Колико су пост и Свето Причешће повезани ?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Hteo bi samo da ispravim malo sebe i shemu koju si napravio Janko... (da se ispravim u smislu razmisljanja a ne deinitivnog stava.

Dakle :

Pokajanje=ispovest

ispovest=pokajanje

Sve ostalo ostaje isto kao na shemi.

[Срђан Ранђеловић]

 

Једно од најчешћих питања која верник упућује свом парохијском свештенику јесте: Да ли сваки пут пред причешће треба да се исповедим? О овој теми је, са слушаоцима радија Беседа, разговарао протонамесник Богољуб Остојић. Контакт – емисија „Оче, да те питам“ емитована је у четвртак 17. октобра 2013. године.

 

 

 

 

 

Радио Беседа

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Anton Perak]

(на пример у породици нико не пости а онај који жели да се причести наилази на отпор у породици која је невољна да тај пости).

ovo se moze primeniti u mom slucaju 

[lab_man]

ovo se moze primeniti u mom slucaju 

u početku...a onda se prilagode i prihvate tvoje potrebe...tako je bar kod mene... :good2:

[Anton Perak]

kada bi tako bilo i kod mene . . . .  ali nazalost nije vise nemam snage da im pricam o tome 

[lab_man]

kada bi tako bilo i kod mene . . . .  ali nazalost nije vise nemam snage da im pricam o tome 

zemljak, to podrazumeva da nekad moraš i sam da pripremiš hranu, naročito ako postiš na vodi. ako postiš na ulju lako je pripremiti jelo, pa oni koji ne poste obaška ispeku meso ili uzmu mlečne proizvode. znači, vrlo je lako naći kompromis, samo ne treba sav trud oko posta prebaciti na ženski deo porodice...

[Srdasce]

Znači...stigla sam, do osme strane i  pogubih se odatleN. Prosto ne mogu da razumem. Znači, nije mi jasno.

 

Neko sreda, petak, neko ulje, neko voda..ništa ne razumem.

 

DakleM, pitanje...sreda i petak postiš, i od subote u ponoć ništa, do Liturgije, i tada je Pričešće moguće. Sredom i petkom, ne jedem meso, mesne prerađevine, sir i mleko, je li tako? Gde je tu to ulje, voda, o čemu pričate, nije mi jasno.

 

Onda, drugo pitanje, ako ne možeš da ispostuješ sredu i petak, nisi, da li onda , od subote nista ne pijenje i ne jedenje do Liturgije omogućava uzimanje onog hlepčića makar (nafora) tako se kaže valjda, na kraju Liturgije  pa prvo Pričešće, pa onda hlepčić -  samo i uvek zajedno? Ili je to nešto odvojivo, pa može(š) ako recimo nisi uradila post sreda i petak, a od ponoći do Liturgije, da ?

[Anton Perak]

Znači...stigla sam, do osme strane i  pogubih se odatleN. Prosto ne mogu da razumem. Znači, nije mi jasno.

 

Neko sreda, petak, neko ulje, neko voda..ništa ne razumem.

 

DakleM, pitanje...sreda i petak postiš, i od subote u ponoć ništa, do Liturgije, i tada je Pričešće moguće. Sredom i petkom, ne jedem meso, mesne prerađevine, sir i mleko, je li tako? Gde je tu to ulje, voda, o čemu pričate, nije mi jasno.

 

Onda, drugo pitanje, ako ne možeš da ispostuješ sredu i petak, nisi, da li onda , od subote nista ne pijenje i ne jedenje do Liturgije omogućava uzimanje onog hlepčića makar (nafora) tako se kaže valjda, na kraju Liturgije  pa prvo Pričešće, pa onda hlepčić -  samo i uvek zajedno? Ili je to nešto odvojivo, pa može(š) ako recimo nisi uradila post sreda i petak, a od ponoći do Liturgije, da ?

Проф. Др Јован М. Фундулис

Колико дана хришћани треба да посте пре Светог Причешћа? Могу ли се причестити без поста?

Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (1Кор. 11, 27-32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(...) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»1 Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези.

Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора («Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња», (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(...)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења).

Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45.Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста.

Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање.

У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности («Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела»).

[lab_man]

Znači...stigla sam, do osme strane i  pogubih se odatleN. Prosto ne mogu da razumem. Znači, nije mi jasno.

 

Neko sreda, petak, neko ulje, neko voda..ništa ne razumem.

 

DakleM, pitanje...sreda i petak postiš, i od subote u ponoć ništa, do Liturgije, i tada je Pričešće moguće. Sredom i petkom, ne jedem meso, mesne prerađevine, sir i mleko, je li tako? Gde je tu to ulje, voda, o čemu pričate, nije mi jasno.

 

Onda, drugo pitanje, ako ne možeš da ispostuješ sredu i petak, nisi, da li onda , od subote nista ne pijenje i ne jedenje do Liturgije omogućava uzimanje onog hlepčića makar (nafora) tako se kaže valjda, na kraju Liturgije  pa prvo Pričešće, pa onda hlepčić -  samo i uvek zajedno? Ili je to nešto odvojivo, pa može(š) ako recimo nisi uradila post sreda i petak, a od ponoći do Liturgije, da ?

Srdašce, za način posta najbolje da se obratiš svome duhovniku ili parohijskom svešteniku. Ja lično postim po kalendaru koji izdaje SPC (eparhija kruševačka ili niška). suština je da se sreda i petak uglavnom poste na vodi (izuzetak je period između Vaskrsa i Duhova, i zatamlnjena slova kada se posti na ulju, crvena slova kada se posti na ribi, Sirna nedelja (sledeća) kada se ne uzima meso ili trapava sedmica kada se sreda i petak ne poste).

Veliki post i Strasna Sedmica i Velikogospojinski post se poste na vodi (ponedeljak-petak, a subota i nedelja na ulju), dok su Bozicni i apostolski post mnogo blaži (ponedeljak, sreda, petak voda, utorak i četvrtak na ulju, subota i nedelja riba).

Pred pričešće vodu ni hranu ne uzimaš od ponoći, odnosno ukoliko je Pređeosvećena liturgija popodne minimalno 8 sati pre pričešća.

[Arsenija]

Guest_- . . .-_*, on 02 Jan 2012 - 20:09, каже: (на пример у породици нико не пости а онај који жели да се причести наилази на отпор у породици која је невољна да тај пости). ovo se moze primeniti u mom slucaju

I u mom .

Meni to ponekd zaista teško pada.Ja znam da moram da postim i ja želim da postim  i postim. Kuvam neku hranu koja jedva može da se nazove hranom   .

Ranije mi je bilo mnogo teže da slušam komentare.Ili pitanje -Do kad ti mosliš da postiš?   Ja sam tada imala običaj da kažem-Do kraja života. Što zaista i mislim.

Sada želim da počnem sa sredom i petkom. I da se pričestim.

 

P.s.Recite mi nešto o ispovesti,koliko traje i o čemu se tu radi? 

[lab_man]

I u mom .

Meni to ponekd zaista teško pada.Ja znam da moram da postim i ja želim da postim  i postim. Kuvam neku hranu koja jedva može da se nazove hranom   .

Ranije mi je bilo mnogo teže da slušam komentare.Ili pitanje -Do kad ti mosliš da postiš?   Ja sam tada imala običaj da kažem-Do kraja života. Što zaista i mislim.

Sada želim da počnem sa sredom i petkom. I da se pričestim.

 

P.s.Recite mi nešto o ispovesti,koliko traje i o čemu se tu radi? 

moj ti je savet da o postu (onoj komponenti koja se odnosi na post hranom) jednostavno ne razmišljaš i da se ne opterećuješ time. Možeš da nabaviš neke posne kuvare, pa hrana za vreme posta može da bude vrlo ukusna, naročito sada kada imamo prodavnice zdrave hrane, sve vrste voća i povrća. Jednostavno ga prihvatiš "zdravo za gotovo".

[feeble]

P.s.Recite mi nešto o ispovesti,koliko traje i o čemu se tu radi? 

Ako imas nesto sto ti je na dusi, onda nadjes nekog svestenika i sa njim popricas o tome. Nema pravila koliko ispovest traje. I ne treba da bude blam pricati sa svestenikom o bilo cemu za sta se kajes. Ako se kajes. Ako ne, onda mislim da ispovest nema smisla.

[nana]

P.s.Recite mi nešto o ispovesti,koliko traje i o čemu se tu radi?

Опрости, да допуним Феблеа, надам се да те нећу  запетљати а можда ти буде од помоћи,.....исповедаш(говориш свештенику) о оним својим поступцима,речима или жељама ... које си код себе сагледала и препознала као нешто лоше  а за шта си решена да ћеш се трудити да ти се више не понови. На првој исповести, да би ти олакшао, свештеник обично разговор започне уобичајеним питањима....и тако крене разговор....све у свему преживи се

[Trifke]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Колико дана хришћани треба да посте пре Светог Причешћа? Могу ли се причестити без поста?

Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (1Кор. 11, 27-32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(...) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»1 Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези.

Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора («Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња», (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(...)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења).

Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45.Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста.

Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање.

У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности («Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела»).

Uvazenom profesoru se ovde mogu postaviti mnoga pitanja na koja on ,posto nije clan foruma , nemoze odgovoriti. Ovaj clanak je pisao odavno.

Postoji razlicita praksa u zavisnosti u kojoj se eparhiji covek nalazi i najbolje je da se obrati svom parohu. Kod nas u Sumadiji ,HVALA BOGU, mogu da se pricestim svake liturgije bez ispovesti i bez posebnih postova osim srede i petka i 4 velika. Sredu i Petak nemoram na vodi da postim.

Dok ,NA ZALOST, postoje eparhije gde se casi nemoze pristupiti bez posta na vodi kao sto je ovde vec neko naveo, sto je moram reci velika besmislica, ali sam za to da se poslusa Episkop date eparhije bez obzira koliko se to meni ili bilo kome svidelo ili ne.

Znam, NA ZALOST, ljude koji slusaju raznorazne duhovnike koji sebe stavljaju iznad Episkopa i traze da se drze potpuno drugacije prakse od one koju Episkop trazi.

[Srdasce]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Колико дана хришћани треба да посте пре Светог Причешћа? Могу ли се причестити без поста?

Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (1Кор. 11, 27-32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(...) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»1 Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези.

Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора («Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња», (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(...)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења).

Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45.Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста.

Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање.

У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности («Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела»).

 

Hvala na članku. I to je pomoć. Svako dobro.

 

Srdašce, za način posta najbolje da se obratiš svome duhovniku ili parohijskom svešteniku. Ja lično postim po kalendaru koji izdaje SPC (eparhija kruševačka ili niška). suština je da se sreda i petak uglavnom poste na vodi (izuzetak je period između Vaskrsa i Duhova, i zatamlnjena slova kada se posti na ulju, crvena slova kada se posti na ribi, Sirna nedelja (sledeća) kada se ne uzima meso ili trapava sedmica kada se sreda i petak ne poste).

Veliki post i Strasna Sedmica i Velikogospojinski post se poste na vodi (ponedeljak-petak, a subota i nedelja na ulju), dok su Bozicni i apostolski post mnogo blaži (ponedeljak, sreda, petak voda, utorak i četvrtak na ulju, subota i nedelja riba).

Pred pričešće vodu ni hranu ne uzimaš od ponoći, odnosno ukoliko je Pređeosvećena liturgija popodne minimalno 8 sati pre pričešća.

 

Hvala , Ortodoks. Svačije iskustvo mi je dragoceno.

 

Uvazenom profesoru se ovde mogu postaviti mnoga pitanja na koja on ,posto nije clan foruma , nemoze odgovoriti. Ovaj clanak je pisao odavno.

Postoji razlicita praksa u zavisnosti u kojoj se eparhiji covek nalazi i najbolje je da se obrati svom parohu. Kod nas u Sumadiji ,HVALA BOGU, mogu da se pricestim svake liturgije bez ispovesti i bez posebnih postova osim srede i petka i 4 velika. Sredu i Petak nemoram na vodi da postim.

Dok ,NA ZALOST, postoje eparhije gde se casi nemoze pristupiti bez posta na vodi kao sto je ovde vec neko naveo, sto je moram reci velika besmislica, ali sam za to da se poslusa Episkop date eparhije bez obzira koliko se to meni ili bilo kome svidelo ili ne.

Znam, NA ZALOST, ljude koji slusaju raznorazne duhovnike koji sebe stavljaju iznad Episkopa i traze da se drze potpuno drugacije prakse od one koju Episkop trazi.

 

Znaci, kako episkop date Eparhije odluči, tako treba da sprovode svestenici u toj oblasti, tako? To nisma znala. Ja sam mislila, da je to za sve isto. Znači nije...au. 

 

Druga stvar, recimo kod mene u crkvi, ok, pričešće, idu deca prvo, to mi je najlogicnije, ajde i najmanji su. Zasto onda za njima ne idu zene? nego kod mene, recimo posle dece ide muski svet, a onda zene najzadnje. Isto je i za hkepčić. I onda jednom ni ne dobih hlepcic, maltene samo mrvicice, jer nije bilo dosta, a ljudi i enmaju naviku da uzmu jedan ili dva, pa ne ostane svima. Znaci, zar ne bi mozda trebao muski svet da ide zadnji, kao najjaci? Ovako mi vise deluje, ono, kao zene, Vi ste tu neki trecerazredni sloj, i vama sta ostane. Znaci, ne da sada ja velicam zene, ali zene su uglavnom i majke, i imaju manje vise osecaj za delenje i retko koju sma videla da je uzela od dva vise, dok za muski svet ne mogu da tvrdim. Dobro, nije da sam zagledala bas svakoga, ali zaista je to nesto, sto je meni primetno i bas mi nije ni lepo ni prijatno. I onda videle i zene, da ako ce da ispostuju red, da ce ostati bez icega i sada se svi izmesali, pa samo deca idu najpre prva  a posle nastane mesanje .

 

I treca stvar, da mi neko objasni, jel i to zavisi od Eparhije do eparhije...kazite mi...je li to zaista podela, kao podela, pa je ono nesto sto stoji ili je iskarikirano da je leva strana gde stoje zene a desna muska, ili ja lepo mogu da stanem gde ja zelim, a da me niko popreko ne (po) gleda? Jer nikada nije jedinstveno, ni na Vecernjima, ni na Bdenijima, ni an LIturgijama i ja iz toga ne mogu da "provalim" sta je ispravan princip, ili da stanem gde "uFatim" mesta za stajanje pa tu da "posadim" sebe?