Pitanja pravoslavcima - kako to da...

[MarkoA]

@Zayron 

Ako je suvišno, ti više ne raspravljaj. Hvala i doviđenja.

[Zayron]

пре 7 минута, MarkoA рече

Ti članci ne sadrže odgovor na pitajne koje sam postaivo pa nisu ni relevantni.

Ne pokušavaj da promeniš temu. Imaš li odgovor ili ne?

Na pogrešnoj si temi - Tema se zove pitanja pravoslavcima a ne Uskrsavanja abortirane djece ili slično. Otvori jednostavno tu temu s takvim ili sličnim naslovom pa tamo čekaj na odgovor. 

[MarkoA]

@Zayron A ti nisi pravoslavac, tako da, paljba.

[Zayron]

Управо сада, MarkoA рече

@Zayron A ti nisi pravoslavac, tako da, paljba.

Jesam isto kao i oni katolici.

[MarkoA]

Važi, samo to ti tamo u tvojoj sekti propovedaj te gluposti, meni više nećeš.

[Zayron]

пре 2 часа, MarkoA рече

Hvala, ali ovaj tekst ne odgovara na pitanje koje sam postavio. Ako se preobrazava bas ovo telo koje imamo sad, koje telo ce se preobraziti kod onih koji su nazalost abortirani, primera radi odmah nakon zaceca, kada se fizicko telo nije ni formiralo. Ili, onih koji potpuno izgube telo u ovom zivotu, primera radi u pozaru ili sl.

Ovdje to sve imaš. Tijelo u Svetom Pismu ne označava samo fizičko tijelo već cijelog čovjeka u njegovoj tjelesnosti.

https://vjeronauk.net/?page_id=184

3. Pro správné porozumění vzkříšení těla je nutno uvážit, že "tělo" v Písmu označuje celého člověka v jeho tělesnosti (k odlišnému použití srov. /x sarx). Tento celý člověk je však ve své jednotě plurální bytost existující ve více dimenzích (hmota - duch, přirozenost - osoba, akce - trpnost atd.) a jeho završení se nemusí stát ve všech dimenzích "současně". Lze si proto představit, že trvalá skutečnost osobního ducha dospěje k bezprostřednímu společenství s Bohem již ve smrti, a přesto zesnulý zůstane spojen se skutečností, osudem a tak časem světa. K tomu přispívá i to, že osobní duch je tím, co dává smysl celé skutečnosti světa a že konec světa, jenž není koncem jeho jsoucnosti, ale spíše jeho dějin, je třeba pojímat jako účast na završení ducha (/x prozatímní stav). Dokončeno je toto završení teprve, když zahrnuje i tu dimenzi, jež jako materiální neodlučně patří ke konkrétnosti ducha a přesto si ji jako završenou už nemusíme představovat na určitém místě našeho fyzikálního prostoru. Tím není řečeno, že vzkříšení těla nelze považovat za proces, který začíná již smrtí.

Ke vzkříšení těla jako projevu celkových dějin člověka srov. /x soud; k završení též lidského společenství ve vzkříšení těla srov. /x nebe. Spekulace o povaze vzkříšeného těla mají své hranice v osobitosti biblické eschatologie.

[Zayron]

пре 10 минута, MarkoA рече

Važi, samo to ti tamo u tvojoj sekti propovedaj te gluposti, meni više nećeš.

Ja nikom ništa ne propovijedam, ti uporno postavljaš isto pitanje a ja ti onda odgovaram dalje i dalje raznim odgovorima na to isto tvoje pitanje jer vidim da ništa ne shvataš pa se nadam da ćeš neki konačno shvatiti.  

[Glas razuma]

Pomaže Bog.

Kako sam ja nedorasla, nepismena, crna neznalica, a dođoše mi u međuvremenu ove misli, oprostite što sam još tu, i na nedoraslom igranju bojicama. A slava Bogu za sve.

Bog je Tajna i otkriva se onoliko koliko je za čovjeka sigurno da sam sebe time ne upropasti. (1Kor 8,2)

Kaže i starac Pajsije Svetogorac: "Ako nema Božanskog prosvetljenja, znanje ničemu ne koristi, nego donosi propast."

O pitanjima i potpitanjima, pa dobro je prvo sebe preispitati, a Hristos, Logos, jest Odgovor na sve. On je tu svo vrijeme.

A govori i ovo:

"Još vam mnogo imam kazati; ali sad ne možete nositi." (Jov 16,12)

O pitanju vaskrsenja bilo koje duše privedene iz nebića u biće, o paklu i adu, možda se može donekle sagledati ovako, prema Svetomu pismu:

Što kaže prorok David, za sina kojega je izgubio? - "ja ću otići k njemu, ali on neće se vratiti k meni." (2Sam 12,23)

"A Bog nije Bog mrtvih, nego živih, jer su njemu svi živi." (Lk 20,37) (v. i Lk 20,38)

"‘U one dane neće se više govoriti: ‘Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima zubi trnu.’ Nego će svatko umreti zbog vlastite krivice. I onomu koji bude jeo kiselo grožđe zubi će trnuti’." (Jr 31, 29-30)

"Što vam je te o Izraelu ponavljate poslovicu: ‘Oci jedoše kiselo grožđe, sinovima trnu zubi!’ Života mi moga, reč je Jahve Gospoda: nitko od vas neće više u Izraelu ponavljati tu poslovicu; jer, svi su životi moji, kako život očev tako i život sinovlji. I evo, onaj koji zgreši, taj će umreti… Ali vi kažete: ‘Zašto da sin ne snosi očev greh?’ Zato što sin vrši zakon i pravdu, čuva i vrši sve moje naredbe, živet će. Onaj koji zgreši, taj će i umreti. Sin neće snositi greha očeva, ni otac greha sinovljega. Na pravedniku će biti pravda njegova, a na bezbožniku bezbožnost njegova… ja ću suditi svakome po njegovim putovima« – reč je Jahve Gospoda.’" (Ez 18, 2-30)

Ono što mi, zbog svoje ljudske ograničenosti, vidimo kao prošlost, sadašnjost i budućnost, historiju svijeta i onu "ličnu", Bog pred sobom ima kao jedno vrijeme.

U Boga je sve jedno vrijeme i On može djelovati drugačije nego što mi to možemo pojmiti.

"Jer je hiljada godina pred očima tvojima kao dan jučerašnji, kad mine, i kao straža noćna." (Ps 90,4)

"Ali ovo jedno da vam ne bude nepoznato, ljubazni, da je jedan dan pred Gospodom kao hiljada godina, i hiljada godina kao jedan dan." (Pet 3,8)

A koga god je priveo iz nebića u biće, taj postoji.

Biološki, medicinski, život počinje od začeća.

Trenutak začeća već jest život duše u tijelu, biološki, a ne samo duhovni.

Zatim, Bog može "vaskrsnuti" čovjeka iz praha:

"A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa." (1. Mojsijeva 2,7)

"Bog može i od ovoga kamenja podignuti djecu Avraamu." (Lk3,8)

I iz svoje riječi kojom ga je pozvao iz nebića u biće, iz bilo kojega trenutka njegovoga "postojanja" u historiji.

"U početku beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč. Ona beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo." (Jov 1,1-3)

"A koji ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božiji, koji veruju u ime njegovo, Koji se ne rodiše od krvi, ni od volje telesne, ni od volje muževlje, nego od Boga." (Jov 1,12-13)

"I reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu njegovu, slavu, kao jedinorodnoga od oca." (Jov 1,14)

"Jer u Boga sve je moguće što kaže." (Lk 1,37) i "ljudima je nemoguće, ali nije Bogu: jer je sve moguće Bogu." (Mk 10,27)

Tako i kada je riječ o svim "Vitlejemskim Mladencima" ovoga svijeta, koji su čekali Bogomladenca, Spasitelja (jer Bog je svima prva ljubav)...

Ne napušta Bog čovjeka nikada, nego obratno biva.

"Gle, nije okračala ruka Gospodnja da ne može spasti, niti je otežalo uho njegovo da ne može čuti. Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice njegovo od vas, da ne čuje." (Isa 59,1)

Nisu li pakao i raj u srcu?...

A Bog je veći od srca ljudskoga.

"Još on govoraše, a dođoše od starešine zborničkoga govoreći: 'kći tvoja umre; što već trudiš učitelja?' A Isus odmah čuvši reč što rekoše reče starešini: 'ne boj se, samo veruj'." (Mk 5,35-36)

"Gospode! nisam dostojan da pod krov moj uđeš; samo reci reč, i ozdraviće sluga moj." (Mt 8,8)

Hristos, večni Sveštenik u Liturgijskom životu Crkve, rađa se, živi, žrtvuje se, strada, umire, silazi nad ad za nas svaki dan - u ad naših srca, za one koji se kaju - vaskrsava i vaskrsava - pobjeđuje smrt kao zadnjega neprijatelja "i daje život svetu" (Jov 6,33). i Preobražava pokajana srca u raj.

"Isus Hristos juče je i danas onaj isti i vavek." (Jevr 13,8), u Crkvi, u Liturgiji, u Svetim Tajnama, u Svetomu pismu, u istini, u čovjeku kao ikoni Božjoj, u svijetu...

i "blago onima koji ne videše i verovaše." (Jov 20,29)

"I čudio se neverstvu njihovom." (Mk 6,6)

Sva se ova pitanja ionako čude "Nad tajnom Bogomladenca", koji je Odgovor na sva ljudska pitanja. O tome prepodobni Justin Ćelijski piše:

https://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=464&Itemid=345

Bilo kako bilo, Bogu hvala, pošteno treba priznati, sve nam je s ljubavlju u Hristu već darovano i odgovoreno.

Vrijeme, kako ga mi doživljavamo, dano nam je kao kušnja pokajanja, tj. za preumljenje i Carstvo među nama. Da što više pazimo na vrijeme, pošto smo uvijek u debelom minusu.

"Pazite na vrijeme, jer su dani zli" (Ef 5,6)

Rekoh zato, bolje da utrošim vrijeme na preumljenje, nego na neko moje umovanje, kada je u Hristu sva istina i jasnoća. Najbolje je tražiti odgovor prije svega od Hrista. Zamoliti da mi prije svega pokaže vlastitu nemoć u mom nesmirenju uma. To je dobar početak svakoga dana.

"Tražite Gospoda, dok se može naći; prizivajte ga, dokle je blizu. Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našemu, jer prašta mnogo. Jer misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putovi moji putovi, veli Gospod; Nego koliko su nebesa više od zemlje, toliko su putovi moji viši od vaših putova, i misli moje od vaših misli." (Iz 55,6-9)

Što se argumentacije tiče, dao Bog da uvijek bude ovako:

"Ugledajte se dakle na Boga, kao ljubazna djeca" (Ef 5,1)

Siromahu praštajte i pomenite. Bog neka oprosti pogreške u rasuđivanju.

Mir Božiji svima!

 

[Zayron]

пре 22 часа, Glas razuma рече

Pomaže Bog.

Kako sam ja nedorasla, nepismena, crna neznalica, a dođoše mi u međuvremenu ove misli, oprostite što sam još tu, i na nedoraslom igranju bojicama. A slava Bogu za sve.

Bog je Tajna i otkriva se onoliko koliko je za čovjeka sigurno da sam sebe time ne upropasti. (1Kor 8,2)

Kaže i starac Pajsije Svetogorac: "Ako nema Božanskog prosvetljenja, znanje ničemu ne koristi, nego donosi propast."

O pitanjima i potpitanjima, pa dobro je prvo sebe preispitati, a Hristos, Logos, jest Odgovor na sve. On je tu svo vrijeme.

A govori i ovo:

"Još vam mnogo imam kazati; ali sad ne možete nositi." (Jov 16,12)

O pitanju vaskrsenja bilo koje duše privedene iz nebića u biće, o paklu i adu, možda se može donekle sagledati ovako, prema Svetomu pismu:

Što kaže prorok David, za sina kojega je izgubio? - "ja ću otići k njemu, ali on neće se vratiti k meni." (2Sam 12,23)

"A Bog nije Bog mrtvih, nego živih, jer su njemu svi živi." (Lk 20,37) (v. i Lk 20,38)

"‘U one dane neće se više govoriti: ‘Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima zubi trnu.’ Nego će svatko umreti zbog vlastite krivice. I onomu koji bude jeo kiselo grožđe zubi će trnuti’." (Jr 31, 29-30)

"Što vam je te o Izraelu ponavljate poslovicu: ‘Oci jedoše kiselo grožđe, sinovima trnu zubi!’ Života mi moga, reč je Jahve Gospoda: nitko od vas neće više u Izraelu ponavljati tu poslovicu; jer, svi su životi moji, kako život očev tako i život sinovlji. I evo, onaj koji zgreši, taj će umreti… Ali vi kažete: ‘Zašto da sin ne snosi očev greh?’ Zato što sin vrši zakon i pravdu, čuva i vrši sve moje naredbe, živet će. Onaj koji zgreši, taj će i umreti. Sin neće snositi greha očeva, ni otac greha sinovljega. Na pravedniku će biti pravda njegova, a na bezbožniku bezbožnost njegova… ja ću suditi svakome po njegovim putovima« – reč je Jahve Gospoda.’" (Ez 18, 2-30)

Ono što mi, zbog svoje ljudske ograničenosti, vidimo kao prošlost, sadašnjost i budućnost, historiju svijeta i onu "ličnu", Bog pred sobom ima kao jedno vrijeme.

U Boga je sve jedno vrijeme i On može djelovati drugačije nego što mi to možemo pojmiti.

"Jer je hiljada godina pred očima tvojima kao dan jučerašnji, kad mine, i kao straža noćna." (Ps 90,4)

"Ali ovo jedno da vam ne bude nepoznato, ljubazni, da je jedan dan pred Gospodom kao hiljada godina, i hiljada godina kao jedan dan." (Pet 3,8)

A koga god je priveo iz nebića u biće, taj postoji.

Biološki, medicinski, život počinje od začeća.

Trenutak začeća već jest život duše u tijelu, biološki, a ne samo duhovni.

Zatim, Bog može "vaskrsnuti" čovjeka iz praha:

"A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa." (1. Mojsijeva 2,7)

"Bog može i od ovoga kamenja podignuti djecu Avraamu." (Lk3,8)

I iz svoje riječi kojom ga je pozvao iz nebića u biće, iz bilo kojega trenutka njegovoga "postojanja" u historiji.

"U početku beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč. Ona beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo." (Jov 1,1-3)

"A koji ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božiji, koji veruju u ime njegovo, Koji se ne rodiše od krvi, ni od volje telesne, ni od volje muževlje, nego od Boga." (Jov 1,12-13)

"I reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu njegovu, slavu, kao jedinorodnoga od oca." (Jov 1,14)

"Jer u Boga sve je moguće što kaže." (Lk 1,37) i "ljudima je nemoguće, ali nije Bogu: jer je sve moguće Bogu." (Mk 10,27)

Tako i kada je riječ o svim "Vitlejemskim Mladencima" ovoga svijeta, koji su čekali Bogomladenca, Spasitelja (jer Bog je svima prva ljubav)...

Ne napušta Bog čovjeka nikada, nego obratno biva.

"Gle, nije okračala ruka Gospodnja da ne može spasti, niti je otežalo uho njegovo da ne može čuti. Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice njegovo od vas, da ne čuje." (Isa 59,1)

Nisu li pakao i raj u srcu?...

A Bog je veći od srca ljudskoga.

"Još on govoraše, a dođoše od starešine zborničkoga govoreći: 'kći tvoja umre; što već trudiš učitelja?' A Isus odmah čuvši reč što rekoše reče starešini: 'ne boj se, samo veruj'." (Mk 5,35-36)

"Gospode! nisam dostojan da pod krov moj uđeš; samo reci reč, i ozdraviće sluga moj." (Mt 8,8)

Hristos, večni Sveštenik u Liturgijskom životu Crkve, rađa se, živi, žrtvuje se, strada, umire, silazi nad ad za nas svaki dan - u ad naših srca, za one koji se kaju - vaskrsava i vaskrsava - pobjeđuje smrt kao zadnjega neprijatelja "i daje život svetu" (Jov 6,33). i Preobražava pokajana srca u raj.

"Isus Hristos juče je i danas onaj isti i vavek." (Jevr 13,8), u Crkvi, u Liturgiji, u Svetim Tajnama, u Svetomu pismu, u istini, u čovjeku kao ikoni Božjoj, u svijetu...

i "blago onima koji ne videše i verovaše." (Jov 20,29)

"I čudio se neverstvu njihovom." (Mk 6,6)

Sva se ova pitanja ionako čude "Nad tajnom Bogomladenca", koji je Odgovor na sva ljudska pitanja. O tome prepodobni Justin Ćelijski piše:

https://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=464&Itemid=345

Bilo kako bilo, Bogu hvala, pošteno treba priznati, sve nam je s ljubavlju u Hristu već darovano i odgovoreno.

Vrijeme, kako ga mi doživljavamo, dano nam je kao kušnja pokajanja, tj. za preumljenje i Carstvo među nama. Da što više pazimo na vrijeme, pošto smo uvijek u debelom minusu.

"Pazite na vrijeme, jer su dani zli" (Ef 5,6)

Rekoh zato, bolje da utrošim vrijeme na preumljenje, nego na neko moje umovanje, kada je u Hristu sva istina i jasnoća. Najbolje je tražiti odgovor prije svega od Hrista. Zamoliti da mi prije svega pokaže vlastitu nemoć u mom nesmirenju uma. To je dobar početak svakoga dana.

"Tražite Gospoda, dok se može naći; prizivajte ga, dokle je blizu. Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našemu, jer prašta mnogo. Jer misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putovi moji putovi, veli Gospod; Nego koliko su nebesa više od zemlje, toliko su putovi moji viši od vaših putova, i misli moje od vaših misli." (Iz 55,6-9)

Što se argumentacije tiče, dao Bog da uvijek bude ovako:

"Ugledajte se dakle na Boga, kao ljubazna djeca" (Ef 5,1)

Siromahu praštajte i pomenite. Bog neka oprosti pogreške u rasuđivanju.

Mir Božiji svima!

 

Vrlo lijepo napisano ali suštinski je sve to ustvari ovo što sam ja već davao MarkuA kao odgovor, ničeg novog tamo nema samo je literarno i retorički drugačije razvedeno sa akcentovanjem ovih ili onih fakata a podloženo biblijskim citatima.

https://www.bastabalkana.com/2014/04/vaskrsenje-hristovo-uskrs-tajna-vaskrsenja-tajna-spasenja-duse/

http://rs.n1info.com/Vesti/a378113/Radojkovic-Vera-i-dobra-dela-vode-nas-do-vaskrsenja.html

https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/25/?pismo=lat

A na to mi je MarkoA odgovorio ovako:

Ti članci ne sadrže odgovor na pitajne koje sam postaivo pa nisu ni relevantni.

Ne pokušavaj da promeniš temu. Imaš li odgovor ili ne?

Opet tamo nema odgovora na pitanje koje je MarkoA postavio - na "način uskrsavanja tijela te abortirane djece" tj uskrsava li ovo naše isto tijelo s kojim smo stvoreni ili rodjeni što tvrde i katolici i pravoslavci ili pak nekakvo drugačije koje sa prvotnim tijelom nije u nikakvoj vezi tj. prema njemu kako on to pokušava cijelo vrijeme dokazati - nema nikakve veze s njim, a vjeruje da za to svoje tvrdjenje ima potporu u Svetom Pismu. I na čemu dalje on toliko insistira i na čemu se temelji njegova sektaška tvrdnja koju dalje razvija o nebiblijskim valjda prema njihovom rječniku "vavilonskim paganskim temeljima štovanja ostataka, relikvija svetih u ćivotima i relikvijarima u pravoslavlju i u katoličanstvu" zbog čega se mi koji to činimo (katolici i pravoslavci) nalazimo na stranputici i na krivom putu. Uz dužno poštovanje autoru ovog krasnog odgovora za vrlo inspirativan tekst, u njemu se samo u jednom slučaju  pominje taj ključni pojam TIJELO na kojem toliko insistira na odgovor čekajući i ne dobivajući ga MarkoA: 

A koga god je priveo iz nebića u biće, taj postoji.

Biološki, medicinski, život počinje od začeća.

Trenutak začeća već jest život duše u tijelu, biološki, a ne samo duhovni.

Ispravniji redoslijed bi trebao biti ovaj jer bios βίος već znači život pa bi se radilo o tautologiji: 

Trenutak začeća već jest život duše u tijelu, duhovni, a ne samo biološki.

A to je već takodjer notorna činjenica koju znaju i ispovijedaju i katolici i pravoslavci i koja je temelj današnjih raznih "pro-life" pokreta protiv legalizacije tj. za kriminalizaciju abortusa. Sve to što se spominje u tom odgovoru spominje se i u svim onim linkovima koje sam dao, bilo pravoslavnih ili katoličkih odgovora na slična pitanja koji su po tom pitanju praktično identični i vrlo usaglašeni. Ključna stvar o kojoj je potrebno raspravljati dalje je ova: "Bog može i od ovoga kamenja podignuti djecu Avraamu." (Lk3,8)

Navodim je ovdje i sa najbližim tekstom kako bi bio jasniji kontekst:

Zatim, Bog može "vaskrsnuti" čovjeka iz praha:

"A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa." (1. Mojsijeva 2,7)

"Bog može i od ovoga kamenja podignuti djecu Avraamu." (Lk3,8)

To bi se najviše, maksimalno moglo približiti onom što MarkoA traži kao odgovor, način na koji će se provesti to uskrsnuće tijela tj. sam proces ili čin uskrsnuća tj. vaskrsavanja i gdje se piše da će se to desiti isto onako kako se to desilo pri stvaranju, ono što je Bog učinio tada može ponoviti tj. učiniti bilo gdje i bilo kada ponovo. To je takodjer stvar u koju ne sumnja niko od pravoslavnih ili od katolika da ono što je Bog učinio jednom može učiniti ponovo ili onoliko puta koliko mu se to prohtije i u situacijama u kojim mu se to prohtije. No, to takodjer ne potvrdjuje tvrdnju MarkaA da će se raditi o nekim novim tijelima koja nikakve veze s tim što ih sada imamo navodno nemaju jer se opet o tom samom načinu tu ništa ne piše. Isto kao kad bi se neko zapitao kako je moguće promjeniti točak kod kamiona a bilo mu odgovoreno: Onako isto kao i kod autobusa. Već sam mu objasnio da katolici i pravoslavni vjeruju da je Uskrsnuće/Vaskrsenje Božija Tajna i da niko o tom ne može tvrditi da zna kako će se to tačno odigrati, to zna samo Bog. I na kraju je ovo tvrdnja kojom se isplati pozabaviti najviše:

"Bog može i od ovoga kamenja podignuti djecu Avraamu." (Lk3,8)  

To sam napisao isto i ja tada kad sam napisao da su zakoni i propisi Božiji napisani ne radi Boga već radi nas ljudi i da se Bog nije dužan rukovoditi njima što opet naravno ne znači da će ih Bog kršiti na svakom koraku gdje god mu se to namane. Znači to da je nauk Crkve jedna stvar a odluka koju će On kao Bog donijeti u pogledu svakog konkretnog čovjeka druga stvar i da se Bog u tome nije dužan držati ničega, to smo dužni samo mi ljudi. Dužni smo držati se njegovih pravila, zapovijesti i učenja kojih su Crkva i svetootačko predanje, tradicija garantima i čuvarima a zato sudbinu takve djece prepuštamo Božijem providjenju i milosrdju. Ni odluke Božije u konkretnim slučajevima neće promjeniti nauk Crkve, niti će nauk Crkve promjeniti bilo kakve odluke Božije. Bog ima apsolutno i ničim neograničeno precedentno pravo odlučivati kako nadje za shodno i u tom nije vezan nikakvim pravilma ili obzirima koja važe za nas obične i smrtne ljude. Ono čega smo se mi dužni držati je to da bez krštenja i života u Crkvi, bez Svetih Sakramenata, Svetih Tajni nema spasenja inače bi se u suprotnom radilo o saborno osudjenim i anatemisanim jeresima pelagijanstva ili polupelagijanstva. Kratko i pojednostavljeno rečeno je to dakle jeretička tvrdnja da će do spasenja na kraju doći svi ljudi na Zemlji bez obzira na to da li su hrišćani, inovjerci i nehrišćani, ateisti, pagani, pokršteni ili nepokršteni. Crkva katolička i pravoslavna medjutim uče da mimo Crkve nema spasenja. Blagodat Božija, vjera, pokajanje, obraćenje i krštenje nužni su za spasenje.

Pelagijanizam je osuđen na Koncilu u Kartagi 417. godine, na zahtjev svetog Augustina.

http://rexcz.blogspot.com/2015/07/mimo-cirkev-neni-spasy-1946_30.html

http://www.reformace.cz/zod/mimo-cirkev-neni-spaseni-cislo-81

Pelagijanizam u današnjem vremenu

Pogledajmo sada kako su se ove zablude implicitno odražavaju u vjerskoj praksi i razmišljanju velikog broja današnjih vjernika koji se nalaze pod utjecajem modernističke teologije koja je u posljednjih pola stoljeća uzela velikog maha i prožela gotovo svaki kutak crkvene i pastoralne stvarnosti. Istovremeno ćemo vidjeti da se oni katolici koje se naziva „tradicionalistima“ i dalje uspješno odupiru napastima pelagijanizma.

1. Krštenje novorođenčadi

Krenimo od krštenja novorođenčadi. Danas je postalo gotovo uobičajeno otezati sa krštenjem djeteta nekoliko mjeseci, pa čak i godina. Neki svećenici organiziraju krštenja samo jednom mjesečno i tako, vjerojatno u neznanju, izravno krše kanon 867. Zakonika kanonskog prava. Odakle ovakav nonšalantan pristup prema krštenju novorođenčadi? Jedino objašnjenje je da mnogi vjernici uzimaju zdravo-za-gotovo to da će njihovo dijete, bez obzira je li primilo krštenje ili ne, ako umre stići na Nebo. Drugim riječima, većina vjernika de facto smatra da se djeca rađaju u stanju u kojem je Adam bio prije pada – što je jedna od temeljnih zabluda pelagijanizma. Ne treba stoga čuditi ni prijezir koji se često susreće prema tradicionalnom nauku o limbu za novorođenčad [9], prema kojem nekrštena djeca vječnost provode u stanju naravne sreće (sveti pisci limb ne sagledavaju kao neko mračno i nesretno mjesto), ali im je istovremeno uskraćena nadnaravna sreća blaženog gledanja Boga [10].

S druge strane, „tradicionalisti“ vrlo revno zahtijevaju krštenje svoje novorođenčadi što je moguće ranije. Oni ozbiljno shvaćaju riječi Našeg Gospodina da tko se ponovo ne rodi iz vode ne može ući u kraljevstvo Božje (usp. Iv 3,5), kao i nauk o limbu koji nam je predan od otaca. Ni traga pelagijanizmu.

https://hr.wikipedia.org/wiki/Pelagijanstvo

https://tinyurl.com/y8zks8d2

https://tinyurl.com/yc48eea3

[Glas razuma]

"Sve se mora sagledati sa više strana.", govorio je patrijarh Pavle.

Slava Bogu, poanta je bila u ovom. Često, osobito u forumskim raspravama, kao da upadnemo u obrazac komunikacije poput dva učenika na putu u Emaus. Oni su toliko bili udubljeni u raspravu o Isusu, da Njega samoga nisu prepoznali kada im se pridružio. Jer Božje su misli uvijek iznad naših misli, kako veli prorok Izaija.

"I kad se oni razgovarahu i zapitivahu jedan drugoga, i Isus približi se, i iđaše s njima. A oči im se držahu da ga ne poznaše. A on im reče: kakav je to razgovor koji imate među sobom idući, i što ste neveseli?" itd.

Nakon svetopisamskih riječi koje svjedoče o Njemu, nešto kasnije:

"I kad sjeđaše s njima za trpezom, uze hljeb i blagoslovivši prelomi ga i dade im. Tada se njima otvoriše oči i poznaše ga. I njega nestade. I oni govorahu jedan drugome: ne goraše li naše srce u nama kad nam govoraše putem i kad nam kazivaše pismo?" (Luka 24,15-32)

Spomena je bilo i o riječima svetoga Simeona Novoga Bogoslova:

"Svjetlost je znanje, a nije obrnuto."

Zatim, u jednom drugom postu, Sveta Liturgija, post na pravoslavan način, ikone... itd.

Tekst prepodobnoga Justina Ćelijskog Tajna Bogomladenca... Ili recimo ovaj tekst mitropolita Atanasija Lemeskog:

http://www.eparhija-dalmatinska.hr/arhiva2010/0143-1-10-c.html

Koliko sam shvatio u svojoj ograničenosti, slava Bogu za to, informacija je sredstvo, koje, ako ne upućuje na susret s Liturgijskim Hristom i ikonom Božijom u čovjeku, ostaje hladna informacija koja ne samo da ne zagrijava srca, nego čak postaje i vrlo hladno oružje "prava"...

Dakle, sve što sam napisao, može biti lijepo napisano. Ako jest, Bogu hvala. Ali svejedno može biti i potpuno promašeno, ako Osobu pokušam svesti na informaciju ili ako informaciju pretpostavljam nekoj drugoj osobi.

Jesam li "Marta"? - Da. Vrlo često.

A nije uvijek lako, osobito u današnje vrijeme, prepoznati stepenice na kojima i te kako padamo:

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3713

Rođenje Bogomladenca i Vaskrsenje Hristovo pobjeda su ljubavi i života nad zakonom i smrću.

Sveti Siluan Atonski sažeo je to ovako:

"Ljubav je pretežnija od znanja."

[Zayron]

пре 46 минута, Glas razuma рече

"Sve se mora sagledati sa više strana.", govorio je patrijarh Pavle.

Slava Bogu, poanta je bila u ovom. Često, osobito u forumskim raspravama, kao da upadnemo u obrazac komunikacije poput dva učenika na putu u Emaus. Oni su toliko bili udubljeni u raspravu o Isusu, da Njega samoga nisu prepoznali kada im se pridružio. Jer Božje su misli uvijek iznad naših misli, kako veli prorok Izaija.

Rođenje Bogomladenca i Vaskrsenje Hristovo pobjeda su ljubavi i života nad zakonom i smrću.

Sveti Siluan Atonski sažeo je to ovako:

"Ljubav je pretežnija od znanja."

Samo radi jasnoće malo potpitanje: 

A to sagledavanje sa više strana uključuje ili ne uključuje našu saglasnost s tvrdjenjima sektaša (i MarkaA koji se s tim identifikuje i već se o tom tako na ovoj temi i izjasnio) da je štovanje svetih ikona i moštiju svetitelja (kod pravoslavnih i katolika) "nebiblijska idoolatrija i vavilonski paganizmus" koji sa "pravim hrišćanstvom" koje je naučavao Gospod Isus Hristos nikakve veze nema jer ne može važiti oboje istovremeno? Ili ćemo i to prozvati "intelektualizmom" koji nepotrebno opterećuje komunikaciju i rezignovati na jasan pravovjeran odgovor u ime ljubavi koja je pretežnija od znanja? 

[Glas razuma]

Oprostite meni, gordom, drskom i još k tome neznalici...

Nisam imao smirenja.

Evo, dakle, ne "padamo", na nekim stepenicama, nego, isključivo ja padam.

Praštajte i pomenite i svako dobro od Gospoda.

[Zayron]

пре 34 минута, Glas razuma рече

Oprostite meni, gordom, drskom i još k tome neznalici...

Nisam imao smirenja.

Evo, dakle, ne "padamo", na nekim stepenicama, nego, isključivo ja padam.

Praštajte i pomenite i svako dobro od Gospoda.

Da li padate ili ne padate to znate samo vi i Bog. Ali je u najmanju ruku čudno postupati sa suštinski važnom informacijom o tome da je nešto o čemu se već izjasnila kartaginska sinoda 418.g. i efezski Sabor 431. g. i drugi nikejski Sabor 787. tridentski koncil ( 1545-1563) kod nas kao o jeresima pelagijanstva i ikonoborstva ovako kako vi to činite. Lijepo što ste ukazali na ljubav, liturgiju, zajednicu, razumijevanje itd. ali nigdje niste jasno spomenuli da se u slučaju branjenja takvih ideja radi o jeresima što je suštinska informacija koja tu nekako fali. A to vodi potom do relativizacije svega u Crkvi. Zato imamo danas čak i takvih sveštenika i katoličkih i pravoslavnih koji takodjer to sve relativiziraju jer su imali takve učitelje ili čak i činom pretpostavljene možda i episkope i biskupe.  

[Zayron]

Ovdje je to lijepo, jasno i kratko objašnjeno, isto to vjeruje i ispovijeda i svaki katolik:

Prema učenju Pravoslavne Crkve, telo je nužno za naše spasenje. Za nas, verujuće, proces oboženja duše jeste ujedno i proces oboženja tela, jer se mi s telom spasavamo. Naše telo uzima sve ono od čega živi duša, uzima i greh, i dobro, rugobu i svetost. Crkva je ustanovila poštovanje svetih moštiju, prvo, zato što su one sasudi puni blagodati, i, drugo, zato što su one zalog toga da će sveti prebivati s nama ne samo dušom, već i telom.

http://www.prijateljboziji.com/_Mosti-svetih/161067.html

[Zayron]

пре 52 минута, Zayron рече

Ovdje je to lijepo, jasno i kratko objašnjeno, isto to vjeruje i ispovijeda i svaki katolik:

Prema učenju Pravoslavne Crkve, telo je nužno za naše spasenje. Za nas, verujuće, proces oboženja duše jeste ujedno i proces oboženja tela, jer se mi s telom spasavamo. Naše telo uzima sve ono od čega živi duša, uzima i greh, i dobro, rugobu i svetost. Crkva je ustanovila poštovanje svetih moštiju, prvo, zato što su one sasudi puni blagodati, i, drugo, zato što su one zalog toga da će sveti prebivati s nama ne samo dušom, već i telom.

http://www.prijateljboziji.com/_Mosti-svetih/161067.html

Ili još jasnije: