Православље и феудализам

[зеленизуб]

Мислим да је веома битно правилно дефинисати на који то средњевековни друштвени систем се православље највише позива и ослања који му је то систем био толико драг и с којим је оно у некој симбиози био и остао.

За средњовековно уређење у Србији је врло битно поменути пронијаре и баштинике, или облике својине из којих проистичу те друштвен групе, као и институцију кмета која се у неким крајевима одржала чак и до прве половине ХХ века.

 

[Deja Vu]

У средњем веку, то је била земља, и начин употребе те земље карактерише један систем.

 

Који готово да се не разликује од римског колонтског система, што не даје право историчарима да период римског царства назову феудалним.

 

Приче да сталежи, сељаци под принудом и неке парцеле земље карактеришу феудализам уопште нису тачне, јер су и пре тога постојали. Већ сам споменуо колонтски систем у Риму на ком су радили сељаци под принудом. Готово исто као у феудалном систему само што им овде нису господари били германски војници него обични земљопоседници. Када су германски војници отерали ове власнике, преузели су колоне дајући сељацима гаранцију да ће их штити и тако је настао феудализам. Проста замена господара, није више неки богати римљанин, него варварски војник, а све је остало исто.

Само што колонтски систем није био толико распрострањен, постојали су и слободни сељаци, али су и њих касније варвари преобратили у принудне. 

 

У Византији је постојало нешто слично као у Риму, што је логично, то је распало римско царство које је изгубило свој западни део. Дакле, слободни сељаци, приватна својина, новчана рента итд. За то време на Западу буја феудализам. Е касније око 11. века се јављају теме и пронијари, сељаци под принудом, па ће неки рећи:''Е ево га феудализам!'' И онда некаквом индукцијом читав период од  1 000 година Византијског царства назову феудалним системом. Јашта! 

[зеленизуб]

Knežinska i seoska samouprava u Srbiji.pdf [99.31 KB]

[зеленизуб]

пронијари, сељаци под принудом

Пронијари нису сељаци под принудом, мислим да су се негде звали и прњаворци.

 

Pronija nesumnjivo vodi poreklo iz Vizantije. Nastala je u doba vladavine dinastije Komnina. Posle velikih vojničkih poraza krajem XI veka, u XII veku Vizantija doživljava epohu vojne slave i spoljnjeg sjaja. Pri uspostavljanju vizantijske vojne snage veliku ulogu odigrala je pronija, ustanova za koju nije znala prethodna epoha. Vezana dužnošću vršenja vojne službe, pronija je dobila novi i veliki značaj, ali je time porasla i snaga feudalne dezintegracije, koju je nosila u sebi ustanova pronije. Za proniju je tokom celog postojanja karakteristična vezanost obavezom vojne službe. Isto tako, ona sve vreme ostaje uslovljeno privremeno držanje sa pravom uživanja, ali bez prava raspolaganja. Novi momenat u ustanovu pronije uneo je osnivač dinastije Paleologa, Mihailo VIII Paleolog (1261-82), posle pada Latinskog carstva i obnavljanja vizantijske vlasti. On je dao mogućnost nasleđivanja pronije, želeći da sebi osigura podršku uticajnih elemenata carstva. U vreme građanskog rata između Jovana V Paleologa (1341-91) i Jovana VI Kantakuzina (1347-54),, pronija je sve češće postajala nasledno dobro. Pretvaranjem pronije u nasledne posede oba cara su privlačila sebi pristalice. Ipak, naslednici pronijara i dalje ostaju u obavezi vojne službe.Pretvaranje pronija u nasledna porodična vlasništva bilo je u XIV veku svakako vrlo česta i potpuno uobičajena pojava. Samo time se može objasniti da su pravo na posede umrlog pronijara počeli da ističu ne samo njegovi sinovi nego ponekad i udovice. S tim u vezi javlja se i novi termin „pobaštinjavanje”. Ipak, za svako „pobaštinjavanje” pronije bila je potrebna posebna darovnica koja se dobijala na osnovu prethodne molbe zainteresovanih. Nikako se ne može prihvatiti mišljenje o potpunom izjednačavanju pronije i baštine. Pronijar i posle prelaska pronije u porodično vlasništvo nije stekao pravo da svoj posed prodaje, daje u miraz, prilaže crkvi ili manastiru, ni da ga ostavi ma kome sem svojim naslednicima sposobnim da ga zamene u svojstvu pronijara.

[RYLAH]

Који готово да се не разликује од римског колонтског система, што не даје право историчарима да период римског царства назову феудалним.

Приче да сталежи, сељаци под принудом и неке парцеле земље карактеришу феудализам уопште нису тачне, јер су и пре тога постојали. Већ сам споменуо колонтски систем у Риму на ком су радили сељаци под принудом. Готово исто као у феудалном систему само што им овде нису господари били германски војници него обични земљопоседници. Када су германски војници отерали ове власнике, преузели су колоне дајући сељацима гаранцију да ће их штити и тако је настао феудализам. Проста замена господара, није више неки богати римљанин, него варварски војник, а све је остало исто.

Само што колонтски систем није био толико распрострањен, постојали су и слободни сељаци, али су и њих касније варвари преобратили у принудне.

У Византији је постојало нешто слично као у Риму, што је логично, то је распало римско царство које је изгубило свој западни део. Дакле, слободни сељаци, приватна својина, новчана рента итд. За то време на Западу буја феудализам. Е касније око 11. века се јављају теме и пронијари, сељаци под принудом, па ће неки рећи:''Е ево га феудализам!'' И онда некаквом индукцијом читав период од 1 000 година Византијског царства назову феудалним системом. Јашта!

Колонат се сматра почетком периода феудализма. Иначе колони нису били слободни нит су били власници земље. Обично су били ослобођени робови.

Теме не настају у једанаестом веку, има их и пре династије Македонаца коју си овде помињао, и за време династије Македонаца, касније се јавља и пронија, тако да феудалзам постоји за све време трајања Византије.

Ако феудализам гледаш само најуже, у једном његовом облику који се јавља у западној Европи, онда можеш да кажеш да Византија није била феудална, али онда мораш да кажеш да ни Енглеска, Турска или Шпанија никада нису биле феудалне, да је феудализам постојао само на простору Светог римског царства. Са тим се не слажем.

[Deja Vu]

Пронијари нису сељаци под принудом, мислим да су се негде звали и прњаворци.

 

Нисам ни написао да су пронијари сељаци под принудом. То је неспоразум настао око тог зареза, а  иако обратиш пажњу на претходне постове видећеш да нигде нисам споменуо да су пронијари=сељаци под принудом.

 

 

 

Колонат се сматра почетком периода феудализма. Иначе колони нису били слободни нит су били власници земље. Обично су били ослобођени робови.

 

 

Колонтски систем је постојао кроз читав период античког Рима, а тек ће тамо негде око 4. века почети да доминира и тад ће цар Константин да оне који су били слободни претвара у принудне. Но, то није феудализам. Ако држава и цар направи такав систем принудним сељака, то није исто као када хиљаде војника направе систем принуде над хиљаде сељака. 

 

Надам се да је јасно:

 

Византија - држава ствара принудне сељаке.

Запад - један војник на неколико сељака који су му верни. Тих војника има на хиљаде, дакле хиљаде уговора међу различитим људима. У византији се тај уговор односи између људи и државе. То је разлика, зато сам споменуо централну власт у Византији коју Запад није имао. Не може се све посматрати у светлу неких парцела земље, већ се мора гледати шири - какав је политички систем, какав је правни, каква је војска итд. То су све битне карактеристике, а не нешто небитно, јер једно друго узрокују. Варварска војска узрокује појаву феудализма, зато је војска тог периода јако битан фактор приликом разматрања система. А зашто? Зато што Византија нема варварску војску са ливада, него професионалну, тренирану војску. А та војска не ствара феудализам, јер служи држави, док на Западу управо војска ствара феудализам и нико други. Објаснио сам како.

 

Зашто је политички систем битан? Зато што Византија има централизовану власт, док Запад нема. Тамо је власт један војник на једног сељака и тај сељак само и само њему служи. У Византији сељак служи искључиво држави. Зашто је правни систем битан? Зато јер Византија има римско право и судове, тако да се спорови решавају на тај начин. На Западу се спорови решавају на локалном нивоу, дође господар и решава сукоб сељака на својој земљи. Не долази краљ нити долази нека државна војска, полиција, нити се иде на судове, него господар дође и решава како он хоће. 

 

Запад је распарчан на хиљаде мањих локалних управа и ситних господара. Византија није, она је централизована.

И наравно, слободни сељаци, слободна продаја земље, слободно кретање становништва, приватна својина не постоје на Западу, док у Византији постоје. То је јако битна карактеристика која готово да одслика капитализам, а не феудализам. Ако је феудализам постојао у Византији, то би био споменути период од 11. до 15. века, али и то треба анализирати, јер није исто као на Западу. Спомињао сам нешто овде. У сваком случају пре тога Византија никако није била феудална.   Што се тиче Србије, она је имала елементе византијског и феудалног система. Русија исто није била у потпуности феудална, јер је имала елементе такозване оријанталне деспотије. Можемо и о томе отворити тему. 

 

Такође, феудализма нема у Скандинавији, на Исланду, на Балтику, тамо постоје слободни трговачки градови, на Медитерану јер су и ту трговачки градови, у неким планинским пределима попут Швајцарске и има га са одређеним елементима на Балкану и у Русији. Највише је био заступљен у Француској, Енглеској, Шпанији. То су чисте феудалне државе. 

Проблем је што се свуда средње век изједначује са феудализмом. То је тај шаблон којег Pontifex спомиње, да се све мора укалупити у то и то, ето да људима буде лакше. А стварност је далеко сложенија од људских шаблона и математичких троуглова, кругова, квадрата.

И данас кажу да је капиталистичко друштво, а кад се боље погледа капитализма нема у великом броју земаља. 

[RYLAH]

Нисам изједначавао средњи век и феудализам, прецизно сам рекао да се претварање робова у колоне и њихово везивање за земљу сматра почетком феудализма.

 

Што се права тиче, цела западна Европа је вршила рецепцију римског права, само век или два након Византије. Пре тога, Римско право су имали кроз Католичку цркву све време. Судови су били подељени између црквених и феудалних, што је карактеристика и у Византији, како год да су се феудалци звали у Византији. Централизованији систем војске у Византији само значи да је била организованија од држава средње и западне Европе. И те државе су два или три века након пада римског царства достигли одређене степене централизације, па су и даље биле феудалне. По тој логици, САД нису држава а Србија јесте, зато што су САД у огромној мери децентрализоване, а Србија је централизована. Или Немачка, још бољи пример.

 

Енглеска, према твојој логици, никада није могла бити феудална држава, јер је имала Краљев суд, који је био претеча врховних судова, што је говорило о јакој централној власти, чак и онда када је није било. По логици из твог поста. Такође, у Енглеској постоје и слободни сељаци (сем оних који то нису из неких других разлога, не због система), и приватна својина, а у свим државама или војводствима постоје и градови у којима су се људи бавили занатима и били слободни. После куге, сељаци су могли да бирају где ће да иду и код кога ће да обрађују земљу, такође у најам, и уз све остале обавезе, али су могли дабирају код кога им је боље да раде и живе. Дакле, по твојој логици, феудализам није ни постојао. Слободни градови нису били везани за земљу него за трговину, тако да је недостајала главна одлика феудализма, феуд и однос око феуда, не знам што их уопште и помињеш у овој причи.

 

Него смо се безвезе запетљали у причу која је суштински небитна, зато ти препуштам задњу реч и поздрављам те.

[Marjanovic]

Да се мало вратимо на тему. Ево шта еп. Иларион Алфејев у својој књизи  "Живот и учење светог Григорија Богослова" каже за друштвено уређење (а то је био четврти век) онога доба : 

 

Григорије је био грађанин моћне империје с робовласничким устројењем. На глави државе, на врху друштвене пирамиде, стојао је император – полу-божанска фигура, човек над којим закони нису имали власт, јер је он сам творац закона, који се није потчињавао никоме осим Богу. Дно пирамиде је образовала многобројна класа робова, који су сачињавали апсолутну већину градског и сеоског становништва; то су били људи који су се налазили у потпуној и беспоговорној зависности од свога господара, без чије воље они нису могли ни ступати у брак, ни постати чланови црквеног клира; робови су били људи који нису владали сопственим животом (1). Између тих двају друштвених полова простирале су се многобројне грађанске класе: од чланова сената, дворјана, градских и обласних начелника, крупних земљопоседника и армијских официра, до малог дворјанства, занатлија, купаца, војника, сељака, слободњака. Чланови црквеног клира су могли да потичу из било ког сталежа; уосталом, почевши од IV века, епископи су све чешће постајали представници аристократије, и све је теже било оном који је долазио из нижих слојева друштва да се попне до архијерејске катедре.

Идеја поретка, закона, праведности, наслеђена од римског права, остала је централна у византијском политичком устројству (2). Хијерархијска структура византијског друштва била је уређена по принципу првобитне неједнакости људи у зависности од њиховог социјалног порекла; ипак су сви чланови друштва били једнаки пред законом, са изузетком императора, који је стојао изнад закона, и робова, за сваког од којих је једини законодавац био сопствени господар. Карактеристично је тврђење Григорија Богослова о томе, да као што су красота неба, сунчева светлост и ваздух заједничка својина свих људи, тако и цареви представљају „свим слободним људима“ једнако право да се користе заштитом закона (3).

 

Извор: http://www.verujem.org/alfejev/HTML/3%20socijalne%20teme.htm

[Grizzly Adams]

Симфонија...

[Marjanovic]

Мени је интересантна теза руског религијског философа Владимира Соловјова који каже да је средњевековни поглед на свет заправо био историјски компромис хришћанства и паганства и који је постојао и на Истоку и на Западу. 

„Сачувати тај пагански живот онаквим какав је он био, и тек га споља нашминкати хришћанством – ето шта су, у ствари хтели ти псеудохришћани којима није ни на памет падало да проливају властиту крв, али који су зато већ увелико почели да проливају туђу“ каже Соловјов у тексту "О узроцима пропасти средњевековног погледа на свет".

[Grizzly Adams]

Али не само то, него је фиксирао хришћанску мисао на ту инфантилну фазу цивилизације тако да су хришћански аутори већином пропустили да заузму било какав (а камо ли исправан) став према великом напретку који је остварен касније. И то траје до дан данас. Неизмерна штета...

[Ћириличар]

Прво, потребно је дефинисати шта је то феудализам. Већ водите расправу о феудализму, а говорите како приступате проблему са његовим различитим дефиницијама. Оно што сам ја научио да је феудализам јесте друштвено-привредни систем у којем, као прво, имамо различите сталеже. Најнижи сталеж јесте зависни али лично слободни сељак ( кмет ) који је везан за земљу коју обрађује и који је поданик свог властелина. Сљедећи сталеж јесте властела која се дијели на више група тако да нижа властела буде подређена вишој властели, а ако те диференцијације нема, да је онда сва властела подређена монарху ( краљу или цару ). Трећи сталеж јесте црквени сталеж који се, у практичном смислу, може сврстати у сталеж властеле ( црква као организација, односно њене засебне управне јединице биле су највећи земљопосједници у Европи ). И на крају имамо слободно грађанство које у почетку није било велико у броју. Дакле, то су:

1. слободно али зависно сељаштво
2. слободно грађанство
3. свјетовна властела
4. црквена властела
5. монарх

Одлике феудалног система су:

1. правна расцјепканост
2. политичка расцјепканост
3. привредна расцјепканост
4. хијерархијски уређено друштво ( свако је имао свога суверена, па и монарх чија је власт потицала од Бога )
5. заснованост система на војно-политичкој организацији ( основа феудалног система се налазила у спремности и способности за рат )

Задње двије одлике је неопходно имати како би се систем и назвао феудалним, док сваки појединачни феудални систем може имати све, неке или ниједну од прве три одлике.

 

 

Дакле, узимајући све ово у обзир, сада је потребно анализирати српски феудални систем. Као прво, српска средњовјековна држава је била територијално организована управо на војно-политичкој основи. Властелини су били војсковође које су српског монарха снадбијевали војском и то је била њихова главна обавеза ( непоштовање ове обавезе је у Душановом законику било сматрано велеиздајом ). Друго, српско друштво је било хијерархијски уређено. Постојали су слојеви слободног али зависног сељаштва, слободног грађанства и свјетовне и црквене властеле. Свако је имао свог суверена, био то човјек или Бог. Треће, правна расцјепканост је веома брзо избрисана са законодавним радом Светог Саве и цара Душана. Четврто, политичка расцјепканост је у основи увијек била присутна ( у свом латентном стању, као што је била присутна у свим феудалним друштвима ), али се тек са слабљењем централне власти појављује у свом пуном облику, отима контроли и буквално распарчава државу. Пето, привредна расцјепканост је постојала, јер је сваки властелин управљао својим мини-тржиштем, могао је одређивати висину пореза, ковати свој новац и слично ( наравно све ово тек послије Уроша Нејаког ).

 

Потребно је само нагласити да је српски феудализам био више налик византијском моделу, јер се није заснивао на "хијерархијским љествицама", него на непосредној послушности круни. То значи да су сви властелини у Србији били непосредни вазали монарха, док је у Западној Европи било другачији. Постојала је властела која је била одана својем властелину, а не краљу. У Србији тога није било.

 

Црква у феудалном систему је имала велику улогу у држави и друштву. Она је имала законодавну, привредну, политичку, дипломатску, а у Западној Европи и војну улогу. Она је у таквом систему активно учествовала у кројењу друштва према својим, тј. Божијим ( или "Божијим", како коме одговара ) стандардима. Писменост, књижевност, право, наука, историографија, одређени политички и дипломатски утицај, стабилизационо и унификационо дејство Цркве тада је неоспориво. Поред те активне дјелатности, Црква је уживала велики углед и поштовање због чега је добијала разне материјалне и нематеријалне погодности. Феудалном друштву као нестабилном и хаотичном друштвеном уређењу био је потребан стабилизациони фактор. Он их је имао два заправо - монарха и Цркву. Зато су ове двије институције биле толико важне, моћне и утицајне у феудализму, јер су биле неопходне. У Византији су се држава и Црква брзо удружиле схвативши да једно без другог не могу, и такво схватање се пренијело и на Србију. Управо због тога, мислим, да данас многи жале за Црквом тхи времена, јер је била пријеко неопходна и веома угледна, поштована, утицајна и надасве активна.

[Marjanovic]

Чежња за, средњовековним поретком и улогом цркве у њему не  постоји само у православљу већ и римокатолицизму, док је  најмање у заступљена у протестантизму. Римокатолицичка црква (која је дуго одбацивала све што је ново и модрено) је са Другим ватиканским концилом направила заокрет и оријентисала се на осавремењивање и прихватање модерности (почевши од модерних технологија па све до демократије и људских права).

 

Ако мало боље погледамо видећемо да је црква у средњем веку била у друштвеном погледу савремена и прихватала је поредак који је постојао, док је данас заступљена другачија тендеција а то је окренутост прошлости ( у друштвеном смислу разуме се, не у теолошком) и то давној прошлости и веће или мање неприхватање друштвеног поректа (наравно, постоји мирење са тим поретком али ако се дубље погледа видимо да се често инсистира на некомпатибилности). 

[RYLAH]

Ако мало боље погледамо видећемо да је црква у средњем веку била у друштвеном погледу савремена и прихватала је поредак који је постојао, док је данас заступљена другачија тендеција а то је окренутост прошлости ( у друштвеном смислу разуме се, не у теолошком) и то давној прошлости и веће или мање неприхватање друштвеног поректа (наравно, постоји мирење са тим поретком али ако се дубље погледа видимо да се често инсистира на некомпатибилности). 

 

Православне цркве су се обично бориле за голи опстанак стотинама година, заједно са својим верницима, и биле изнова рушене и обнављане, па нису ни биле у ситуацији да прате друштвене токове након губитака држава које су их штитиле, а РКЦ је прегломазна да би се тако лако мењала. 

[Marjanovic]

То је само делимично тачно. Друштвени токови нису неки нарочити модни трендови па да захтевају посебну пажњу да би се пратили. То је оно што се живи у одређеним историјским околностима. Нпр. национализам је општеприхваћен у православном свету иако не потиче из средњевековног поретка. 

 

Друго, црква више није у борби за голи опстанак (осим можда Косова и Блиског истока) а социјална мисао је и даље иста. Неких помака има, али они нису толико упечатљиви. Не мислим да црква треба да се мења и модернизује (у смислу учења) већ само да своју мисао о друштву осавремени из простог разлога што се и друштво променило а мења се и даље.

Ако је то могло у средњем веку, зашто не би могло и данас? Под другачијим околностима, наравно.