Духовно буђење у затвору: „Oвде сам нашао Бога“

[LISA]

Лепе су вам теме и коментари.

Merci!

[Данче*]

Otac Stanislav Tatić ispoveda, pričešćuje i krštava zatvorenike u KPD „Spuž“. Verska služba u uglu trpezarije. Mnogi ostaju u veri i kada napuste ćelije

Otac Stanislav Tatić

PODGORICA - Već deset godina otac Stanislav Tatić, paroh spuški, nosi neobično poslušanje - duhovno upravlja zatvorenicima koji se nalaze u zatvoru „Spuž“. Služi Svetu liturgiju, ispoveda, pričešćuje i krštava ljude u uglu zatvorske trpezarije. Vernika ima, čitavo bratstvo.

 

Na bogosluženje u Kazneno-popravnom domu dolaze ljudi željni i spremni da svoje „kodekse“ i kriminalne dosijee bar u to vreme odlažu u zaborav. Stekao je ogromno poverenje zatvorenika koji ga lično pozivaju da im udeli savet, „razbije“ malodušnost, omami ih optimizmom! Sa nekima je prijateljstvo nastavio i posle izlaska iz zatvora.

A duhovno buđenje u KPD „Spuž“ počelo je poslednjih dana 2003. kada je prvi put posle Drugog svetskog rata u zatvoru služena Sveta arhijerejska liturgija. Službu je obavio mitropolit Amfilohije sa sveštenstvom i monahinjama manastira Ždrebaonik, da bi potom svoju misiju započeo i otac Stanislav.

- Kada sam prvi put zakoračio kroz zatvorska vrata proželi su me snažan osećaj i želja da niko nikada ne dospe u zatvor. Sećam se prvog Vaskrsa kada je uprava pustila najpre da uđu Miraševi, kod kojih se „pričestilo“ devet zatvorenika, a kod mene 250! Bog je dao da se godinama koje su dolazile u zatvoru formira pravoslavno bratstvo koje uspešno deluje.

Kako je vreme odmicalo „veza“ ovog duhovnika sa zatvorenicima postajala je sve čvršća. Otac Stanislav služi liturgiju, ispoveda i pričešćuje. Često čuje od ovih ljudi ono što drugi ne uspevaju. Njihove muke ostaju zauvek tajna.

“DELIJA“OTAC Stanislav je vatreni zvezdaš još od malih nogu, dok je trčkarao po slavonskim poljanama oko Vinkovaca. 
- Pamtim utakmicu na „Marakani“ kada smo „tukli“ madridski Real 4:2! Na tribinama sam bio sa mojim velikim prijateljem iz detinjstva Danijelom Ljubojem, bivšim reprezentativcem SCG.

 

- Nema toga ko bi mogao da me natera da pogazim svetu tajnu ispovesti. Nijedan zatvorenik nikada nije sumnjao u moju lojalnost.

Naš sagovornik kaže da među njegovim parohijanima ima priličan broj onih koji su ostali u veri i posle izlaska iz zatvora.

- Bio je jedan koji je na pričešću često govorio da mu Bog neće nikada oprostiti grehove. Govorio sam mu da treba iskreno da se pokaje. Poslušao je moje reči, pa i danas dolazi u crkvu u Spužu. U međuvremenu sam ga venčao i sina mu krstio. Oženio se devojkom koja je takođe vernik. Potpuno je promenio život, redovno se ispoveda i pričešćuje, a do dolaska u zatvor nije takav bio.

Ipak, nije bilo lako probuditi okorele kriminalce i vratiti ih sa pogrešnog puta, spasiti ih života bez vere.

- Ako menjate čoveka bez Hrista vi mu ne dajete uzor, pričate mu bajke. A njih su upravo bajke dovele tu gde jesu. U zatvoru sam čuo mnogo, ali su me zapažanja nekih neobrazovanih ljudi posebno iznenadila i naterala na razmišljanje. Tako me je jedan pitao: ko je Miraš Dedeić? Kada sam mu rekao da je bio sveštenik u Rimu, pripadao Vaseljenskoj patrijaršiji, koga je patrijarh vaseljenski raščinio i stavio pod zabranu sveštenodejstva da bi potom došao u Crnu Goru i proglasio samog sebe za vladiku, odgovorio mi je: „To bi isto bilo kao kad bih ja po izlasku iz zatvora rekao da sam ministar finansija!“ A kako, priupitah. „Lepo. Pljačkao sam banke“, usledio je kratak odgovor.

KONTROLA

Uvek kada otac Stanislav ulazi u zatvor, kontrola na kapiji je neizbežna. Kaže da mu ona više ne pada teško, ali oseća da je stražarima postalo neugodno.

- Pošto ulazim sa putirom i pričešćem, ne dozvoljavam da se to profaniše i da svako otvara i gleda. Postoji granica i oni to razumeju.

 

KAPELA U ZATVORU

U krugu spuškog zatvora uskoro će početi da se gradi kapela-crkva u kojoj će moći da se služi sveta liturgija, ispovedaju, pričešćuju i krštavaju zatvorenici.

- Projekat sam video pre nekoliko dana i, koliko sam razumeo načelnika, vrlo brzo će početi radovi - kaže otac Stanislav.

 

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:525330-Duhovno-budjenje-u-zatvoru

 

[Дејан]

V. Kadić |

Otac Stanislav Tatić ispoveda, pričešćuje i krštava zatvorenike u KPD „Spuž“. Verska služba u uglu trpezarije. Mnogi ostaju u veri i kada napuste ćelije

 

 

 

Otac Stanislav Tatić

 

PODGORICA - Već deset godina otac Stanislav Tatić, paroh spuški, nosi neobično poslušanje - duhovno upravlja zatvorenicima koji se nalaze u zatvoru „Spuž“. Služi Svetu liturgiju, ispoveda, pričešćuje i krštava ljude u uglu zatvorske trpezarije. Vernika ima, čitavo bratstvo.

 

Na bogosluženje u Kazneno-popravnom domu dolaze ljudi željni i spremni da svoje „kodekse“ i kriminalne dosijee bar u to vreme odlažu u zaborav. Stekao je ogromno poverenje zatvorenika koji ga lično pozivaju da im udeli savet, „razbije“ malodušnost, omami ih optimizmom! Sa nekima je prijateljstvo nastavio i posle izlaska iz zatvora.

A duhovno buđenje u KPD „Spuž“ počelo je poslednjih dana 2003. kada je prvi put posle Drugog svetskog rata u zatvoru služena Sveta arhijerejska liturgija. Službu je obavio mitropolit Amfilohije sa sveštenstvom i monahinjama manastira Ždrebaonik, da bi potom svoju misiju započeo i otac Stanislav.

- Kada sam prvi put zakoračio kroz zatvorska vrata proželi su me snažan osećaj i želja da niko nikada ne dospe u zatvor. Sećam se prvog Vaskrsa kada je uprava pustila najpre da uđu Miraševi, kod kojih se „pričestilo“ devet zatvorenika, a kod mene 250! Bog je dao da se godinama koje su dolazile u zatvoru formira pravoslavno bratstvo koje uspešno deluje.

Kako je vreme odmicalo „veza“ ovog duhovnika sa zatvorenicima postajala je sve čvršća. Otac Stanislav služi liturgiju, ispoveda i pričešćuje. Često čuje od ovih ljudi ono što drugi ne uspevaju. Njihove muke ostaju zauvek tajna.

“DELIJA“ OTAC Stanislav je vatreni zvezdaš još od malih nogu, dok je trčkarao po slavonskim poljanama oko Vinkovaca.
- Pamtim utakmicu na „Marakani“ kada smo „tukli“ madridski Real 4:2! Na tribinama sam bio sa mojim velikim prijateljem iz detinjstva Danijelom Ljubojem, bivšim reprezentativcem SCG.

- Nema toga ko bi mogao da me natera da pogazim svetu tajnu ispovesti. Nijedan zatvorenik nikada nije sumnjao u moju lojalnost.

Naš sagovornik kaže da među njegovim parohijanima ima priličan broj onih koji su ostali u veri i posle izlaska iz zatvora.

- Bio je jedan koji je na pričešću često govorio da mu Bog neće nikada oprostiti grehove. Govorio sam mu da treba iskreno da se pokaje. Poslušao je moje reči, pa i danas dolazi u crkvu u Spužu. U međuvremenu sam ga venčao i sina mu krstio. Oženio se devojkom koja je takođe vernik. Potpuno je promenio život, redovno se ispoveda i pričešćuje, a do dolaska u zatvor nije takav bio.

Ipak, nije bilo lako probuditi okorele kriminalce i vratiti ih sa pogrešnog puta, spasiti ih života bez vere.

- Ako menjate čoveka bez Hrista vi mu ne dajete uzor, pričate mu bajke. A njih su upravo bajke dovele tu gde jesu. U zatvoru sam čuo mnogo, ali su me zapažanja nekih neobrazovanih ljudi posebno iznenadila i naterala na razmišljanje. Tako me je jedan pitao: ko je Miraš Dedeić? Kada sam mu rekao da je bio sveštenik u Rimu, pripadao Vaseljenskoj patrijaršiji, koga je patrijarh vaseljenski raščinio i stavio pod zabranu sveštenodejstva da bi potom došao u Crnu Goru i proglasio samog sebe za vladiku, odgovorio mi je: „To bi isto bilo kao kad bih ja po izlasku iz zatvora rekao da sam ministar finansija!“ A kako, priupitah. „Lepo. Pljačkao sam banke“, usledio je kratak odgovor.

KONTROLA

Uvek kada otac Stanislav ulazi u zatvor, kontrola na kapiji je neizbežna. Kaže da mu ona više ne pada teško, ali oseća da je stražarima postalo neugodno.

- Pošto ulazim sa putirom i pričešćem, ne dozvoljavam da se to profaniše i da svako otvara i gleda. Postoji granica i oni to razumeju.

 

KAPELA U ZATVORU

U krugu spuškog zatvora uskoro će početi da se gradi kapela-crkva u kojoj će moći da se služi sveta liturgija, ispovedaju, pričešćuju i krštavaju zatvorenici.

- Projekat sam video pre nekoliko dana i, koliko sam razumeo načelnika, vrlo brzo će početi radovi - kaže otac Stanislav.

 

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:525330-Duhovno-budjenje-u-zatvoru

 

[JESSY]

Mnogi ostaju u veri i kada napuste ćelije

to je divno.....daj Boze da tako i ostane.....i trebalo bi da u svakom zatvoru postiji kapelica sa duhovnikom.....mada je to jako tezak posao....slusala sam predavanje duhovnika u Centralnom zatvoru u Bg.....uslovi za rad su skoro nemoguci.....veliki broj ljudi i ne moze se svakom posvetiti paznja i vreme, saslusati ga, dati savet i sl.....sve to lici na neku formu..... trebalo bi da crkva da vecu podrsku toj praksi....

[Данче*]

@@JESSY,

 

Ништа није лако за све треба труд, рад и већу подршку цркве.Такође ова прича оца Станислава нека буде потстрек, буђење наше свести и духовним очима.

[Ненад Р.]

Дај боже да је тако и да се што више затвореника искрено покаје  и да се скроз промене.

[JESSY]

https://www.pouke.org/forum/topic/25496-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B0-%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%BE-%D0%B8-%D1%86%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BE-%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%99%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%83-%D0%B7%D0%B0%D1%82%D0%B2/

[JESSY]

О мисији Цркве у затвору говорило се у уторак вече 14. фебруара на 223. по реду духовној трибини коју у великој сали београдске општине Вождовац организује братство Цркве Светога Трифуна на Топчидерском брду. Предавач је био отац Глигорије Марковић, вождовачки парох и духовник у београдском Централном затвору и Специјалној затворској болници.

 

                                                                                     

 

 

http://www.svetigora.com/node/10011

[JESSY]

[JESSY]

Мисија Цркве у КПЗ за малолетнике у Ваљеву

 

„У затвору треба редовно објављивати Царство Божје, скривено у тајни Литургије. Само служење Литугије у затвору је стварање праве атмосфере за преваспитавање, јер покајање као преумљење није само гносеолошки процес, већ је то процес који ангажује све психофизичке и духовне способности. Није суштина само у дијагностицирању греха, већ и у вољи и делању да се он превазиђе. Зато је потребан дар Духа Божјег, који се заиста даје за бадава, али у духовном амбијенту Литургије Цркве

(Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован)

    

У фебруару месецу Лета Господњег 2014. Епархија ваљевска је наставила са мисијом у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву. Ова мисија је најпре настављена служењем Светих Литургија у капели Светог Саве у суботу 08. фебруара 2014. године, на дан преподобних Ксенофонта и Марије и на Задушнице 22. фебруара 2014. године. Свете Литургије служили су духовник ове установе свештеник Дејан Трипковић и ђакон Дарко Крунић, а уз појање вероучитеља Драгана Станојевића и апсолвента Богословског факултета Александра Филиповића. На оба Литургијска сабрања учествовало је по тридесет затвореника код којих је приметно све веће интересовање за учествовање у овој највећој тајни Цркве Христове.

    

О значају Свете Литургије у животу хришћана и о Светим Тајнама Цркве, а посебно о Светој Тајни Покајања и Исповести, као и о вечном животу и Суду Божијем беседио је свештеник Дејан Трипковић.

 

    21. фебруара у Едукативном центру ове установе, на позив духовника јереја Дејана Трипковића, затвореницима који се припремају за излазак на слободу уз присуство десет васпитача и начелнице за третман Госпође Наташе Стевановић Параментић, изузетно надахнуто предавање о породичним вредностима одржала је ауторка „Породичног буквара“ Госпођа Милица Новковић из Београда. Ово предавање је са великим одушевљењем прихваћено од стране затвореника и васпитача, а посебан његов значај је у охрабривању ових младих људи који после одслужене казне треба поново да се укључе у свакодневни живот, што често за њих представља велики проблем. У процесу њиховог повратка у друштво Хришћанска вера и вера у породичне вредности могу одиграти одлучујућу улогу, закључак је овог изузетног предавања Госпође Милице Новковић, веома ретког и великог мисионара и проповедника повратка породичним ведностима за коју Академик Владета Јеротић говори: „Љубомир Ненадовић је једном давно написао да су две најтеже ствари на свету: добро државом управљати и добро дете васпитати. Ако и само ретке породице покушавају да у пракси примене проверене, у основи човечне савете Милице Новковић у овом „Породичном буквару“, уверен сам да ће као знамење зрелијег породичног васпитања бити могућ и зрелији начин вођења сваке државе и света у целини.“

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/68773.htm

[JESSY]

О стереотипима кад је реч о бившим осуђеницима

Вјачеслав Васехо

На први поглед, чини се да је прилично једноставно писати о стереотипима. Сам по себи појам „стереотип“ подразумева уопштено мишљење, често нетачно. Само што кад су у питању бивши осуђеници то уопште није тако.

Пре свега, људи који су осуђивани једном и они који су осуђивани више пута битно се разликују међу собом. Нажалост, нема места за темељно истраживање, а и тешко да ће то обичном човеку бити занимљиво. Обичан човек жуди за потврдом својих стереотипа, како би свима могао да каже: „О! Био сам у праву!“ или за потпуним раскринкавањем, такорећи за „сеансом магије с каснијим раскринкавањем“.

Налазим се међу људима који су више пута осуђивани и зато ћу говорити управо о њима. Одмах изјављујем: „Да-да. Били сте у праву! Овде преовладавају скоро све негативне црте људског карактера.“ Како вам се свиђа овакав цитат: „Много пута су људи хтели да нас поправе и ми смо поштено покушавали да се поправимо, али смо схватили да је боље да одробијамо своје“? У својој апсолутној већини људи који се налазе под строгим режимом (односно, они који су више пута осуђивани и који су више пута робијали) су непоправљиви. И разлог за то је један — потпуно одсуство жеље самих осуђеника. И наравно, не треба губити из вида да дугогодишње робијање у условима кад се ништа не ради у потпуности искорењује и навике и жељу за радом. Да би се јело и удобно спавало данас није обавезно радити у затвору, довољно је само поштовати режим који је администрација прописала. Замислите шта ће се десити са сваким човеком, чак и најмарљивијим, који неколико година живи у таквим условима.

И још. Чини ми се да је врло умесно овакво поређење: наши законопослушни суграђани на осуђенике гледају исто као што сви Европљани (и не само они!) мисле о нашим суграђанима: „Не сме му се веровати, сигурно ће украсти, преварити, напиће се, нема никакве контроле...“ — можете сами да наставите. Да ли вам се свиђа оно што о нама мисле људи у иностранству? Да ли је истина? Одлучите сами.

И напокон, једино место у затворима које сви нападају: и затворски радници и затвореници (да ли сте се досетили или још нисте?) је црква. Црква као заједница људи који схватају да без Бога не могу да се спасу. Људи, који су раније учинили понекад страшне ствари и који можда зато схватају да од друштва тешко да могу да очекују опроштај.

Већ чујем ваше негодовање и то да је кајање оваквих парохијана лицемерно. Нећу да судим. Могу да говорим само о ономе што сам лично видео. Већина активних парохијана у затворима више се не враћа иза решетака и проналази себе у животу на слободи. Зато што верују у помоћ Господа, у то да без Њега ни у чему неће имати успеха. И веома снажно то желе. И моле се за то. Исповедају се, причешћују се, труде се...

Не знам какав ће бити мој животни пут у будућности, али имам наду да ме Бог, ако Га замолим, неће оставити. И да ћу бар у једном човеку моћи да срушим стереотип о осуђеницима. А овај човек је — моја жена.

http://www.obitel-minsk.by

[JESSY]

Мени није тако лоше овдје, с обзиром гдје сам. Дуго је то. Већ сам седам година унутра. Видим људима прође седам мјесеци, па им то тешко пада. Међутим, када се човјек помири са чињеницама и када је свјестан да је за то што је лоше урадио постојала и одговорност, онда је на неки начин лакше. Мора човјек да је свјестан те одговорности и да сноси посљедице за своје гријехе. За овај разговор ме је највише привукао наслов дописа који сте нам послали, кајем се и никада не бих то урадио.

Слажем се, без покајања нема ни живота јер људи смо и склони смо грешкама. Када сам направио то што сам направио био сам јако млад. Међутим, када сам дошао овдје све ми је било јасно. Ако се човјек не сретне са самим собом и ако не пронађе себе, у себи не осјети то истинско покајање, онда може остати овдје цијелог живота и џабе је. Колико год боравио овдје боравак може да му буде узалудан и тежак. Питање је да ли такав човјек сјутра може користити заједници и породици.

Често гледам људе који направе тешка кривична дјела и живе без тога покајања и у некој илузији да је оправдано то што су направили, односно да је исправно. Посебно се то односи на ове казне преко 15 година. То су тешка кривична дјела. Моја ситуација је специфична. Никога нијесам убио, али казна ми је већа од 15 година. Ипак сам учествовао у догађају гдје су људи убијени. Божија воља, вјероватно.

[JESSY]

Пронашао сам смисао у молитви

Вјеровали или не, дан проводим радосно. Ујутро, кад се пробудим, а имамо пристојне услове, дан почињем молитвом. Такво је и окружење. Не само ја, него и сви остали око мене. Прво захвалим Богу што нам је дао још тај дан. Иако смо у затвору сунце, сија и лијепо је као и на слободи. Има превише људи који су вани, на слободи, па се не радују лијепом дану. Ево, јутрос прије него си дошао, устао сам рано и прошетао. Видим, лијеп дан. Милина. Опет вриједи живјети. Онда узмем нешто прочитам, па онда неке неке активности за које сам задужен. То одрадим колико треба. Касније тренирам или читам и наравно доста времена проводим у молитви.

Нашао сам дубљи смисао и немам проблем с тим како да проведем дан. Људи на слободи кажу: ајде да убијем овај дан. Замислите на слободи, а не зна шта ће да ради, па каже да убије вријеме. Тако је грехота и мислити јер нам вријеме није дато да га убијамо. Тако да ни дан који проводим овдје није дат да се убије, него да га живимо и учинимо радосним. Ако не могу себи да га учиним радосним онда то могу урадити за људе који ме окружују. Туга је и жалост колико младих људи није припремљено за живот. Људи којима се није бавила ни породица ни друштво. Колико младих људи овдје дође потпуно незрелих и неспремних за живот. Они су завршили у зависности од дрога, у лоповлуку или у некој другој делинквенцији. Ма нико се њима не бави, баш као што си нико није бавио са мном. Ако таквом човјеку помогнеш, па макар му додао чашу воде, јабуку или попричаш с њиме онда је дан успјешан. С друге стране, има пуно људи овдје којима затвор буде као неко спасење. Дођу болесни од дрога, од чуда, напољу су породицама и друштву направили пакао па овдје се некако смире. Ухвате неки ритам. Кад сретнем такве и помогнем им, лијепо се осјећам и тако нађем смисао без обзира што сам у затвору.

[JESSY]

Читам писце који су страдали као ја

Напољу сам лијепо живио. Био сам успјешан, директор једне фирме. И прије тога сам радио добар посао и није да нијесам осјетио радост живота. Имао сам породицу и пословни успјех. Ипак и ово је дио мог живота. Овај дио могу да проведем у тузи и очајању или да се радујем колико-толико. Једног дана, даће Бог, изаћи ћу и бићу паметнији.

Читам пуно. У посљедње вријеме највише Достојевског. И он је сиромах био дуго на робији. Двадесет година. Видио сам једну слику у том затвору. То је страшно какви су то услови. За разлику од тога ми овдје имамо одличне услове. Дођу нам породице. Ништа ми не фали. Достојевски је велики човјек, велики мислилац. Отишао је у затвор и ту се срео сам са собом. И ево сто година послије његове смрти је актуелан и ми се позивамо на њега. Тако да кад гледамо из те перспективе затвор може да буде на радост и корист. А може да буде на жалост и пропаст.

Прије Достојевског нијесам могао читати. Некако ми је био тежак и неразумљив. Међутим, кад човјек као ја мало пострада и кад то страдање има неки смисао и оправдање онда може да чита Достојевског. Најмилија књига од њега ми је Браћа Карамазови. Не Злочин и казна како си ти помислио.

Читам доста тога, углавом писце који су имали та страдања слична мени. Читам Владику Николаја Велимировића. То сам нашао овдје мада се нијесам надао.

Вјеровао или не, а знам да би то помислио, немам времена пуно. Заврши ми се дан а мени жао што нијесам још нешто урадио.

Генерално, сви имамо проблем с тим што пребацујемо кривицу на другога. Мораш себе прво да окривиш.

 

 

[JESSY]

Неком долазиш у болницу, неком у лудницу, а мени овдје

Имамо штампу и телевизију, али ја то мање гледам. Окружење ми је заиста „инспиративно“, углавном сви смо слични. Исто као и на слободи. Свакаквих нас има.

На слободи сам мислио да сам религиозан, али сам овдје нашао Бога, односно он је нашао мене. Изгледао сам ја религиозно, све сам радио шта треба, али сам овдје сватио да је то све на неки начин била глума, фарса и да не можеш половично да вјерујеш.

И напољу је тешко. Имате породицу, па радости и проблеме од посла, разне обавезе, стрес… А овдје нема што, усредсредиш се на себе и радиш. Вјерујте ми да се сада осјећам слободнији него многи тамо преко, на слободи. Тамо људи робују разним стварима. Од новца до брендираних панталона.

Породица ми долази и некако смо сви због ове ситуације ојачали. Сви долазе и супруга и и двије дјевојчице. Мука нас је наћерала на јачање. У добру је лако добар бити…

Дођу по три четири пута мјесечно и супер. Шта ћеш, неком долазе у болницу, неком у Котор у лудницу, неком на Какарицку гору. Мени овдје. Шта сад да се ради. Све је то живот. Свако има своју муку и чини му се да је баш она највећа. Када прођем поред ових бедема буде тешко, али опет има неког смисла.

И овдје се неко вјенча, неко направи дијете и овдје има живота јер живот не може нико да заустави, осим ми сами себи. Видите, носим бројаницу често. Молим се Богу..