног оружја о одбрамбеним ратовима. Ето замислимо онако у главама да је рецимо Америка нападачка, зла земља, а Русија добра и хришћанска (иако су обе земље потпуно исте). Да ли Русија зарад одбране својих ближњих треба развијати нуклеарно наоружање и користити га у неопходним моментима? 

Ове мали догађаји када неко неког нападне на улици, па га бранимо нису исто када две земље са модерним наоружањем, разним хемијским, биолошким, нуклеарним оружјем, зарате. 

[obi-wan]

Drugim recima, `oces da kazes da napadnuta zemlja ne treba da se brani?

[JESSY]

@@Danijela, Данијелче, спојила сам теме......ја јуче поставила.....

[Deja Vu]

Drugim recima, `oces da kazes da napadnuta zemlja ne treba da se brani?

 

У данашњим околностима је то доста шкакљиво. Већ сам споменуо нуклеарни рат као могућност. 

Наравно, најбоље решење је ипак дипломатско, али у односима две или више земаља увек постоји такозвана ''безбедносна дилема''. Чак иако не знаш хоће ли доћи до рата, мораш да развијаш ратну технологију јер влада неповерење међу државама. Ако замислимо да је Русија хришћанска земља и хоће да заштити своје грађане од нападачке зле Америке, она једноставно мора да прави напредније оружје, не може остати на нивоу секира и праћки. 

 

Да ли би као председник државе притиснуо дугменце и испалио пар интерконтиненталки на неку земљу зато што је та земља на твоју земљу испалила исте те ракете? 

Ова прича говори о светим одбрамбеним ратовима када се убијало са мачевима и копљима, али та се прича не може баш уклопити са данашњицом када се тиме не ратује и када последице нуклеарног рата могу бити огромне и опасне по саму планету и човечанство. 

 

Мало сам скренуо у политику и међународне односе.  

[Данче*]

Три одговора из књиге «У шта верујемо»

У издању Сретењског манастира изашла је књига свештеника Валерија Духањина «У шта верујемо». Читаоцима портала Православие.Ru нудимо одломак из ове књиге.

1. Вера представља један од јединствених феномена људске душе. Шта је уопште вера и шта је, посебно, вера у Бога?

 

Свештеник Валерије Духањин

 

Вера је диван дар који је Бог дао човеку. Захваљујући овом дару можемо да спознајемо оно што не видимо својим телесним очима. Без вере у принципу није могуће било какво знање. Јер да би нека знања постала удео наше душе, ми у ова знања треба да поверујемо, треба да поверујемо у то да заиста могу да прошире наше видике и да обогате наш унутрашњи свет. Зато је познати мислилац Блез Паскал говорио: «Вера је снага срца,» она наше срце чини јаким и способним за дубоку спознају.

Вера је потреба човековог бића, којем је својствено да верује у нешто. Вера је унутрашње прихватање одређених вредности. Захваљујући вери човек добија циљ према којем је спреман да иде у току целог свог живота. Али вера није увек усмерена ка истинским вредностима. Тако постоји вера у легендарне личности, у политичке идеје, у лажне философске концепције. Зато је тако важно бринути се за исправно деловање ове потребе, како би она души давала истинске вредности. Ето шта је вера уопште.

А вера у Бога је посебно откровење човековој души, кад Се Господ Бог открива човеку који Га искрено тражи. Тада човек у свом срцу одједном открива да нам је Небески Отац близу и нашу посебну потребу за општење с Њим. Постаје јасно да се биће не ограничава само материјом и да је човеково предназначење вечност, а наше стање у вечности зависи од наше близине Богу.

Постоје три типа вере – веома је важно да то знамо, зато што се не подразумева увек исто кад је реч о вери у Бога. Три типа вере су својеврсне степенице духовног усхођења: вера као увереност, вера као поверење и вера као верност.

Вера као увереност је разумско признавање неке истине. На пример, неко ће рећи: «Уверен сам да се Куликовска битка одиграла 1380. године, уверен сам да је Земља округла и још сам уверен да Бог постоји.» То је својеврсна дубока убеђеност у то да нешто постоји. Овде више нема сумње: да, Бог постоји. Али твој унутрашњи свет се услед тога мало мења. За таквог човека Бог је као један од објеката наше Васељене: постоји планета Марс, а постоји и Бог. Зато што овакав човек не проверава увек своје поступке на основу вере, не покушава да пажљиво изгради свој живот по вери, већ делује по принципу: «Ја сам сам по себи, а Бог је Сам по Себи.» Односно, он својим разумом једноставно признаје чињеницу да Бог постоји.

Други степен је вера као поверење. Хајде да размислимо кад један човек има поверења у другог? Онда кад му открива своје срце и кад другог човека на известан начин прима у своје срце, односно кад настаје изузетна душевна блискост. И вера у Бога као поверење, за разлику од просте уверености, човеку пружа осећај блискости Богу. На овом нивоу вере човек не само да просто разумски признаје да Бог постоји, већ прима Господа у обитељи свог срца. Овакав човек осећа Божије присуство и у случају туге или животних потешкоћа обавезно ће се сетити Бога и почеће да Му се моли. Поверење претпоставља наду у Бога и човек се већ труди да усклади свој живот с вером у Бога.

Ипак, ако дете има поверења у своје родитеље то још не значи да ће их увек слушати. Понекад деца користе родитељско поверење да би оправдала своје поступке. И дешава се да човек има поверења у Бога, али да Му сам није увек веран. Он као да каже: «Можда ће ми Бог опростити моје слабости,» и премда се овакав човек с времена на време моли, он се не труди увек да побеђује своје слабости, није увек спреман да нешто жртвује ради Бога.

Зато је највиши степен – вера као верност. То није само признавање Бога својим разумом, и није само поверење у Њега својим срцем, већ и послушање према Богу по својој вољи. Оваква вера претпоставља истинску, чисту љубав, зато што је истинска љубав незамислива без верности. Ово се огледа у пожртвованости кад се трудимо да свој живот градимо по Божијој вољи и ради тога одсецамо греховне жеље своје природе. Оваква вера постаје основа свих вредности живота верујућег човека. И само је она спасоносна. Али то претпоставља и унутрашњи рад на себи и победу над својим страстима.

2. Чак и данас, кад је отворено толико храмова, кад Православље постаје све значајније у животу људи, постоји мноштво убеђених атеиста. Одакле потиче атеизам, где се крију његови извори и зашто је толико уврежен у људским душама?

У принципу, постоје два облика атеизма. Први је принудно неверовање кад је дете било једноставно тако васпитано и зато нема представу о духовном свету. У одређеном тренутку овај човек може лако (наравно, лако у извесном смислу) да стекне веру: она ће се у њему открити као заборављено благо које ипак није изгубљено. У том случају вера у човеку није умрла већ спава, и може да се пробуди – уз размишљање о смислу свог живота, приликом виђења дивне слике Васељене, приликом обраћања пажње животни пример искрено верујућих људи и у многим другим случајевима.

Други облик неверовања је идејни атеизам – то је извесна унутрашња агресија, одбојност према духовном, тако да се човек окреће од Бога као што се човек болесних очију окреће од сунца. Притом сам атеиста понекад не схвата суштину свог атеизма. Јер, шта је атеизм у својој суштини? То је пре свега покушај да се човек сакрије од Бога, да се притаји, да на известан начин затвори очи рукама и каже: «Нема Бога,» као што понекад покушавамо да се сакријемо од сопствене савести која је глас Божији у човеку.

Атеизам је негирање Бога, али је важно знати да ово негирање не почиње обавезно у уму или разуму, већ се најчешће дешава негде у дубинама пале душе, у нашем срцу. Из Светог Писма знамо да се то први пут десило још с првим људима кад су у Рају прекршивши заповест Божију, покушали да се сакрију од лица Божијег. Господ Бог обраћајући се Адаму каже: Адаме, где си? А он одговара: Чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (1 Мојс. 3, 9-10). Управо ова греховна нагота, обнаженост од благодати Божије, приморава човека да се крије од Бога. Али узрок није само у томе. У току целе историје атеизам је још и таква философија живота кад човек просто има користи од тога да Бога нема. Атеиста као да размишља: «Ако Бога нема, ништа ми неће бити за моје грехове, зато што живим у врло кратком временском сегменту, стога ми је боље да живим на своје задовољство, а не занима ме шта ће бити с душом после телесне смрти. Материјална добра се могу опипати, а какво је благо врлина?» И опет, све то стихијски настаје у дубинама палог духа, а затим може да с формира у виду логички складног материјалистичког погледа на свет.

Може се одговорити и да се атеизам међу људима дешава зато што једноставно не знају какво ће благо, радост, пуноћу живота и истинску срећу стећи ако се обрате Богу. Јер понекад се смејемо нечему чију вредност нисмо спознали у сопственом животу. Тако се човек који никад није спознао љубав презриво и надмено односи према људима који се воле, али кад се у његовом срцу зачне љубав, он осећа колико је богатији постао његов унутрашњи свет и колико је сад осмишљенији његов живот, који му је раније изгледао незанимљив и досадан. Човек који нема искуство вере не схвата њену вредност. И ако у дубинама његове душе жеља за вером превагне над тренутним ниским поривима, можда ће се временом то претворити у ватрену жудњу за вером, а затим и у обраћање Богу. Али често човек једноставно не жели да буде верујући, а у његовом животном ставу негирања Бога, огледа се дубоко лично самоопредељење на које, авај, има право свако биће, које је створено са слободном вољом.

 

    

3. Да ли се може дефинисати шта тачно подстиче људе на тражење духовних вредности? И зашто се неки окрећу Богу, а неки, чак и ако се налазе у истим историјским условима, па чак и ако се васпитавају исто – не?

Обраћање човека Богу је вероватно увек загонетка. Јер поглед на свет верујућег човека се толико разликује од погледа на свет неверујућег да окретање од једног ка другом изгледа парадоксално, као што парадоксално изгледа прелазак кроз дубоку провалију. Али Христос је ишао по води, а Својим ученицима је открио да ће онај ко има веру као горушично зрно моћи да помера горе (Мт. 17, 20). Зато се људи обраћају Богу и у условима који наизглед томе најмање погодују – кад се вера прогања, религија исмева, а неки на све начине покушавају да искорене Цркву.

Човек се често окреће вери зато што у души осећа неки зов и потребу за трагањем. Човек још не схвата да му недостаје Бог, али већ осећа да га свакодневица не задовољава. Рађа се својеврсна потрага за смислом живота, јер се одједном открива бесмисленост земаљске испразности.

Понекад нам да то схватимо помажу критична ситуација у животу, велика туга и додир са смрћу, кад се одједном открива да ништа није онако као што смо раније замишљали, односно, да постоји нешто што превазилази границе нашег материјалног света. Духовни писац из ХХ века Н.Е.Пестов наводи сведочанство једног од везиста који је преко радија примао ратне поруке руских војних пилота за време Другог светског рата. Овај везиста је говорио да су многи пилоти, који раније ни на који начин нису испољавали своју веру у тренутку кад би их непријатељ погодио и кад је авион захваћен пламеном већ падао, одједном почињали да се моле: «Господе, прими моју душу.» То се чуло преко радиовезе.

Ради се о томе да је критична ситуација такав догађај у животу кад спада сва љуштура и кад човек остаје сам са собом. Нестаје сав талог, спада маска и душа прогледава, види да постоји духовни свет, да човек није центар створеног света, да имамо Небеског Оца, без Којег живот неће бити срећан. Овакво прогледавање не наступа обавезно кроз тугу, већ и у додиру са светињом, приликом сусрета с благодатним човеком, приликом сопствених унутрашњих трагања итд. Али ако се у човеку не деси унутрашњи преврат, тачније, ако не дође до буђења његове душе, до њеног препорода, он неће постати верујући поред свих могућих аргумената.

Међутим, људима је својствено да различито поступају, чак и ако живе у истим условима, ако се исто васпитавају и чак и ако потичу из исте породице. Ако у човеку нема унутрашњег, чак и слабог покрета ка Богу, он неће моћи да се обрати. И понекад се чини да човек који одбацује Бога личи на онога ко за време ведрог сунчаног дана жмури, затвара очи рукама и каже: «Сунца нема!» Овакав став је врло опасан. У сећањима кнегиње Наталије Владимировне Урусове, која је доживела револуцију и која је видела страхоте новог безбожног уређења, наводи се опис поучног догађаја. У граду Јејску је за време дискусије о вери устао комесар града и показавши свој сат на руци рекао: «Ево сад је десет до шест, видећемо да ли ће ме Бог, ако постоји, казнити за моје речи.» Истог тренутка је дозволио себи да изрекне страшну хулу на Бога и закикотао се. Док се смејао зазвонио је телефон који се налазио на столу испред њега. Комесар је узео слушалицу, пребледао је и потрчао са састанка колико су га ноге носиле. Испоставило се да се тачно у десет минута до шест његов син-јединац, десетогодишње дете, случајно убио играјући се револвером који је отац заборавио на столу у својој канцеларији. Међутим, и ову очигледну казну Божију комуниста је касније прогласио за случајност и остао је непријатељ Божији.

Зашто се једни људи окрећу Богу, а други не, чак и ако се налазе у истим условима? Зато што човек има слободну вољу и свако у свом животу врши слободан избор у односу на веру у Бога и на духовни живот. Немојмо заборавити да је равнодушност према вери – такође избор.

Свештеник Валерије Духањин

[Данче*]

Вера је диван дар који је Бог дао човеку. Захваљујући овом дару можемо да спознајемо оно што не видимо својим телесним очима. Без вере у принципу није могуће било какво знање. Јер да би нека знања постала удео наше душе, ми у ова знања треба да поверујемо, треба да поверујемо у то да заиста могу да прошире наше видике и да обогате наш унутрашњи свет. Зато је познати мислилац Блез Паскал говорио: «Вера је снага срца,» она наше срце чини јаким и способним за дубоку спознају. 

Вера је потреба човековог бића, којем је својствено да верује у нешто. Вера је унутрашње прихватање одређених вредности. Захваљујући вери човек добија циљ према којем је спреман да иде у току целог свог живота. Али вера није увек усмерена ка истинским вредностима. Тако постоји вера у легендарне личности, у политичке идеје, у лажне философске концепције. Зато је тако важно бринути се за исправно деловање ове потребе, како би она души давала истинске вредности. Ето шта је вера уопште. 

А вера у Бога је посебно откровење човековој души, кад Се Господ Бог открива човеку који Га искрено тражи. Тада човек у свом срцу одједном открива да нам је Небески Отац близу и нашу посебну потребу за општење с Њим. Постаје јасно да се биће не ограничава само материјом и да је човеково предназначење вечност, а наше стање у вечности зависи од наше близине Богу. 

Постоје три типа вере – веома је важно да то знамо, зато што се не подразумева увек исто кад је реч о вери у Бога. Три типа вере су својеврсне степенице духовног усхођења: вера као увереност, вера као поверење и вера као верност. 

Вера као увереност је разумско признавање неке истине. На пример, неко ће рећи: «Уверен сам да се Куликовска битка одиграла 1380. године, уверен сам да је Земља округла и још сам уверен да Бог постоји.» То је својеврсна дубока убеђеност у то да нешто постоји. Овде више нема сумње: да, Бог постоји. Али твој унутрашњи свет се услед тога мало мења. За таквог човека Бог је као један од објеката наше Васељене: постоји планета Марс, а постоји и Бог. Зато што овакав човек не проверава увек своје поступке на основу вере, не покушава да пажљиво изгради свој живот по вери, већ делује по принципу: «Ја сам сам по себи, а Бог је Сам по Себи.» Односно, он својим разумом једноставно признаје чињеницу да Бог постоји. 

Други степен је вера као поверење. Хајде да размислимо кад један човек има поверења у другог? Онда кад му открива своје срце и кад другог човека на известан начин прима у своје срце, односно кад настаје изузетна душевна блискост. И вера у Бога као поверење, за разлику од просте уверености, човеку пружа осећај блискости Богу. На овом нивоу вере човек не само да просто разумски признаје да Бог постоји, већ прима Господа у обитељи свог срца. Овакав човек осећа Божије присуство и у случају туге или животних потешкоћа обавезно ће се сетити Бога и почеће да Му се моли. Поверење претпоставља наду у Бога и човек се већ труди да усклади свој живот с вером у Бога. 

Ипак, ако дете има поверења у своје родитеље то још не значи да ће их увек слушати. Понекад деца користе родитељско поверење да би оправдала своје поступке. И дешава се да човек има поверења у Бога, али да Му сам није увек веран. Он као да каже: «Можда ће ми Бог опростити моје слабости,» и премда се овакав човек с времена на време моли, он се не труди увек да побеђује своје слабости, није увек спреман да нешто жртвује ради Бога. 

Зато је највиши степен – вера као верност. То није само признавање Бога својим разумом, и није само поверење у Њега својим срцем, већ и послушање према Богу по својој вољи. Оваква вера претпоставља истинску, чисту љубав, зато што је истинска љубав незамислива без верности. Ово се огледа у пожртвованости кад се трудимо да свој живот градимо по Божијој вољи и ради тога одсецамо греховне жеље своје природе. Оваква вера постаје основа свих вредности живота верујућег човека. И само је она спасоносна. Али то претпоставља и унутрашњи рад на себи и победу над својим страстима. 

Међутим, и данас, кад је отворено толико храмова, кад Православље постаје све значајније у животу људи, постоји мноштво убеђених атеиста. Интересантно јепогледати одакле потиче атеизам, где се крију његови извори и зашто је толико уврежен у људским душама? 

У принципу, постоје два облика атеизма. Први је принудно неверовање кад је дете било једноставно тако васпитано и зато нема представу о духовном свету. У одређеном тренутку овај човек може лако (наравно, лако у извесном смислу) да стекне веру: она ће се у њему открити као заборављено благо које ипак није изгубљено. У том случају вера у човеку није умрла већ спава, и може да се пробуди – уз размишљање о смислу свог живота, приликом виђења дивне слике Васељене, приликом обраћања пажње животни пример искрено верујућих људи и у многим другим случајевима. 

Други облик неверовања је идејни атеизам – то је извесна унутрашња агресија, одбојност према духовном, тако да се човек окреће од Бога као што се човек болесних очију окреће од сунца. Притом сам атеиста понекад не схвата суштину свог атеизма. Јер, шта је атеизм у својој суштини? То је пре свега покушај да се човек сакрије од Бога, да се притаји, да на известан начин затвори очи рукама и каже: «Нема Бога,» као што понекад покушавамо да се сакријемо од сопствене савести која је глас Божији у човеку. 

Атеизам је негирање Бога, али је важно знати да ово негирање не почиње обавезно у уму или разуму, већ се најчешће дешава негде у дубинама пале душе, у нашем срцу. Из Светог Писма знамо да се то први пут десило још с првим људима кад су у Рају прекршивши заповест Божију, покушали да се сакрију од лица Божијег. Господ Бог обраћајући се Адаму каже: Адаме, где си? А он одговара: Чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (1 Мојс. 3, 9-10). Управо ова греховна нагота, обнаженост од благодати Божије, приморава човека да се крије од Бога. Али узрок није само у томе. У току целе историје атеизам је још и таква философија живота кад човек просто има користи од тога да Бога нема. Атеиста као да размишља: «Ако Бога нема, ништа ми неће бити за моје грехове, зато што живим у врло кратком временском сегменту, стога ми је боље да живим на своје задовољство, а не занима ме шта ће бити с душом после телесне смрти. Материјална добра се могу опипати, а какво је благо врлина?» И опет, све то стихијски настаје у дубинама палог духа, а затим може да с формира у виду логички складног материјалистичког погледа на свет. 

Може се одговорити и да се атеизам међу људима дешава зато што једноставно не знају какво ће благо, радост, пуноћу живота и истинску срећу стећи ако се обрате Богу. Јер понекад се смејемо нечему чију вредност нисмо спознали у сопственом животу. Тако се човек који никад није спознао љубав презриво и надмено односи према људима који се воле, али кад се у његовом срцу зачне љубав, он осећа колико је богатији постао његов унутрашњи свет и колико је сад осмишљенији његов живот, који му је раније изгледао незанимљив и досадан. Човек који нема искуство вере не схвата њену вредност. И ако у дубинама његове душе жеља за вером превагне над тренутним ниским поривима, можда ће се временом то претворити у ватрену жудњу за вером, а затим и у обраћање Богу. Али често човек једноставно не жели да буде верујући, а у његовом животном ставу негирања Бога, огледа се дубоко лично самоопредељење на које, авај, има право свако биће, које је створено са слободном вољом. 

Обраћање човека Богу је вероватно увек загонетка. Јер поглед на свет верујућег човека се толико разликује од погледа на свет неверујућег да окретање од једног ка другом изгледа парадоксално, као што парадоксално изгледа прелазак кроз дубоку провалију. Али Христос је ишао по води, а Својим ученицима је открио да ће онај ко има веру као горушично зрно моћи да помера горе (Мт. 17, 20). Зато се људи обраћају Богу и у условима који наизглед томе најмање погодују – кад се вера прогања, религија исмева, а неки на све начине покушавају да искорене Цркву. 

Човек се често окреће вери зато што у души осећа неки зов и потребу за трагањем. Човек још не схвата да му недостаје Бог, али већ осећа да га свакодневица не задовољава. Рађа се својеврсна потрага за смислом живота, јер се одједном открива бесмисленост земаљске испразности. 

Понекад нам да то схватимо помажу критична ситуација у животу, велика туга и додир са смрћу, кад се одједном открива да ништа није онако као што смо раније замишљали, односно, да постоји нешто што превазилази границе нашег материјалног света. Духовни писац из ХХ века Н.Е.Пестов наводи сведочанство једног од везиста који је преко радија примао ратне поруке руских војних пилота за време Другог светског рата. Овај везиста је говорио да су многи пилоти, који раније ни на који начин нису испољавали своју веру у тренутку кад би их непријатељ погодио и кад је авион захваћен пламеном већ падао, одједном почињали да се моле: «Господе, прими моју душу.» То се чуло преко радиовезе. 

Ради се о томе да је критична ситуација такав догађај у животу кад спада сва љуштура и кад човек остаје сам са собом. Нестаје сав талог, спада маска и душа прогледава, види да постоји духовни свет, да човек није центар створеног света, да имамо Небеског Оца, без Којег живот неће бити срећан. Овакво прогледавање не наступа обавезно кроз тугу, већ и у додиру са светињом, приликом сусрета с благодатним човеком, приликом сопствених унутрашњих трагања итд. Али ако се у човеку не деси унутрашњи преврат, тачније, ако не дође до буђења његове душе, до њеног препорода, он неће постати верујући поред свих могућих аргумената. 

Међутим, људима је својствено да различито поступају, чак и ако живе у истим условима, ако се исто васпитавају и чак и ако потичу из исте породице. Ако у човеку нема унутрашњег, чак и слабог покрета ка Богу, он неће моћи да се обрати. И понекад се чини да човек који одбацује Бога личи на онога ко за време ведрог сунчаног дана жмури, затвара очи рукама и каже: «Сунца нема!» Овакав став је врло опасан. У сећањима кнегиње Наталије Владимировне Урусове, која је доживела револуцију и која је видела страхоте новог безбожног уређења, наводи се опис поучног догађаја. У граду Јејску је за време дискусије о вери устао комесар града и показавши свој сат на руци рекао: «Ево сад је десет до шест, видећемо да ли ће ме Бог, ако постоји, казнити за моје речи.» Истог тренутка је дозволио себи да изрекне страшну хулу на Бога и закикотао се. Док се смејао зазвонио је телефон који се налазио на столу испред њега. Комесар је узео слушалицу, пребледао је и потрчао са састанка колико су га ноге носиле. Испоставило се да се тачно у десет минута до шест његов син-јединац, десетогодишње дете, случајно убио играјући се револвером који је отац заборавио на столу у својој канцеларији. Међутим, и ову очигледну казну Божију комуниста је касније прогласио за случајност и остао је непријатељ Божији. 

Зашто се једни људи окрећу Богу, а други не, чак и ако се налазе у истим условима? Зато што човек има слободну вољу и свако у свом животу врши слободан избор у односу на веру у Бога и на духовни живот. Немојмо заборавити да је равнодушност према вери – такође избор. 

 

Извор: pravoslavie.ru

[Данче*]

Ко је наш непријатељ

 

Недалеко од рударске јаме у коју су 1918. године бачена тела стрељане царске породице налази се мало насеље с речитим називом – Нејво-Шајтански. Овамо су у току ноћи уочи Божића 2007. године дошљаци наркомани-пљачкаши упали у храм и почели да трпају иконе у џакове. Кад их је старешина храма свештеник Олег Ступичкин приметио и покушао да их заустави убили су га, а његово тело су покушали да спале. Исте ноћи су убице ухваћене.

Наредног дана после убиства код супруге оца Олега, попадије Марине, која је остала сама с четворо деце, дошла је жена једног од убица с малим сином. Попадија је причала: «Поред мене је седело моје дете и наша деца су отишла да се играју заједно. И шта је требало да ми будемо једна другој? Зар непријатељи? Господ ми је показао да је њена судбина заправо тежа: мене хвале, а њу куде, њен крст је тежи. Ја сам бар 20 година била срећна, а она је врло мало живела с мужем. После тога сам доспела у болницу за лечење туберкулозе због упале плућа и тамо ме је Господ упознао с људима попут оних који су убили мог мужа – с наркоманима.

Открио ми их је, показао ми је наличје живота: мрачно, његово само дно и схватила сам и прихватила ове људе с њиховом несрећом… Ни за тренутак нисам осећала озлојеђеност према било ком од њих – само ме је много болело. Одакле сам црпела снагу за опроштај? Ову снагу може да дâ само Господ. Безумље је вређати се. Јер, десила се изненађујућа ствар: један од убица се уразумио у затвору – стекао је веру. Не растаје се од фотографије оца Олега.» Ево, тако је чак и у овом трагичном догађају Христос поново задобио победу над ђаволом – победу уз помоћ љубави.

Али, зар хришћанин не примећује око себе зло и неправду? Да, примећује. Али управо у томе и јесте ствар да ако будемо сматрали да је зло постало суштина људи око нас, ако будемо сматрали да су други људи непоправљиви – није могуће искоренити зло. Тек кад схватамо да нам је зло туђе, да је оно болест која се за нас прилепила, од које се можемо исцелити, појављује се сигурност у животу, а у општењу с ближњима нада и међусобно поверење. Људе из своје околине не можемо поправити својим незадовољством, већ само љубављу.

Заправо, негде у дубини душе наизглед најокорелијег ниткова још може тињати искра живота, наде и љубави. Ниједан злочинац није био срећан, а ка срећи теже сви, укључујући и злочинце. Једноставно, они срећу схватају на свој начин, а касније много пате немајући истински, узвишен живот.

Не можемо чак ни да замислимо колико добри, дубоки и срдачни могу бити многи људи који на први поглед остављају утисак безосећајних и озлојеђених. Колико се често испоставља да се иза спољашње окрутности крије топла, напаћена душа пуна љубави.

Познајем човека који се у школи прочуо као бандит, који је уливао страх људима из околине тако да су га наставници сматрали непоправљивим. А затим је стекао веру у Бога, уписао се у богословску школу, постао је тих и скроман и сад је диван свештеник. Покајање је делатно управо због тога што у дубини срца најокорелијег злочинца још није умро искрен, чист и честит човек. Кајући се и добијајући помоћ од Бога, он може да се развије, збацивши са себе сву љуштуру лошег, које је увек секундарно у односу на човекову праву суштину. Љубав према другом, чак и ако он наступа као наш непријатељ, показује да верујемо у могућност његовог моралног васкрсења, да верујемо да још није пропао.

Сећам се још једног догађаја из стварног живота, који се десио за време недавног рата у Чеченији. Код наших војника је доспео рањени чеченски младић.

Смештен је у војну болницу у којој га је брижно неговала добра медицинска сестра. Младић је све време злобно псовао, љутито је говорио да ће кад одрасте клати Русе. Кад га је чула, медицинска сестра је упитала: «Хоћеш ли и мене заклати?» Дечкић је ућутао, а онда је рекао: «Не, тебе нећу.» И више није псовао.

Многе ствари у животу уопште нису онакве какве нам изгледају. Свет није онакав каквим га покаткад видимо својим оштећеним видом. Наношење зла је дубока грешка и трагедија човека који чини зло. И зато га пре свега треба пожалити, он себи својим злом спрема страшне невоље.

Данас је изузетно важно да се хришћанин не супротставља свету око себе као спасени ономе који гине. Да не гледа на друге људе као на заразу греха и преносиоце вируса зла. Већ да покуша да сачува унутрашњу слободу од саблазни света, да у људима види непоновљиве личности, створене по образу Божијем и позване за вечност. Овакав приступ ће сачувати и нас саме и пружиће човеку који нам чини зло могућност да постане чистији и бољи. Топлина и љубав душе могу да отопе лед хладног срца.

 

Свештеник Валерије Духањин
Извор: pravoslavie.ru