Тући се или не?

[JESSY]

АЛЕКСАНДАР ТКАЧЕНКО

 

ТУЋИ СЕ ИЛИ НЕ?

 

Тући се или не – ето у чему је дилема. Притом, у питању није нека апстрактна дилема, већ врло животна и „горућа“ (врло актуелна) када говоримо о васпитању дечака у хришћанској породици. Да ли дечак треба да се брани у тучи на улици?

Несумњиво је да је сваки православни родитељ у неком тренутку био принуђен да се замисли над овим проблемом.

Са једне стране – као да је и чудно уопште и говорити о томе: па, наравно да треба. Какав би то, иначе, био дечак? Међутим, са друге стране имамо и Христове речи о томе да, као одговор на ударац, треба окренути и други образ. Разуме се да је те речи можемо и индиректно протумачити, али ни директан смисао ових речи нико није укинуо.

И сад, маме и тате, пробајте у томе да се снађете – на који начин подизати дечака у хришћанском духу, а да, притом, васпитавате у њему и мушке особине. За мушкарца је способност да заштити себе и своје ближње црта која га дефинише, без које мушкарцем може да се назива само уз велико натезање термина. А, опет, дужни смо да кротко и разложно објаснимо свом сину да, ето, сине мој мили, треба да дозволиш да те туку јер то од нас жели Бог.

За мене се овај проблем појавио у пуној мери када су моји синови кренули у школу која није нека посебна – православна гимназија, већ потпуно просечна школа. Са свим особеностима које припадају оваквом нивоу школских установа. У вртић их нисмо давали, са вршњацима су до тог тренутка били у контакту само у Цркви и у питању су били дечаци који су васпитани у хришћанском духу. Међутим, у школи су се одмах сусрели са огољеном локалном мангупаријом за коју се не може речи да „користи“ псовке у свом речнику – за њих су псовке просто биле језик на коме говоре. А од невербалних средстава комуникације признају само директне и бочне ударце у главу.

И када сам све чешће почео да од својих малишана слушам туробна расуђивања о томе да они „праштају“ дечацима који их туку, јер, ето, они „не знају шта чине“, схватио сам да се ситуација мора променити одмах. Зато што иза ових лепих и правилних речи уопште није стајала хришћанска побожност, већ класичан кукавичлук и малодушност.

Данас бих јако желео да могу да напишем да сам ја све добро тада промислио, да сам нашао универзално средство да у васпитању своје деце спојим хришћанство и храброст. Авај, на жалост, тада нисам могао да нађем такав начин. И зато сам једноставно почео да тренирам своје малишане: учио сам их да буду снажни, да се не боје бола, да сами задају ударце и да се вешто склањају од туђих удараца. Укратко, учио сам их да се туку, бивајући свестан чињенице да то што их учим је у директној супротности са моралним критеријумима које су добили од мене у детињству и директно противречи јеванђелским речима о другом образу који треба да се окрене. Све сам то схватао, али сам морао да бирам између две варијанте. Или да моји синови постану препаднуте „црне овце“ са побожном демагогијом и сломљеним карактером или да уче да, добивши по десном образу, вешто узврате противника по левом.

Када су постали старији, момци су почели озбиљно да се баве боксом. Клуба у нашем граду није било, једино је у локалној спортској сали била склопљена „теретана“ где су сви ти пробисвети са псовкама набијали себи мишиће, периодично излазећи на улицу да запале цигару.

Зато сам просто купио синовима боксерске вреће, рукавице, кациге за спаринг и осталу спортску опрему. Почели су да тренирају код куће. Добра вест је да смо имали места за то, цело двориште. А када је ученик спреман, као што знамо, појављује се и учитељ. Прво је почео да их тренира комшија, наш парохијан који се као млад озбиљно бавио боксом. Затим су се неочекивано појавили и други учитељи, два момка који су служили у московској Жандармерији са којима су се моји момци упознали током свакодневних трчања. Редовни тренинзи са тренерима, вијача, рад на врећи, спаринг… Након годину и по дана сам већ морао веома озбиљно и подугачко да им објашњавам зашто човек који прими ударац не треба да удари другог човека у главу. Слава Богу, момци су чули моје савете. Када је мог Глеба напао један од локалних „ауторитета“ син му није задао ни један ударац. Међутим, током препирке, мангуп је врло добро схватио да не треба да се туче са Глебом више и да је боље за њега да нађе неки једноставнију „мету“ за самопотврђивање.

На неки необичан начин су малишани себи изградили ауторитет управо у тој истој мангупској средини практично без туча. Могући разлог за то је било и неколико њихових тренинга у спортској сали када су локални пробисвети, удаљивши се од својих справа, могли да гледају њихове спаринге и закључили – какви снажни људи могу настати из ових пријатних и доброћудних момака. Или разлог може бити тај да од људи који су спремни да се побију ако је потребно, зрачи неки талас сигурности у себе, а хулигани имају јако добар њух за такве ствари. Како год било, моје момке више нико из локалне екипе није решио да дира ни на улици, ни у школи.

Никоме не намећем своју тачку гледишта, међутим, чврсто сам уверен: окренути други образ по Заповести, а не из кукавичлука, може само човек који је потпуно у стању да узврати ударцем на ударац. Али то не ради због Христове речи.

 

Напомена Православне породице: У вези са овим питањем можете прочитати и текст: Васпитавање дечака, Татјане Шишове.

 

За ПрвославниРодитељ.орг превео: Станоје Станковић

Извор (руски): Фома.ру, србски: http://www.pravoslavniroditelj.org/da-li-pravoslavni-decak-treba-da-se-potuce/

[Н И Н Е]

Тешка дилема, ни ја нисам начисто како треба васпитати децу. 

[Goku]

Иако још нисам дошао у ту ситуацију (старији 21 мјесец, млађи тек 3) морам признати да сам и сам доата размишљао о овоме. Заправо, још раније, увуијек ме је занимало гдје је граница између окретања другог образа и немања достојанства. И некако ми је увијек надолазио сличан одговор. Мислим да једино човјек који може да узврати ударац може да окрене други образ. За онога ко није у стању да узврати, окретање другог образа није избор, већ једина могућност која неминовно доводи до "класичног кукавичлука и малодушности" сакривених иза "хришћанске демагогије" људи "сломљеног карактера" (ја сам живи примјер тога). Зато ми се горе написано чини као једино исправно рјешење.

"... учио сам их да буду снажни, да се не боје бола, да сами задају ударце и да се вешто склањају од туђих удараца. Укратко, учио сам их да се туку.. " Мислим да се једино тако може изградити карактер који ће, свјесно, пропустити да узврати ударац, иако зна да може. И који ће бити свјестан посљедица свог избора, и јеванђељског смисла окретања другог образа. Зато ми је идеја да своје момке, када стасају, обавезно "форсирам" на неки појединачни, борилачки спорт као и на неки екипни, како би знали и шта значи када си "препуштен сам себи" као и када си дио тима и дајеш себе за другог и за добро екипе (заједнице).

[JESSY]

@@Goku, facenew22222222

[Gresni rab Boziji]

Obavezno treba uciti decu borbi i ratnickim vestinama, da bi prvenstveno bili spremni da odbrane sebe i svoju porodicu, a sa druge strane da bi bili spremni da brane svoju veru i domovinu onda kada je ugrozena... Isto tako ih treba vaspitati (sto je najvaznije) da te vestine koje nauce ne zloupotrebljavaju...

[florenntina]

Smatram da decu pre svega treba uciti da ne smeju da tuku nikoga kao i da njih ne sme niko da tuce. Tako to ovde rade od kolevke i odlicno funkcionise. Nikada jos do sada u parku nisam videla da se bilo ko tuce. Jedini koji podignu ruku na drugo dete su todleri (1-3g starosti) i roditelji/oni koji ih cuvaju ih automatski za kaznu stavljaju u kolica i idu kuci, nakon sto se svi-i roditelji i dete izvinu roditelju i detetu koje je udareno. Bilo koji vid agresije a narocito fizicke se apsolutno ne tolerise. Postoji cak i poseban izraz za situacije kada se par dece udruzi i zadirkuje drugo dete, bez ikakve fizicke agresije i to se smatra necim strasnim i sankcionise takodje, ali o tome neki drugi put...

 

Medjutim, s druge strane, i sistem je takav da svi roditelji dobro znaju da dete koje se bude agresivno ponasalo nece imati nijedna vrata otvorena od predskolskog pa do fakulteta i zato ih na vreme koreguju. Ako je neko npr. u skoli agresivan, odmah se preduzimaju mere od strane vaspitaca, psihologa i roditelja zajedno i ako se to ponasanje nastavi, dete leti iz skole. To se opet naravno skoro i ne desava jer su u pitanju mala deca (vrtic, predskolsko) i nedostaci u vaspitanju se brzo nadoknade uz intezivni rad roditelja, vaspitaca i pomoc psihologa itd itd...

 

Takodje, smatram da sve ovo nema nikakve veze sa okretanjem drugog obraza koje se odnosi na odrasle osobe koje svojom slobodnom voljom (dakle bez ikakve prisile!) odluce da nekome oproste udarac (pri tome smatram da se ne radi o fizickom udarcu vec simbolicno na bilo koji vid prevare). Niko ali bas niko nije duzan iz bilo kojih razloga da trpi tudje nasilje, cak ni sam nasilnik (sto su btw. najcesce deca koja su i sama bila vrlo cesto tucena u svojim inicijalnim porodicama). Dakle, lanac nasilja se mora prekinuti a to se sigurno nece postici novom agresijom.

[w.a.mozart]

... а онда је реалност покуцала на врата

[Снежана]

Пар правила које сам се трудила да прихвати син (првенствено), мада би можда ћеку требало пре да васпитавам тако

 

1. Никада први

2. Никада слабијег

3. Никада каменом

 

...а ако већ не може да избегне физички обрачун

 

1. Ударај први

2. Право у главу

 

....мада свим родитељима бих пре препоручила да им деца у тим ситуацијама буду бољи атлетичари неголи фајтери, јер "Беганова мајка заплакала није"

 

П.С. Извињавам се свима које ће ово писање да саблазни

[Баба]

Ja nemam tu dilemu. Kad budem imao decu, šaljem ih kod svog učitelja čim prohodaju.

 

Такви ми требају! Од тебе и сличних правим покрет четнихабија у Србији( неки микс скинса, вехабија, и четника).

[Баба]

Dobar je kamen, kad nema ničeg boljeg.

 

Ја сам користио циглу.

[Broken]

Ja ne učim dete da okreće drugi obraz neko da se brani. Nemam tu nikakve dileme. Neka se potuče ...i treba nekad da se potuče.

[ИгорМ]

Мене су васпитали да не провоцорам, да не изазивам али такође и како да се браним што сам практиковао . Уводни текст ме подсети на део мог детињства

[Баба]

То окретање другог образа уопште не значи то што ти мислиш и што нажалост већина хришћана мисли. Замисли какав бих ја хришћанин био када бих допустио да моја родбина и породица пате зато што сам ја "окренуо други образ" (у смислу како га ти тумачиш) и допустио да страдам? Какав је то хришћанин који допушта да његов ближњи, кога воли, пати и тугује? Или, какав је то хришћанин који допушта да његов ближњи страда од руке другог а да не стане у његову одбрану? Како он онда показује да воли ближњег? Ово су само нека од питања на која ни многи хришћани дан данас не умеју да дају одговор. 

 

То се некад звало чојство и јунаштво.

 

Данас изгледа нико о том појма нема.

[Снежана]

Dobar je kamen, kad nema ničeg boljeg.

Ово...никада каменом...се односи на васпитање деце, мислим да је неодговорно учити дете у обданишту или о.ш. да користи камен (циглу) да би се одбранило...

[Viktor Ljvovic]

Vecina komentara ,ovde iznetih, su obicno izvrtanje slova i smisla Bozije zapovesti o neuzvracanju zla.