Цане - "Победило је зло"

[Anika]

O našim životima odlučuju oni koji ne znaju da žive. O tome se radi. Uče nas oni koji ne znaju ništa, kaže Cane.

 

 

Pre tri decenije ste objavili legendarni prvi album. S kakvim osećanjem ste snimali taj, a sa kakvim ovaj nadolazeći „Sirotinjsko carstvo“?

- Gledaš šta se dešava, gledaš kako ćeš da preživiš, gledaš da budeš okej, gledaš da sve to što se dešava najlakše usisaš i izbaciš, da te ne defokusiraju stvari, jer sve stvari koje su napravljene u ovom vremenu oduzimaju ti pažnju. Tako da ne možemo sad da se sećamo šta je bilo pre trideset godina... prošlo vreme.

 

 

Danas mladi prave mnogo više kompromisa nego vi kada ste počinjali. Zašto?

- Jeste, ali kako da objasnim, oni rastu sa kompromisima. Mi smo imali „Bay City Rollers“ (škotski pop bend popularan kod tinejdžera tokom sedamdesetih godina; prim.nov.) i bili smo u fazonu „ma, j*** Bay City Rollers“, ko će to da sluša, a oni danas imaju „One Direction“ i tome se nadaju. Moja ćerka koja ima deset godina zna da je to namešten bend i da je to super. Oni rastu sa tim, tako ih teraju da moraju da prave kompromis... ali mogu da ga naprave jedanput i da vide da je to sve laž i prevara, da je to u stvari proizvod mašte i umotvorina nekih ljudi koja nema veze sa stvarnim životom.

 

Danas se sve svodi na marketing.

- Ma, da znaš, pričam pre neki dan sa jednim bajom kako ćemo mi to sad nešto da uradimo, i on počne da mi priča o hipsterima, novim tendencijama na tržištu. A ja mu kažem: „Pa druže, je l’ treba sad da istetoviram kapke da bih bio nekom zanimljiv?“ Ma ne mora, sedeću kući i super, svako će da radi svoje. Stvarno je bez veze da te u ovim godinama, pred kraj života, neko ukalupljuje, da te neko gura u neki tesan broj, a ti si se celog života borio za neki svoj komoditet, za neki svoj brojčić... A naše biološke snage se smanjuju. Ali kakvo je stanje u politici, takvo je i u muzici.

 

Nedostaju li neki partibrejkersi na globalnom nivou da unesu malo nekog nemira u ovu žurku?

- Svi su anestezirani, svi su u hipnozi, pobegli od svog mozga, neće da prepoznaju svoju savest. To je emocionalna dehidracija, moždana kastracija. Navikli su na okove. Niko ne sluša srce svoje, svi se nečega boje. A ovi što nam oduzimaju vreme, pažnju, prisutnost i onda kad im kažeš: „dobro, ajde pokaži šta znaš“, kad ono - ćorak. Sad nepravda fura i ne očekuje da joj se neko suprotstavi.

 

Postoji li kraj toj nepravdi i pohlepi?

- Ne. To su nizbrdski procesi. Nema kraja jer on hoće sve više i više. Neće da dozvoli da neko ima i to nešto malo, jer i to je njegovo, on hoće sve. Ljude zanima vlast, vlast nad ljudima tako što pokušava sve da im uzme, pa čak i duše na kraju. O našim životima odlučuju oni koji ne znaju da žive. O tome se radi. Uče nas oni koji ne znaju ništa.

 

Kako smo to dozvolili?

- Zbog našeg nekog kukavičluka i snobizma: “Neće mene, njega će” i “Brigo moja, pređi na drugoga”, zbog tog kompromisnog stava koji je prevladao kod nas. Pobedilo je sve protiv čega sam bio.

 

Ti si se ipak lično angažovao sa spas pijaće vode u Zrenjaninu.

- Ma pusti, na kraju su rekli da jezero više neće da pripada toj mesnoj zajednici nego nekoj drugoj... Tako propada civilizacija jer čovek hoće da menja nepisana pravila. Ja sam tamo bio, pokušao da uradim šta sam mogao, a narod stondiran u fazonu - što možeš danas ostavi za prekosutra... Nisam ja nikakav ‘rentarevolucionar‘, upoznao sam neke fine ljude, ali shvatiš gde i s kim živiš, a onda pomisliš „tako ti i treba kad se pecaš na sve to“. Umesto da ostaneš uzvišen jer nikom nije stalo do toga. Čovek hoće sebi sve da podredi, ali neće moći boga sebi da podredi. To su te fiks ideje. Znaš, neko je mislio i da će da pobedi ceo svet, ali nije mogao.

 

Koncert na Mikser festivalu

Bend “Partibrejkers” publika će uživo moći da čuje 4. juna u okviru Mikser festivala (3-7. jun) koji će biti održan na otvorenom prostoru u Savamali.
- Sviramo na otvorenom, neće biti zagušljivo. Znači, “Brejkersi” sviraju nove stvari, stare stvari, isto kao što smo nedavno svirali u Zagrebu, Ljubljani, Splitu... Samo što tamo nema ono “Cane, pederu!”, to ima samo u Srbiji. Mene to podseti gde sam - kaže Cane.

 

 

извор: ваш омиљени часопис, Блиц

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/557596/Zoran-Kostic-Cane-Pobedilo-je-zlo

[florenntina]

 Svidja mi se ovaj deo narocito. Jako je lepo i jednostavno objasnio stvari...

 

"Nedostaju li neki partibrejkersi na globalnom nivou da unesu malo nekog nemira u ovu žurku?

- Svi su anestezirani, svi su u hipnozi, pobegli od svog mozga, neće da prepoznaju svoju savest. To je emocionalna dehidracija, moždana kastracija. Navikli su na okove. Niko ne sluša srce svoje, svi se nečega boje. A ovi što nam oduzimaju vreme, pažnju, prisutnost i onda kad im kažeš: „dobro, ajde pokaži šta znaš“, kad ono - ćorak. Sad nepravda fura i ne očekuje da joj se neko suprotstavi."

[зеленизуб]

Ma ne mora, sedeću kući i super, svako će da radi svoje. Stvarno je bez veze da te u ovim godinama, pred kraj života, neko ukalupljuje, da te neko gura u neki tesan broj, a ti si se celog života borio za neki svoj komoditet, za neki svoj brojčić...

извор: ваш омиљени часопис, Блиц

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/557596/Zoran-Kostic-Cane-Pobedilo-je-zlo

Машала Press Clipping Anika. Хех, а ево и Цане бесан на Slim Fit...

Ја верујем и како су fenseri у desku нашег врлог часописа Blic сви уредно Slim Fit униформисани.

[Deja Vu]

Puno pesimizma kod Caneta, ne valja to. 

[Снежана]

Cane: Pobedilo je sve protiv čega sam bio

Izvor: B92 | Spasoje Veselinović

Više od 30 godina na sceni, veliki broj vanvremenskih hitova, citati koji se koriste u svakodnevnom životu, imidž ličnosti bez dlake na jeziku, moć da sa malo reči kaže mnogo...

 

Foto: Aleksandar Zec

Zoran Kostić Cane, frontmen grupe Partibrejkers govorio je o tome zašto su ljudi u hipnozi, šta su posledice stalnih kompromisa, zašto misli da je pobedilo sve protiv čega je bio i zašto misli da je čovek budala.

Partibrejkersi će nastupiti 4. juna u okviru Mikser festivala, na otvorenom prostoru u Savamali.

“Nastupamo na otvorenom, neće biti zagušljivo. Biće svega, novih stari, starih stvari, u suštini isto ono što smo svirali u Zagrebu, Splitu i Ljubljani. Tamo je super publika, ima poštovanje, normalno doživljavaju muziku. Vole rokenrol, a mi sviramo ono što vole, ono što očekuju, ono što bi hteli, a i nove pesme im drže pažnju“.

Uprkos tome, na koncertima se dešavaju i stvari koje Canetu veoma smetaju. Slične se dešavaju i u životu, a i mi možemo da ih vidimo u svakog dana na svakom mestu.

“Ti telefoni su velika glupost, u Novom Sadu je čovek držao sve vreme telefon, kao da nije na koncertu, kao da ne učestvuje u svemu. I onda dođe riba i da telefon svom maloumniku, ja pevam, a ona se pojavi negde i kreće slikanje. To je ružno, pokazuje da nisu prisutni na koncertu. To je ružno i dekocentriše, dobro druže, možeš jednu, kažeš mu, dobro, jedna, dve, dobro tri, a on i dalje slika. Ti ga pofajtaš vodicom i on je kao uvređen. Kažeš mu nemoj to da radiš, uživaj... To stalno slikanje je kao da te neko špijunira. Treba da gledaš šta se dešava, da gledaš kako ćeš da preživiš, da te ne defokusiraju sve stvari koje su napravljene u ovom vremenu da ti oduzimaju pažnju sa mesta gde si krenuo. Otkad smo seli dešavaju se stvari koje nas remete, uvek je prisutan taj faktor, a kada iskažeš svoje pravo na autonomiju ljudi se začude. Imao sam skoro neku operaciju i dolazi čovek sa fazonom da me njegova žena voli i kao 'ajde da se slikamo u bolnici“.

Iza Partibrejkersa je više od 30 godina karijere za koju Cane kaže da je mogla da bude i gora.

“Ali Bogu hvala na svemu ovome. Kriza autorstva postoji, 97,3% ljudi ne živi život, oni sebe prerađuju, oni se bave autoprerađivanjem. Imaš mali broj ljudi koji zaista stvara, a nema muzike bez života. Mali broj bendova može da pokaže neku svežinu, a ne samo mogućnost da mljacka sam sebe.“

Sa krizom autorstva pojavljuje se i kriza autoriteta.

“Bio sam skoro na onom Bunt master rok... To je, bre, ljudi koji imaju odnos da se začudiš, stvarno, kao da radiš nešto protiv čega si. Nemaju pravu opservacuju svega, da tim mladima pomognu, da daju koristan savet, a ne da ih obogalje time da li su ustali na levu nogu ili mu se ne sviđaju gitarista ili bubnjar benda. Pojavljuju se neki ljudi koji kao dele savete, a nikad nisu bili na bini, nikad se nisu bavili time. Stvarno se začudim nedostatku dobrih namera. Sada je lakše snimiti ploču, ali to ima dve strane. Lakše je jer sada ima 100 studija, nekad je bilo dva ili tri i prolazilo se kroz iglene uši da se do njih dođe. Sad mogu kod ortaka da snime, puste na Jutjub i tu je onda lakše. Ipak, ima druga stvar, svi ti žiriji po programima, svi ti visokoumni maloumnici diktiraju nešto napamet po pitanju tipologije ljudi, kako da se ponašaš, kako da sviraš... To nema veze, ako imaš dobru pesmu ili ako ti se veruje na bini, to je to, ako ne, možeš da dubiš na trepavicama...“

Smena generacija i jaz između njih utiče na Partibrejkerse, ali oni ostaju dosledni svome i ne žele da se prilagođavaju.

MUZIČKI PROGRAM MIKSERA NA NOVOJ BINI Deo muzičkog programa Mikser festivala se ove godine odigrava na novom, otvorenom, stejdžu u Mostarskoj 5, kapaciteta od 2500 ljudi, a nastupiće Ana Popović, Cotton Pickers, Goblini, Eyesburn, E-Play, Partibrejkers, Artan Lili, Straight Mickey And The Boyz, TBF, Darkwood Dub i gosti iznenađenja.

“Sad dođe neki klinac koji je bio tvoj obožavatelj, a sada je u odelu i fotelji i sada ti priča neku priču, postavlja se na perspektivu gazde i hoće da ti budeš onakav kakvim te on želi. Onda mu ja kažem, ej, smanji doživljaj, ne mogu prema tebi da budem drugačiji o onoga kakav sam bio u pesmi jer nije pesma urađena samo da opravda formu. Ovo je vreme nekog cenjkanja, sve je kao na pijaci. Furaju priču da za sve moraš da napraviš kompromis. Ipak, sve je u pesmi, ako imaš dobru pesmu mogu da ti pljunu kroz prozor“.

Ipak, generacijski jaz ne postoji kada se radi o onom osnovnom, o muzici.

“Pre nekoliko dana sam upoznao klinca od nekih 18 godina koji je došao i rekao dobar dan, sa sve persiranjem, poštovanje, i kaže mi, da oni sviraju 40 stvari od Brejkersa. I kao, tražim mu ja listu pesama i on me pita da li je nama frka da oni to rade. Naravno da nije, to su pesme napisane da se sviraju, a sada tu dolazi do igre sa svešću mladih, pričaju im kako je bezveze da sviraju Brejkerse, uz fazon “sahranili ste žive ljude“. Ja sam im samo rekao, nemojte da svirate za džabe, da neki krvopija zarađuje na vašim mladim plućima i grlima“.

Prema rečima frontmena Partibrejkersa, u eri muzičke hiperprodukcije i želje za brzim uspehom izgubila se emocija...

“Imaš neke izvođače kojise redovno pojavljuju, imaju stavove o svemu... Ja kad čujem te njihove pesme, one nemaju emociju života, nego svi nešto sede tamo, pišu, nešto sviraju. Vidiš da nema emocije, a kao oni bolje sviraju i pevaju nego što smo mi to radili. To je sapunica, nemaju emociju i tu vidiš samo neke klince koji kao pevaju te pesme sa naručenim razočaranjem. Svi se plaše neuspeha, a njihov uspeh je ustvari neuspeh. Kad vidiš sve te devojke... Svi se tresu da bi uspeli, a to ne zavisi od njih, već od drugih koji se igraju sa ljudima... Stavi ga ovde, pa ti bi trebalo da smršaš, ti da operišeš levo uvo jer ti baca senku na desnu patiku... To su neljudski uslovi. Problem je nastao pre nekih dvadesetak godina, možda i više, kad su na TV počeli da se pojavljuju ljudi sa nekim polupesmama. Time im je učinjena medveđa usluga, stavljeni su pred neku besposlenu javnost koja čeka da se neko od njih zaj**e pa da javnost onda ima da žvaće o tome. Jadni su ti ljudi koji daju sve na jednu kartu, a to je uglavnom pikova dama“.

...a hiperprodukcija na malom prostoru dovela je do toga da izvođači traže drugačije načine da se dopadnu publici i pronađu svoje mesto.

“Sve se svodi na marketing, neki lik mi je pričao o hipsterima i nekim novim tendencijama, ja mu kažem, druže, treba da istetoviram kapke da bih nekom bio zanimljiv? Jako je bezveze kad te u ovim godinama neko ukalupljuje, gura te u manji broj, a ti si se ceo život borio za neki akomoditet. Taj pokušaj je bolan, a biološki se naše snage smanjuju, dok se krvopije stalno objavljaju, svako dolazi sa nekim svojim idejama i kao baci ti ideju bez odgovornosti, ako se upecaš, upecao si se, ako nisi, nema frke, to se obriše i ide se dalje. Pazimo da ne izlazimo u susret ljudima kojima svašta pada na pamet“.

Dok sa jedne strane bujaju ideje, nameću se mišljenja i proizvode stavovi, odgovora sa druge strane, sa strane objekta, odgovora uglavnom nema...

“Nema nemira, sve je anestezirano, svi su na hipnozi, svi su pobegli od svog mozga. To je emocionalna dehidratacija... Ko više sluša muziku? Svi sada razmišljaju o stilovima, koliko koji stil donosi poena. Ljudi su se odživotili od života. Uče nas oni koji ne znaju ništa, a mi smo to dozvolili. Pobedilo je sve protiv čega sam bio... Kopromiterski stav koji je prevladao je pobedio na kraju, a čovek pokušava da prekombinuje stvarnost, hoće sebi sve da podredi, ali ne može Boga. To su te fiks ideje, čovek je budala, prevari se u trenutku da može da osvoji ceo svet“.

...jer svaka poplava iza sebe ostavi prazan prostor i haos koji je uglavnom teško razumeti.

“Iza sve te geometrije, pravih, oštrih uglova, stoji ništa, stoji praznoverje, neki seljaci željni nečega, ljudi su željni, a želje ubijaju ljude. Skromne mogućnosti – velike želje, velike mogućnosti – mala neka želja jer taj zna otprilike šta i kako, poučen je iskustvom i obavestio se. Mi sada imamo previše informacija i premalo pravih informacija jer se sve skriva. Skriva se ono što ti je ispred nosa. To su priče tih mogula, oni stalno diriguju, pevaju, diriguju, a kad onaj ko ne zna ništa diriguje, onda dolazi do sužavanja života. Preostaje nam da zahvalimo Bogu na lepom danu i na tome što smo živi i zdravi“.

[obi-wan]

Puno pesimizma kod Caneta, ne valja to. 

 

Ne bi ja to tako rek`o, po meni ovo je pre ono gledanje sirom otvorenim ocima.

Pesimizam bi bio kad bi covek rek`o da na sve ovo ne postoji resenje i izlaz, a svi znamo da postoji.

 

Konacno, da je pesimista, ne bi bio crkven.

[Снежана]

Konacno, da je pesimista, ne bi bio crkven.

 

Preostaje nam da zahvalimo Bogu na lepom danu i na tome što smo živi i zdravi“.

 

[JESSY]

O našim životima odlučuju oni koji ne znaju da žive. O tome se radi. Uče nas oni koji ne znaju ništa

:good2:

[Anika]

Волим Цанетову искреност и размишљања. Фали нам више таквих људи. Све му је на месту. Молим негативце који се жале на новине да бар ову тему заобиђу. Хвала.

[Снежана]

 

 

[Ненад Р.]

А о мом животу одлучује само Бог , Он једини има ту привилегију.

[Deja Vu]

Ne bi ja to tako rek`o, po meni ovo je pre ono gledanje sirom otvorenim ocima.

Pesimizam bi bio kad bi covek rek`o da na sve ovo ne postoji resenje i izlaz, a svi znamo da postoji.

 

Konacno, da je pesimista, ne bi bio crkven.

 

Mozda sam pogresio jer ne poznajem coveka, no izjave tipa: ''Ne, to su nizbrdski procesi'' na pitanje ''Ima li kraja nepravdi i pohlepi? '' pokazuju neku vrstu pesimizma. Svakako citav tekst nosi u sebi dozu istine, ali nije sve tako crno. 

 

Ovaj naslov teme necu da racunam u njegove izjace, to je ipak bombastican naslov Blica posto sumnjam da crkven covek moze reci da je zlo pobedilo. 

 

I pesimizam nije vezan samo za posledice, resenja i izlaze, nego je to citav stav o necemu. Npr. ako neko kaze da je svet pun nepravde i zla. Ili ako neko kaze da su ljudi zla bica (antropoloski pesimizam). 

[Лазар Нешић]

Ma i ovaj Cane smara više ///

[Juanito]

Ma i ovaj Cane smara više ///

 

 

Пронашао си се у тексту, а Лепи? 

[Лазар Нешић]

Пронашао си се у тексту, а Лепи?

 

Pa naravno, šta ovo treba da znači!? Rokeri su sve kao kul, a mi turbofolkeri smo nizbrdnjaci? Ma aeee bre ...