Raskrsnica života

[Vecana]

A ko ti kaže da si na raskršću?

Božjom promišlju, svi smo mi upravo tamo gde On želi da budemo.

I sama sam se mnogo, mnogo šuta osećala upravo tako, ali to je bilo dok nisam bila u veri. Tada sam mislila da od mene zavisi šta će biti, a to se ispostavilo kao zabluda.

Ako dozvolimo i prepuštamo se onom lukavom, svaki dan može biti raskršće. Zato takve pomisli ne treba primati i razbikati ih, jer te to samo vrti u krug i iscrpljuje dok se ne osetiš upravo kao što si opisala.

Nismo mi sami dovoljno jaki da se s tim izborimo, al zato postoji molitva, a Bogu je sve moguće.

Послато са Lenovo A536 уз помоћ Тапатока

[Мис Мун]

A ko ti kaže da si na raskršću?

Božjom promišlju, svi smo mi upravo tamo gde On želi da budemo.

I sama sam se mnogo, mnogo šuta osećala upravo tako, ali to je bilo dok nisam bila u veri. Tada sam mislila da od mene zavisi šta će biti, a to se ispostavilo kao zabluda.

Ako dozvolimo i prepuštamo se onom lukavom, svaki dan može biti raskršće. Zato takve pomisli ne treba primati i razbikati ih, jer te to samo vrti u krug i iscrpljuje dok se ne osetiš upravo kao što si opisala.

Nismo mi sami dovoljno jaki da se s tim izborimo, al zato postoji molitva, a Bogu je sve moguće.

Послато са Lenovo A536 уз помоћ Тапатока

U vjeri sam i razumijem na šta misliš ali neke odluke čovjek mora donijeti sam (uz Njegovu pomoć naravno), jer On nam je podario slobodnu volju zbog nečeg.

[Дуња]

.

[ВИЛМА]

Bez krize nema razvoja.

[Вук самотњак]

До не тако давно био сам убеђен да су све моје велике раскрснице иза мене.

Кроз неке сам прошао на зелено, жуто, а највише када је сјало црвено.

После крша и лома и по које огреботине изађох на још већу раскрсницу. (што би добро било да је уместо ње она петља па да те сама изведе на прави пут)

Након што сам полизао ране, одлучих да стрпљиво сачекам зелено...

[Драгана Милошевић]

Ах, та вечна дилема.  Да је нема били би спокојни!

Савет? Живети дан по дан, без великих планирања. Па шта буде биће. Од размишљања може глава да пукне, веровала или не.

 

П.С. Мени и најмањи планови пропадају, но да је мира и здравља; друго Њему на вољу.

Џабе ми да се штрецам.

[Adelaida]

П.С. Мени и најмањи планови пропадају @ Dragana Milosevic

 

 

Ako hoces da nasmejes Boga, samo naglas saopsti svoje planove.

[Ненад Р.]

A ko ti kaže da si na raskršću?

Božjom promišlju, svi smo mi upravo tamo gde On želi da budemo.

I sama sam se mnogo, mnogo šuta osećala upravo tako, ali to je bilo dok nisam bila u veri. Tada sam mislila da od mene zavisi šta će biti, a to se ispostavilo kao zabluda.

Ako dozvolimo i prepuštamo se onom lukavom, svaki dan može biti raskršće. Zato takve pomisli ne treba primati i razbikati ih, jer te to samo vrti u krug i iscrpljuje dok se ne osetiš upravo kao što si opisala.

Nismo mi sami dovoljno jaki da se s tim izborimo, al zato postoji molitva, a Bogu je sve moguće.

Послато са Lenovo A536 уз помоћ Тапатока

Господ када говори човеку , каже и ово:

" Тражио си да те научим смирености , па ето види спустио сам те баш на оно место где се та смиреност учи и ти се ниси случајно нашао ту ,, 

Ма шта се деси у животу , никада не треба да клонемо духом и да газимо и да идемо напред јер све што нас снађе је Божија Воља 

[Јелина]

Има још нешто: шта год да одлучиш - биће добро, чак и кад ти се чини да си погрешила - схватиш после неког времена сврху тога што ти се дешавало. Углавном је реч о одрастању/узрастању. И тако се лагано стално пењеш. Нема ту великих раскрсница, то је само споља.

[Снежана]

 Нема ту великих раскрсница, то је само споља.

...има само степеница.

[Драгана Милошевић]

Све је добро. Као ђак. Петица или кец није битно. Важно је да учиш, радиш на себи.

[Vecana]

Naletoh jutros na ovaj stih, nekako mi je "ko poručen" za ovu temu:

Псал. 25:12

Који се човек боји Господа? Он ће му показати који пут да изабере.

Послато са Lenovo A536 уз помоћ Тапатока

[JESSY]

Некада сам желела да успем у пословном свету, а сада желим и даље али се преиспитујем да ли тако треба? Питам се који је прави пут и како да победим своје стање?

Студент сам. Преиспитивала сам се да ли да студирам економију. Волела сам психологију, и почела да је повезујем са економијом.

Сада ми психологија није толико драга, барем не она што се учи по школама, која нема корен и разлог довољно јак да наведе човека на прав пут.

Почела сам у последње време да се ослањам на веру и помогнем себи да изађем из превеликог стање пасивности, и немарности за људе, а и учење.

Тада нисам учила, и нисам хтела да се дружим са колегама из разлога што нисам постигла добар резултат, и на крају одлазила сам код психолога, неуропсихијатра и пила лекове.

Једино чему највише посвећујем пажњу је здравље, верујем да постоји Бог, али као да избегавам да верујем, јер се не трудим довољно, и нисам истрајна довољно.

Једно време сам превише читала о нашој вери и слушала. И даље желим и хоћу да до краја живота будем везана за Бога и да му се увек враћам, јер верујем да је Он извор мог живота.

Али плашила сам се да не претерам јер сам развила такаво уверење да ћу се превише удаљити од људи и посати чудак. Било ми је несхватљиво понашање светих отаца, и деловало ми је да сам ништавна.

Ја и сад немам самопоуздања, не излажем се пред другима, избегавам их да ми не би било непријатно, а после ми је криво што не припадам тој заједници људи са којима би ми ипак било лепо.

Имам осећај да не знам да комуницирам са људима, јер су ми њихове приче глупе , неважне,блебетања која немају везе са хришћанским животом.

Криво ми је што сам неуспешна на факултету, требала бих пуно да учим да бих прешла у следећу годину.

Криво ми је што не умем да поштујем своје време, ни да га организујем И урадим задатке како сам планирала.

Увек ме нешто омета, углавном моје нерасположење И мисли да ако овако наставим неће сигурно бити добро.

Криво ми је јако пуно што се упоређујем са другима И на крају спустим своје способности

И немам воље за рад, а једино ме јака воља покреће.

Мисао у мени каже да је тешко не чинти грехе и да не требам да о томе размишљам јер ће се десити моја пропаст, борба где нећу успети . Увек када паднем, то тешко поднесем, тако да ми је потребан јако дуг период да се повратим, а првенствено добар разлог. Увек постављам питање „зашто“.

Волела бих да нормално живим, да радим, имам велику породицу, да знам шта хоћу и да то следим, да верујем у Бога

И да што је најбитније за мене ускладим православље са својим животом, да се ослободим уверења да ако хоћу да будем хришћанин да морам свега да се одрекнем.

Укажите ми ако можете како да обављам своје обавезе, како да будем радоснија.

Криво ми је што залазим у песимизам, не желим да се тамо дам. Потребан ми је одговор, зато сам оволико писала и извињавам се, јер и пуно других људи вама пишу.

 

                              

[JESSY]

Једноставно се налазите у нечему што се зове животна криза.
Стање у коме се налазите је доста често, познајем доста људи који су се у својим двадесетим годинама (када би требало да бар начелно знају ко су, шта
хоће, куда иду, а шта не желе)  некако упетљали и заглавили, и сваки покушај да распетљају то психолошко клупко је завршавао мисаоном расплинутошћу,
главобољом, менталном исцрпљеношћу од врћења у круг  и на крају, као логичном последицом претходног – падом животне енергије, резигнираношћу због још једног неуспеха да се нађе прави правац.
Додатно отежава ову ситуацију и утисак да време пролази а да ми и даље не успевамо да развијемо своје праве потенцијале.Као да се налазимо у неком „предсобљу“ живота и не знамо како да већ једном почнемо да аутентично живимо.

Први корак, по мом мишљењу, би био да одете код неког психолога, где бисте имали прилике да у поновљеним сусретима (рецимо неколико месеци у ритму од једном недељно) стекнете главну „вештину“ која Вам је неопходна да бисте ово клупко размрсили а та вештина се зове – контакт са собом.

Контакт са собом подразумева да научимо како да :

1. постанемо свесни како се ми осећамо у садашњем тренутку,
2. да научимо да разликујемо шта су наша очекивања од нас а шта су туђа очекивања од нас (шта је „моје“ а шта „није моје“ од свега што мислим, осећам и очекујем),
3. да са здравом љубављу умемо да пружимо себи саосећање и подршку као што бисмо то пружили драгом пријатељу,
4. затим да постанемо свесни шта је оно што ми стварно желимо у датом тренутку, чему стремимо (а не шта мислимо  да желимо, или шта би требало да
   желимо, или шта од нас очекују рецимо наши родитељи да би требало да радимо),
5. да имамо са ким да гласно поделимо искључиво наша осећања а не само размишљања,ставове и интелектуалне стратегије за решавање постојећег проблема.То је оно што ће Вам дати, после неког времена (не може преко ноћи), орјентир у ком правцу да кренете, а онда ће Вам то активирати и животну енергију. Након тога, остаће још једино да дисциплинујете своју вољу и уложите истрајан труд да праве и препознате циљеве остварите упркос препрекама.

Одсуство контакта са собом је оно што Вас је довде довело (и наравно, Промисао Божија да Ви кроз ову кризу сазрите). Ако би се у једној реченици могла сажети молитва Господу да помогне, она би гласила „Господе, дај ми да дођем себи, како бих могла одскочити ка Теби“.

Док не дођете најпре себи, не можете ни аутентично почети живети у Христу јер ћете и на Њега пројектовати своје замршено животно клупко.
Док будете пролазили кроз овај процес учења контакта са собом, ако психолог са којим будете разговарали није православно верујућа особа, потребно да је да водите рачуна о следећем, како се не бисте нашли у ситуацији да један проблем решите а навалите себи на леђа друга два тежа:
Потребно је да следите Божије Заповести.

Дакле, да се трудите да не проклизате у неки од главних грехова. Пре свега мислим на то да се чувате упадања у блудне везе (боље је док траје овај процес да се и клоните љубавних веза, док не будете начисто како да препознате оног са којим вреди бити и какву везу желите, куда желите да она води), да се клоните лошег друштва (испразног, материјалистички оријентисаног, које гаји дрскост и надменост као животну вредност, које је хиперсексуализовано и гуши своју депресију у проводима и алкохолу), и да се трудите да задржите макар неки ниво црквености колико сте у стању – да постите постове и идете на Литургију, да се исповедате макар четири пута годишње и исто толико причешћујете, да кажете једну кратку молитву ујутро и пре спавања). Не обраћајте пажњу уколико имате доживљај да ово све механички радите у овом периоду, без снажног осећаја да верујете Богу, ако имате утисак да само „гостујете“ у Цркви, да нисте потпуно предани томе и да би у идеалном смислу то све требало да буде аутентичније. Самом Ви радите овако, биће времена када ћете препознати да сте у Цркви заправо све време били „код куће“.

Ово Вам предлажем из следећих разлога – када будете изашли из те Ваше густе шуме животних прекретница, а тај тренутак ће засигурно доћи, увидећете да су Божије Заповести и живот у Христу саставни део Вашег аутентичног животног пута. Тада ће Вам бити неизмерно драго што из те шуме нисте изашли са тешким кофером грехова, горких искустава и непријатних сећања на неке ствари које сте учинили а волели бисте да никада нисте.

Психолози који нису православно верујући овај врло важан аспект проласка кроз кризу не увиђају, тако да је ту потребно да Ви то имате на уму и да се трудите колико је до Вас да чувате Вашу душу и тело.

И још једна важна ствар – колико можете рачунати на Божију помоћ у овом тренутку:

Бог од Вас не одустаје, то се види управо по кризи у којој се налазите (ма колико ово парадоксално звучало), али на Његову помоћ можемо да рачунамо само у оној мери у којој се трудимо да испуњавамо Његове Заповести – да се трудимо да се клонимо греха, да учињене грехе смирено исповедамо и за њих се кајемо, и да се трудимо да у себи развијамо врлину. Бог није магијска ствар, неки чаробни штапић којим завртимо очекујући да ће нам помоћи а да ми не мрднемо ни прстом да поправимо себе.

По речима светог владике Николаја: „Не надај се (у смислу да се не уздамо у Божију помоћ и милосрђе) без мере, него према мери твога труда око поправке живота нека буде и нада твоја.“

[JESSY]

Наш драги прота Душан на Ваше писмо додаје и ово:

„Ваше, како кажете, „ослањање на веру“ произвело је обратан ефекат. Престали сте да радите, да учите, да се дружите са колегама. Онај који искрено верује поступа друкчије: он уноси радост у своје окружење, он предано и вредно ради, не само за себе, већ и за ближње, он зна свој циљ и на земљи (учење, рад, породица, заједница), као и за будући живот: потпуна заједница са Богом и ближњима. Значи, вера треба да помогне у свему овоме, а не да буде кочница, да затвара човека у себе самога и да му спречава заједницу са браћом.

Правилно веровати значи поступно се упознавати са истинама вере (а не превише читати и слушати), а истовремено и обавезно «практиковати» веру, одлазити у цркву, учествовати на Светој литургији, успоставити контакт са духовником, надлежним свештеником.

Што се тиче става да бити хришћанин значи да се треба „свега“ одрећи – истина је оно што Христос каже народу и ученицима: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Марко 8, 34). Христос захтева да се одрекнемо онога што је у нама лоше, нечисто, грешно, јер се у прљавој одећи (несвадбеној) не може ићи на свадбу Царевог сина, у заједницу са Богом.

Како бити радоснији – за то је потребно обратити се Светом апостолу Павлу који хришћане позива на радост (Римљ. 12, 15; Филипљ. 4, 4; I Сол. 5, 17). Хришћани непрекидно имају животну радост, јер пребивају стално са Христом.“

 

Пут ка већој радости састоји се у правилном разумевању вере и правилном практиковању вере, како би рекао свети Игњатије Брјанчанинов: „исправна вера и моралан живот“. Ако само читамо и слушамо о вери, а не трудимо се да практикујемо нашу веру, долазимо до ситуације да нам таква наша „вера“  даје потпуно супротан ефекат него што би требало. Много проблема у човековој души настаје управо због неправилног знања о вери, о томе ко је Бог, шта значе одређени делови из Светог Писма, шта Бог од нас тражи и који је смисао нашег кратког овоземљског живота и услед неправилног приступа вери – када веру третирамо само као једно лепо филозофско учење о коме је лепо читати и контемплирати. Таква ситуација нас неизбежно води у душевни ћорсокак, губитак животног оријентира, животне радости и воље.

 

http://www.imanade.org/na-zivotnoj-prekretnici-kuda-krenuti-pitanje-psihologu/