Колико су пост и Свето Причешће повезани ?

[JESSY]

znam da sam istinski oprostio mnoge stvari i da dan danas oprastam koliko mogu..

 

:good2:

[Милан Б]

Добро, али није одговор на питање. Овде се говори о онима који већ имају покајање и заједницу у Чаши.

Моје питање се односи на почетак покајања и причешћивања - које претходи коме?

Молим оне који су се први пут причестили као одрасли, тј почели редовно ићи на Литургију и причешћивати се да прозборе.

 

Први пут сам се причестио као матор, и исповедио сам се пре тога, ни сам не знам како - збрда - здола, збуњено и неповезано... Дрмала ме трема к'о да сам полагао десет испита одједном.

Мало ми је тешко да разлучим шта је тачно почетак покајања, па да ти одговорим на питање. Чини ми се да сам ту потребу за покајањем осетио много пре исповедања и причешћивања, још приликом првих контаката са духовном литературом.

[Ignjatije]

Да ли је Причешће узрок или последица истинског покајања?

 

Код мене је прво уследило покајање ван Цркве* (нисам био тада крштен али сам био верник ), Крштење, пост, исповест пред Причеће (прво покајање у Цркви) , па онда прво Причешће у животу. 

 

*То можда и није било покајање јер је ван Цркве, али јесте прво озбиљно и искрено кајање. 

[obi-wan]

Kod odraslih pokajanje svakako treba da bude stalno stanje duha (= preumljenje, preumljavanje = metanoja), sto znaci da svakako treba da prethodi i samom pricescivanju. Nema hriscana bez pokajanja. Ne vidim sta tu nije jasno.

 

I u Jevandjelju, u kazivanju o svadbi Carevoga Sina, Hristos sasvim jasno kaze da niko ko nema svecanu odecu (= pokajanje, kako lepo obrazlazu Oci) nece uci na Gozbu.

 

"А када уђе краљ да види госте, угледа онде човека који није био обучен у свадбено рухо.

И рече му: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? А он занеме.

Тада краљ рече слугама: свежите му руке и ноге и избаците га у крајњу таму; онде ће бити плач и шкргут зуба."

 

Mt. 22, 11-13

[Млађони]

Код мене је прво уследило покајање ван Цркве* (нисам био тада крштен али сам био верник ), Крштење, пост, исповест пред Причеће (прво покајање у Цркви) , па онда прво Причешће у животу. 

 

*То можда и није било покајање јер је ван Цркве, али јесте прво озбиљно и искрено кајање. 

 

 

Mozes li mi objasniti sta ti to znaci pokajanje van crkve. Ja nikako da razumem lepo taj koncept pokajanja? Ja sam iskreno to dozivljavao kada se osecas lose zbog necega. 

 

Nekako pocinjem da kontam da je to kada se osetis dobro jer si nasao neku gresku koju si cinio i znash da je neces vise ciniti. Ili mozda da prihvatis tu gresku koju si cinio kao deo tebe i nesto sto te ne cini (ti si ti, a greska je greska, greska je samo jedan deo tebe)

 

Voleo bih da mi objasnis tvoje (a i ostali ako mogu njihovo ) shvatanje pokajanja.

[Олимп]

"А када уђе краљ да види госте, угледа онде човека који није био обучен у свадбено рухо. И рече му: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? А он занеме. Тада краљ рече слугама: свежите му руке и ноге и избаците га у крајњу таму; онде ће бити плач и шкргут зуба." Mt. 22, 11-13

 

Читао сам ово раније, али тек сада разумех захваљујући теби брате.

Хвала пуно на теми, одговара и на моја питања.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Prosto imajuci na umu da je Hristos podneo zrtvu na Krstu za ljudske grehove trebalo bi imati uzrok pokajanja u Njemu samome. Posle ispovesti uzrok iste je na kraju i ta Casha sa Svetim Darovima.

 

Prosto imajuci na umu da je Hristos podneo zrtvu na Krstu za ljudske grehove trebalo bi imati uzrok pokajanja u Njemu samome. Posle ispovesti uzrok iste =(ispovesti pokajanja) je na kraju i ta Casha sa Svetim Darovima.

[Јанко]

Prosto imajuci na umu da je Hristos podneo zrtvu na Krstu za ljudske grehove trebalo bi imati uzrok pokajanja u Njemu samome. Posle ispovesti uzrok iste =(ispovesti pokajanja) je na kraju i ta Casha sa Svetim Darovima.

 

Нисам баш сигуран да сам похватао...?

Ово прво је занимљиво и одатле бих да наставимо даље, овај остатак бих да појасниш.

[Sara"]

prvo pričešće a tek kasnije stvarno pokajanje i ispovest

"morao" je Gospod da me sretne kao bludnog sina

 

ni sad nisam baš najspretnija u kajanju,

dešavalo se da se osećam kao težak lažov posle ispovesti(kad shvatim da se za neke grehe realno ne kajem),tako da se odavno već ispovedam samo kad pomislim da se stvarno kajem i da je došlo do preumljenja

[Deki992]

Najjace pokajanje sam osecao dan posle teskih pijanstava,bez sale,mislim da je to pravo pokajanje

A ovako,mislim da to nije neka prisilna stvar,kao sad sam otisao u crkvu i idem da se kajem i ispovedam.Jednostavno,covek oseca potrebu za tim.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Ja mislim da samim tim sto se pristupa Telu Gospodnjem i Njegovoj Krvi kroz pricest....da je vec sam taj cin osecaj pokanja....osecaj gresnosti....

A istinsko pokajanje je preumljenje i ostavljanje greha za koji se kajemo....ako se vratimo pokanje nije bilo istinsko...ja se nisam nesto mnogo puta pricestio ali sam gledao da uvek pre nego sto se pricestim drzim post....i molitve....

[Sanja Т.]

Код мене је причест последица покајања. Пре око 8 месеци.

Прво ме живот клепио по глави,а онда сам пришла цркви,где ми је и место,као у мајчин загрљај.

Затим сам једва чекала следећу причест,јер ми је давала снагу у посту, молитви и јачала ме ...

[Јанко]

Драго ми је да полако долази време литургијских православаца "од рођења", пошто сва мучна догађања у последње време-бар из моје перспективе гледано-највише потичу од неофитских истјазавања.

Пошто ћу себе заувек сматрати неофитом (јер је живот сувише кратак) који се труди да његова деца одрасту као литургијски људи, ево и моје мало искуство.

Први приступ Причешћу је код мене био као и код многих (не свих) који везе немају са вером - много што-шта сам пробао, али како нисам нашао истину најзад сам (као крштен од детињства) по бакином савету приступио и светој тајни Причешћа. То је пре била нека врста трагања за истином, покушај проналажења одговора на многа питања, све само не - покајање. Себе никако нисам видео као грешника, више као залуталу безазлену овчицу. Затим сам чуо за молитвеник, па за исповест... Годинама касније, када сам вршио ретроспективу, схватио сам да је покајање узрасло у мени неприметно. Мислио сам да се то догодило кроз читање литературе, одласке на предавања, у Цркву, на Литургију, дружење са побожним људима итд. Првих пар пута причестио сам се једном у години. Касније, кад сам постао редован на Литургији зна се - 4 пута годишње, кад су постови. 

Онда је дошла она књижица из Медовог потписа... И сетих се, на крају, једног канона који ми се давно урезао у памћење, али нисам знао да дотле сеже:

" И ако ипак когод рекне да може штогод без Христа - нека је анатема" 113.Канон Картагинског сабора.

 

Причешће без покајања је сигурно могуће, али да ли се истинско покајање може родити у срцу без Причешћа?

 

Прича о покајању је веома битна, а често се замагљује инсистирањем само на љубави. Ово инсистирање на љубави је заиста битно на самом почетку пута (код причешћивања први(х) пут(а)) јер:

-Мала беба нема за шта да се каје, њој треба Љубав.

-Новајлија у Цркви не зна због чега треба да се каје (па налети на чувене спискове грехова и ту се саблазни и оде из Цркве), њему треба Љубав да разуме а не бич да му прети.

-Најзад, не зна шта је покајање и како да се каје (па мисли да је довољно чути да је нешто грех и то исповедити, и онда добијемо апсурд типа исповеди се да је пушач, причести се и онда брже-боље излети из порте да запали). Њему треба Љубав да кроз Њега види себе онаквим какав јесте, а не правила и канони да види друге какви су.

 

А када све ово испуни и спозна, онда долази прича коју су сестра Јоана и брат Оби-ван изнели.

 

Видим две опасности:

- када неофит научи "правила" кроз страх од Бога, а не кроз Љубав и страх Божији (ово многи не разликују), па почне да суди, и

- када се неофит научи љубави без страха Божијег, и остане на тој причи попут неких протестаната који мисле да ће се спасти само зато што су чланови Цркве, причешћују се и "воле" све око себе (а често се покажу гордима и без истинског човекољубља као Богољубља), а покајања нема јер - зашто се кајати кад се редовно причешћујем, чиним колико је у мојој моћи и волим све око себе, а ови мали ситни греси које чиним нису ништа посебно ни значајно, шта се то има исповедати... И тако мало ситно семе неприметно узраста и почиње да даје плод а да нисмо ни свесни да је толико узрасло...

 

[Дејан]

Neispitivi su putevi Gospodnji.

Odgovor na ovo pitanje je inidividualan.

[Драгана Милошевић]

Упс! Ухватио си ме на препад! Обично покајање дође у неком ћошку собе неког мрсног дана.То је оно право, а Тајне се прожимају и продубљују осећај . Како кад.