ДепресРБија

[Дуња]

@@Џуманџи,

 

Prva recenica u mom postu jeste Upravo smo o ovom pricali, zatim sam se nadovezala na citat svetog Pajsija i jedan od mojih prethodnih komentara.  Sve je u okviru konteksta.

[Anika]

Код нас би у свакој фирми требало да буде запослен бар по 1 човек задужен искључиво за расположење људи.

[зеленизуб]

Pricaju pesimista i optimista i kaze pesimista:"Au, brate, sve je tako crno, nema dalje, ne moze gore!", a optimista mu odgovara:"Ma, moze, sigurno moze!" :D

P.S. Medij(i) od reci "medijum" sto znaci posrednik. Istimo, dakle, neposredni kontakt (sa svetom) i cinimo pri istom sta i koliko mozemo.

И шта је на крају песимиста рекао на исто?

[Grizzly Adams]

Пази овако - већина вас овде сте хришћани. Значи, живите у свету у коме влада болест и смрт, где све пропада и нигде нема никаквог доказа за супротно. А радујете се и веселите зато што сте из деветнаесте руке чули да је пре 2000 година тамо неки Јеврејин устао из мртвих...

 

Па да ли схватате колико је то блесаво?

 

 

А овамо вам кажем да будете оптимисти и да може да буде боље, што можете да видите и уверите се свуда у нормалном свету, а кажу ми "ма нееее мооожее тоо... нема наде..."

[Зосима]

Нешто гледам овај мој наслов теме,зар вам не личи на Дерпе-Србија   ...вала ко нас све није на..... није далеко од истине 

[Џуманџи]

Ко заиста воли Христа тај не може да не воли другог човека, и на начин да састрадава са његовом патњом и истовремено на начин да не може да га гледа таквог страдалног, па мора да предузме макар шта да га продрма. Макар да се моли ако ишта друго.

Ne kontam poentu, ozbiljno. Cak i na kraju onog citata koji sam "tumacila" stoji da Hriscani imaju radosti. (Ne) Zalim slucaj, mrgudi.

[Grizzly Adams]

То је нешто слично ономе што о. Јустин Поповић пише у http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/HriscanskiZivot/jedini_moguci_optimizam.htm

 

Е шајзе, увати ме да преписујем ко онај министар докторат...

[Grizzly Adams]

Наравно да треба саосећати са особом у невољи, али никако не треба саосећати са неким ко је умртвљеног духа. Ко је изгубио веру, наду и љубав. Ту саосећања нема. Само мотка.

[зеленизуб]

Иду једном тако песимиста и оптимиста... и одоше.

[Снежана]

@,

 

Радосна туга 

За многе, а можда и за већину православних хришћана, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржавању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стварног духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и „нешто друго" у посту - нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово „нешто друго", може да буде најбоље описано као „атмосфера", „клима" у коју човек улази, а то је пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Још једном да подвучемо да сврха поста није у томе да нас принуди на некакве формалне обавезе, већ да „омекша" наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да бисмо доживели скривену „глад и жеђ" за заједничарством са Богом. До ове посне „атмосфере", овог јединственог „стања духа" долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста уводе у литургички живот.

 

Одвојено посматране, ове промене би могле изгледати као формално накалемљене; али схваћене као целина, оне нам откривају и саопштавају дух Поста, оне чине да видимо, осетимо и доживимо ону радосну тугу која представља праву поруку и прави дар поста. Могло би се, без претеривања, рећи да су оци духовности и свети писци, који су састављали стихире Посног триода, који су мало по мало организовали општу структуру посних служби, који су украсили Литургију Пређеосвећених дарова са посебном лепотом која јој је својствена, имали јединствено разумевање људске душе. Они су, заиста, познавали вештину покајања, и сваке године за време Поста, њихова је заслуга да је ова вештина приступачна свакоме ко има уши да слуша и очи да гледа.

Рекао сам да је општи утисак она „радосна туга", и сигуран сам да ће чак и онај који располаже ограниченим познавањем богослужења, а улази у цркву за време посне службе, скоро одмах препознати шта сс мислило са овим донекле противречним изразима. С једне стране, некаква тиха туга прожима службу: одежде су тамне, службе су дуже нсго обично и монотоније, у њима скоро да нема покрета. Читања и пјенија сс смењују и изгледа као да се ништа не дешава". У одређеним интервалима свештеник излази из олтара и чита увек исту кратку молитву, а сви верници сваку прозбу молитве пропраћују метанисањем. Тако, дуго времена остајемо у монотонији - у овој тихој тузи.

Затим почињемо да схватамо да је ова дужина и монотонија потребна ако желимо да доживимо да се ова тајанствена и у почетку неприметна „радња" службе одрази и у нама. Мало по мало почињемо да разумевамо, или боље речено, да осећамо, да је ова туга заиста „радосна", да ће у нама доћи до тајанственог преображаја. Чини нам се као да стижемо у неко место до кога не допире бука и галама живота улице, онога што нам свакодневно испуњава дане и ноћи, места на које све то не утиче. Све то што нам је изгледало безгранично важно јер је испуњавало наш ум, стање страха, које је постало нашом другом природом, нестаје, и ми почињемо да се осећамо слободни, радосни и срећни. Није то бучна и површна срсћа, која долази и одлази двадесст пута на дан, срећа крхка и пролазна. То је дубока срећа која не потиче од једног јединог и посебног спољашњег разлога, већ из дубине душе. По речима Достојевског то је срећа која додирује „други свет" - и онај кога је она додирнула осењен је светлошћу, миром и радошћу и неизрецивим поуздањем. Онда разумевамо зашто су службе биле тако дугачке и на изглед монотоне. Схватимо да је без претходног „умирања", без успостављања у себи мере унутарње постојаности, готово немогуће да пређемо из стања духа, сазданог из буке, јурњаве и бриге, у ово ново стање. И баш због тога они који мисле о црквеним службама само у терминима „обавеза", који се увек распитују о неопходном минимуму („колико пута треба да посећујемо цркву? колико често треба да се молимо?"), никада не могу да разумеју праву природу богослужења, које нас одводи у другачији свет - свет Божије присутности - води нас тамо куда нас наша огреховљена природа не може природно да доведе.

Тако, док доживљавамо ово тајанствсно ослобођење, док постајемо „мирни и радосни у срцу", монотонија и туга службе добијају ново значење, бивају преображени. Некаква унутарња лепота их осветљава као рани зрак сунца, који, док је још увек тамно у долини, почиње да осветљава врхове планине. Ова светлост и тајна радост долази од дугих Алилуја* од потпуне „складности" посног богослужења. Што је у почетку изгледало као монотонија, сада се открива као мир; што је звучало као туга, сада се доживљава као почетни покрет душе, која поново досеже до изгубљених висина. Ево шта свако јутро објављује први стих носног Алилуја: „Моја душа Те тражи ноћу, о Боже, пре зоре, јер је Твој суд светлости на земљи!"

„Тужна радост": туга мога изгнанства, пропуста и промашаја, које сам учинио у животу; радост Божије присутност и опраштања, вeсеље поново задобијене жеље за Богом, мир поново пронађеног дома - таква је „атмосфера" посног богослужења. Такав је први и општи утисак који осећа моја душа.

*У нашим литургичким књигама за Велики пост се чссто употребљава израз Алилуја. Док је на Западу, релативно врло рано Алијула било избачено из посних богослужења и резервисано за ускршње празновање. Овај несклад је интересантан зато што ова веома важна литургичка реч, наслеђена у Цркви из јеврејства, има радостан призвук, и увек изражава радост. Са чисто формалне тачке глсдишта, термин Алилуја је постао синоним за Велики пост зато што се на јутрењу, за време Велнког поста, пева Алилуја уместо „Бог Господ нам се откри..." (Пс. 117). Међутим, овај последњи стих је некад представљао новину. Узет је из јутарњег „катедралног служења" (види мој Увод у литургичко богословље, стр 125) и мало по мало ушло у општу употребу (види Ј. Маткос, Some problems of Biyantyne orthros, прев. на eнгл. А. Лујс, II, 2). У почeтку ссдмога вeка непевање „Бог Господ..." била је одлика монашког служења, као што показује опис бденија на Синају (Ј.Б. Потра, Luris Ecclesiae greacorum historia et monumenta I,стр. 220). Ава Нил наводи да се ,,Бог Господ .." пeва као свечани додатак, на почетку канона. Што сс тиче 117. псалма из кога је изабрано пет стихова за „Бог Господ..." представљају „халел" - алилуја псалма - у коме се алилуја употребљава као рефрен после сваке строфе (види: S. Mowinckel, The Paslma in Israel's Workship eнгл. прeвод - Оксфорд 1962 - стр. 120). Најзад, познато је да је Теодор Студит ,,организатор Триола", саставио специјалне „алилујарије" (Скабалнович, стр. 404) - можда од њих и воде порекло наши посни алилуја? О судбини алилуја на Занаду (види Ј. А. Јунгман, Missarum Solemnia, III. стр. 92).

Преузето из књиге Велики Пост, протојереј Александар Шмеман

[Џуманџи]

@Miroslave, ne vidim povezanost sa onim o cemu sam pisala. Toliko.

[Баба]

Е сад, ако ја волим то своје окружење шта ја могу да урадим? Јер, ја гледам како страдају у својој депресији и ја то више не могу да поднесем, не могу да их гледам како пате, морам нешто да учиним. То је оно састрадавање што каже Дуња, мучеништво на неки начин. Дакле, први корак је да, ко што Гризли каже, будем јуродив, да свима изгледа као да сам будала. Да запнем ко сивоња и не пристанем ни на какав конформизам, да будем пример. Наравно, нормално је да ће ту бити падања и чукања и са другима и са самим собом, међутим, кад моје окружење види да се са мном и око мене нешто дешава, а приметиће, онда тек крећеш да им причаш и говориш о њиховом стању, тад почињеш да их дижеш.

 

Тешко је ово.

 

Није то баш тако све као у житијима.

Има ту више проблема.

Рецимо ја по природи нисам депресивац, него она друга крајност, ја сам еуфоричар.

Зато очас посла могу да наложим масу на неку идеју или неки посао или било шта. Јер преносим ту своју еуфорију кроз речи, али и кроз рад итд.

 

Међутим када живиш са депресивцем а ти си рецимо еуфоричар као што сам ја онда је проблем међусобног разумевања изузетно велик.

Јер све што ти видиш бело депресивац види црно.

Депресивац је претерано предострожан и сваку твоју акцију види као могућност да и себе и њега доведеш у опасност.

С друге стране ти депресивца видиш као неку бабу која се забила и седи у једном ћошку и кука по ваздан и ништа не ради у животу сем тог кукања. Депресивац тебе види као лудака који ризикује све да би можда добио нешто мало или нимало и сматра своје кукање и свој ћошак за нешто ма колико то било ништа али ипак нешто што не жели да изгуби и где се колико толико осећа сигурним.

То су два различита погледа на свет.

 

Оно што сам приметио овде код нас и еуфоричар и депресивац постану рационалисти кад се дочепају пара и сталног извора прихода.

 

Што ће рећи да паре у 80% случајева чине људе стабилним.

 

Да ли је то тако одувек или је то тако од комунизма не бих знао касти.

 

Ја нисам упознао пуно еуфоричара, једног изузетног еуфоричара по мојим проценама сам упознао овде на форуму и то је поп Иван Цвећковић. Тај лик колико год се изубија падајући следећи дан прича о неким новим акцијама. Ја кажем јесам еуфоричар али сам мрачњачки еуфоричар а он је од оних ко деца, све му цвеће и дрвеће.

На жалост много више сам упознао депресиваца и толико су ме уморили да се искрено радујем кад налетим на неког еуфоричара.

На крају сам се ипак изоловао од друштва, не зато што не могу изаћи на крај са депресивцима којих је сваке године све више, него просто зато што ми је дојадило да ме гледају као лудака.

[Баба]

Иду једном тако песимиста и оптимиста... и одоше.

[Баба]

Само мотка.

 

Мислим да и Бог греши по том питању, што нам више мотки шаље ми смо као народ све гори.

[Снежана]

@,

Знаш шта је најгоре што више нисмо ни депресивни, него тотално "аутистични" постајемо...