Pravoslavlje i poreklo smrti?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Cas potpuna sloboda, cas ogranicenja! Vec se igramo!

Ти си увео ограничену слободу. Такав је био твој коментар и нигде нема покрића да је уствари слободан и смислен као одговор.

[Deja Vu]

Koncepti su takodje tvorevine

 

Da, samo sto smo ovaj po hriscanskom ucenju dobili od Isusa tj. od samog Boga. Ovde govorimo u okviru hriscanstva i sta ono kaze. Tako da i nije bas koncept, nego bi Bog koji stvara Boga porusio samog sebe kao Boga. Odnosno ne moze da postoji Bog koji stvara Boga, opet u okviru hriscanstva. Jer ako govorimo generalno, onda Bog moze svasta nesto pa i da stvara drugog Boga, ali u drugim religijama, ne u hriscanstvu.

To ti se uostalom i u Simbolu Vere nalazi gde je jasno naglaseno da je Bog Sin rodjen, a ne stvoren od Boga Oca. Isto za Svetog Duha pise da ishodi od Oca, a ne da je stvoren. Radjanje nije isto sto i stvaranje, to su ovako cudni termini za nesto sto bas nema veze sa porodjajnim mukama vec vise predstavlja odnos medju licnostima u toj zajednici. 

 

Ali slazem se sa ovim da Bog ne mora da postuje bilo sta sto mi ljudi raspolazemo. Samo tu treba biti oprezan i ne otici u krajnost takvog agnosticizma i skepticizma prisutnog u hriscanstvu (da ne mozemo nista znati o Bogu i da ga ne mozemo obuhvatiti nasim ogranicenim shvatanjima) ne obaziruci se na otkrovenje o Bogu. Hriscanstvo kaze: Da, ne moze se spoznati Bog, ali to ne znaci da on ne moze nama da se otkrije. Zato se naziva religija otkrovenje. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Da, ne moze se spoznati Bog, ali to ne znaci da on ne moze nama da se otkrije

Azbuka vere. 

[horatio]

Koncepti su takodje tvorevine. Nema potrebe da se Bog obazire na rusenje propadljivih koncepata kada je iznad njih. Pogotovu sto imamo i koncept Bozje svemogucnosti (koji se, takodje, nadilazi). Pre mi se cini da je izjava "tvorevina je uvek smrtna" odabrana kao polazisni akisom i utkana u hriscanski svetonazor. Jednako validan je i aksiom "Bog moze da stvori Boga" jer je potpuno neobavezan da postuje bilo sta sa cim mi, stvoreni ovozemljani, raspolazemo.

 

 

Ukljucujuci i odredjenje da nadilazi sva odredjenja...

Ustanovili smo konvencijama odredjeni skup aksioma, izjava, prica, uverenja, pesama, obicaja, obreda, obrazaca, itd i to zovemo hriscanstvom. Mozda nas oni informisu o necemu van sveta i vremena, a mozda i nije tako. Cini se da je ta neodredjenost, neutvrdivost cesto izvor nelagode i nesporazuma.

Фино, логично... на нажалост, логика има своје лимите...ту је прије свега елементарни проблем језика, као и тога да ли наш сазнајни апарат кореспондира са стварношћу (уколико она уопште постоји)...све у свему чини се да један продубљени студиј филоз/софије је потребан (с тим да на крају тог пута опет не постоје одговори)...постоји јаз који се мора прекорачити или остати на сигурним обалама разума (који, заправо, није толико "разуман")...нечији одговор ће вјероватно (надам се) бити "Вјерујем...."

 

PS Занимљиви су увиди неких модерних филозофа гдје се показује да категоријални апарат није примјењив на човјека нпр. За једно такво биће потребан је један сасвим другачији "категоријални" (тј. егзистенцијални) апарат....

[drvce]

Da, samo sto smo ovaj po hriscanskom ucenju dobili od Isusa tj. od samog Boga.

Komsija Zika je covek, a komsija Pera je i potpuni covek i potpuni Bog. Sve sto kaze komsija Pera je apsolutna istina, mada je i Zika jako dobar covek i retko laze. Nema nacina da utvrdimo da li ja lazem u vezi sa svojim komsijama, mozes samo da kazes da pricam kojesta i da mi ne verujes ili da poverujes. Te informacije mozes da prihvatis kao tacne, ali ne mozes da ih proveris. Ako ih odbacis, patices kroz vecnost i Peri ce biti zao zbog takvog tvog izbora.  Stvarno mi je stalo da ne naljutis Peru, on te stvarno voli. Takodje, bilo bi uvredljivo da negiras njegovu Bozju prirodu. Pera se tek nedavno manifestovao u prostoru i vremenu, pa nije stigao da nakupi milione sledbenika.

 

 

Ovde govorimo u okviru hriscanstva i sta ono kaze. Tako da i nije bas koncept, nego bi Bog koji stvara Boga porusio samog sebe kao Boga. Odnosno ne moze da postoji Bog koji stvara Boga, opet u okviru hriscanstva. Jer ako govorimo generalno, onda Bog moze svasta nesto pa i da stvara drugog Boga, ali u drugim religijama, ne u hriscanstvu. To ti se uostalom i u Simbolu Vere nalazi gde je jasno naglaseno da je Bog Sin rodjen, a ne stvoren od Boga Oca. Isto za Svetog Duha pise da ishodi od Oca, a ne da je stvoren. Radjanje nije isto sto i stvaranje, to su ovako cudni termini za nesto sto bas nema veze sa porodjajnim mukama vec vise predstavlja odnos medju licnostima u toj zajednici. Ali slazem se sa ovim da Bog ne mora da postuje bilo sta sto mi ljudi raspolazemo. Samo tu treba biti oprezan i ne otici u krajnost takvog agnosticizma i skepticizma prisutnog u hriscanstvu (da ne mozemo nista znati o Bogu i da ga ne mozemo obuhvatiti nasim ogranicenim shvatanjima) ne obaziruci se na otkrovenje o Bogu. Hriscanstvo kaze: Da, ne moze se spoznati Bog, ali to ne znaci da on ne moze nama da se otkrije. Zato se naziva religija otkrovenje.

Ne samo da je aksiom "tvorevina je smrtna" nego  i "Bog nam se obratio" "Bog je Trojedan" "Iako mozemo da zamislimo razlicite Bogove, hriscanski koncept Boga je najispravnija analogija", "voli bliznje kao sebe", "Bog je musko, ali to nije vazno dokle god zene znaju svoje mesto" itd. Izgleda kao da moze da se napravi religija postuliranjem skupa aksioma koje bi trebalo usvojiti kao polazisne istine. (ko je rekao sajentologija?) Naravno suvoparno nabrajanje je hladno i odbojno, trebalo bi uneti emocije, po mogucstvu goruce emocije u celu pricu. Emocije uvek daju autenticnost, razum cesto nema tu snagu uverljivosti. Takodje, hijerarhijske odnose treba negovati, jer kad ti drugar isprica nesto sto ti se ucini kao budalastina, nije isto kao kad ti isto to isprica starac blagog pogleda. Kako ces sedoj bradi i glavi da kazes da je to bulsit koji tebe ne pokrece? Kako sebi da objasnis zasto si toliko devijantan da nisi u stanju da pustis suzu kada Djokovic servira u mrezu, a direktan prenos je bio da bismo svi mogli da ga pogledamo? Zasto dozvoljavam sebi da masim svrhu i ne volim nesto sto toliki pristojni (medju kojima ima vrlo ucenih i jako uglednih) ljudi vole? Kako cu u onaj dan objasniti hladnocu srca prema tolikim lopticama koje behu s ljubavlju prebacivane?

Raspisao sam se... Prvi deo se odnosio na poverenje da je osoba A narocita i uvek je u pravu, drugi deo je bio o proglasavanju iskaza aksiomima, a onda sam skliznuo u okolnosi koje daju zamajac da se usvajaju razni aksiomi. Zavrsio sam sa osecajem krivice koji me pece sto se ne lozim na Djokovica. (

[drvce]

нечији одговор ће вјероватно (надам се) бити "Вјерујем...."

Kada se razni neciji odgovori upakuju u uticajnu organizaciju koja je spremna i da gleda kroz prste samo da ima jos pripadnika i kad je ljubljenje ruku ispred "verujem", onda "ne verujem".

[horatio]

Kada se razni neciji odgovori upakuju u uticajnu organizaciju koja je spremna i da gleda kroz prste samo da ima jos pripadnika i kad je ljubljenje ruku ispred "verujem", onda "ne verujem".

То је сасвим легитиман избор, а свака људска организација носи одређене ризике...но, срећом Црква је прије свега мистичко тијело Христово...то наравно горе наведене ризике не искључује...кога такве мисли море, може опуштено прочитати Августина који лијепо пише о таквим дилемама...ето, па не замјери штогод...

[drvce]

То је сасвим легитиман избор, а свака људска организација носи одређене ризике...но, срећом Црква је прије свега мистичко тијело Христово...то наравно горе наведене ризике не искључује...кога такве мисли море, може опуштено прочитати Августина који лијепо пише о таквим дилемама...ето, па не замјери штогод...

Kakvo zameranje, bozezabrani! Da kazes da sam nistarija i zlorigajuci zbog izbora, pa da se kobajagi naljutim. Nema ljutis kad te udostoje nekoliko uljudnih redaka, nego kazes falalepo!

[JESSY]

Сваки пут када се човек суочава са смрћу, у њему преовлађују осећања туге, разочарења и страха. Отац

Василије Гондикакис (Αρχ. Βασίλειος Γοντικάκης) je у свом чувеном, сада већ историјском, предавању

„Смрт и радост“ („Θάνατος και χαρά“) на Аристотеловом Универзитету у Солуну, 1986. године, на

основу јеванђеоске приче о путу за Емаус показао начин на који би требало да се суочавамо са смрћу.

 

Данас ћемо говорити о смрти. Док сам размишљао

o теми овог предавања пала ми је на памет мисао о

агонији или ако хоћете о разочарењу и страху ученика

после Христове смрти. Управо зато желео бих да вас

подсетим на пут за Емаус.

Испричаћу свега у неколико речи, јер је прича сви-

ма позната. Дакле, два ученика, три дана по смрти на-

шег Господа, путују за Емаус и међу собом са тугом

разговарају о Исусу и протеклим догађајима. Тада до-

лази Христос који им тумачи Писмо, иако Га учени-

ци не препознају. На крају заволе „тог“ свог Сапут-

ника коме упућују познате речи „остани са нама“. Он

остаје. Седају да једу и при ломљењу хлеба они Га

препознају. У том трену Он нестаје, а ученици пуни

радости настављају даље за Јерусалим.

Дакле, док су двојица ученика расуђивала о Хри-

сту, Он се појавио и пошао са њима, „а очи њихове беху

задржане да Га не познају“ (Лк 24, 16). Али њихове

очи још увек беху затворене и они Га не препознаше.

Мислим да је велика ствар управо у следећем: Хри-

стос је пут и наш истинити Сапутник. Ако смо забри-

нути, ако разговарамо, ако нешто тражимо, ако ступа-

мо напред или којим случајем некуд идемо, Он је увек

са нама. Неко ће рећи: „Не познајемо Га“, али свакако

треба да знамо једну ствар, а то је да заједно са нашом

патњом и агонијом путује и Он, чак и онда када Га не

препознајемо.

Христос тада не хтеде да их подучава већ им

даде прилику да искажу то што имају, оно што носе

у себи. Због тога се направи да не зна о чему је реч,

инсистирајући даље на њиховој причи. Тада му

„објашњаваху“ о Исусу Назарећанину, како га „преда-

доше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен

на смрт и разапеше Га (Лк 24, 20)“. У наставку се

обојица јадаху за своје боли: „А ми се надасмо да је Он

онај који ће избавити Израиља; али поврх свега тога,

ово је данас трећи дан како се ово догоди. А запрепа-

стише нас и неке жене између нас које су биле рано на

гробу, па не нашавши тело Његово дођоше говорећи

да су виделе и појаву анђела који говораху да је Он

жив. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако

као што и жене казаше, али Њега не видеше“ (Лк 24,

21-24).

Христос им на тај начин даје прилику да иска-

жу своје мишљење. Међутим, они недвосмислено

изјављују: „Ми се надасмо! Сада се више не надамо.

Чему да се надамо? Пошто је Он распет, умро и од тада

прођоше већ три дана, прича је завршена.“ Дословно

изјављују да нема могућности надања. Лично мислим

да је Велики Учитељ, Христос, управо и хтео да они то

кажу. То је оно што је хтео да извуче из њих.

Међутим, Он онда почиње да им говори: „О безумни

и спорога срца за веровање свега што говорише проро-

ци!“ Пошто их је Господ сматрао својим пријатељима,

говорио им је строго, при том изговарајући чувену

јеванђеоску фразу: „Није ли то требало да Христос

претрпи и да уђе у славу своју?“ Овде смо закорачили

у велику тајну: уколико је Он, који је сам Христос, мо-

рао да пострада, шта са нама треба да буде?

Почевши од Мојсија, па преко свих пророка,

објашњавао им је делове који се у Писму односе на

Његову личност. Уједно са њиховим путем одмицало

је и Његово тумачење, и већ су ученици полако схвата-

ли да их све то заједно води на неку другу страну. Чим

стигоше у место у које су се запутили, Он се начини да

иде некуд даље. „А они га устављаху говорећи: Оста-

ни с нама, јер је дан нагнуо, и близу је вече“ (Лк 24,

29). Мислим да су му рекли следеће: Куда идеш сада?

Завршава се дан, завршава се и пут. Због свега што си

учинио за нас сада не можемо да останемо без Тебе, ни

Ти без нас не можеш остати, зато хајде остани са нама.

И Христос уђе са њима.

„И док Он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб

благослови и преломивши га даваше им. А њима се

отворише очи и познаше Га. И Он постаде невидљив

за њих“ (Лк 24, 30-31). Убрзо после речи, после бо-

жанских речи, дођосмо до божанских дела. Дошло је

до разјашњења и више ништа не оста сем самог бо-

жанског акта. Христос не рече ништа, већ само пре-

ломи хлеб. При ломљењу хлеба препознаше Га, и

чим то схватише, Он нестаде, изгуби се. Наравно, ја

мислим да када кажемо „изгубљен“ подразумевамо

„пронађен“. Да је којим случајем остао, да ли бисмо

Га изгубили? Да ли бисмо рекли „Он је овде, онде...“

да ли бисмо га уочили, Њега који је свеприсутан? Да-

кле, пошто Га препознаше и схватише, добише снагу

и очи им се отворише. „И очи им се отворише“ (Лк 24,

31), значи да су почели видети невидљиво, да су раз-

умели прошле и да имају снаге да наставе ка будућим

догађајима, дакле, да наставе путовање.

Тада, кроз Свету Евхаристију, кроз Свету Литургију,

преко ломљења хлеба истински познадоше Писмо.

Разумеше оно што су прошли, при том добијајући сна-

гу за наставак. Господ се препознаје као хлеб ломљени

и као крв проливена. При ломљењу хлеба препознаје

се Господ, а истовремено и ми препознајемо Господа

при нашим „ломљењима“. Ако којим случајем не осе-

тимо бол, ако не умремо, ако се не разапнемо, нема

наде да ћемо упознати Господа. Као што је Он требало

да пострада да би ушао у Своју Славу, тако и ми треба

да прођемо, да пострадамо, пропатимо. Сва та мучења

су благослов како би се отвориле наше очи, да Га на тај

начин видимо из друге перспективе.

Људи смо, патимо и имамо своју, другачију логику.

Христос дозвољава наша мишљења, наша расуђивања.

Он даје могућност својим ученицима да послушају

своје расуђивање и да дословце оправдају своје

безнађе. Тако је у тренуцима када очајаваш, када тра-

жиш, када путујеш, Он са тобом. Касније, када стиг-

неш до ломљења хлеба, када дођеш до тешких патњи

и будеш са Њим, доћи ће време и отвориће ти се очи.

Тада ћеш Га видети, Он ће се изгубити, то јест остаће

увек са тобом...

Добра је наша логика, добро је и наше тражење,

али смо ми ипак створени за нешто веће. Шта год да

постигнемо или да откријемо нашим тражењем, на-

шим знањем, нећемо бити задовољни. Христос има

да нам дарује нешто много вредније, али не пре него

што Он сам пострада и уђе у Славу Своју. Дакле, мо-

жемо да умремо а да живимо. Можемо да изгубимо

и да пронађемо своју душу, а ако ко хоће да је спасе,

изгубиће је. И ако изгуби свесно „душу своју Мене

ради, наћи ће је“ (Мт 16, 25). Стога мислим да за нас

није значајно оно што имамо, већ оно што јесмо. Као

што говори и Свети Козма Етолски: Величанстве-

но је то што сви можемо да постанемо причасници,

заједничари Тела и Крви Христове, дакле, да се полако

уздижемо до ове друге логике.

Узмимо за пример новомученике који веле: „По

једној логици, ако нас којим случајем оставите да жи-

вимо бићемо вам захвални јер живимо у рају Све-

те Литургије, по другој логици, ако нас пак погуби-

те, бићемо вам хиљаду пута захвалнији јер ћемо у

најкраћем времену окусити оно непролазно, оно што

је радост у свему свету и за цео свет. Јер се тада сва-

ко рађа, када умире, и тада грли све и налази у своме

срцу све. А пошто истовремено говоримо на оба начи-

на, не потцењујемо тело, већ чинимо управо супротно,

видимо и његово обожење. Управо је то оно супрот-

но кретање које се овде одвија. Дакле, не сједињују се

само кретање и статичност, божанство и човечанство,

већ се дешава и један обрнути покрет.

Дух силази, Логос се оваплоћује а земља, та наша

природа, преображава се, обожује. У то

верујемо и чекамо да се једног дана деси,

али се то дешава већ од сада. Предукус

свега наведеног већ осећају првенстве-

но они болујући и пострадали и они који

су награђени мноштвом искушења. На та-

кав начин у човекову душу, али и у тело,

улази један другачији призив божански

и прожима све удове, бубреге, срце. Да-

кле, тема није да ли можемо да поставимо

лажно питање или да дамо лажан одговор

у вези са смрћу. Тема је да ли ми можемо

да практикујемо стрпљење. Као што рече

Господ да су плодна њива, добра земља,

сви они који прихватају реч Божију и род

рађају и плод доносе у стрпљењу. Може-

мо ли да будемо стрпљиви? Постоји Сејач

који се брине о нама. Можемо ли да чека-

мо?

 

Еј, чедо моје, умиремо

 

„Еј, чедо моје, умиремо.“ Да ли сте чули

неког да то каже? Видимо у Јеванђељу да

болесно дете које је донео отац паде на земљу као мртво

и многи у тај мах помислише да је умрло. Није битно

ако ми мислимо да смо умрли, нема везе чак ни ако сви

други мисле да смо умрли. Оно што има смисла је да

будемо покрај ногу Онога који је постојао пре бивства

свега света, пре но што настаде свет, и који је обиљем

милости своје све из небића у биће позвао. Зато, уколи-

ко си случајно у Његовој близини, независно од тога да

ли си жив или мртав, надаш се и чекаш долазак живо-

та. Мислим да ипак живот долази кроз смрт. Као што и

семенце, ако не падне у земљу и не умре, само остаје,

тако и ми, ако не пропатимо, остајемо сами.

Ствари стоје овако: често болујемо, врло скромно

живимо живот, доста патимо, док ретко доживљавамо

радост. Сматрам да је радосна вест Христова управо у

томе што нам отвара могућност превазилажења живо-

носне умртвљености. Када су двојица ученика затра-

жила од Христа да се прославе и да један седне са дес-

не а други са леве стране, Он им је тада обећао чашу

смрти. Чињеница је да можемо и умрети чекајући.

Када пролазимо кроз Гетсиманију, не можемо да го-

воримо. Сада, то што говоримо значи да не пролази-

мо кроз Гестиманију. Шта се онда дешава? Губимо!

Можемо све да изгубимо, можемо да паднемо, може

да нас напусти сва телесна, душевна и духовна сна

га. Ствар је у томе да ли, чак и у таквом стању, може-

мо да чекамо и благодаримо. Неко постоји у нама и по-

ред нас, неко ко другачије управља тајном живота. Он

би нам лако могао рећи и лажне ствари, али не жели.

Жели да нас поведе у вечни живот. А да би ушли у веч-

ни живот, морамо проћи кроз смрт. Могао је Христос,

да је био илузиониста, да учини оно што су тражили

Јевреји када су викали „сиђи са крста па ћемо поверо-

вати“. Могао је то да уради, али није дошао да импре-

сионира, да задиви. Сишао је са крста мртав. Мртав, да

би победио смрт једном заувек, за све нас.

У нама постоји конкретна динамика. Чак и кроз

смрт, кроз земљу добру и благородну, кроз Цркву, ова

динамика експлодира и тада прелазимо на друго ме-

сто, у други простор, где се страхоте завршавају и где

све тече и одвија се другачије. Тај други простор и дру-

го време управо почињу овде и сада. Када бисмо раке-

том одлетели међу звезде не би се повећао наш живот-

ни простор, као ни наша слобода. Ако којим случајем

продужимо наш живот трансплантацијом срца, ни

тиме не учествујемо у радости вечног живота.

У само једном трену вечност може стати у један све-

ти мајушни бисер, у кога стаје читав Христос. Управо

зато Господ, иако долази да нам донесе радост, да нам

донесе живот, вели: „Блажени ви који сте тужни, бла-

жени који плачете, а тешко вама који се сада смејете.“

Управо зато што жели да нам донесе истински смех,

истинску радост и вечни живот почев од данас...

 

Душа после смрти

 

Шта се дешава са човековом душом после смрти?

Мислим да не можемо решити баш све проблеме.

Знајте, заиста је велика заблуда ако помислите како сте

све своје проблеме решили. На путу за Емаус, Господ

првенствено даје могућност другоме да искаже своја

потиснута осећања. Да би се људи опустили, да би из-

нели своје мишљење, да би показали своје разочарење,

да би стигли до очајања. Вели Свети Исак Сирин да

нема убојитијег оружја од очајања. Када нас разоча-

ра све овосветско, како каже и Никодим, када стигне-

мо до неверја у себе, тада почиње да нараста једна дру-

га вера и једна друга сила почиње да постоји у нама.

Можемо ли да прихватимо Божији дар и да га при-

мимо у себе, и да се цело наше биће уздигне у један

други простор? Можемо ли да се надамо у васкрсење

тела? То је оно што нам даје Црква. Није потребно

да решавамо наше недоумице на енциклопедијски

начин, логиком рачунара, већ да покажемо метаноју

(преумљење), могућност покајања, да заронимо у

другачију логику, логику Цркве. Тек тада схвата-

мо да се Христос када нам се открива, заправо скри-

ва. Када постаје невидљив, открива се. Како каже

Свети Григорије Ниски: „Христос одговара, одно-

сно одбија да одговори.“ Дакле, ако не можемо чути

Његово ћутање, значи да не разумемо Његову реч.

Ако случајно помислимо да Га схвата-

мо, онда нешто није у реду у нама.

Велика ствар је да постоји наша

мајка Црква, у којој предајући себе по-

лако попримамо ову другу и другачију

логику. Треба да се са смирењем хра-

нимо чврстом храном коју нам даје

Црква. Након тога, наше срце ће се

стално радовати. Имамо и један велики

дуг: да кроз смирење и стрпљење при-

хватимо све оно што нас чека да бис-

мо могли схватити шта је човек, да бис-

мо се радовали свом животу и пружили

прилику и другима да се радују својим

животима.

Оно што треба да учинимо јесте

да осетимо да је љубав та која нас је

„из небића у постојање призвала“. Чак

иако подносимо муке, на самом крају

искушења остају само радост и усхићење који прева-

зилазе свако искушење.

Код сваког од нас могу се појавити различите не-

доумице по питањима шта значи смрт и шта значи

непостојање. У тренутку можемо осетити да је све

око нас безбојно и безмирисно. Шта онда да ради-

мо? Ја предлажем једну ствар: да чекамо! Где да че-

камо? Унутар Цркве, где осећамо да постоји топлина

и ширина. Као што ембрион живи у материци своје

мајке, и због тога што обитава тамо стално напредује,

тако и ми треба да обитавамо у материци наше мајке

Цркве. Као што ученици рекоше на крају пута: „оста-

ни са нама“, и ми ћемо бити са Тобом. Ми само жели-

мо да будемо са Тобом. То нам је довољно. Бол коју

подносимо има смисла јер се налазимо у материци

неког ко нас воли. Онај који на том месту болује и

проживљава патње, обасјан је и обдарен многим ха-

ризмама, великим даровима.

На крају, рећи ћу једну ствар за коју сам сигуран.

Лично сам изгубљен, али вам братски кажем да ЧО-

ВЕК МОЖЕ ДА ЖИВИ. И то да живи онај живот бес-

коначни, вечни, који почиње од сада, који литургијски

постоји у Православној Цркви, која је мала, најмања,

презрена и изругана, али је Једна, Света, Саборна и

Апостолска Црква – нада свију са свих крајева све-

та. Немојте ми постављати више питања, већ дајте

више одговора. Рећи ћу још само ово: видите, ми смо

изгубљени и може се сваке секунде десити да нам

стане срце, али нешто ипак никада неће стати – еј,

чедо моје – па ја желим да одатле кренемо даље. А

одатле даље идемо у телу и долази нам усхићење и

божански благослов и освећују се душа и тело и сам

наш животни пут.

 

Превео с грчког Велимир Михаиловић

 

"Каленић", бр. 6, 2013.

 

Објавио Манастир Вазнесење 

 

[JESSY]

Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања. Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас назначена од Бога смрт – када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот.         И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо „да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду”. А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде. Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то – када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11–12) – како каже Свето Писмо.

 

св Макарије оптински

[JESSY]

За оне који верују, смрт није вечно раздвајање него привремени одлазак. Судове Божије не можемо да искажемо. Свакоме је поставио границе живота које не можемо да пређемо, док вечност нема краја!.. За нас, верне хришћане, смрт није вечно раздвајање, него привремени одлазак. Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо (Рим. 14,8) – вели Апостол, а пред Богом сви смо живи, јер је душа бесмртна и вечна. Овакво расуђивање нека вам пружи утеху у жалости због смрти ваше мајке. Ви се и сада налазите у молитвеном општењу са њом када испуњавате ваш дуг – приносите молитве за упокојење њене душе и на богослужењима чините помене и доброчинства онима који имају потребе. Њена душа од тога има велику корист, а ви налазите утеху.

Смрт је пресељење из времена у вечност –Немој смрт себи да представљаш с лоше стране, него веруј да она служи као пресељење из времена у вечност; а време Господ држи у својој власти.Ти се бојиш смрти: но ко је од нас бесмртан? Смрт није уништење нашег бића, него прелазак из садашњег краткотрајног и лошијег у бољи живот. Господ каже: који верује у Мене ако и умре, живеће (Јн. 11,25), јер Он није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20,38).

Сећању на смрт стран је малодушни страх–Заиста је тужно читати о твојим сталним болестима… Уз то, постала си тако малодушна и бојиш се смрти. Милостив је Господ, поживећеш ти још с нама, не плаши се. Истинском сећању на смрт стран је такав малодушни страх какав видим код тебе, напротив, она подстиче на мудрост и добар живот.Од срца жалим што си и даље болесна; а још више зато што си малодушна – што се бојиш смрти; дај Боже да још много година будеш здрава; али ако Његова воља буде да некога од нас позове из овог у будући живот, само нека нам подари хришћански крај, непостидан, миран, уз причешће Пречистим Тајнама Христовим; како се може упоредити овдашњи живот са оним вечним, блаженим, који нема краја? Отпуштајући одавде блажено упокојене очеве и мајке, код нас су у умилењу помешани туга и радост због наде у будући живот. Расуђујући тако, бићете спокојни и убудуће нећете клонути духом. Ко се појави помисао да смо грешни – положимо наду на милосрђе нашег Искупитеља, Господа Исуса Христа, Који је пострадао и пролио Своју пречисту крв за грешнике, и Заступника пред Оцем Небеским, пуног љубави, који не жели смрт грешника, него очекује њихово обраћење.

св Макарије

[JESSY]

Они који су умрли млади избегли су многе невоље – таква је воља Божија–Твоје дете Господ је узео к Себи… јер је Његовој вољи било угодно да је пресели у вечно блаженство у том невином узрасту. Ми не знамо, а Богу је познато и оно што још нисмо учинили: Он зна каква би она била када порасте – или несрећна или шта друго. Зато ју је узео Себи. Зато ни твоја молитва није примљена и испуњена, јер је премудрим Промислом Божијим њој било одређено да сада оде одавде. Речи Светог писма које си навела: колико ће више Отац ваш Небески дати добра онима који му ишту (Мт. 7,11), уопште се не односе на тебе. „Дати добра” (блага) – па зар си ти тражила добра (блага)? Тражила си живот ћерке, но да ли си могла знати хоће ли ти он на крају послужити за утеху или ће ти донети муку? А Богу је све то познато и Он ти је, коначно, дао „добра” тако што је твоју ћерку примио у вечно блаженство. Веруј несумњиво у то и благодари Господу Који све чини за твоју корист.Жалост која вас је посетила престављењем ваше вољене ћерке примите као послану од руке Божије. Она не само да ништа није изгубила због тога што се упокојила у младим годинама, него је још и избегла многе изопачености и невоље овога века. И све је то део промисла Божијег. Њему је познато све што би могло са нама да се догоди, а ми не знамо и не схватамо ништа, и жалостимо се не схватајући Божије промишљање о нама. Молите се Богу за упокојење њене душе. Вама ће то бити утешно а њој угодно…Мада је за родитеље и ближње тешко да се у лише своје наде и утехе, и то у најлепшим годинама, Бог боље предвиђа њега, како злоба не би изменила разум његов, или лаж прелестила душу његову (Прем. 4,11); стога му је било угодно да га нетакнутог и неповређеног пресели у вечност, ради наслађивања вечним и истинским добрима.Из твог писма видим да си клонула духом и да тугујеш, да смрт (сина) тешко погађа твоје срце. Мени је веома жао због тога, тим пре што си ти добар хришћанин, који верује у Бога и Његов свепремудри Промисао; али твоја вера овде посустаје, и зато подлежеш унинију. Како да не верујемо у Његову благост, када на сваком кораку видимо Његов очински Промисао? Ко више воли твог сина, ти или Он? Ми тврдо верујемо, у шта ни ти не сумњаш, да га је Он примио у вечно блаженство; а да је остао жив, ко зна каквим би искушењима, саблазнима и греховима могао да се подвргне, као и безбожности. И да ли би ти могао да га избавиш од свега тога? Поготово не би имао силе ни разума да га припремиш за Царство Небеско. 

 

св Макарије

[JESSY]

Тешко греше они који се предају силној жалости због умрлих–Апостол Павле нам у Посланици Солуњанима каже: нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде (1. Сол. 4,13). Погледајте, коме је својствено да се жалости? Онима који немају вере и наде у будући живот, они се заувек раздвајају са својим ближњима, њима не сија луча наде из удаљене вечности. Али ми који верујемо имамо наду: ова смрт је само прелазак у вечни живот, од невоља и болести ка спокоју. Зашто бисте се препуштали таквој жалости која изједа ваше срце и уништава плодове вере и наде?Колико год трајао овдашњи живот – то је ништа у поређењу са будућим, који нема краја. Зато она (ћерка) није умрла, него је прешла у други, савршени живот. Саветујем вам да се не предајете неприкладној жалости због ње, као они који немају наду на будући живот. За њих, тј. за неверујуће, онај ко умире – умире заувек, и њихова је туга неутешна. За њих у удаљеној вечности не светли луча наде. Ми, који верујемо, имамо наду у васкрсење мртвих и живот будућег века.Кроз оно што се у вашем животу догађа, виде се одређене црте ваше слабости, а пре свега, иако је то било давно, ваша силна туга за умрлом ћерком. Ви у том случају нисте имали покорност вољи Божијој – када је Њему било угодно да узме вашу ћерку ради њеног вечног наслађивања у Царству Небеском; много сте туговали и грешили због тога; јесте ли могли да знате шта је све у животу очекује? Јер није реткост да видимо родитеље који много тугују због своје деце, видећи како несрећан живот они воде, па им чак кажу: «боље би било да се ниси ни родио». 

 

св Макарије

[JESSY]

Утеха онима који тугују због умрлих–…Она се одвојила од нас у своју вечну отаџбину, ка којој и ми морамо да стремимо, само нам време одласка онамо још није одређено: нама је непознато, али познато је нашем Једином Творцу. Време боравка овде дато нам је да бисмо се постарали да га употребимо за корист наших душа и душа наших ближњих. Уколико се будеш предавала непотребној жалости, сасвим ћеш да се растројиш и изгубићеш здравље. Тако ћеш много да сагрешиш пред Богом. Мисли о томе да је границе свачијег живота одредио Сам Бог, и нека те то храбри – другачије и не може да буде. Господ ју је узео баш сада, у непорочности и чистоти; коликих ли се саблазни она избавила, коликих замки ђавола, света и тела? Колико је невоља које чекају на животном путу избегла, невоља које би морала тешко да подноси, а можда би и тешко сагрешила. Но, сада је то све далеко од ње, и она ће се наслађивати вечним блаженством. Чак и да је дуго поживела, смрт је ипак не би заобишла. Свето Писмо нас теши, да не бринемо за мртве, јер то је својствено онима који немају наду, тј. онима који не верују. За њих заиста нема утехе… за њих онај ко умре, тај је вечно мртав; а ми, који верујемо и убеђени смо у дејство Промисла Божијег, треба да будемо тврдо уверени, да је њено пресељене у вечност баш сада, воља Божија, и да је то на њену велику корист. Ако је и отишла у младости, старост се не огледа у броју година, и мудрост је – седина људска, а чист живот – узраст старости (Прем. 4, 8–9)… Закратко испуни лета дуга: јер угодна беше Господу душа његова, тога ради похита да је узме из зле средине (Прем. 4,13-14).…То што се ви, оставши без ње, предајете туговању, то није по разуму духовном, него дејствују тело и крв; није ли свеједно – умрла би и да је поживела много лета; али колико би бура, невоља и преокрета доживела? Они који су плакали нису је жалили у том смислу, него су у својој машти представљали слику њеног срећног живота; но, то се веома ретко догађа.

 

св Макарије

[елТорнеро]

пре 10 часа, JESSY рече

Они који су плакали нису је жалили у том смислу

Не плаче се мени што си убијен, Христе, што умре, већ због мисли која ме мори: Шта ти учиних... Господеее!