Тући се или не?

[Севастократор]

Пројекат који је стваран са тако лошом помишљу, осуђен је на пропаст, или на ограничен полу-успех у затвореном кругу људи, попут секте. У очима неутралног посматрача, он не представља само крађу туђих културних тековина, него и фалсификат те крађе и одсуство било какве захвалности према ономе од кога се нешто задобило. Не могу се у исто време неговати ксенофобија и узимати из туђих култура оног што нам одговара, без питања и поштовања. Ксенофобија је мржња и зазор од свега туђег, од свега иноверног, од туђе културе, традиције, обичаја. Борилачке вештине су део источњачке културе и традиције коју су источњачки народи стварали генерацијама, управо по тим будистичким храмовима које називамо „пакленим двориштем“. И у 20. веку одлучили да поделе са нама своје дело, а ми ћемо то дело да узмемо као да добијемо какву слику на поклон, одсечемо јој главу, налепимо своју, а доле обришемо потпис аутора и потпишемо себе.

 

Нема ничег лошег у вежбању борилачких вештина. Нема ничег лошег у поштовању према туђим традицијама. Нема ничег лошег и штетног у проучавању будизма и његове филозофије. То су благословене ствари ако се раде са добром помишљу. Али ако будизам називамо „пакленим двориштем“, туђе културе посматрамо као прљаве, а нашу „чистимо“ од њихових примеса, онда, брате, не треба вежбати ни борилачке вештине. Бар не бити лицемеран у својој ксенофобији. Ако је неко прљав и ако гајиш презир према њему, а видиш да носи златан прстен који ти се допада, не кради му тај прстен и не премештај га на своју руку претварајући се да је твој. Ако све људе не постматрамо као децу Адамову и ако немамо свест да смо сви једна породица и да је благословено размењивати искуства и сазнања, не треба источњачке борилачке вештине ни учити, него се бавити српским рвањем и песничењем.