Моје лично сведочанство вере, призив и пут ка Цркви

[Маша]

Крштена сам са 3 године и нисам живела у поБожној породици (живела сам са мамом и баком), а мама од мог оца је била поБожна (прешла из ркц у спЦ) и мислим да је она једина која ме је понекад водила у Цркву, славила Васкрс, Божић, славу Светог Јована (и за време комуниста, у сред Бгд-а, без икаквих проблема).

Али то сам све доживљавала као обичаје породице, традицију, значи ништа више од тога о Цркви нисам знала.

Моја мама је славила СвЂорђа, али ништа више од тога.

Једном сам силно пожелела, седећи у Астро центру, где сам радила као секретарица маме, да одем код Светог Василија на Острог. Сутрадан сам тамо и била. Имала сам искрену жељу и веру. Наредне 2 године, непланирано, налазила бих се на истом месту, на дан СвВасилија (није ме послала мама 0442_feel, сама сам желела да сам тамо на његов дан).

Једне године, тачније 2000. била сам у мамином стану на слави и она је у том периоду била у јако чудном стању, прилично негативном. А наш однос је иначе од појављивања њеног убице, постао катастрофалан. И ја сам малтене отерана са славе јер је он требало да дође (он ме није подносио).

Плачући сам се враћала кући и на сред улице се прекрстила и зајецала Светом Ђорђу да прекине више ову муку и да ме казни ако сам ја крива за такав наш однос.

После 2 дана он је њу упуцао.

Ја сам тада примењивала технику ''Силва метод'', о Цркви нисам скоро ништа знала (иако сам одлазила понекад да се помолим за нешто).

А пре тога кренуле су неке ноћне панике, у трајању од око 3 месеца: нисам смела да останем у кући, па сам сваку ноћ истрчавала из стана на Дунав да се смирим. Од чега и кога, не знам. Али да сам мислила да ћу полудети - јесам, чак сам се једном помолила Свим Светима да не полудим.

Дошла сам то тачке да немам човека да ми помогне јер нико није био толико моћан да реши све то што ме (нас) је снашло. А и вала, разбежали се ''пријатељи''. На све то још и то.

Сазнала сам за пастирски центар у Београђанци и кренула на психотерапије. На столу сам виђала иконице али никад нисам ништа питала у вези тога, нити ми је терапеут икада ишта на ту тему рекао.

Добила сам дуго тражени посао (пошто ми је мамин убица дао отказ у нашој фирми sHa_sarcasticlol и тамо наишла на нове проблеме са једним колегом. У то време, мама је била непокретна у болници, брат на дрогама, мене на послу колега психички злостављао, па сам плачући кренула у Цркву Ружицу на Калишу и сударила се са својим досадашњим духовником, кога тад нисам познавала као ни да постоји духовништво, исповест, Причешће, ...

Тако је све кренуло, слава Богу. Како год да је било, Бог нас је спасио од пропасти у том периоду. Муке су и даље остале, али се променио мој однос према њима а имала сам и извор помоћи за сваки проблем, па ми је живот био много лакши.

[Guest свештеник Иван]

Драга Машо, заиста су чудни путеви Господњи. Но, мислим да је пресудну улогу одиграла Твоја слобода да се окренеш од бесмисла.

Хвала Ти што си ово поделила са нама.

[Jadranka1]

Bas potresna prica,Maso.Hvala Gospodu za sve...

Ja sam odrasla u komunjarskoj porodici,namerno se tako izrazavam,jer nisu bili komunisti pravi,nego onako,zbog posla,polozaja i tako to.Za Vaskrs sam prvi put  cula sa 14 godina,za slavu ranije,ali nista od toga,za Bozic sam nacula na TV iz americkih filmova...Sve u svemu-nista.Mnogo toga sam u kasnijem zivotu premotala i zakljucila da nas je Gospod cuvao iako to verovatno nismo zasluzili.Kao mala ,3 godine sam imala,secam se strasnog udesa u Crnoj Gori na dan roditelja Bogorodice Marije,seka mi je godinu dana posle pala sa sprata tetkine kuce i prezivela pad ,imala je 3 godine,na dan Uspenja...Gospod se redovno psovao kod nas u domu,uprkos tim opomenama.Deca nekrstena...Stric mi je ubio strinu ,a onda sebe i na dan kada mu je prolazilo 40 dana,meni se on u snu javi,kao na javi i kaze mi da je dosao da se pozdravi sa mnom...Toliko me je to potreslo s njim, a on je bio jedina osoba u mom zivotu koja je isla u crkvu i govorio mi je da moram da naucim Oce nas...I da on tkao zavrsi...Te godine kada se on ubio,ja sam kao nekrstena pocela da postim i na Veliki Petak sanjam kako se pricescujem ,a nikada to nisam ni videla,a kasnije sam videla da je bas tako kako sam bila sanjala...Oltar je bio plav kao nebo,neka svetlost je izbijala, i meni u snu svestenik daje svetu Pricest...To me je toliko uzdrmalo bilo i pocela sam da se raspitujem,na srecu na mojoj grupi na fakultetu skoro da nije bilo nikog osim mene ko nije postio!!!I krenula sam sa sestrama polako,polako,sa 20 godina...I dalje je put bio trnovit,ali kako sam spoznala da je zivot nesto drugo,a ne ono kako sam ja vaspitavana,sve mi je lakse,sve se lakse podnosi,i smrt najblizih,sto je najteze...Sestra je ,na zalost upoznala heroin pre krstenja,a zasto je krenula tim putem,to me najvise boli...

[Јован Чакарески]

У Цркви сам од малена и у том духу сам васпитаван. Хвала родитељима што су ме одма донели на тихо пристаниште  slavabogu мада није баш тихо  4chsmu1

4chsmu1

[Никола Ђоловић]

Бога сам одувек осећао али нисам имао смелости да Га пустим из себе, да Га пројавим својим животом и делима...можда је то било помало и психологично, јер Цркву нисам као дете доживљавао као место спасења већ више као културно-уметничку манифестацију налик школским фестивалима...био сам веома дрзак човек...ни сад не знам колико су све маске пале под благодатне ноге Христа Богочовека...а пут је дошао изненада, пре 9 година, када сам мамуран дошао на Литургију и доживео нешто потресно у себи...у то време нисам знао за благодат...а тада сам је први пут осетио на себи...и било је страшно...потресно...чак и мучно наспрам стања личности које сам у то време живео...а онда је настала метаморфоза...и многи су одступили од мене због тога...било је и грешака у том растању у вери...али...године су учиниле своје...

[Аљонка]

Kod mene je to islo `lagano`, bez povreda 4chsmu1 Moja porodica je bila, ako mogu reci, `blago` pobozna. Roditelji tad nisu bili vencani u crkvi, ali povremeno nas jesu vodili na sluzbe i pricesce, i mama nas ucila kad smo bili klinci da sta god da nam se desi lose, ako smo tuzni ili uplaseni, ako ruzno sanjamo nocu, da se prekrstimo i da se kratko pomolimo Bogu nekim svojim recima... U srednjoj skoli sam pocela da trazim `nesto`. Nisam znala sta, ali znala sam da mi je potrebno. Imala sam potrebu da tragam za onim sto sam tada smatrala istinom, analizirala svet i ljude oko sebe i uvek iznova sebi postavljala pitanje "Kako bi to izgledalo da je idealno/savrseno/iskreno". Tako sam pokusavala da sebi objasnim idealne odnose medju ljudima, savrsenu ljubav, iskreno kajanje i prastanje... Sva moja putovanja i teznja ka savrsenom i istini zavrsila su se u crkvi.. odnosno odatle tek pocela 0104_cheesy I eto, tako i ja dodjoh, pre nekih 12 godina (kod nas se ne racuna `minuli rad`, zar ne? slavabogu )... ubrzo za mnom i moj brat, a onda i roditelji... sada cekamo jos da nam se pridruzi i drugi brat sa svojom malom porodicom 4chsmu1

P.S. A sto se "tihog pristanista" tice, meni su tek ulaskom u crkvu krenule nevolje u zivotu, do tad je more bilo mirno. Od tog momenta sve sto je moglo da mi se sruci na ledja srucilo se, i to odjednom....

[Маша]

Драга Машо, заиста су чудни путеви Господњи. Но, мислим да је пресудну улогу одиграла Твоја слобода да се окренеш од бесмисла.

Хвала Ти што си ово поделила са нама.

slavabogu

Хвала оче што си питао. Питање је суштинско и ретко се поставља.

Sestra je ,na zalost upoznala heroin pre krstenja,a zasto je krenula tim putem,to me najvise boli...

Знам како је .. ја нисам имала годинама свој живот. Била сам сама са братом на хероину (био је дуже време у Црној Реци), коме је умрла мајка а отац га није хтео (није нам исти отац, мада ни мој мене нешто специјално није хтео slavabogu

Живела сам за брата, буквално. Једном ми је о.Бранислав рекао да ако ускоро не нађем неки вентил, да ћу завршити у Лази. Ал џаба, док брат није стао колико толико на своје ноге, ни мени није било до живота.

[Guest]

Ne , nekako sam u startu sve to drugačije gledao.

Kako ? 

Од малена сам у цркви .

Прво верко образовање , тако да кажем , добио сам од своје прабабе никада ме није засрашивала тако неким причама али говорила ми , па сам све то некало на леп начин и схватао , без неког страха .

Кад сам мало одрасто онда сам веру спознао и преко бабе монахиње и опет све ми благим тоном причала о томе.

Касније преко средње школе видео сам сасвем нешто друго тако да ме та литература и није то толико занимала.

Читао - јесам али без трзавица .

[Sophrosyne]

Mene je iz ponora izvukao Sv.Vladika Nikolaj i njegove "Molitve na jezeru",njeogova neodoljiva sozercanja na ohridskom jezeru i nesalgediva blagodat božija u srcu njegovom.Čitajući,pitao sam se kako jedan čovjek može da piše onako i zašto tako piše,odakle dolazi takvo raspoloženje uma i srca...i iščitavajući sam vidio da je alfa i omega,tog neponovljivog stanja uma i srca,te neponovljive ličnosti sv.Nikolaja ohridskog i žičkog,samo jedan - Bogočovjek...i dubina njegovog lika me porazila i svaki dan je nepredviljivija.

Znači,vl.Nikolaj je bio presudan a neofitska klizanja su bila nezgodna iščitavanjem nekih kreacinističkih revniteljskih zalijetanja (ne po razmumu) poput Miroljubivoja Petrovića i raznih ruskih "načnika".

Međutim,sve je to bilo nezgodno i klimavo - živjeći po svojoj volji,dok se nije ostvario kontakt sa duhovnikom kroz svetu tajnu ispovjesti.Onda je krenuo dinamičniji život u Hristu i riječi mog duhovnika koji su mi se urezale u um "Da se kroz poslušanje projavimo kao slobodna bića".To je veliko iskustvo koje izvire direktno iz evharistijske zajednice i predstavlja predivan život hristocentričnog karaktera okrenut ljudima - otvorenog uma i srca.

[Guest о. Агапије]

Mene je iz ponora izvukao Sv.Vladika Nikolaj i njegove "Molitve na jezeru",njeogova neodoljiva sozercanja na ohridskom jezeru i nesalgediva blagodat božija u srcu njegovom.Čitajući,pitao sam se kako jedan čovjek može da piše onako i zašto tako piše,odakle dolazi takvo raspoloženje uma i srca...i iščitavajući sam vidio da je alfa i omega,tog neponovljivog stanja uma i srca,te neponovljive ličnosti sv.Nikolaja ohridskog i žičkog,samo jedan - Bogočovjek...i dubina njegovog lika me porazila i svaki dan je nepredviljivija.

Oх брате, кад би знао колико је мени та владичина књига помогла (била међу првим прочитаним у Цркви) и још увек ми помаже....све ово што си написао , то сам осећао и исто се питао....

Две најомиљеније молитве из те књиге су :

http://dobrilodedeic.wordpress.com/2009/07/12/%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B4%D0%B0%D0%BD/

и

http://www.sam.hi-ho.ne.jp/~minovic/nikolaj1.html

Ко није прочитао, препоручујем.... 0212_rolleyes

[Justin Waters]

Па јесам прошао наравно. Моја спознаја Христа била је тиха онако ноћу негде око 12, онако дошло ми изнутра да исповедим Христа као Бога, признадох сам себи да сам до тад био у мраку незнања, а све то претходно након проведена два разговара са једним верујућим братом где се мени до тад почело љуљати оно чиме сам се дотад интересовао. После тога сам отишао у књижару и купио неке књиге од владике Николаја, "Наука о Закону" и "Изнад истока и Запада" и тад лепо прочистио сав отров из мене који сам дотад још мало гајио као коров. Баш се сећам да сам читајући те књиге ускликивао од радости, и питао се где сам досад био и шта сам пропуштао. После тога сам са задовољством у канту шикнуо неке књиге којима сам гајио заблуду у уму и срцу, попут "Јога знања и здравља" од Јасмине Пуљо, затим неке приче једног индијског гуруа "Свами Махешварананде", па онда "Конфучија" па будистичке књигу живота и књигу смрти од Согјал Ринпоћеа, па чак и "Велике светске религије" од Мирча Елијаде, што у принципу није требало јер та је књига општег карактера, али ајд није и нека штета. Тако сам ушао у ту неофитску фазу коју је каратерисало оно кроз шта сви пролазили, појачано интересовање за монашку литературу, па самим тиме и за мирјанске подвиге, дуготрајне и честе молитве, жеља за монашењем, бављење темама апокалипсе, мада никад претерано, и сад се бавим апокалипсом само не на начин "дигиталисаног анђелковића" итд.

[Milan Nikolic]

Mene je iz ponora izvukao Sv.Vladika Nikolaj i njegove "Molitve na jezeru",njeogova neodoljiva sozercanja na ohridskom jezeru i nesalgediva blagodat božija u srcu njegovom.Čitajući,pitao sam se kako jedan čovjek može da piše onako i zašto tako piše,odakle dolazi takvo raspoloženje uma i srca...i iščitavajući sam vidio da je alfa i omega,tog neponovljivog stanja uma i srca,te neponovljive ličnosti sv.Nikolaja ohridskog i žičkog,samo jedan - Bogočovjek...i dubina njegovog lika me porazila i svaki dan je nepredviljivija.

Ovo kao da sam ja napisao. Isto iskustvo. Kada sam verovao i kada sam najviše zaglibio (bio slomljen od svih), uzeo sam tu knjigu i doživeo procvat. (Ali prethodno sam čitao Reči o Svečoveku, što se i uklopilo, jer su te dve knjige kao produžetak istih misli).

Što se tiče opasnosti revnovanja, imao sam običaj da nekoliko godina gnjavim ljude iz čista mira - o Bogu i večnom životu. A onda su došle pomisli kako je Crkva propala, kako je Patrijarh zastranio (neke priče su mi ušle u glavu), a onda jednom kada sam se vraćao iz crkve i kada sam imao takvo iskušenje u pomislima, samo sam otkačio to od sebe. Bukvalno kao da si bio zaposednut i da ti nešto nije davalo mira. Klasično iskušenje.

Tragedija je za one koji imaju takvo isto iskušenje i istrajavaju razvijajući takve misli. Tu je gordost bez premca.

[Никола Ђоловић]

Свако од нас има своје време када ће му се призив Божији догодити. Некоме то бива пре а некоме после Крштења. Некоме од малих ногу, некоме у младости а некоме у старости. Баш као у јеванђељској причи о радницима који одлазе на виноград у различите часове. На некога се тај благодатни призив одражава позитивно а на некога негативно. Есхатолошка пројава тог призива зависи од пријемчиве нарави самога човека. Свакоме се призив догађа, али га човек можда не препознаје услед неверовања, предрасуда, недоследности. Као некада Савлу на путу за Дамаск тако се и моје преображење догодило кроз на први поглед негативну пројаву призива Божијег. Он је привремено ослепео а ја сам привремено био под страшним немиром од благодатног утицаја на моју личност. Шок је био неизрецив, не само од толико ужасног духовног бола колико од пројаве нечега што дотад није постојало у мом искуству као реално. У таквим тренуцима, незнање и страх остају једини аргументи за смирење и усредсређеност за небеско богословље. И као што је Савле промено своје име у Павле, тако сам и ја свој идентитет почео градити на другим христоцентричним основама. И као што је он пре тога био побожан и радикалан на погрешан начин, тако сам и ја срљао градећи веру мимо Цркве и мрзећи свакога моралом. Та Божанска нестворена енергија је благоефективна али је у мени произвела супротан осећај услед кретања у негативном правцу од богоуподобљености. Све на чему сам дотад градио своју личност показало се малим и супротним од онога што сам доживео у Духу Светоме када ми се енергија излила на главу и тело. Не, нисам почео да пророкујем закораком у Духа, нити наивним падом у екстазу, то би можда било приступачније за достојније, док би мени као оваквом донело прелест, напротив, али сам осетио страшно духовно гађење. Као да сам осетио укус пакла. Литургија ми је тада судила мојим гресима на есхатолошки начин и ја ниједно ружно искуство са овим осетом нисам могао да упоредим. То је надприродни немир који не долази са људских извора, али да сам знао за покајање у таквом тренутку благодат бих сигурно доживео као блаженство на начин какав данас, после толико година, слава Богу, опитујем. И тај ударац благодати, ошинут по ипостаси, ми је показао да је страдање сигуран догматски водилац ка познању истине и задобијању блаженства.

[Никола Ђоловић]

Nema komentara?

Zar je stid govoriti o svom odnosu prema Bogu?

Dobro je rekao jedan svestenik, mi idemo na ispovest ali ne umemo da se ispovedamo jedni drugima.

Hvala svima za ne-progovor! Toliko o dijalogicnosti u pravoslavlju kao merilu spasonosne odnosnosti sa drugim.

[dragisa]

pa dobro sto se odma ljutis tek si juce postavio temu.

inace, i jesta malo stid pricati o svom iskustvu, ustvari stid je mozda pogresna rec, pre je neka vrsta ne razumevanja koja se tu skoro uvek pojavi. jednostavno rec je o toliko licnom dozivljaju koji se tesko moze na valjan nacin opisati (sve je isto ali sve drugacije). onda to obicno pocne da se ukalupljuje u liturgijsko ontolosko eshatoloske forme i objasnjenja i obicno se sve lose zavrsi a cilj bi trebao da bude da se medjusobno utvrdjujemo u veri a ne da se nesvesno postavljamo za nekakve autoritete. zbog toga ja recimo ne pricam o tome, prvo jer shvatam da je to tesko izraziti (pogotovo sto je rec o "proslom" dogadjaju), a drugo jer moze da se desi da suzenoscu svog sopstvenog pogleda ili izrazavanja nesvesno mogu da ispovedam neku zabludu ili teolosku ne istinu. zato se vodim time da je uzaludno ispovedati "to" vaznije je biti "to",... sto nazalost trenutno nije slucaj