Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју

[Crveni Baron]

Daleko bilo, brate, sta si ti sve krenuo da pises... nesto stvarno debelo nije u redu...

Pa koje su dve osnovne Bozije zapovesti?

[Crveni Baron]

Daleko bilo, brate, sta si ti sve krenuo da pises... nesto stvarno debelo nije u redu...

A sta je potrebno za spas?

[Вукашин]

Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:

 

Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom

trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi

tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku

Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa

trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji

me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom

i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.

 

Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom

Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.

 

Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom

Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u

nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije

videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.

 

Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na

sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi

sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i

molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom

trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije

je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući

da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu

kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.

Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,

promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.

 

Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni

preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo

novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,

okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske

Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo

drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se

poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih

izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na

ovo, napisao:

“...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.

Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.

Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju

Vaploćenoga Sina Božijega.

 

Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino

Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,

Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.

Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.

 

[Јанко]

Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:

Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom

trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi

tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku

Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa

trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji

me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom

i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.

Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom

Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.

Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom

Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u

nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije

videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.

Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na

sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi

sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i

molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom

trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije

je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući

da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu

kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.

Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,

promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.

Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni

preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo

novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,

okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske

Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo

drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se

poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih

izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na

ovo, napisao:

“...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.

Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.

Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju

Vaploćenoga Sina Božijega.

Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino

Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,

Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.

Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.

Амин.

Закључавање теме.

[МилошБГ]

Dao je naočare onom liku iz južne afrike

 

Brate ovo je jako ruzno...imao si dosta pitanja na temi za arhimandrita Pantelejmona,koliko se secam iako tema nije bila velika imao si par pitanja i oslovljavao si ga kako si ga oslovljavao,a sad je onaj lik iz Afrike.

[Milan Nikolic]

@@Crveni Baron,

 

У Риму је Црква, таква каква је. Православна Црква није одлучила да постави свог епископа Рима.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Brate ovo je jako ruzno...imao si dosta pitanja na temi za arhimandrita Pantelejmona,koliko se secam iako tema nije bila velika imao si par pitanja i oslovljavao si ga kako si ga oslovljavao,a sad je onaj lik iz Afrike.

On je sektaš.

[Volim_Sina_Bozjeg]

I te naočare, koje je sektaš marko dao onom sektašu imaju i duhovnu dimenziju a ne samo materijalnu.

[kordun]

sta mi rade ovi amerikanci ne mogu da vjerujem, smjenise mi sve vladike koje ja gotivim

[obi-wan]

Pa koje su dve osnovne Bozije zapovesti?

 

"Kome Crkva nije Majka, tome Bog nije Otac" - sv. Kiprijan iz Kartagine

 

A sta je potrebno za spas?

 

Bez smirenja, sve drugo sto (toboze) imas, ne kosta nista. Drugim recima, smirenje je ona najosnovnija srz i jezgro svake vrline, nema vrline bez smirenja. Nema spasenja bez smirenja. To su Oci jos odavno uokvirili, i naucili nas da se time vodimo.

 

A gde je smirenje, tu je i poslusanje. Kao sto je to bilo kod Zlatousta i Justina, na primer.

Da su oni razmisljali ovako kako ti sad otprilike predlazes, i oni bi napravili bar po jedan raskol. Ali nisu, niti su bili ma i blizu tome.

 

Njihov put je put hriscanina, i tu nema sta vise da se doda.

 

A sad, na veliku zalost, i sami mozemo da vidimo sta biva kad se taj put zanemari i napusti.

 

Da Bog da, onako kako samo On ume, da se sve ovo zaceli i vrati u besprekorno stanje, kako i prilici.

[Solomon Kane]

"Kome Crkva nije Majka, tome Bog nije Otac" - sv. Kiprijan iz Kartagine

То је оно што ни један расколник, јеретик или секташ не могу схватити јер им недостаје духовна моћ, осећај и способност проницања у тајанство звано Црква...у томе је трагегедија бившег епископа Артемија.

 

 

 

Da Bog da, onako kako samo On ume, da se sve ovo zaceli i vrati u besprekorno stanje, kako i prilici.

У том случају мораће огромна већина епископа, као и огромне до апсурда полтронски орјентисане булументе интересно приљежних око њих - који у својој племенској свести не могу а да првенствено не гледају како сопствене интересе, тако и интересе својих рођака, пријатеља и земљака са вршке чуке, и то по цену тоталног урушавања угледа Цркве код ионако духовно осиромашеног и скоро обогаљеног народа - бити или рачињени или скрајнути на места где никада више неће моћи чинити све оно што евидентно све више људи одвлачи од Цркве...заиста ми је тешко поверовати да ће за мог живота то бити очишћено и доведено у ред. Али, хвала Богу, нада постоји. Постоји јер моћ самоисцељења јесте присутна у чудесном Телу Христовом, у Цркви.Вероватно се то, понављам, неће десити у току мог живота, али у догледној будућности хоће...дубоко верујем у то.

[Gresni rab Boziji]

Pismo sklepano na brzinu bez mnogo emocija i ubedjivanja. Vise mi lici na ultimatum, nije bas mudro i hriscanski...

[w.a.mozart]

[Gresni rab Boziji]

аш то што је писано без емоција и убеђивања је и мудро и хришћански. Нема патетике, нема умиљавања, лизања патоса, снисхођења, понижавања Цркве Божије пред надобудним појединцем, и све у вези са тим

Pa sto se onda neumorno umiljavaju raskolnicima iz Vatikana, vode dijaloge sa ostalim raskolnicima neke takozvane Makedonske crkve, pokusavaju na sve nacine da ih ubede da se vrate u jedinstvo svete Pravoslavne crkve,a brata svog u Hristu koji je skrenuo sa puta tako lako odbacuju, osudjuju, prete ultimatumima, anatemisu.. Sto ga se toliko boje ako su u pravu?  Jel to Hriscanski?

[obi-wan]

заиста ми је тешко поверовати да ће за мог живота то бити очишћено и доведено у ред

 

Ne znam, ja sam ti nepopravljivi optimista, pa sve nesto imam neko uverenje da to moze i da ce da bude skorije.

Naravno, mozda i nisam u pravu, ali - sto bi rekli ljudi - nemam snage da odustanem od takvog apsolutnog nadanja...