Postavljanje granica

[JESSY]

Нарушавање граница  – то је …

 

• Говорити шта човек осећа, хоће, мисли или шта је дужан да ради;
• Подводити, нарушити обећање, закаснити, не радити то што сам говори;
• Лишити достоверности нечија осећања – принижавати, игнорисати, одрицати («Немаш се ту чега бојати! Ког се ђавола ту плашиш? Прекини сада да плачеш! Ја себи то никада не дозвољавам!»);
• Задиркивати, пецкати, (ако у тим односима нема другарства и поверења – тада је то напад);
• Снисходити, понашати се с човеком као са малим дететом – покровитељски или пан-братски;
• Игнорисати, не слушати, упадати у реч или нагло прекидати контакт – (мада нико није обавезан да некоме поклања пажњу ако неће, НО, ако је општење започето, човек има право очекивати да други присутствује у том општењу);
• Не поштовати туђе физичко пространство: узимати ствари без питања, не враћати оно што је узето на зајам; наметљиво грљење, тапшање по плећима и друга неуважавања к личној територији;
• Не уважавати реченог «Не»;
• Угрожавати казном – напустићу, ударићу, изгрдићу, бојкотовање, увреде итд.;
• Зајављивати требовања и давати упутства «ти си дужан», «ти си дужна»;
• Манипулисату уз помоћ осећања кривице, гнева, настројења, очекивања, болести, љубави и секса;
• Критиковати, давити, осуђивати, «давати тикет», принижавати;
• Давати нетражене савете;
• Остављати себи рећи последњу реч, бити свагда у праву.

 

Нарушавање граница изазива агресију (која се често подављује), зебњу, напуштање контакта.

 

Најтеже је – признати у себи не само жртву него и нарушитеља.

Зато што другачије не бива.

И из тога се често састоји сав наш живот.

 

http://poznajsebe.wordpress.com/2014/10/22/situacije-narusavanja-licnih-granica/

[JESSY]

Често чујем, како реч – «граница» – употребљавају у контексту међуљудских односа, а у суштини смутно схватајући о чему је заправо реч. «Ти нарушаваш моје границе!» Шта би то могло да значи?

И тако, «границе» – шта је то и са чим је повезано? Призивам све коме је интересантно да то мало размотримо.

Допустимо да је «граница» – црта која дели нешто или некога од осталог света. Код човека „границе“ могу да буду физичке и психолошке. Њихово «несанкционисано» нарушавање повлачи са собом дискомфорт, напетост, осећај увређености, љутњу, страх, смутњу,осећај истрешености и много шта другог. Одговорност за то носе како нарушитељ тако и «пострадавши». Нарушитељ, зато што није био довољно пажљив према «минималним» пројавама тих граница, и што је заборавио да нису сви људи сличнио њему. Пострадавши зато што – нија означио своје границе довољно јасно. Зашто их није означио?

Најраспрострањенији разлози:

а) он сам није знао за њих и открио је „нарушитеља“ по сопственом снажном осећању увређености или љутње, када је „непријатељ“ већ снажно нагазио, као слон у продавници посуђа.

б) знао је али се стидео да то каже, и нејасно је наговештавао, уместо јасних инструкција;

в) решио је да потрпи, у нади да ће „човек сам да схвати“ или „могу ја да се не наљутим“;

г) није знао да има право да има те границе и да их штити;

д) није могао (није хтео) да се разабере и да схвати колико јавно треба да буду означене границе за конкретног човека (некоме је довољан и наговештај, а неко док не лупи главом – не може да схвати). Човек није схватио ваше наговештаје? Имајте храбрости да кажете директно: иначе вам предстоји да се љутите на себе.

Закључак. Ако је «спасење утопљеника, дело руку самог утапајућег се» онда је, мислим, корисно знати своје границе и умети показати их; умети орјентисати се у туђим границама, не чекајући док се ваши односи с људима разруше од увреда и узајамног неразумевања. Одмах да приметим – те границе могу да буду широке (другачије говорећи – гипке) и уске (жестоке). Све што је написано ниже, – не мора обавезно да се односи на вас. Могуће је да ће вас неки примери зачудити: «да, и шта има везе што је он тако урадио, мени то не смета». Одлично, значи ваша граница је ту довољно широка и дозваљава другом човеку да се са вама обраћа слободно. Човека, у кога се границе апсолутно у свим доле наваедним тачкама покажу веома уске, жестоке границе, – сматраћемо за човека који је веома тежак за комуникацију, крајње уврадљив и злобан. И њему је сигурно потребан рад са психологом или психијатром, како би учинио те границе ширим и гипкијим. Сви остали – имају пуно право на свој начин комбинације гипкости и жестокости различитих «граница». Такорећи, право на многограност.

[JESSY]

1.Лична област.

Толеранција 1. У чекаоницама, у реду за банкомат на улици и осталим друштваним местима (ако постоји могућност) људи воле да се придржавају такозваних “социјалних граница”. Оне су индивидуалне и могу да буду (приближно) од 1,5 до 3,5 м. То је та зона удаљености на којој би ми волели да држимо непознате људе. Безразложно скраћивање дистанце изазива страх, напрезање, љутњу, немир (та осећања ничу када нарушавају ваше границе). Појављује се природна потреба да се установи статус-кво.

Тамо где је то немогуће, а постоји потреба да се стоји ближе, нпр. у тесном аутобусу или у лифту, ми се старамо да не гледамо једни у друге: не имајући могућности да “изградимо” своју територију ми се старамо не примећивати, да се неко налази у нашим границама (и ми у туђим). То омогућава да се поред високог нивоа напетости, не дође до “атака” или “чишћење територије”.

Толеранција 2. Друговима – познаницима – сарадницима итд. ми дозвољавамо да се приближе нашем телу на растојање и до пола метра. То је растојање удобно за вођење разговора: не сувише интимног, и без узајамних, социјално неодмерених додира. 

Пример.

Исувише нежно стисакње руку, седање сувише близо, покушаји да се пије из ваше чаше, ако је вама то непријатно, – то је нарушавање ваших граница.

Немојте журити да се наљутите – за почетак је потребно саопштити човеку о “правилима понашања” са вама по том питању. Ако ви ништа не кажете, по завршетку ће се самтрати да је све исправно и у реду.

Толеранција 3. К нашем “телу” ми обично пуштамо само блиске и родне људе. У те људе имамо посебно поверење. Шта је занимљиво: у ту интимну зону се не може “убацити” (ми инстиктивно одбијамо нарушитеља) – обавезно је потребно да се замоли дозвола за приближавање.Тако раде и продавци одеће и украса: “Дозволите да вам поправим појас, да вам закопчам дугме, да вам поправим ивице, итд.” Ако је човек образован у таквим стварима и ви имате новац – нећете отићи не купивши. Ствар је у томе што “пустивши га к телу”, ви почињете да верујете том човеку, и ако он не дописти себи грубих грешака и буде довољно нежан при својим додирима, тешко ће бити да не купити од њега: не бисте желели да увредите доброг и пријатног човека. Но, у суштини, то је такођур “неовлашћен улазк”, и ви имате пуно право (насаладивши се мало те ствари) вратити продавца туда, где му је место – на ниво толеранције 1 или 2 , а тек касниеј решавати то, дали ћете ствар купити.

 

Толеранција 4. На самом телу такођер постоје одређене зоне, доступне посебним људима (у посебним ситуацијама) и само на посебен начин. Вољена особа, хирурзи, сопствена деца, кућни љубимци…

 

Толеранција себи самом. Могу постојати границе и самом себи: “не гурај прст у штекер…“ но то је већ, по мени, отступање од норми. С друге стране, унутарња забрана на „самоповређивање“ – је норма.  

[JESSY]

2. Лична територија. Територија која је ваша или се сматра вашом. Те границе нам помажу да заштитимо нашу област, но – само од оних који би да је покраду

На послу. Ваш офис, кабинет, стол или угао на послу. Неко је сео на ваше место без  питања и вама је непријатно – он је нарушио границу. Треба да му се каже да вам није свеједно.

Дома. То може да буде – стан или соба, где ви живите. Ако немате своју собу онда ваш кревет. Или бар – ваша полица у ормару, ваше место за столом.

Пример. Општежиће (заједничка соба). Код вашег цимера је дошао гост и сео на ваш кревет, без питања. Ако вам се то се свиђа – границе су нарушене.

[JESSY]

3. Личне ствари.

Као прво, то је све што лежи или стоји на вашој територији. Новац, намештај, одећа, торба, калкуклатор итд. Да се те ствари „означе“ као ваше границе обично није тешко. Ако неко покушава да их узима без питања, тада је природно да директно кажемо да нам се то не свиђа. Ако су ваше границе ту „широке“ (тј. вас савршено не брине, то што узимају ваше ствари, ви сте на то привикли), значи да ви треба да будете посебно пажљиви према границама других људи: ви имате све шансе да не заметите „лако незадовољство“ својих познаника и да вас прогласе за безтактног и непријатног човека. 

Као друго, то су све ствари које ви сматрате својима, од оних које се налазе на територији коју ви делите са још неким. Пример – у соби ваших родитеља се налази ваш телевизор. Ту је потребна пажња. Ако сте ви купили тај телевиизор и поставили било где, а затим кроз три године решили да одете на стан и да понесете телевизор, ви ризикујете да налетите на негодовање с могућом увредом. Разлог је јасан – „граница“ у даном случају није била јасно проговорена. Ако ви, купујући телевизор кажете: „Ево сам купила телевизор – када будем селила, опростите, али ћу да га понесем са собом“, имаћете један проблем мање.   

Управо је ту опасно играти игру „погоди сама“.

Супротна страна безтактности – превелика опрезност.

Ако су вам дали приступ к столу – идите као што је речено, и не извињавајте се милион пута. Ако су вам то разрешили пет пута и казали: узми што ти је потребно и више не постављај глупа питања – примите то као факт да су код човека границе шире него код вас, и не досађујте му поновним запиткивањима. При томе ви имате пуно право да не радите то заузврат. Ви имате право на уважавање ваших граница независно од тога колико су широке границе вашег колеге. Ви се немојте вређати на то што он тражи од вас да улазите право к њему у стол са потребним документом? Немојте се бојати да ћете га увредити у даној ситуацији (уместо тога да право кажете: “сачекај ја ћу да донесем документ сам!“) – то је лажна тактичност, која води томе да ћете ви почети да избегавате односе са тим човеком, само да се неби напрезали. Или ћете да избегавате да испуните његову прозбу да му уђете у сто, само да би имали право да њему откажете то исто право према вама – и тим самим да га раздражујете. Запамтите да ви имате право на своју особеност (својеобразност), независно од особености људи који вас окружују. Но и они имају право да буду такви какви су.

[JESSY]

4. Блиски људи.

То је занимљив и веома танан момент. Наравно, нама нико не припада. Формално. Но. Ја сам уврена да штитећи своје родитеље, своју децу, свеје вољене, а можда и своје подчињене или друге особе које на овај или онај начин зависе од нас – ми такођер штитимо своје гранце. (Ја говорим о директној заштити – до напада, од увреда и осталих „навала“ које могу бити различите тежћине).

Тако, људи који нападају на моје ближње дужни су да знају да ће имати посла са мном. Васпитачица која виче на моје дете, није се само издерала на њега – она је нарушила моје границе. Девојка која саблажњава мог мужа, не само да се „умиљато врцка“ него нарушава моје границе. И ја имам право (чак сам и дужна!) да их означим, а при неопходности и да их одбраним: „Драга, држи се подаље. То је мој човек“. Тај ко је подигао руклу на мене – није ударио само мене, он је још нарушио и границе свих којима сам ја драга. И они то сигурно неће да трпе.   

[JESSY]

5. Ментална сопственост (не знам како другачије да је назовем).

То је нешто што је као моје. А као да је и за опште коришћење.

          Име. Ја би хтела да ме зову Вики или Викторија, или у карајњем случају – Викторија Јуревна  или просто по презимену (згодно је за формалне контакте). И више нико и никако. Сви који покушају да ме назову другачије, не имајући посебног разрешења, нарушаваће моје границе. На обраћања: „драга“, „сунашце“ и остало – треба да имају исто то разрешење.

          На „ти“ или на „Ви“? Лично код мене те су границе доста широке – са мном може одмах на „ти“. Но са многим људима то је потребно размотрити.  

          Разултат стваралаштва. Код мене су то тренинзи, идеје, чланци на ЖЖ (Живи интернет Журнал), умне мисли на форумима. Код сваког је овде – по своме, у зависности од стваралаштва: нпр. он-лајн игрице; стихови или проза итд. Моје границе овде нису сувише жестоке: Ја би хтела, да се позивају на мене када користе те саме „резултате“ мог труда. Но да их позивам на „судске парнице“ или да правим скандале због нарушавања тих граница, ја нећу. Максимум је да ћу се наљутићу и објавити „бојкот“)), ако нарушавање буде сасвим грубо, нпр. да користе мој тренинг или чланак – и ни речи о мени .

Ако се размисли, вероватно се тај списак може продужити. Какве су ваше идеје?

[JESSY]

5. Ментална сопственост (не знам како другачије да је назовем).

То је нешто што је као моје. А као да је и за опште коришћење.

          Име. Ја би хтела да ме зову Вики или Викторија, или у карајњем случају – Викторија Јуревна  или просто по презимену (згодно је за формалне контакте). И више нико и никако. Сви који покушају да ме назову другачије, не имајући посебног разрешења, нарушаваће моје границе. На обраћања: „драга“, „сунашце“ и остало – треба да имају исто то разрешење.

          На „ти“ или на „Ви“? Лично код мене те су границе доста широке – са мном може одмах на „ти“. Но са многим људима то је потребно размотрити.  

          Разултат стваралаштва. Код мене су то тренинзи, идеје, чланци на ЖЖ (Живи интернет Журнал), умне мисли на форумима. Код сваког је овде – по своме, у зависности од стваралаштва: нпр. он-лајн игрице; стихови или проза итд. Моје границе овде нису сувише жестоке: Ја би хтела, да се позивају на мене када користе те саме „резултате“ мог труда. Но да их позивам на „судске парнице“ или да правим скандале због нарушавања тих граница, ја нећу. Максимум је да ћу се наљутићу и објавити „бојкот“)), ако нарушавање буде сасвим грубо, нпр. да користе мој тренинг или чланак – и ни речи о мени .

Ако се размисли, вероватно се тај списак може продужити. Какве су ваше идеје?

[JESSY]

2. Потребе.

То није исто што и жеље. Потребе су јаче: сан, храна, љубав итд. Оне могу да буду веома различите – и ви имате право на својеобразност по том питању. Вама може бити потребно мало сна и много хране, могуће је да сваког сата морате да идете у тоалет или да читате молитву. Сви који покушавају да на то утичу – нарушавају ваше границе и важно је да их о томе обавестимо. Није срамота бити својеобразан (посебан, на свој начин). Ви сами треба да решавате – шта, колико, и када вам је потребно.    

[JESSY]

3. Маште. Фантазије. Мисли.

Сав ваш унутарњи свет – је само ваш. Ви га делите само по сопственој жељи, у посебним условима и имате право да тражите посебан однос према тим информацијама: конфиденцијалност, пажњу, итд.

Пример нарушавања неозначених вам граница:

Ви: (замишљено) Знаш, ја маштам да сретнем принца (принцезу).

Сабеседник: (иронично) Да да, само тебе и чекају.

Ви: (означавање граница) Извини, молим те, када ти говорим о сличним стварима – односи се према њима с уважавањем. Мени не прија твоја иронија.

 Можда ће ваш сабеседник да уважи ваш став и да убудуће буде пажљивији, а можда и неће. У сваком случају, при поновном нарушавању ће знати да може да налети на вашу агресију или увређеност, – и тада се његово понашање може тумачити као „он то ради са неким циљем“ – и ви већ можете да разматрате ваше односе узимајући у обзир дани контекст. Нпр. да му прстанете поверавати своје маште, до разјашњења ситуације. Но! Та мера неће бити потребна, ако се он са уважењем буде понео према вашој прозби.

[JESSY]

4.Емоције, осећања. Њихово проживљавање.

Оделила сам их посебно зато што се те границе често нарушавају. Ви имате право да осећате то што осећате. Тај ко покушава да вам то запрети или засмета у томе, без вашег разрешења, или да обесцени ваша осећања – нрушава ваше границе.

Пример.

Немој да плачеш. Све је у реду. Бива и горе!

А вама се хоће да плачете. А вама се чини да горе – не бива. А ви схватате да тренутно – није све у реду.

- То није оно што хоћу да чујем од тебе. Мени је лоше. И мени није важно, у кога је горе.

Ви имате право да проживите то што преживљавате, и сходно томе, да браните то право!

[JESSY]

5. Вредности.

Ви имате ваше цености, ваша убеђења, чак и принципе. Код других људи њих, можда, уопште нема или их има – али су другачије.

Пример.

Ви: За мене је ту главна ствар – сачувати чист образ.

Сабеседник: Каква глупост, особито, у поређењу са Светском револуцијом!

Могуће је да ћете се ви осмехнути – значи да су ту код вас гипке границе. Али ако осећате да сте на граници да се увредите или наљутите – не чекајте, када ће се то поновити. Код вас су потпуно различити погледи на те вредности. И нормалном човеку ви спокојнио кажите, како је за вас то важно, и он ће то да прихвати са уважењем. И мегуће је убудуће успоставити пријатне односе.

[JESSY]

6. Односи.

То је исто занимљиво.

У уметничкој литератури сусретали смо се с тим како су се мушкарци борили у дуелима, бранећи не даму, него управо, право на односе (дружење) са њом. Данас то некако… није прихваћено, шта ли? Као да је узгубљено право на жељу да се сачувају односи.

Две девојке:

Прва: Знаш ја сам напустила Петра и сада сам с Васом.

Друга: И шта Петар на то?

Прва: На моје изненађење – просто је прећутао. Да је само рекао: „немој ме напуштати“, неби могла да га напустиом… Вероватно, да му је свеједно.

И тако ми и овде имамо право на границу. Партнер, одлазећи, нарушава ту границу. И ако вама ипак није свеједно, добро би било то бар проговорити. Не иде реч о томе, како би се ситуација заташкала и обавезно настојало на своме. Једноставно саопштите, да ви желите другачије! Иначе ће се десити као у стиху: „Он је одлазио, она је ћутала, а она је хтела да крикне: „Опрости, дај да пробамо испочетка!“ Но свеједно, није крикнула. Своју одлуку он је проклињао, и хтео је да јој викне: „Ради Бога, опрости ми, врати ме!“ Није викнуо. И није се вратио. Она је ћутала. Он је отишао“.

 6. Односи према било-чему. Реакција на било-што.

Може да вам се не свиђа популарни спектакл, или да вам се свиђа Евгениј Петросјан. Може да вам се свиђа човек који је старији од вас 20 година. То је ваше право. Ваша особеност. И само је на вама хоћете ли ви нешто да мењате или не.

Уф! Можда сам нешто пропустила. Но класификацију ћу да завршим.

Доле има још неколико, чини ми се, важних завршних разматрања.

[JESSY]

Основна грешка у вези са вашим границама – је у томе, што их не означавате (вероватно, наивно сматрајући да су оне код свих исте), трпите и „чекате док сам схвати“. Човек почиње да вам се чини некултуран и оптерећује вас. Затим планете на пустом месту (управо то тако изгледа вашој жртви: све је било добро, а ту – одједном бум и све је постало лоше). Одатле гомила узајамних увреда, и притом је савршено нејасно ко је у кога дужан да тражи опроштај.

 Основна грешка у односу на туђе границе је – сматрати да су оне исто тако широке или исто тако уске, као и код вас, и не изучавати их. Неопрезно преступивши их, ви ћете се наћи бестактни према том човеку. Сетите се, молим вас, да код других људи могу да буду границе, различите од ваших, и ако не знате – какве су, онда је боље да питати: шта је дозвољено, а шта није, не покушавајући да их прекрајате (ти људи такођер имају право на своју особеност J). То што човек сам не означава границе – као прво не значи да их нема, а као друго, не ослобађа вас од обавезе да се за њих интересујете.

Означите своје границе. Заштитите их. Тај ко то не ради, прави тешкоће себи и онима који га окружују.

Означити своје границе – то значи уважавати право другог човека да буде различит од вас, уважавати његово право да не разуме ваше наговештаје. Други није обавезан да погађа какве су ваше навике: поштујте га, кажите му директно о њима, ако желите узајамно уважавање.

Да би заштитили границе, потребно је да знате шта желите и говорити о томе. Потребно знати и бранити своја људска права. Умети рећи „не“ ономе што вам се не свиђа.

 Уважавајте своје границе. Уважавајте туђе.

Желим вам узајамног разумевања!

 

Аутор – Викторија Пекарскаја

http://poznajsebe.wordpress.com/2014/12/04/o-granicama/

[Rassoban]

Bravo Jessy, dobra tema! Svako, prije svega treba da upozna sebe, svoje mogucnosti i svoje granice. Od malena se srecemo sa raznim granicama, najprije kroz proces vaspitanja u porodici, pa u skoli, na fakultetu, zatim u drustvu, na poslu...cijeli zivot provodimo pridrzavajuci se odredjenih pravila koja su regulisana zakonom ili su to ona druga, moralna pravila, koja donosi drustvo u kojem zivimo, kao sistem vrijednosti kojem svi treba da tezimo. Granice koje nosimo u sebi, najvise zavise od nas samih, nase prirode, karaktera, pa tek onda od vaspitanja, drustva... Ljudi obicno ne poznaju svoje granice, pa cesto se iz tog neznanja pogresno postave u odredjenim situacijama, no tu nam niko ne moze pomoci do mi sami sebi. Nase ponasanje treba ograniciti na nacin "ne uradi drugom ono sto ne bi zelio  tebi  da urade", uvijek treba poci od sebe, na taj nacin stitimo sebe i druge. Ukratko, postovati drugog i drugacijeg, da bi i mi bili postovani!