Колико су пост и Свето Причешће повезани ?

[angst]

Kamo sreće da imamo pravo izbora pa da ko hoće posti sredu i petak i strasnu sedmicu bez hrane i vode a bude oslobodjen ovih ostalih postova

Па ја сам планирао да питам исповедника за такав благослов.

[Sinergija]

Па ја сам планирао да питам исповедника за такав благослов.

Ako pitaš,molim te obavesti o odgovoru.

[Милан Меденица :)]

Ja bih tako mogla ceo post da izguram, ne samo nedelju dana pred pricescivanje.

да је памети, па да тако сви неофити крећу ...

но, то те не спречава да кренеш, паднеш, устанеш, наставиш ... борба је то, нико није рекао да ће да буде лако

[Natasa.]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1329924841' post='589057]

да је памети, па да тако сви неофити крећу ...

Nije problem u mojoj volji, vec u porodici. Dobijam opaske za svaku sitnicu <_<

[Милан Меденица :)]

Nije problem u mojoj volji, vec u porodici. Dobijam opaske za svaku sitnicu <_<

па рекох ти да се моја мајка тек после три године опасуљила а отац после 10 ... родитељи само брину да не застраниш и да се не разболиш.

ако те виде како кукаш и како си тужна, шта могу да помисле него да те неко малтретира и мучи?

ако те буду видели радосну и загрижену, шта мислиш како ће реаговати?

према томе, ти си манифестација Цркве коју виде, па ће тако и реаговати.

дакле, проблем је у вернику, не у околини ...

[Милан Меденица :)]

I meni to deluje mnogo realnije nego ovaj nutricionistički program kog se sada pridržavamo.

Mnogo bi mi bilo lakše da ne pijem ni vodu dva dana nedeljno nego što mi je da jedem po postojećem programu,Nekoliko godina nisam ni mogla da postim po kanonu iz zdravstvenih razloga, a i sada imam frku pred svaki post,nego uzdam se u Gospoda i ne dozvolim da mi prodje nedelja bez pričesti, pa tako preživljavam.

па теби би онда помогло више да се договориш са својим свештеником шта и како, него да пратиш типик ...

[angst]

Nije problem u mojoj volji, vec u porodici. Dobijam opaske za svaku sitnicu <_<

Најбоље би било да тражиш разрешење „на све” од свештеника, и то је то.

[Милан Меденица :)]

Pa meni bi itekako bilo tesko da ta dva dana u nedelji ne pijem i ne jedem nista. Zapravo, da se takva praksa ponovo vrati, ne bih nikada ni postio.

па нико није ни луд с неба па у ребра да гладује и жеднује ... одатле и узрастање у посту од белог мрса па до тоталног ускраћивања од хране и пића.

па како ко и докле стигне, није то мерило духовности а неки никад неће ни моћи ни желети тако, јер треба човек да чини на корист а не да се погуби и отера од Цркве ...

[Natasa.]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1329925194' post='589062]

па рекох ти да се моја мајка тек после три године опасуљила а отац после 10 ... родитељи само брину да не застраниш и да се не разболиш.

ако те виде како кукаш и како си тужна, шта могу да помисле него да те неко малтретира и мучи?

ако те буду видели радосну и загрижену, шта мислиш како ће реаговати?

према томе, ти си манифестација Цркве коју виде, па ће тако и реаговати.

дакле, проблем је у вернику, не у околини ...

Oh, ova opustenost i staracka sparusenost me zaista rastuzuju <_< , I can't help myself <_<

[Nestrpljiva]

Ja često zaboravim da doručkujem pošto od kad ustanem imam puno obaveza. Puno puta se desi da se uveče setim da nisam jela i to kada počne da mi bude muka ili me zaboli glava ili se jako loše osećam jer mi je pao pritisak. Prema tome, moja prababa koja je proputovala 200km za ceo život (možda), i nije radila od 6-20h, i mogla da sedne i predahne kad se umori, a ne ako je šef ne gleda ili kamera nije uperena u nju...pa možda je i mogla biti gladna jedan dan. Ja puno puta budem, kao što rekoh, ali telo se i te kako buni, a tako se može i naškoditi zdravlju.

što se tiče godišnjeg odmora u toku strasne sedmice, mogu samo da kažem - blago nekima. Morala sam ići na google translate da se podsetim šta beše znači taj arhaizam "godišnji odmor". :P

[laetitia]

Ја први пут кад сам се заљубила нисам јела ништа два дана. И сад кад сам много срећна (али и тужна) немам никакву потребу за храном. Не јести ништа цео дан много је лакше него што звучи. Кад сам почела да постим, нисам осетила велику разлику у јеловнику, могла сам да живим на воћу, па ми ни пост на води није био никакав проблем. Онда дође изненађење од Господа, болест и веома ограничен списак намирница које могу да једем у одређено време и у одређеним количинама. Сад ми посна трпеза делује као празнична по својој разноврсности. И ако, Богу хвала, што каже Шмеман, и храна је израз Божије љубави. Не разумем зашто се оно што се поједе са захвалношћу и радошћу због љубави Божије назива стомакоугађањем. Верујем да је храна неким људима велико искушење, али мени уздржање од одређених намирница, колико год ми биле укусне, никада није ни личило на право уздржање - не једем ово, једем оно..која је разлика?..понекад ми изгледа да људи само седе и мисле шта ће јести...Нисам никад разумела поделу на посне и мрсне намирнице, али док сам могла, постила сам све постове из послушности према Цркви, према Христу. Па је пост био уздржање од своје воље, мада ми је и то смешно у поређењу са одрицањем од своје воље када су у питању далеко важније ствари.

[Милан Меденица :)]

различити аспекти поста различито људима падну у зависности од њихових острашћености ...

[školarac]

ne razumem kako neki daju post na vodi i subotom, posto je subotom razreseno na ulju(sem Velike subote)?

[školarac]

Milane, jel bih mogao malo bolje da pojasnis na koji nacin se pricescuje po manastirima, ili neko drugi koje upoznat sa tim?sta to znaci, oni imaju svoj tipik i drugi koje dolaze u taj manastir drze se njega a ne tipika SPC...Cesto cujemo da iguman pita da li smo postili makar 3dana na vodi, kao recimo u m.Lepavina, da li to znaci da i monasi obavezno i kad je mrs poste 3dana da bi mogli redovno da se pricescuju?

[Srdjan]

Код неких свештеника ћемо наићи на став да се обавезно треба исповедити пред причешће, да се греси отпуштају при сједињењу са Господом, али не без исповести.

Други оци сматрају да су св. тајне исповести и причешћа независне једна од друге, човек треба да се редовно причешћује, а исповеда кад има потребу, може и после литургије.

Можда неки оци имају и неко друго мишљење. Шароликост ставова око онога што чини центар наше вере - збуњује некада многе, а не само слабије и почетнике.

Ево неколико питања:

1) Зашто постоји разноликост ових ставова?

2) У случају да се причестимо на св. Литургији, како се можемо исповедати после ње? Причати и кајати се за своје грехе након сједињења са Господом?

3) Ако св. тајна исповести представља врхунац покајања, након кога нам Бог опрашта грехе (а потпуно отпушта приликом примања св. Тајни), а непокајани не треба да се причести, како је могуће да неки свештеници говоре да исповест није потребан услов да би се причестили, да су исповест и причешће независни једно од другог? Ако је тако, не представља ли онда исповест више неку психолошку потребу, а не духовну?