Брига за спасење наспрам слободе другог - да ли треба говорити о спасењу добрим људима који не иду у цркву

[Lion]

Мислим да многи људи не иду у Цркву јер им недостаје и мали увид у њихово несавршенство, огреховљеност... потребна је бар мала доза смирења, познања истине о себи.

[feeble]

Можда зато што не верују, шта друго?

[Маша]

Није их стисло са свих страна, још имају куд.

[feeble]

Па, тако некако. Већина људи уопште и не размишља о овим стварима. Често је образац да све иде уобичајено и нормално у животу, и онда кад дође невоља почне се размишљати.

То је зато што смо материјалистичко и обезбожено друштво. Зато ми мало утопистички звучи то да неког поведеш на литургију и да ће га само то привући.

[Никола Ђоловић]

Не иду јер нису развили "закопани талант" свог благодатног крштења, ако су уопште и крштени. Не иду јер не верују. Не иду јер се нису запитали о смислености свог живота и поред бројних удараца од живота. Научници кажу да када се животиња једном опече на ватру она више у томе не греши, док човек, икона Божија, и када осети ватру и даље жели да гура руке у њу. Уосталом, проблематика је индивидуалног карактера јер нису сви људи исти и јер немају сви истоветног додира са Богом као неки други. Исто је тако и питање колико сами хришћани иду у Цркву? Исто је тако питање колико нема надмености у хришћана који иду у Цркву са неким притајеним презиром и злурадошћу што други не желе да иду (гле, и фарисеј и цариник беху у храму!).

[Зорица екс Милева]

Не иду јер нису развили "закопани талант" свог благодатног крштења, ако су уопште и крштени. Не иду јер не верују. Не иду јер се нису запитали о смислености свог живота и поред бројних удараца од живота. Научници кажу да када се животиња једном опече на ватру она више у томе не греши, док човек, икона Божија, и када осети ватру и даље жели да гура руке у њу. Уосталом, проблематика је индивидуалног карактера јер нису сви људи исти и јер немају сви истоветног додира са Богом као неки други. Исто је тако и питање колико сами хришћани иду у Цркву? Исто је тако питање колико нема надмености у хришћана који иду у Цркву са неким притајеним презиром и злурадошћу што други не желе да иду (гле, и фарисеј и цариник беху у храму!).

crvenilo love1  8086.gif Можда још није дошао њихов тренутак  . Ја знам док није дошло вријеме да пружим руке Богу и потрчим му у сусрет, никакве туђе приче нису ми могле помоћи. Неки игноришу тај тренутак, кад им Бог додирне срце, замисле се, па се постиде што су осјетили "слабост", мени је њих жао, али увијек се надам, доћи ће вријеме да прогледају.

[Милан Меденица :)]

Па, тако некако. Већина људи уопште и не размишља о овим стварима. Често је образац да све иде уобичајено и нормално у животу, и онда кад дође невоља почне се размишљати.

То је зато што смо материјалистичко и обезбожено друштво. Зато ми мало утопистички звучи то да неког поведеш на литургију и да ће га само то привући.

мојој мајци успело и да се крсти који дан после тога, осетила жена велики мир на манастирској слави где је било 200 људи. 0110_hahaha

ево сад пости, причешћује се и тако 0202_238

само треба да пустимо Господа да делује. 0110_hahaha

Није их стисло са свих страна, још имају куд.

нажалост, док мука не потера ...

за мој појам, најлепше би било кад би неко из радости кренуо, пошао и отишао 0110_hahaha

Не иду јер нису развили "закопани талант" свог благодатног крштења, ако су уопште и крштени. Не иду јер не верују. Не иду јер се нису запитали о смислености свог живота и поред бројних удараца од живота. Научници кажу да када се животиња једном опече на ватру она више у томе не греши, док човек, икона Божија, и када осети ватру и даље жели да гура руке у њу. Уосталом, проблематика је индивидуалног карактера јер нису сви људи исти и јер немају сви истоветног додира са Богом као неки други. Исто је тако и питање колико сами хришћани иду у Цркву? Исто је тако питање колико нема надмености у хришћана који иду у Цркву са неким притајеним презиром и злурадошћу што други не желе да иду (гле, и фарисеј и цариник беху у храму!).

све се слажем и још да додам.

мислим да само једна ствар човека натера да поклекне пред Божјим призивом, и само та једна ствар и одбија човека, и само је та једна ствар она коју треба да ископамо из себе да би смо у пуноћи пришли Оцу нашем.

из ње сав грех - незнање, шта пропуштамо.

а никако другачије се неће победити до знањем и познањем.

[cejovic vukman]

Не иду јер нису развили "закопани талант" свог благодатног крштења, ако су уопште и крштени. Не иду јер не верују. Не иду јер се нису запитали о смислености свог живота и поред бројних удараца од живота. Научници кажу да када се животиња једном опече на ватру она више у томе не греши, док човек, икона Божија, и када осети ватру и даље жели да гура руке у њу. Уосталом, проблематика је индивидуалног карактера јер нису сви људи исти и јер немају сви истоветног додира са Богом као неки други. Исто је тако и питање колико сами хришћани иду у Цркву? Исто је тако питање колико нема надмености у хришћана који иду у Цркву са неким притајеним презиром и злурадошћу што други не желе да иду (гле, и фарисеј и цариник беху у храму!).

све се слажем и још да додам.

мислим да само једна ствар човека натера да поклекне пред Божјим призивом, и само та једна ствар и одбија човека, и само је та једна ствар она коју треба да ископамо из себе да би смо у пуноћи пришли Оцу нашем.

из ње сав грех - незнање, шта пропуштамо.

а никако другачије се неће победити до знањем и познањем.

"ZNANJE", jel znas sta pise u Svetom Pismu, kad misljahu da znadu, onda poludjese.

"ZNANJE", to nije moto svete pravoslavne Crkve, nego je to moto masona.

Pravoslavni moto je duhovno znanje, koje se stice kroz svete tajne, kroz post, molitvu i pokajanje.

Onaj ko ima takvo znanje, on nikome ne trubi o njemu. Onaj ko ima knjisko znanje on svima trubi o njemu i cini mu se da su svi osim njega ludi.

Takvo znanje je GAD pred Gospodom.

[Никола Ђоловић]

Ни у чему нисам тако алергичан као на „богословске правилнике“, али у оној накарадној народној интерпретацији. Накарадном је може једнако учинити и онај ко јесте народ Божији и народ који није Божији. Народна свест не препознаје своју еклисиолошку службу као дар благодати Светога Духа. Он се зауставља пред правним нормама у којима тражи једину стварност. Благодат се жртвује ради испуњавања типика. На Крсту нема више Распетога Христа Који је уклонио Закон, но само Тоталитарног Судије који жртвује сваког човека за свој крст??? Свако правило је угрожавање јер не долази из слободе и поштовања. Правила нестају пред делима љубави. Где су била дела закона пред свима оним личностима које су ходале пред Лицем Исусовим а нашле су оправдање? Правило је да не идеш преко прага Божијег у својој надмености и да научиш мислити својим срцем. Остала правила само компликују једноставне логосе. Но, сматрам да ничег сујетнијег и промашајнијег нема од изопачених тумачења и придржавања таквих правила од дарова службеника а не дарова служби самих по себи код: епископа, свештеника, ђакона и монаха који заступају гледишта супротна исконским. Исконско не подразумева онај сегмент који се канонски може модификовати, но догматски који до Парусије остаје непроменљив. Тако се и Срби више стопирају пред постовима, крсним славама, акатистима, ходочашћима, моштима, и свему осталоме од чега могу направити култ претежнијим од Литургије, саботирајући фанатично са собом и друге да на ту службу дођу без оптерећења и осећања нелагодности и незнања. А служба је у овоме што Сам Бог служи дарујући присутнима дарове Свога Духа, да би кроз ту службу дошли до пуноће свог постојања и уласка у свечан одмор који изазива Тријадолошко обожење. И када Бог дарује бесплатно Своје Спасење, какве то има везе са Правилима? Правила су плод људске организације која је накнадно настала услед сопственог пораста неверовања да Бог може водити Свој народ кроз пустињу овога света до есхатолошког уласка у обећану земљу. Неверовање је дошло од стране оних који су посумњали у своје руковођење па су желевши очувати своје високе позиције а осмисливши  поредак за народ, сами произвели себи камен спотицања о своју јерархију. Тиме не атакујем да службе не ваљају или да их треба уклонити - чиме бих осудио Цркву и свештенство - но да не ваљају они који се даровима користе против установљеног поретка што га сама Љубав Божија формира. Јер ако се будемо позивали одувек на Правила, ко ће се онда спасити? Није ли суштина Црквеног постојања да се сви спасу и да дођу у познање Истине? Свако има већ сасвим довољно страдања које би га могло очувати чистим за Дан Господњи, било да долази то страдање од њега самога, ближњега, робовласничког пословног система, или демона. Спасиће се слаби који окајавају свој грех или безазлени неверници који не познају Бога, али се неће спасити они који криве Закон благодати за свој интерес и они који поред благодати настављају да ропћу, греше и хуле као да тобоже нису осетили сведочанства силе. Ако је Литургија место суда, онда је она по својој нарави благотворна због обитавалишта Христовог. Она суди и онима унутра и онима споља јер се не савршава само за оне унутра но за цео свет. То је једино правило које се заборавља. Свако ће у благодатном футуру бити са својом личношћу онакав какав данас јесте, али тело је оно које чека васкрсење и промену обличија.

Сви Правилници који регулишу административно, организационо и богослужбено устројство Цркве у оном јерархијском смислу који се односи једнако како на клир тако и на лаике, не могу имати јуридички карактер када се обраћају онима који стоје изван Цркве и не размишљају о покајању. Немајући свест боготражитеља за нехришћане много тога што је православно нема важну вредност, ни норму. Многи који се осећају хришћанима не желе због предрасуда бити црквоносцима. Тако да било да се ради о одлучењу од Причешћа или Цркве због неиспуњавања одређених начела, како се то може одразити на човека који нема осећај да је ишта изгубио? Или, да се осети крив у нечему за шта га савест максимално не оптужује? Како ће му тешко пасти искључење из Заједнице народа Божијег ако он нема љубави према том народу да би патио? Дакле, све епитимије које имају спасоносан циљ повратника у Цркву, својим одлучењима од свих благодати немају баш пуно основа. Јер онај ко не зна за боље од онога што има онда не осећа да ишта пропушта. Не идентификује казну као казну јер не осећа губитак онога што га превазилази. Стојећи у ономе што је ниже не препознаје оно што је више будући да ни не учествује у томе. Како онда оне који стоје ван Цркве још више удаљити од тог опита спасења?! Јер како ће осетити свој пад ако не буду били удостојени да присуствују ономе што је узвишеније? По чему ће се смирити ако нема мерила које ће их собом узрујати?

Бизарна и дефектна ми је теологија која заступа становиште правних норми. Свуда где мирише на право почиње да смрди на осуду. Омиљени повод за такво јуридичко поимање, људи проналазе у Страшном Суду. А није Суд страшан него је страшно то ако се ми радујемо том Суду за своје ближње. То је оно фамозно позивање на Божију Правду. Не разумемо да тиме узимамо Суд на себе који припада Богу. А Бог опет жели да се сви спасу и дођу у познање истине. Њега Самог. Чак и када би Бог одобрио такву врсту Суда за човечанство, требало би се као Мојсије побунити против Божије воље: „Ако њих погубиш избриши ме из Књиге Твоје“, или попут Авраама: „Хоћеш ли поштедети цео град ако нађеш макар десеторицу праведних?“, или попут апостола: „Радије бих ка Христу али због вас остајем“. Мислим да би таква врста љубавног бунта против Бога, налик Јаковљевом рвању, била много симпатичнија Богу неголи додворавање Његовој милости са потајним осуђивањем света. Докле ћемо пермутовати да Божија мерила нису наша мерила? Где ћемо наћи већу милост Његову од ове да ко осуди себе а не осуди другог не долази на Суд него иде директно у живот вечни?!

[zlata]

Много ми се допада овај текст..

Уколико неко није имао прилку да га прочита,или није видео или шта год...

Ево је сада  0110_hahaha

[Никола Ђоловић]

Не можеш учиити чудо речи или чудо дела без вере и љубави другог. Ти можеш имати и веру и љубав али без слободе другог да то прихвати налазиш се разоружан и без силе. То је и Христово искуство па се зато каже у Писму да у неким местима није могао учинити чуда због „тамошњег неверја“. Дакле, не јер није имао силе, но зато што није хтео принудно некога без нечије сагласности да преобрати. И када човек каже „не!“ а остајеш у његовој близини, остаје само натезање са том слободом која представља предукус пакла колико год био дипломатски настројен. Лепо је то рекао Шмеман: „Сатана можда има и свезнање о Богу а и даље говори „Не!“ Богу“. Ово би требало мало да ућутка оне који хоће теологију као хлеб за своју гордост.

Ваше мишљење?...

[sekastarča]

Мт 20, 1-15

1 Jer je carstvo nebesko kao čovek domaćin koji ujutru rano iziđe da naima poslenike u vinograd svoj.

2 I pogodivši se s poslenicima po groš na dan posla ih u vinograd svoj.

3 I izišavši u treći sat, vide druge gde stoje na trgu besposleni,

4 I njima reče: Idite i vi u moj vinograd, i šta bude pravo daću vam.

5 I oni otidoše. I opet izišavši u šesti i deveti sat, učini tako.

6 I u jedanaesti sat izišavši nađe druge gde stoje besposleni, i reče im: Što stojite ovde sav dan besposleni?

7 Rekoše mu: Niko nas ne najmi. Reče im: Idite i vi u moj vinograd, i šta bude pravo primićete.

8 A kad bi u veče, reče gospodar od vinograda k pristavu svom: Dozovi poslenike i podaj im platu počevši od poslednjih do prvih.

9 I došavši koji su u jedanaesti sat najmljeni primiše po groš.

10 A kad dođoše prvi, mišljahu da će više primiti: I primiše i oni po groš.

11 I primivši vikahu na gospodara.

12 Govoreći: Ovi poslednji jedan sat radiše, i izjednači ih s nama koji smo se čitav dan mučili i goreli.

13 A on odgovarajući reče jednom od njih: Prijatelju! Ja tebi ne činim krivo; Nisi li pogodio sa mnom po groš?

14 Uzmi svoje pa idi; A ja hoću i ovom poslednjem da dam kao i tebi.

15 Ili zar ja nisam vlastan u svom činiti šta hoću? Zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar?

Ми гледамо људским очима и слушамо људским ухом, а Господ прониче наша срца! Ништа није узалудно, не знамо ми шта носи срце и неће ли у последњи сат затражити опрост!

[Жаре]

У једној књизи сам скоро прочитао да је слобода и словесност управо оно што човека чини круном Божије творевине о Боголиким бићем."Бог нас је без наше воље створио,али нас без наше воље не може спасити."каже Грчки теолог Панајотис Христу.И заиста је та слобода коју је Бог дао човеку неизмерно благо,али не треба заборавити да смо једино у Богу истински слободни.На питање једног човека постављено предавачу да ли је он слободан да чини неке ствари које се по заповестима сматрају грехом уз образложење да не може без њим,предавач га је упитао како тумачи слободу када уједно говори да без тих ствари не може.Бог нас не везује за себе силом,Он себи позива као истински слободна бића,док нас све друго прво под изговором слободне воље мами па на крају и када се покушавамо од било ког порака покушавамо извући имаћемо тешку борбу."Бог те неће јурити,биће тачно на оном месту на коме си га оставио.",каже један српски старац.Имамо слободу грешити,али у самом греху слободе немамо.Једина се слобода налази у Богу који нам је и дао.Зато увек нам све могу одузети али Бога и слободу никако.

[sekastarča]

Једина се слобода налази у Богу који нам је и дао. Зато увек нам све могу одузети али Бога и слободу никако.

На секцији из психијатрије тражила сам од професора да говоримо о слободи! Није прихватио тему, али ми је ипак рекао нешто, што ми и данас стоји у срцу!

Рекао је да је пут до слободе као пирамида на чијем врху се налази крст! Када кренеш ка њеном врху, постаје све теже, степениште уже, већа борба, а крст све даље...

На врху ове пирамиде ја видим Христа! Треба дакле стићи до њега. Постати нови човек, не само речима, обредима крштења, већ духом, који ће у свему бити налик Христу... А Христ је ишао ка грешницима, ишао је ка онима који су потребни спасења, Христ љуби грешнике, што не значи позив на грех, он љуби покајање... А да би спознали грехе и слабости морамо се наћи на овој пирамиди, на којој сваки степеник показује колико нисмо у стању да будемо налик њему...

Понекад ми се чини да у строгости која је присутна у Христовој благости и стрпљивости због наших слабости, стоји опасност да тражимо од човека да чини што сами нисмо у стању да учинимо, јер терет који носи човек ми ни не дотакосмо...

А најлепша реч коју нам је Христ оставио јесте: Милости хоћу, а не прилога...

"Бог нас је без наше воље створио,али нас без наше воље не може спасити."каже Грчки теолог Панајотис Христу

И то је истина, али да би се човек нашао на путу спасења треба му показати ову пирамиду и имати на уму да је Бог стрпљив ,

"Бог те неће јурити,биће тачно на оном месту на коме си га оставио."

, како са нама тако и са човеком чији терет не познајемо....

[Јаков.]

Često puta čujem od ljudi koji žive liturgijjski da nemaju baš neko OK mišljenje o svojoj sabraći iz crkve. Kako mnogo bolji odnos ostvaruju sa osobama koje ne učestvuju u evharistiji to jest nisu crkvene.

Dosta njih i nema prijatelje iz crkve, nego se to svodi na ponekad licemerno i nedovoljno iskreno "brate" - "sestro", samo zato što se tako podrazumeva, a ne zato što se tako oseća.

Da li je to zato što se kod crkvenih osoba, baš zato što one štrče kao neki stubovi moralnosti i pravednsoti, lakše primete mane i nedostaci?

Ovo razmišljanje o "bad guys" iz Crkve, i o "good guys" koji nisu crkveni, vraća me na ono poznato pitanje da li će Gospod spasiti ekipu koja nije pravoslavna? To je naravno u Gospodnjim rukama, ali čisto ovo govorim kao priču koja može da  nas natera da se zapiitamo da li smo samim tim što smo evharistijski prisutni, prisutni zaista ili čisto kao ono...