Брига за спасење наспрам слободе другог - да ли треба говорити о спасењу добрим људима који не иду у цркву

[Anatolij]

Pomaže Bog! Ni sam ne znam zašto bi ikome trebalo pričati o Bogu?Bog se pokazuje delima a ne samo rečima.Onog trenutka kad se pojavi u čoveku čežnja,ma iz kakvih god razloga se ona pojavljivala,zar to malo ne podseća na nekog ko se zove Bog,bar ja tako doživljavam.Čudi me da na forumu niko ne pokreće pitanje ljudi koji žive sami u svetu.Da li se iko ikada zapita koliko su ljudi danas sami.Kako pomoći takvim ljudima da se izbore sa samoćom?Čak je i verujućima teško,a kamo li neverejućima.Valjda usled naše nedoslednosti prema tim ljudima koji su sami bili oni verujući ili neverujući,nažalost,neki gube veru,neki postaju još gori.Naravno,čovek je danas jako sam na zemlji.Lakoća je samo u tome što ponekad verujući zna da se izbori sa samoćom,dok neverujući ne zna kako.Naravno samo iz tog razloga čoveku treba pokazati put.Uputiti ga na Boga,jer jedini On može da učini da se čovek pokaje.Nije mi jasno jedno.I istovremeno to je i pitanje.Da li je samo liturgija ono što nas okuplja da budemo zajedno u tih sat dva vremena,ili jednostavno toliko smo postali sebični da ne uvidjamo da je ljudima i pored liturgije potrebno da budu sa nekim?U smislu druženja naravno.Pričati sa ljudima,ponekad videti šta ih muči.A u ovoj zemlji previše je mučenika,nažalost ne Hrista radi.Ne može se samo reći,pomoli se i proći će.To je tako bezveze.Ili ne može se reći neverujućem,poveruj i spašćeš se.Treba pričati sa ljudima.Nažalost,danas je veoma malo sagovornika,više je ljudi sa interesima.Nažalost, ne svidja mi se ni to što mi je teamspeak uključen samo kad je predavanje.Van predavanja nema nikakvog razgovora medju braćom i sestrama.Bar nekih sat ili dva virtuelnog druženja.Verujem da bi to mnogim ljudima pomoglo da se oslobode,da jednostavno pričaju.Sami ljudi traže rešenje,traže spas,ali ponekad ili ga nadju kako ne treba,ili veoma malo verovatno nadju spas u Hristu.E zato draga braćo,drage setre,ako smem tako da vas nazovem,mislim da treba pričati ljudima o Hristu ali ne pokušavati da ubedjujemo nekog da poveruje.U krajnjem slučaju kako pomoći neverujućim ljudima?Mislim da bi trebalo neko stručan da im kaže zašto je i sam poverovao u Boga.Možda bi se na takvom iskustvu spasio još neko.Jednom prilikom gledao sam jedan film o jednom beskućniku koji jedino što je sanjao je da ima svoj voćnjak...Elem kasnije biva ubijen u domu,jako tužan film.Pitanje je,koliko u Srbiji ima vannebeskih beskućnika pa čak i medju verujućima?Ali svi živimo u nadi da ćemo se spasti.Sećam se jedne konstatacije Vladete Jerotića,kad budemo bili gore postaviće nam samo jedno pitanje.Koliko ste bili milostivi prema svom bližnjem?Ja iskreno ne znam odgovor i nemam odgovor,ustvari ja i ne znam ko je moj bližnji.Da li su to samo oni ljudi koji su na liturgiji?Ja se bojim da nisu samo oni jel da?

[Милан Меденица :)]

Obozenje je proces u kome covek postaje Bog!

Не Бог него богочовек.

ниси у праву.

Исус им одговори: Не стоји ли написано у закону вашем: Ја рекох: богови сте?

свето Јеванђеље по Јовану, глава 10, стих 34

а односи се на ...

Рекох: Богови сте, и синови Вишњег сви.

Псалм 82, стих 6

само немој бити буквална молим те ...

[Никола Ђоловић]

Свима треба причати о спасењу али не ако не желе да чују. Наметање свог става и своје вере може бити контрапродуктивно за све. Може се проповедати и немим присуством. Тако сам чинио док сам годинама радио по кафићима. На једном месту, три године нисам ниједном изустио име Божије али су сви знали ко сам и чиме се бавим, и да одлазим у Цркву.

А Бог опет жели да се сви спасу и дођу у познање истине. Њега Самог. Чак и када би Бог одобрио такву врсту Суда за човечанство, требало би се као Мојсије побунити против Божије воље: „Ако њих погубиш избриши ме из Књиге Твоје“, или попут Авраама: „Хоћеш ли поштедети цео град ако нађеш макар десеторицу праведних?“, или попут апостола: „Радије бих ка Христу али због вас остајем“. Мислим да би таква врста љубавног бунта против Бога, налик Јаковљевом рвању, била много симпатичнија Богу неголи додворавање Његовој милости са потајним осуђивањем света. Докле ћемо пермутовати да Божија мерила нису наша мерила? Где ћемо наћи већу милост Његову од ове да ко осуди себе а не осуди другог не долази на Суд него иде директно у живот вечни?!

Нема принуде тамо где и коме поклонимо своју слободну вољу...

[Guest свештеник Иван]

Из ког разлога већина крштених људи није у цркви на свакој недељној Литургији?

Ово је питање а не прекор. Слава Богу, Русија се данас полако али сигруно враћа православној вери, једна за другом отварају се наше цркве, и пуне се празничним данима. Али зашто долазити у цркву сваке недеље на Литургију и учествовати у њој? Да ли има много људи који схватају смисао тога? – Веома их је мало. И свако обично наводи неки сопствени разлог због чега га недељом нема на Богослужењу. Али учествовати у Литургији сваке недеље значи живети као једна породица и то није само хришћанска обавеза свакога ко се сматра православним, већ неопходна потреба. И зато када волиш људе она тежиш обједињењу.

Понекад се може чути следећа молба: “Оче, ми желимо да крстимо дете индивидулано”, то јест одвојено од осталих хришћана…!!! Очигледно да се ти остали не прихватају као браћа и сестре. Например, муж и жена треба да живе заједно, да воле једно друго и испуњавају своје породичне обавезе. Сложићете се да је мало називати се мужем и само понекад испуњавати своје обавезе. То је апсурд. Али исто се дешава и са хришћанским обавезама. Мало је рећи “ја сам православан” или “Господе ја те волим” треба делом потврдити своје речи. Недовољно је рећи: “Мама ја те волим”, треба на делу доказати своју љубав. Господ каже: “Ако Ме љубите, поштоваћете Моје заповести” (Јн. 14, 15), то јест на делу ћете потврдити своју љубав према Мени. Размотрићемо сада узроке због којих људи не учествују у Богослужењима.

1. Не верујем у Бога

Такви људи се називају атеистима. Реч “атеизам” у преводу с грчког језика значи – одрицање Бога. То јест атеизам је вера у то да Бога нема. Атеиста не иде у цркву управо због тога што одриче постојање Бога. Често су такви људи крштени у детињству, али им кумови нажалост нису објаснили у чему је суштина хришћанства. Или се сами нису у томе снашли, јер често родитељи моле своје блиске родјаке, познанике да буду кумови њихове деце, не размишљајући о томе колико су ови дубоко у вери и могу ли да помогну својим кумчићима на путу ка православној вери. Радознало, у души атеисте ипак тајно живи свест да постоји Творац неба и земље, али је само лоше веровати у Њега. Једном је у једној совјетској школи учитељица почела да убедјује децу да нема Бога. - Децо, - рекла је она. – Бога нема! Покажите Богићу фигу!

Сви су показали сем једног дечака. – А зашто ти не показујеш? А он је одговорио: “Опростите али ако Бога нема, онда коме показивати?” А у ствари, због чега одрицати постојање Онога Кога нема? И због чега саслушавати, слати у логоре, репресовати, стрељати оне који имају православни поглед на свет и проповедају љубав према људима? Због чега се борити с Оним Кога нема? У таквом одрицању пре свега нема логике. Мудри цар Давид, који је живео до наше ере је рекао: Рече безумник у срцу своме: нема Бога (Пс. 13, 1). Како се ту не сложити са речима хероја дела «Псеће срце» професора Преображењског, да разор почиње у главама. А потом се у друштву чуде због чега је низак наталитет, због чега има толико наркомана, толико разорених породица, због чега влада толика морална распуштеност, зашто има толико разних преступа, убистава. Зато што «ако нема Бога онда је све дозвољено!». То је констатовао Фјодор Михајилович Достојевски дуго после тога како је атеизам почео да уништава друштвена начела разорном снагом. У ствари: ако човек за сваки свој поступак не понесе одговорност после смрти, и ако после смрти ничег нема, због чега онда поштовати нека морална правила?

Можда је Црква и одвојена од државе, али она није одвојена од човека. Русија је одувек била јака држава само захваљујући ПРАВОСЛАВЉУ, то потврдјује цела њена историја. Довољно је поменути кнеза Владимира, који је крстио Русију, Александра Невског, Димитрија Донског, Сергеја Радоњешког, Суворова, Кутузова, Ушакова, који су бранили нашу Отадзбину, и многе друге православне хришћане, државне руководиоце и обичне градјане. И ако желимо да поново живимо у моћној држави и да је градимо не на невољама наших сународника, онда је време да се замислимо због чега обнављамо и градимо цркве. Да ли да би те центре духовности поново разрушили и претворили у спортске терене, фабрике или магацине? Наравно, вера може да се сачува у човековој души чак и онда када је црква разрушена. И поставља се питање: због чега су нам потребне цркве које вековима постоје у Русији? Због чега је људској души мало своје, «домаће» вере, шта она налази у Дому Божијем? Без обзира на гоњења и ратове, људи су се увек окупљали у црквама, где су од Бога добијали благодат преко Тајни Цркве, духовно се крепили, богатили и исцељивали, наследјивали љубав, радост, дуготрпљење, благост, мир и наду на вечни живот. А данас већина људи не иде у цркве јер им нису објаснили ни у породици, ни у школи, да је црква – место сусрета хришћана са Богом и једних са другима, свето место, а ако народу не остаје ништа свето, онда се он самоуништава. Уосталом, постоји и други проблем.

Многи суграђани, будући номинално крштени, долазе у цркву формално, да би упалили свећу а не ради тога да би учествовали у Тајнама. Лакше је откупити се него проникнути у суштину православне вере. Тако сам дошао, помолио се и отишао, а тако треба слушати, проницати у Реч Божију, коју чујемо у цркви, живети по њој, исправљати се, борити се са неразумним навикама и пристрасношћу. Наравно, лакше је одати се пороку, него га искорењивати постом и молитвом. А неки кажу: «Ја никога нисам убио, нисам крао, немам греха». И само када се смири човек може да увиди своје недостатке. Човек се не састоји само од тела, већ и од душе и духа. И ако тело хранимо, а дух не, онда духовно-морални стожер атрофира. Данас СМИ свакојако доприносе разору породице, предлажући ненормалне полне односе, сејући култ иживљвања на било који начин. А потом се чудимо: шта се дешава и како то зауставити? И када Православна Црква покушава да помогне држави да се заустави процес уништења друштва, говоре јој: «Црква је одвојена од државе» и покривајући се законом настављају да чине беззакоње.

Чудимо се шта се дешава са нашом децом, не оспоравајући им право избора. Тобоже дете ће одрасти и само ће изабрати. Опростите, али од чега ће избрати? Од тога што види на телевизору? Јер није увек могуће ограничити «општење са плавим екраном» уколико је дете препуштено само себи. (Мајке су принудјене да раде тако да је према статистици половина породица у земљи – непотпуна, и немају времена да васпитавају своју децу.) Једна је ствар родити дете, а сасвим друга васпитати га. Ко се склања од васпитавања детета обично тако и говори: порашће и изабраће. А деца највећи део времена проводе на улици где цветају пијанство, пороци, наркоманија, пушење, иживљавање над «слабијом» посебном децом, крадје итд. Драги, можда је наступило време да се замислимо и обратимо изворима вере, јер само вера може да постане алтернатива потоку прљавштине која се излива на нашу децу?

2. Сујеверје, страх, полуписменост, гласине, стереотипи, неодлучност, разочарење

Појмови наведени у заглављу овог дела представљају за многе узроке да посумњају у истинитост Православне вере. И заиста, ако неки крштени људи који себе називају православнима, сматрају да њихови греси могу да буду предани од свеће другог човека, да се грехом може “заразити” као грипом, онда због чега одлазити у цркву? А још многи упорно верују у то да родјаци упокојеног не смеју да носе ковчег јер тиме тај родјак приближава своју сопствену смрт. И таквим примера има – мноштво! Због сличних сујеверица и гласина радја се страх. Треба плакати за тим “хришћанима” који не знају у чему се састоји суштина хришћанства. А ко ће да објасни, ко ће да помогне? Требало би ићи у цркву, али како ако ти ништа не знаш, не знаш где да станеш и шта да радиш? Непријатно ти је да питаш јер су сви заузети. И код људи се тада јавља психолошка баријера, без обзира на то што је литература данас веома доступна. Додјеш за помоћ, савет или просто из радозналости ка следбеницима учења љубави, а као одговор на тебе у најбољем случају гневно погледају. Због чега само стоје неке “православне” старице, које “с љубављу” примају људе који прелазе црквени праг. Да и свештеници, рећиће такви …

Тако да је понекад лакше наћи одговор у књизи. Поред тога, далеко од тога да су сви верници и свештенослужитељи богословски образовани. Чак штавише, скоро при свим црквама данас се може добити почетно богословско образовање на предавањима из катехизације (на грчком – усмено поучавање у вери). Веома често може да се чује и узнемирено роптање: ево каква кола возе ти дебели и груби попови! А бизнис у црквама? Колико само те свеће коштају, а колико има икона и књига у црквеним продавницама! Крштење је толико и толико рубаља, а венчање толико … Други не расудјују толико материјалистички.

За њих су важнији “духовни” узроци, који им не дозвољавају да додју у цркву. Због чега деца умиру? Где је био ваш Бог кад ми је било лоше? Списак питања се може наставити. Покушаћемо редом да одговоримо. А) Старице треба пожалити и опростити им јер често нису у праву. Оне су васпитане у богоборачкој атеистичкој земљи, и пришле су к Богу као бивше пионирке, комсомолке, комунисткиње, активисткиње профсовета. Не познајући суштину хришћанства, оне воле све да поучавају, заборављајући да је најбоља поука – сопствени пример. Ми треба да будемо снисходљиви према њиховој слабости, и да им опростимо као што је Господ праштао – безусловно. Б) Треба бити снисходљив и према слабостима људи који су добили од Бога благодат свештенства. Они су такодје живели и васпитавани у нашој земљи. Жеља за поседовањем аутомобила сама по себи није лоша, али када она прерасте у страст да се има најскупљи аутомобил, онда је то већ грех. Чак штавише, ако свештеник вози неки скупи тип аутомобила, то уопште не значи да је маштао о њему или да га је купио од своје плате. Црква је увек постојала захваљујући добровољним прилозима. И ако је свештенику неко из цркве поклонио аутомобил, онда ће се благочестиви човек порадовати због њега и неће завидети ни осудјивати. Не треба заборавити колико свештеник има обавеза, у колико разних удаљених места у току дана треба да стигне, колико страдалника треба да посети …

То је без аутомобила најчешће немогуће урадити, што схватају и црквени добротвори, поклањајући такве ствари. Тада је разумљив натпис: “Прилози за требе”. Прилози су добровољни – свако даје онолико колико може. Али привремено стављање ценовника је очигледно неопходно јер сви људи не схватају да црква као и држава има потребу за материјалном подршком. Ц) А што се тиче дебљине неких служитеља Цркве, то опростите драга браћо и сестре, али и медју свештенством је исти проценат пуначких као и медју свим осталим људима. Човек који је предиспониран ка гојењу, колико год да се креће или пости, гојиће се, посебно ако се неправилно храни или још горе уколико му је поремећен метаболизам. У једној од својих беседа црквени мисионар дјакон Андреј Курајев је испричао како је у младости, будући још семинариста, посетио Тројице-Сергејеву Лавру и тамо одмах угледао једног веома гојазног монаха. “Ето тако Православље!” – помислио је. А монах је погледавши на младића осмехнуо се: “И ја сам тако у младости осудио у себи једног дебелог монаха и Господ ме је исто тиме наградио!”. Ми не знамо праве разлоге гојазности свештенослужитеља, и зато нећемо узимати на себе улогу судије. Не судите да вам се не суди; не осудјујте и нећете бити осудјени; опраштајте и биће вам опроштено” (Лк. 6, 37). Крштен човек, који не жели једном недељно да учествује у Литургији (у преводу с грчког Литургија значи заједничко дело) поступа слично ономе ко живећи у породици не испуњава своје свакодневне обавезе. Можеш да кажеш да волиш родитеље али не испуњаваш њихову вољу.

Можеш да говориш да волиш Бога али не поштујеш Његове заповести. Измедју дела и речи је огромна разлика. Господ каже: «Ако Ме љубите, поштујете Моје заповести» (Јн. 14, 15), то јест на делу потврдите своју љубав према Мени. Добро, човек је одлучио да испуни заповест Новог Завета и почео је редовно да се причешћује, почео је да слуша шта се чита и поје у цркви – и тада постаје свестан да ништа не разуме. И каже: ако би превели службу са црквенословенског језика на руски тада би се све разумело. Парадокс: деца у школи уче стране језике, а напрежу слух за матерњу старословенску реч ... Испада да је «Wхат ис yоур наме?» разумљивије од речи «Помолимо се за власт, војску и народ». Ако смо искрени сами пред собом онда треба рећи да онај ко иде сваке недеље на службу, хтео не хтео почиње не само да је разуме већ и да памти. Тако да су сви ти разговори уобичајен измишљен разлога да се не иде на службе. Друга је ствар ако поју и читају тако да ништа не може да се разуме, онда чак да се молитве изговарају на руском језику ништа не би било разумљиво. И зато имамо проблема и ми црквено- и свештенослужитељи: једни имају тешкоће са дикцијом, други – тихи глас, а трећи и ово и још нешто, а постављање нових техничких средстава у свакој цркви је неоствариво. Али ако у најскорије време добротвори реше и то питање и човек који долази у цркву моћиће да чује сваку реч, он и тада можда неће све схватити, због тога што је без читања Светог Писма немогуће схватити смисао Богослужења. Читање фанатичне бајке о Хари Потеру, која је 4 пута дебља од Библије је лако и за то се надје време, а читање Књиге Књига – некада је неразумљиво, па и неинтересантно.

Иако се може узети и дечија Библија где је све јасно. И када пред крштење питаш кумове какве су њихове обавезе у односу на кумчиће, не добијаш одговор да кум преузима на себе одговорност не само да се моли за дете, већ и да га доводи у цркву, да му објасни смисао православне вере када порасте, а најважније – да га научи да живи хришћански. Д) Што се тиче похлепе и грубости, које је неко можда видео по црквама, то је лични грех свакога. Али грубост доктора или медицинског особља није разлог да се не добије лечење од болести. Непримереност милиционера није разлог да се стави етикета на све људе. У цркву не долазе ангели, већ слаби људи, подвргнути страстима, који борећи се са гресима, савладјујући искушења, понекад постају такви као свети: Николај Чудотворац, Блажена Ксенија и Серафим Саровски. У XX веку, веку масовних репресија и стрељања, под мотом: “Граби украдено”, богоборци су улазили у цркве, убијали хришћане, које је Црква потом убројала у свете. Е) Кажу: добро, с људима је јасно, а шта је са Богом? Због чега је он тако суров и допушта смрт невине деце? Ово питање мучи оне који нису прочитали одговор у Светом Писму.

Бог зна све о човеку, не предодредјује, већ зна шта ће одабрати човек када одрасте, и због тога по Својој милости, спасавајући од грехова, узима к Себи човека раније него што то људи желе, одредјујући човеку време његовог родјења и преласка у живот вечни. Родбина плаче не верујући у живот после смрти и овде тешко да помаже доктор Рајмонд Моуди са доказима из своје књиге “Живот после живота”. Бог је човеку даровао не само вечни живот, већ и слободу која може да се искористи на разне начине. Не доноси Бог одлуку да убије – већ човек. И зато Господ не нарушавајући слободну вољу, допушта смрт – знајући да после привременог живота почиње вечни срећан живот. Или вечна смрт – како ко изабере. Глупо је кривити Бога за своје грешке. Аутомобил је прегазио дете. Ко је крив, Бог или човек, који није поштовао ограничење брзине? Да, Бог је допустио да се то деси. Али за неверујућег – то је крај, а за дете – то је почетак, родјење за живот вечни, које га можда спасава од неких непоправљивих невоља на земљи. Постоји веома добра савремена прича.

Мало забавна, али у суштини веома мудра. Два близанца-ембриона дискутују у мајчиној утроби: да ли постоји живот после породјаја. Неверујуће дете пита верујуће: “Да ли верујеш у живот после породјаја”? Верујуће дете каже: “Да, наравно. Уверен сам да постоји живот после породјаја. Ми смо овде ради тога да ојачамо и спремимо се за оно што нас потом чека”. Неверујући: “То је глупост! Не може бити никаквог живота после породјаја! Да ли ти можеш да замислиш како би такав живот изгледао?” Верујући: “Ја не знам тачно, али верујем, да ће тамо бити више светла и да ћемо можда сами ходати и јести својим устима”. Неверујући: “Својим устима?” Верујући: “Да, ја сам уверен. Све ће бити једноставно само мало другачије. То се може замислити”. Неверујући: “Али одатле се још нико није вратио! Живот се просто завршава породјајем. И уопште живот је - једно велико страдање у мраку”. Верујући: “Не, то није тако! Ја не знам тачно како ће изгледати наш живот после породјаја, али у сваком случају видећемо маму и она ће се бринути о нама”. Неверујући: “Маму? Ти верујеш у маму? И где се она налази?” Верујући: “Она је овде око нас, ми смо у њеној утроби и захваљујући њој се крећемо И живимо, без ње просто не можемо да постојимо”. Неверујући: “Потпуна глупост! Нико никада није видео никакву маму, и зато је очигледно да ње просто нема”. Верујући: “Знаш када све утихне може се чути и осетити како она милује наш свет. Чврсто верујем да наш прави живот почиње тек после породјаја. А ти?” Хајде да направимо правилан закључак из ове приче: може ли се налазити у мајчиној утроби и не веровати у њено постојање? Смешно? Али зар то није исто што и не веровати у вечни живот после смрти.

Лепо је по том питању рекао научник физичар Паскал: “Ако верујем у живот после смрти и то се покаже као истина, ништа не губим, а ако не верујем, губим све”. Али наша вера не треба да буде за сваки случај – и одједном види то је истина? Она треба да буде увереност – плод веровања Богу. Иначе хришћанство постаје не безинтересни подвиг љубави, већ рационалан пут који тобоже води у рај. Тобоже, ја Теби Господе свећу. А Ти мени опрости грехе и дај ми здравље! Или дешава се: ја се молим, молим, лоше ми је, а Бог ме не чује … И за то постоји савремена прича. Једном је један човек на самрти видео цео свој живот у виду трагова, отиснутих у песку. А поред његових отисака били су још нечији. И у дане када је било посебно тешко, видели су се трагови само једног човека. Тада се он у недоумици обратио Господу и рекао: “Како си ме Господе оставио у те дане када је било посебно тешко!”. А Бог је одговорио: “Љубљени мој, у те дане сам те носио на рукама”. Човек треба да се одлучи: или волим Бога у Име Кога сам се крстио, и живим сагласно Његовим заповестима, или само кажем да Га волим а живим по својим принципима. Неопходан је избор и одлучност.

3. Бог је у мојој души Бог је у мојој души – и то је довољно,

сматрају привреженици такве мисли. Због чега је онда Господ Исус Христос невино прихватао мучења, умирући на Крсту, страдао, проливао Крв? Због чега је Господ склопио Нови Завет са човеком (савез, договор)? У чему се састоји та заповест Новог Завета? Господ каже да је та заповест – у Његовој Крви. А ако је Бог у мојој души, онда чему црква, свештеници, Тајне? И Сам Христос је узалуд умро ако нема оних који желе да испуњавају Његову вољу. А воља је ова: «Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан...Који једе Моје Тело и пије Моју Крв стоји у Мени и Ја у њему (Јн. 6, 54-56). И још да онај који љуби Бога, љуби и брата свога (1 Посл. Јов. 4, 20). Наравно, осећај Божијег присуства у души заложен је у сваком човеку при његовом родјењу. Али Му сви људи не отварају своје срце. Неки, упрљавши се гресима, не стреме да се очисте покајањем. Реч «покајање» (на грчком «метаноја») – означава не само признање свог греха, већ претпоставља неизоставну измену начина размишљања и деловања. Покајање – није констатација чињенице да сам ја грешан човек, већ конкретно дејество које води ка промени начина живота. Ако се не журимо да се покајемо, онда се све више укорењујемо у греху и тешко нам је да га победимо, као што је тешко ишчупати дрво које има дубоки корен, као што тешко бива оставити пушење, када се појави зависност.

На сличан начин човек који је заволео грех постаје роб свог тела, а не слуга Божији. Али Бог жели да увек обитава у нама – као у храму, то јест не само у души, већ и у нашем срцу, уму, телу. Да бисмо били храмови Његовог Духа Светог, треба да испуњавамо Његове заповести. Највећа заповест је – заповест о љубави. А како се научити свепраштању, милосрдју, састрадању, некористољубљу? Зар се то може постићи путем сопствених снага или заслуга? – Никада. Једно дете је овако расудјивало: какво сам ја то дете родјено са светлом косом и плавим очима! А родитељи га питају: «Сине, зар је то твоја заслуга? Само Онај, Који нам је даровао живот преко наших родитеља способан је да нам дарује и љубав.

Да би се постало део Бога, Који је Љубав, треба бити Његов причасник, треба се ПРИЧЕШЋИВАТИ Његовим Телом и Крвљу, Коју је Он пролио за све нас. Причешће није вино и комадић кифле како неки мисле. На Литругији примамо из Чаше Самог Господа у облику хлеба и вина! Како на обичне дарове, хлеб и вино, по молитви Цркве силази Дух Свети и они постају Тело и Крв нашег Спаситеља? Исто тако, по молитви православних, на челу са архијерејем, сваке године уочи православног Васкрса, силази благодатни Огањ на Гроб Господњи, који још и не пече првих 10-15 минута. Савременом «Томи» је довољно да укључи ТВ на дан празновања Васкрса по православном календару и лично погледа директан пренос из Јерусалима. Иако ни то није разлог да се верује, јер вера није – добијање доказа, већ поверење. Вера је – дар (Ефес. 2, 8).

4. Нема се времена “Ја верујем у Бога, али немам времена”.

Овај разлог обично може да се чује из уста људи који наслућују да треба ићи у цркву сваке недеље, али то још није постало најважније у њиховом животу. Човек, који расудјује на сличан начин, подвлачи да он данас носи хришћанско име, али да још није спреман да живи по Божијим заповестима (например да испуњава четврту заповест где је речено да човек треба да ради шест дана а седми да посвети Богу). И вероватно такав човек још не схвата шта је то Црква, због чега је она потребна и зашто сви заједно треба да се окупе? За многе Црква није скуп верника (грч. – “еклесија”), већ место где могу да задовоље своју духовну потребу. “Ето стари морају нешто да раде, па се тамо окупљају”, или: “кад будем стар тада ћу ићи”. Отприлике слично оправдање можемо чути када човек не иде у Цркву. Хоћеш ли доживети старост, хоћеш ли моћи и одакле таква убедјеност? Медјутим свети Кипријан Картагенски није случајно изговорио речи које су постале пословица: “Коме Црква није мајка – томе Бог није Отац”! Али дешава се и тако да човек иде у цркву, споља испуњава све обреде, али његов изглед, дела и речи одају то што је скривено под маском благочешћа. И гледајући на таквог “православца” људи закључују: боље је не ићи у цркву, а живети по савести, него поштовати све црквене каноне и правила, а фарисејски проналазити недостатке ближњега. А још боље је бити добар, честит, искрен хришћанин.

Како се може веровати у Бога и не веровати у то што је Он говорио у Светом Писму? Исус Христос је исти јуче и данас и у векове (Јевр. 13, 8). За многе нажалост Христос није овде и данас, већ негде тамо, а можда Га уопште није ни било? Можда се све што видимо: небо, сунце, море – појавило случајно? Тешко. Скоро сви схватају да мора да постоји неки Вишњи Ум који је све створио?! Може ли слепи случај да састави текст, ако се на папир само излије мастило? Колико год да се излива, текст се неће појавити. Не, потребан је неко ко поседује разум. Али човек нема времена да размисли, прочита, саслуша, већ се време налази само онда када се у животу нешто деси – «Док гром не удари, сељак се не прекрсти!» Због чега чекати гром? Постаје очигледно да онај који то жели тражи могућност, а онај који не жели – тражи разлоге. Као и раније звона зову људе у цркве, а Господ чека слободну вољу Своје деце.

5. Духовна криза вере Претпоставимо да је човек прошао све те мучне ступњеве духовног развоја и нашао се поново иза црквене ограде, али сад већ као последица наступљене кризе вере. Била је благодат, мир, тишина, радост и одједном је све негде нестало. Из тог разлога он ни не иде у цркву. А дешава се и ово: човек иде у цркву, исповеда се, причешћује, а ништа се не дешава, исти греси, исти проблеми. И одлази ... тако и не схвативши да је Господ дуготрпељив знајући немоћ наше природе. Али једном и заувек треба запамтити следеће: Бог ме тако воли и без обзира на све чека сусрет са мном и спреман је хиљаду пута да се радја, да би поново страдао и умирао за мене, те ће се сво то униније расејати у трену. Наравно, ако не сматрамо да се смрћу све завршава. И тада треба узимати од живота све, грабити, борити се. И ако је човек умро у процвату снага или још у сасвим младом добу, постаје очигледно да у животу не може бити такве неправде. Човек се не зачиње ради тога да би цео живот провео у утроби, и не радја се да би умро, већ ради тога да би живео у складу са самим собом, са Богом, а после смрти васкрснуо и живео срећно вечно!!! Избор је на вама.

Поговор Светог Јована Лествичника су питали како одредити да ли се човек приближава Богу или удаљује од Њега он је одговорио: «Прави знак заблуде је – уклањање од црквених служби». Учешћем у Богослужењима православни хришћани улазе у тајно општење с Богом и добијају од Њега благодатне силе за праведан живот. Али пут хришћанина је увек овенчан страдањем и само са Христом је тај пут – радост! Књиге које препоручујемо за читање: 1. Тумачена Библија. Лопухин А.П. 2. Душекорисна књига о непрестаном причешћивању Светим Христовим Тајнама (Преп. Никодим Светогорац, свети Макарије Коринтски),http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/duekorisna_knjiga_o_estom_prieivanju_svetim_hristovim_tajnama/ 3. Оглашени разговори са крштенима (Архимандрит Борис Холчев) Драга браћо и сестре! На централном тргу Царског Села обнавља се црква посвећена светој великомученици Екатерини разрушена 1939. године. Изградјена је у XИX веку по пројекту архитекте А. Тона. У костурници цркве је био погребен свети мученик Јован Царскоселски, убијен 31. октобра 1917. године од стране бољшевика. Средином деведесетих година на иницијативу верника појавио се поминални крст – споменик уништене светиње. Црква ће бити обновљена и треба је осветити на 300 година Царског Села, 2010. године. И ви драги браћо и сестре можете да помогнете ово дело њене обнове. Испед ограде се налази мала дрвена кућа где можете да купите своју циглу, која ће бити уградјена у зид цркве која се гради. На њој ће написати ваше име (а ако желите име неког од ваших ближњих) и она ће заувек постати део цркве. Свако ко узме учешће у овој благородној акцији добиће сертификат. Свима нама предстоји да се радујемо повратку у живот још једне руске светиње. Хајде да колико можемо учествујемо у њеној обнови!

Преузето са сајта Манастира Лепавине

превод са руског Др Радмила Максимовић

[Vesna V. Lalovic]

hvala...Oce Ivane.

''Испед ограде се налази мала дрвена кућа где можете да купите своју циглу, која ће бити уградјена у зид цркве која се гради. На њој ће написати ваше име (а ако желите име неког од ваших ближњих) и она ће заувек постати део цркве. Свако ко узме учешће у овој благородној акцији добиће сертификат. Свима нама предстоји да се радујемо повратку у живот још једне руске светиње. Хајде да колико можемо учествујемо у њеној обнови! ''.

mense0198626478946378946

[Зортодокс]

СПЦ је Црква у којој се најмање мисионари.Наш је народ још увек везан за паганске обичаје а посебно за магијске обреде.

Ја потичем из Тимочке Крајине па то добро знам.Како ће неко доћи у Цркву ако се они који требају да раде мисионарски не раде то.Свештенство се свело на технику па један мој пријатељ с правом и зове свештенике ТЕОЛОШКИ ТЕХНИЧАРИ.

Част онима који мисионаре, ја ово кажем за оне који су се ушушкали у мантију ,возе добра колица,имају добар кеш и УЖИВКАЊЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ!!!

[suza]

al dobra analiza  ,i zbog toga neides u crkvu ako smijem da upitam

[Ivanka Grump]

Zato što nema klupa da se sedne, pa ljude zabole leđa i noge posle par sati. Zvuči banalno, ali ovo je mnogo veći problem nego što se misli!

[коЖељ њацИ]

Zato što nema klupa da se sedne, pa ljude zabole leđa i noge posle par sati. Zvuči banalno, ali ovo je mnogo veći problem nego što se misli!

Није то никакав проблем , ту се ми по том питању држимо Дарвина.

Наиме опстају најјачи , најупорнији .

Значи коме је заиста стало тај ће да одстоји тих сат времена, коме није стало бољ да није ни дошо.

Природна духовна селекција.

Много је званих мало одабраних.

[Guest srna u izgubljenom raju]

Zato što nema klupa da se sedne, pa ljude zabole leđa i noge posle par sati. Zvuči banalno, ali ovo je mnogo veći problem nego što se misli!

Cesto gledam ljude da stoje za sankom duze od 12sati, a u crkvi im je dugo 1sat. Tacno je da bi trebalo ubaciti i klupe, ali bi to samo olaksalo onima koji svakako dolaze, a broj se pridoslica nebi povecao.

[Ivanka Grump]

Dobro to jeste tačno, sve zavisi šta je krajnji cilj, ako je cilj popularizovati odlazak u crkvu kod širokih narodnih masa, onda su klupe bitna stavka! Ako je cilj da crkve budu mesta za one koji već čvrsto veruju u Boga, onda što veće iskušenje odlazak u crkvu predstavljao to bolje isus-sinai

Cesto gledam ljude da stoje za sankom duze od 12sati, a u crkvi im je dugo 1sat. Tacno je da bi trebalo ubaciti i klupe, ali bi to samo olaksalo onima koji svakako dolaze, a broj se pridoslica nebi povecao.

Ma bi kako ne bi, pa išli bi ljudi bar iz radoznalosti, da se druže negde posede sa komšijama, vide ljude itd. Problem sa stajanjem je što nisi aktivan, nema interakcije, nego samo posmatraš i slušaš, da je tako i za šankom ne bi ljudi ni za njim stajali. A i na šank možeš da se osloniš, to ipak skida deo opterećenja sa kičme.

[Guest srna u izgubljenom raju]

Klupe su i u Hilandaru, pa zasto nebi bile i kod nas, lakse bi se koncentrisali na molitvu. Ne tezimo vecim iskusenjima "ne uvedi me u iskusenje",vec sjedinjenju sa Bogom. Cilj nam je sto vise ljudi u hramu, ali ne po svaku cijenu i na svaki nacin, vec dobrovoljno samo iz licne zelje i potrebe onoga koji dolazi.

[коЖељ њацИ]

Klupe su i u Hilandaru, pa zasto nebi bile i kod nas, lakse bi se koncentrisali na molitvu. Ne tezimo vecim iskusenjima "ne uvedi me u iskusenje",vec sjedinjenju sa Bogom. Cilj nam je sto vise ljudi u hramu, ali ne po svaku cijenu i na svaki nacin, vec dobrovoljno samo iz licne zelje i potrebe onoga koji dolazi.

Постоје у свим Црквама оне клупе са стране за заиста немоћне.

Што се тиче намастира, разумљиво је зашто они имају више седалних места него мирјанске Цркве, с обзиром на број служби у току дана и године.

Dobro to jeste tačno, sve zavisi šta je krajnji cilj, ako je cilj popularizovati odlazak u crkvu kod širokih narodnih masa, onda su klupe bitna stavka! Ako je cilj da crkve budu mesta za one koji već čvrsto veruju u Boga, onda što veće iskušenje odlazak u crkvu predstavljao to bolje isus-sinai

Црква је место сусрета Бога и човека.

Ако је човеку толико без везе да се сусретне са Богом та ни не мора.

Није ствар у искушењима, напротив , већина верних то са седењем ни невиди као некакво искушење.

Веће је искушење кад се причестиш па изађеш из Цркве налетиш на неког атеизованог френда који почне да пиљи у тебе ко ненормалан и при том не може да скине поглед са тебе говорећи како си жут ко восак или како ти је коса потпуно седа.

И то тако сваки пут.

Док ти се не досади.

Или кад се причестиш па одеш у продавницу а продавачици се редовно баш тада блокира мозак и не уме да те послужи ни са жвакама или ти још за 100 динара враћа кусур од пар иљада , па док јој објасниш да си пазарио за сто динара треба ти пола сахата, при чему се она јако наљути мислећи да си ти њу хтео да покрадеш...

Е то су реална искушења, а ово физичка , ноге, руке,леђа , то ти ми брате не рачуњамо ни у шта.

Није циљ Цркве да популаризује долазак "широких народних маса" у Цркву , већ да проповеда спасење које долази кроз Цркву и у Цркви.

[Ivanka Grump]

Pa ja sam mislila da je svakoj religiji cilj da dopre do što većeg broja ljudi! A da bi to učinila crkve moraju biti pristupačne i onima koji nisu još učvrstili veru u Boga ali bi otišli iz radoznalosti. Ako to bude prijatno iskustvo, a to podrazumeva izmedju ostalog da ga ne zabole leđa od stajanja i da se ne dosađuje jer ne razume ni reč liturgije, onda će i da se vrati.

Mojih 4,1 dinara (5 centi što bi rekli Amerikanci  0409_feel)

[коЖељ њацИ]

Pa ja sam mislila da je svakoj religiji cilj da dopre do što većeg broja ljudi! A da bi to učinila crkve moraju biti pristupačne i onima koji nisu još učvrstili veru u Boga ali bi otišli iz radoznalosti. Ako to bude prijatno iskustvo, a to podrazumeva izmedju ostalog da ga ne zabole leđa od stajanja i da se ne dosađuje jer ne razume ni reč liturgije, onda će i da se vrati.

Mojih 4,1 dinara (5 centi što bi rekli Amerikanci  0409_feel)

Па  то му је онда више вако неки политичи маркетинг.

Црква јесте приступачна свима тачније отворена за све , па "и онима који још нису учврстили веру у Бога" , међутим слабо ко долази у Цркву из радозналости.

Долази се када човек доживи потпуно преумљење , или је кренуо путем преумљења, долази се када човека савладају неке потешкоће у животу.

Долазе бакице и декице којима су дани одбројани.

Долазе покајани грешници .

И тако још по неки...

Прва искуства грешника на литургији и уопште у Цркви на службама Божијим често су непријатна и то је прво ватрено крштење.

Неки од симптома непријатности су физичка мучнина, велики бол у леђима, вртоглавица, смућеност, раздраженост , општа малаксалост уз понеко падање на патос ( на нос или потиљак са великим треском) и тако даљше...врло мало је оних којима је просто само досадно и такви су углавном већ стари верници и парохијани који су редовни у Цркви.

Нема ту баш нешто много угодности и пријатности , као што човек не може то исто очекивати од болнице.

Истина је оно сви данас очекују неки конфор , па и у Цркви и у болници, али јасно је свакоме ко дође у боницу зашто је тамо дошао , те му је конфор ипак на другом месту а на првом месту му је да оздрави што пре и што потпуније( наравно колико се може) .

Ово је један од аспеката и Цркве.

Кажем опет то је ватрено крштење свих ( или 99%) неофита ( новопридошлих у Цркву) , после кога човек или више никад не дође у Цркву или настави редовно да долази док год се не излечи од тих својијех душевних стања , а то може да потраје у зависности од човека до човека и њиховог душевног стања.

Првих 10 литургија је увек најтеже неофитима, али свака наредна је лакша.

После извесног времена када све те пропратне појаве престану може да се појави досада на литургији, али и са досадом и без досаде литургија постаје неопходан део живота без кога се не може , буквално као без ваздуха што се не може.

Но то је већ нека друга прича.

Ова прича се завршава већ код 5-6 литургије.

Вкусите и видите јако благ Господ...