Моје лично сведочанство вере, призив и пут ка Цркви

[Никола Ђоловић]

pa dobro sto se odma ljutis tek si juce postavio temu.

inace, i jesta malo stid pricati o svom iskustvu, ustvari stid je mozda pogresna rec, pre je neka vrsta ne razumevanja koja se tu skoro uvek pojavi. jednostavno rec je o toliko licnom dozivljaju koji se tesko moze na valjan nacin opisati (sve je isto ali sve drugacije). onda to obicno pocne da se ukalupljuje u liturgijsko ontolosko eshatoloske forme i objasnjenja i obicno se sve lose zavrsi a cilj bi trebao da bude da se medjusobno utvrdjujemo u veri a ne da se nesvesno postavljamo za nekakve autoritete. zbog toga ja recimo ne pricam o tome, prvo jer shvatam da je to tesko izraziti (pogotovo sto je rec o "proslom" dogadjaju), a drugo jer moze da se desi da suzenoscu svog sopstvenog pogleda ili izrazavanja nesvesno mogu da ispovedam neku zabludu ili teolosku ne istinu. zato se vodim time da je uzaludno ispovedati "to" vaznije je biti "to",... sto nazalost trenutno nije slucaj

Pa dobro, moglo se to odmah reci sa tvoje strane. Ali mozda ne oseca to svako na taj nacin, zato i jesmo razliciti. Ili sam ja onda bestidan sto ovde najintimnije stvari iznosim na videlo zeleci da drugome podarim iskustvo Hrista? Zar je onda greh ako ocekujem da se i ja izgradjujem tudjim iskustvom?

[dragisa]

ne nisi bestidan u svojoj nameri. ja sam samo napisao svoje vidjenje toga

[Никола Ђоловић]

ne nisi bestidan u svojoj nameri. ja sam samo napisao svoje vidjenje toga

Svestan sam da nisi mislio to sto kazem, ja to onako pezorativno. I lajkovao sam tvoje rasudjivanje jer ga prepoznajem i kao svoje, obzirom da iskustvo koje sam izlozio je u tisini pocivalo u meni tacno deset godina, pa sam ga ovim prvim komentarom prvi put objavio kao onaj koji je zeljan da cuje i drugog. Naravno, realan si, ima veoma pikantnih prica, ali ne mora svako bas sve ni da isprica, nego samo ono sto smatra da bi svima bilo na korist.

pozzzzzzzzzzzz

[antoneta]

Boziji priziv verovatno ne mora da bude pompezan kao onaj koji je upucen bio Savlu...

Mislim da su vera nasa, ona plamteca i ziva, a samim tim i nase preobrazenje ustvari nas odgovor na Boziji priziv, na Bozije otkrivenje... taj odzivni pokret duse covekove, ali ne samo duse, vec i citave licnosti i citavog bica covekovog, desava se uvek na Boziju inicijativu, pri cemu mi onda slobodno prihvatamo to otkrivenje, odgovaramo na njega, odgovaramo Bogu... iako bi tu mogli da se zapitamo zasto se Bog nekima otkriva, a nekima ne, meni deluje da se On svim otkriva, s tim sto ta otkrivenja nisu po svaku cenu neka neobjasnjiva cuda, natprirodna desavanja, vec vrlo cesto nam to otkrivenje dolazi upravo od prirode, od drugog coveka, od ljubavi, od radosti, od stradanja... sa napomenom da ako su nasi pogledi i paznja tad usmereni na drugu stranu, mi cemo usima slusati, a necemo cuti, ocima gledati, a necemo videti...

Tako da... sve u svemu... mi verovatno svaki dan imamo priliku da se probrazimo...

Meni se licno desilo vise takvih „neteatralnih, malih” preobrazenja, u kojima sam se potaknuta uglavnom nekim cudnostima (cudnim meni, ali ne i okolini...) jace uverila u ljubav koju On izliva na mene, i zbog koje su se zatim i desile promene mojega ja, skoro uvek propracene suzama i sve uz neku mesavinu radosne tuge, nedostojnosti, kajanja i zelje za promenom, uz – A, ti me Boze volis... – koje mi se otme sa usana ceznjivo. I nekako mi deluje da iz svakog tog Bozijeg otkrivenja, ma koliko ono bilo malo ili veliko (ukoliko se to uopste i moze kvantifikovati), gorko ili sladunjavo, mi upravo izlazimo sa pomenutim ukusom – ukusom Bozije neizmerne i od nas nezasluzene ljubavi koja razgaljuje svaku bol, teskobu, prenapregnutost, strah, koja u svetu stega i uokvirenosti oslobadja... 

[JESSY]

Никола, ти у континуитету постављаш стварно добре теме на које не могу сви и одмах да реагују...ево , рецимо ја, увек сам у недостатку времена, а за то,што бих желела да напишем, требало би ми мало више времена...конкретно,ова тема  која је врло добра и значајна да се о њој пише, али за мене је још увек сувише болна ...али сам сигурна да ће бити доста занимљивих и поучних коментара...

[Ратко :(]

inace, i jesta malo stid pricati o svom iskustvu, ustvari stid je mozda pogresna rec, pre je neka vrsta ne razumevanja koja se tu skoro uvek pojavi. jednostavno rec je o toliko licnom dozivljaju koji se tesko moze na valjan nacin opisati (sve je isto ali sve drugacije). onda to obicno pocne da se ukalupljuje u liturgijsko ontolosko eshatoloske forme i objasnjenja i obicno se sve lose zavrsi a cilj bi trebao da bude da se medjusobno utvrdjujemo u veri a ne da se nesvesno postavljamo za nekakve autoritete. zbog toga ja recimo ne pricam o tome, prvo jer shvatam da je to tesko izraziti (pogotovo sto je rec o "proslom" dogadjaju), a drugo jer moze da se desi da suzenoscu svog sopstvenog pogleda ili izrazavanja nesvesno mogu da ispovedam neku zabludu ili teolosku ne istinu. zato se vodim time da je uzaludno ispovedati "to" vaznije je biti "to",... sto nazalost trenutno nije slucaj

Драгиша, сјајно си ово срочио. Сјајно. Мислим да многе управо ово кочи да кажу своје искуство.

[Никола Ђоловић]

Boziji priziv verovatno ne mora da bude pompezan kao onaj koji je upucen bio Savlu...

Mislim da su vera nasa, ona plamteca i ziva, a samim tim i nase preobrazenje ustvari nas odgovor na Boziji priziv, na Bozije otkrivenje... taj odzivni pokret duse covekove, ali ne samo duse, vec i citave licnosti i citavog bica covekovog, desava se uvek na Boziju inicijativu, pri cemu mi onda slobodno prihvatamo to otkrivenje, odgovaramo na njega, odgovaramo Bogu... iako bi tu mogli da se zapitamo zasto se Bog nekima otkriva, a nekima ne, meni deluje da se On svim otkriva, s tim sto ta otkrivenja nisu po svaku cenu neka neobjasnjiva cuda, natprirodna desavanja, vec vrlo cesto nam to otkrivenje dolazi upravo od prirode, od drugog coveka, od ljubavi, od radosti, od stradanja... sa napomenom da ako su nasi pogledi i paznja tad usmereni na drugu stranu, mi cemo usima slusati, a necemo cuti, ocima gledati, a necemo videti...

Tako da... sve u svemu... mi verovatno svaki dan imamo priliku da se probrazimo...

Meni se licno desilo vise takvih „neteatralnih, malih” preobrazenja, u kojima sam se potaknuta uglavnom nekim cudnostima (cudnim meni, ali ne i okolini...) jace uverila u ljubav koju On izliva na mene, i zbog koje su se zatim i desile promene mojega ja, skoro uvek propracene suzama i sve uz neku mesavinu radosne tuge, nedostojnosti, kajanja i zelje za promenom, uz – A, ti me Boze volis... – koje mi se otme sa usana ceznjivo. I nekako mi deluje da iz svakog tog Bozijeg otkrivenja, ma koliko ono bilo malo ili veliko (ukoliko se to uopste i moze kvantifikovati), gorko ili sladunjavo, mi upravo izlazimo sa pomenutim ukusom – ukusom Bozije neizmerne i od nas nezasluzene ljubavi koja razgaljuje svaku bol, teskobu, prenapregnutost, strah, koja u svetu stega i uokvirenosti oslobadja... 

 

Potresno do svake preciznosti kako samo Antoneta ume!  facenew22222222

[Макрина]

Ја сам ишла у Цркву од малена са баком,са којом сам и одрасла.На крилу монахиње научила сам прву молитву"Легох спати,Бога звати...." и тако сам се молила до 8 разреда пред иконом Алимпија Столпника.

Ишла сам са баком често у Цркву.

Са 15 година упознала сам другарицу чији је отац био Председник Црквеног Одбора,добар,ревностан и строг човек али мене није одбио својом строгоћом,радо сам га слушала и читала књиге које ми је давао.

Тада смо фантазирале да ћемо се монашити smiley-dance007 а неко време после тога и наредних неколико година,имала сам тешка и болна искуства,личног тешког живота,све док са 19година нисам упознала мог и дан данас доброг пријатеља и брата у Христу.Упознали смо се преко заједничког пријатеља,он се тек беше вратио из манастира Милешеве док је било старо братство тамо и током разговора,он рече онако спонтано,

-Слава Богу!

У тој реченици,мени је замирисао тамјан моје Цркве,босиок,чула сам баку како ме зове да идемо на Богојављење у Цркву,сетила сам се старог проте,икона код моје другарице и вечерњих молитви и као да никада нисам ни престала да идем у Цркву,природно из душе,почех да причам са њим о свему,о Богу,о молитви,о Божијем Промислу....и тако смо се дружили и подвизавали мој Фродо и ја још неколико година,једно друго гурајући,радујући се у Господу,падајући,подижући се,све док једног лепог дана,не угледах за певницом мог вољеног будућег мужа и рекох своме брату:

-За овог човека ћу се удати!

1000000001010

и од тада креће једна нова,тешка битка али увек се сетим речи Светог Праведног Јована Кроштанског који каже својој супруги:

"Лизо и без нас је пуно сретних породица али ми смо позвани да служимо Богу!"

Те речи ме теше и охрабрују.

Ето,толико,опростите.

П.С.Наравно,оно између,онај простор мога мучеништва,не могу описати,нека остане исихија,не због стида,већ не могу то да препричавам али сам поменула чисто из разлога да нагласим да ми је било веома болно и тешко.

[Ратко :(]

Ваки, симпатично је то што си написала. Са клубом у ком сам тренирао, отишао сам у један манастир, невољно. Међутим, тамошњи отац, игуман и једини сабрат, оставио ми је утисак. Млад човек, помало и откачен (у добром смислу), не псује, има мантију, необичну терминологију... Још смо се и зближили, па сам често одлазио тамо... исповест, причешће, и мало по мало, све без Христа је полако постајало безукусно...  

[Макрина]

Ваки, симпатично је то што си написала. Са клубом у ком сам тренирао, отишао сам у један манастир, невољно. Међутим, тамошњи отац, игуман и једини сабрат, оставио ми је утисак. Млад човек, помало и откачен (у добром смислу), не псује, има мантију, необичну терминологију... Још смо се и зближили, па сам често одлазио тамо... исповест, причешће, и мало по мало, све без Христа је полако постајало безукусно...  poljupcic

[Огњен]

Стварно одавно нисам испратио овако добру тему и могу само свима да се на њој захвалим.

Рођен сам и одрастао сам у атеистичком окружењу и мислим да је мој први покрет душе била свесна побуна против смрти у искуству умирања ближњег. "Не, то није крај! То не сме да буде крај!"  Ето.

[Toma]

Meni se eto 1987. javio Gospod - u snu.

I ja sam Mu se ispovedio... Tačnije, od 3 stvari za koje me je grizla savest,

On me je 'opravdao' za dve a za treću je tako nežno i u ljubavi rekao:

"E to ti jeste greh, to si pogrešio" da sam se ja probudio u suzama,

ustao iz kreveta pred roditelje koji su se spremili da idu na posao

(ja sam tada kao studirao) i ... zblanuo ih! 'Mator konj' koji rida i plače

a ne može ni da izgovori šta mu je!

Tad sam poverovao i nikada nisam posumnjao u Njegovu ljubav.

I ne gradim svoju (svoju! Hmmm....) veru na ovom dogadjaju sa Vaskrslim.

[Макрина]

Meni se eto 1987. javio Gospod - u snu.

I ja sam Mu se ispovedio... Tačnije, od 3 stvari za koje me je grizla savest,

On me je 'opravdao' za dve a za treću je tako nežno i u ljubavi rekao:

"E to ti jeste greh, to si pogrešio" da sam se ja probudio u suzama,

ustao iz kreveta pred roditelje koji su se spremili da idu na posao

(ja sam tada kao studirao) i ... zblanuo ih! 'Mator konj' koji rida i plače

a ne može ni da izgovori šta mu je!

Tad sam poverovao i nikada nisam posumnjao u Njegovu ljubav.

I ne gradim svoju (svoju! Hmmm....) veru na ovom dogadjaju sa Vaskrslim.

Хвала Богу,дивно духовно искуство.

Хвала брате.

[Никола Ђоловић]

Hvala svima na podeljenoj blagodatnoj intimnosti! algabacaju

[Ратко :(]

Meni se eto 1987. javio Gospod - u snu.

I ja sam Mu se ispovedio... Tačnije, od 3 stvari za koje me je grizla savest,

On me je 'opravdao' za dve a za treću je tako nežno i u ljubavi rekao:

"E to ti jeste greh, to si pogrešio" da sam se ja probudio u suzama,

ustao iz kreveta pred roditelje koji su se spremili da idu na posao

(ja sam tada kao studirao) i ... zblanuo ih! 'Mator konj' koji rida i plače

a ne može ni da izgovori šta mu je!

Tad sam poverovao i nikada nisam posumnjao u Njegovu ljubav.

I ne gradim svoju (svoju! Hmmm....) veru na ovom dogadjaju sa Vaskrslim.

Ау, Томо, брате, ово је тако лепо.