Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота

[Jelena Vitorovic]

Nema veze sa dnevnicima, ali ima sa autorom i mislim da je konretno ovaj deo jako vazan da se shvati i razume, pa  ga stoga i delim sa vama. Nadam se da necete zameriti  tanning

Svaka cast za temu.

"...Царство будућег века

Сам Цар је дошао у обличју слуге и зацарио се у свету срамотом Крста. И нема спољашњих ознака тога Царства на земљи. Оно је Царство будућег века, будући да ће тек у слави Другога доласка сви препознати истинског Цара света. Међутим, за оне који су поверовали и прихватили га, оно је већ сада, у овоме веку несумњивије од свих доказа и очигледније од свих очевидности. „Господ је дошао, Господ долази, Господ ће доћи”: у троједном значењу древног арамејског возгласа „Маран ата” садржи се сва победничка вера Хришћана, пред којом су се показала немоћна сва гоњења.

На први поглед, све речно звучи као неки побожни пропис. Међутим, прочитајте написано још једном и упоредите га са вером и „доживљавањем” Хришћанства код већине Хришћана, те ће те се уверити да постоји огромна провалија. Без претеривања се може рећи да је Царство Божије (иако кључни појам јеванђелске благовести) престало да буде централни садржај и унутрашњи покретач Хришћанске вере. Пре свега, за разлику од ране Цркве, Хришћани потоњих векова све мање схватају да се Царство Божије „приближава”. Под Царством они су све више почели да подразумевају „онострани”, „загробни” свет, који има везу једино са индивидуалном, „личном” смрћу човека.

У Јеванђељу повезани кроз напето сапостојање и борбу, „овај свет” и „Царство” су почели да се замишљају готово искључиво у хронолошком поретку: сада је само „овај свет”, а затим ће бити само Царство. Међутим, за прве Хркшћане свеобухватна реалност и потресна новина беше управо приближавање Царства.

И премда невидљиво и непознато „овом свету”, оно већ постоји „међу нама”, већ сија и већ делује у њему..."

[SveCovek]

Све ми теже да одаберем шта да поставим... негде сам се овде помало и препознао

Понедељак 10. април 1978

"Као резултат тога осећам се лењим, слабим, недисциплинованим, схватам оно "ко сам ја да причам"?. Осећам неки страх када се сусретнем са активизмом( младих на факултету) који са огроминим заносом желе да буду пастири да воде. Мени се увек чини да то није потребно- јер када би човек видио оно што ја зовем радошћу, или када би једноставно волио Христа - само мало, када и дошао Њему, ништа друго не би било потребно. А ако тога нема ништа друго не може помоћи. Све почиње чудом,не разговором. Уморан сам од буке, ситних интрига који окружују Цркву, уморан сам јер нема простор да човек може да дише, простора за тишину, за све оно што је присутно у Јеванђељу.

...

Волим све оно што иначе изгледа као да је нешто између( да ходам ка послу у сунчано јутро, да уживам у заласку Сунца, да мало седим у тишини), што можда није битно, али што мени изгледа као неки мали прорез кроз који допире тајанствени зрак светлости. Само се у таквим тренутцима осећам живим, окренут ка Богу, само у њима куца један сасвим други "живот".

То осећам тако снажно док на Другој Авенији стајем да променим гуме у гаражи. Размишљао сам о људима на улици који са посла иду кући, носећи кесе, или пре тога о мајци са два дечака, сви обучени у доста једноставну, али очигледно празничну одећу и објасјајни Сунцем у заласку. Зашто ја све то толико волим? Ја који сам најсентименталнији и најравнодушнији човек( то каже Л.) имам потребу да заплачем. Зашто са таквом сигурношћу знам да сам у додиру са "крајним", оним што даје потпуну радост и веру, оним то је стена о коју се разбијају сви проблеми."

[Guest о. Агапије]

"The rapport with Solzhenitsyn made obvious for me our essential difference. For him there is only russia. For me Russia could disappiar, die, and nothing would change in my fundamental vision of the world "

January 21, 1975.

[Guest о. Агапије]

"The rapport with Solzhenitsyn made obvious for me our essential difference. For him there is only russia. For me Russia could disappiar, die, and nothing would change in my fundamental vision of the world "

January 21, 1975.

Јооој какве речи :

"Проблем турбаша са о.Шмеманом јесте у томе што они не могу схватити да православље није неуроза, него огромна и сурова искреност према себи и према другима, а најсмјешније у свој причи јесте то што су највећи критичари људи који "прождиру камиле" односно своје огромне личне падове не виде,

али их страхотно саблажњва када открију да православни светитељи нису Ничеови надљуди,

него страшни покајници сурово искрени према себи."

Свака част Благородниче (Евгениче)! 

[Guest о. Агапије]

Наша (и ваша) нова ФБ група :

ОТАЦ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН - Protopresbyter Alexander Schmemann

Шири даље!

[Лазар Нешић]

*клип направио Владимир Пурковић; преузето са његовог ФБ профила

[JESSY]

algabacaju algabacaju

[Дејан]

[istjazatelj]

Smemanov Dnevnik me  "oduvao" kao rijetko koja knjiga prije toga...i kao rijetko kojoj sam se vratio bezmalo odmah... 

[verovlada]

Da li neko od bratije zna hoće li biti prevoda ovih beseda i kod nas,vidim da su u rusiji objavljena dva toma,a verujem da će biti pravi praznik ukoliko neko prevede ove besede i kod nas,ako neko zna neka kontaktira Mateja Arsenijevića koji je prevodilac svih Šmemanovih knjiga i zbornika  0205_whistling

[Перезвон]

http://radiosvetigora.wordpress.com/2011/12/13/%D0%B4%D0%B2%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%82-%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%BC-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D0%B4-%D1%83%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%BE%D1%86%D0%B0/

[Перезвон]

На данашњи дан, није на одмет:

Део последње беседе о.А.Шмемана, изговорене на Светој Литургији неколико дана пред смрт:

Благодарим ти Господе што си нам открио Себе и даровао нам да предокушамо Царства Твога. Благодарим ти Господе што си нас сјединио једне са другима у служењу теби и Твојој светој Цркви. Благодарим ти Господе за послата нам страдања јер нас она очишћују од самодовољности и окрећу нас ка ономе што је „једино потребно“, ка Царству Твоме вечноме... Благодарим ти Господе за све и за сва. Велики си Господе и чудесна су дела Твоја и нема речи достојне да опева чудеса Твоја. Господе, добро нам је овде бити!

[Guest]

Протојереј Александар Шмеман: Свето Писмо и Велики пост

19 понедељак мар 2012

Posted by radiosvetigora in Часни пост

≈ Оставите коментар

Молитва Цркве је увек библијска – тј. изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то Откривење па и образац и садржина његове молитве, слављења и поклоњења. Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања псалама. Па и данас, када човек осети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бића и призив божанске милости, он у псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са „Помилуј ме, Боже!…” Свака ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божије присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свој савршени израз у јединственој Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужсња и самоизградње.

За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи, да је четрдесет дана поста, враћање Цркве у ситуацију Старог Завета – у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења”, које се креће према свом испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми – иако припадамо времсну после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему” – стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, а то значи падамо поново у „старо” време. Црква је, с једне стране, већ „код куће” јер је она „благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог”. Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу” дугом и тешком – у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја сваког времена.

Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овоме њеном аспекту Стари Завет добија свој пуни значај; као књига пророштава која су сс испунила, али и књига свсга отвореног „на путу” у Царство Божије.

Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј. потпуно читање трију књига – Постања, пророка Исаије и Прича.

Псалми су увек заузимали и јединствсно место у хришћанском богослужсњу. Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршеннји израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривењс у Откривењу. За свете Оце, каже један тумач њихових дела, „сам Христос и Његова Црква се моле (плачу) и говоре у овој Књизи”. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и Њен „природни језик”. Употребљавали су се у богослужењу као „утврђени псалми”, тј. као постојани материјал свих дневних служби: „Вечерњи псалми” (Пс. 104) – на вечерњи; на јутрењи шест псалама (Пс. 3, 38, 63, 88,103, 143), и псалми хвала (Пс. 148, 149, 150); групе од три псалма на Часовима итд. Из Псалтира су изабрани Прокимени, стихови за алилуја за све празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизама, пева се у потпуности

сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у посту испева не једанпут, него двапут сваке педеље, а један део Псалтира укључен јс у Трећи и Шести час.

„Непрестано читање” Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања свете тајне Причешћа, када су службе биле претежно катихетског карактера, и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божије делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је „оквир” вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и, најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са Његовим изабраним народом. Он нам саопштава три основне димензије вере Цркве у Бога као Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног „по слици и прилици Божијој”, отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и старања и, најзад – спасења. Она разоткрива значење историје као историје Спасења, која води Христу и у Њему добија испуњење. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд.

Исаија је највећи од свих пророка. Читање из његове књиге за време Поста означава да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења.

Најзад, књига Прича је epitome моралних поука Старог Завeта, моралног закона и мудрости. Ако их нe прихвати, човeк нe може да разумe своје отуђење од Бога, чак не може ни да чује добру вeст праштања, преко љубави и благодати.

Одељци из наведене три књигe сe читају за времe поста свакодневно – од понедељка до пeтка: Постања и Прича на вечeрњима, а Исаија на Шестом часу. Иако јe пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основна сврха наведених читања задржала је свој првобитни значај. Нашој хришћанској вери јe потребно да се сваке годинe вратимо библијским изворима и основама. Библија нијe збирка догматских „предлога” које треба прихватити и за свагда запамтити.

Она јe живи глас Бога који нам, поново и поново, говори уводећи нас увек све дубље у неисцрпно богатство своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и Светитеље представљало бесконачну радост, интересовање, духовни и интелектуални раст, данас је за многе православне застарели текст, без значаја за њихов живот. Стога, треба сс надати, да ће, са поновним откривањем духа и значаја Великог поста бити поново откривсно и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом.

Преузето из књиге Велики пост

[Guest]

Христос васкрсе!

15 недеља апр 2012

Posted by radiosvetigora in Духовност

≈ Оставите коментар

Протојереј Александар Шмеман

Христос васкрсе из мртвих,

смрћу смрт уништи,

и свима у гробовима живот дарова.

У рано васкршње јутро, три пута обилазимо око цркве и заустављамо се пред њеним затвореним вратима: то су последњи тренуци ћутања пре блеска васкршње радости, и у тим тренуцима се у нашим срцима, свесно или несвесно, јавља питање које се – како каже Јеванђеље – јавило и у срцима жена мироносица које су у рано јутро трећега дана по распећу, „док још беше мрак“, дошле на Христов гроб. То питање гласи: „Ко ће нам одва-лити камен од врата гроба?“. Хоће ли се још једном догодити то чудо? Хоће ли још једном ноћ постати светлија од свакога дана? Хоће ли се још једном преиспунити срца наша том необјашњивом радошћу која није од овога света, радошћу која ће сву ову ноћ и још толико идућих дана одјекивати у том сверадосном васкршњем поздраву:

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

И – двери цркве се отварају. Улазимо у храм обасјан светлошћу. Улазимо у сверадосно васкршње јутрење. Али, негде у дубини душе остаје оно исто питање. „Ко ће нам одва-лити камен од врата гроба?“. Који је смисао свега тога? Који је смисао празновања Васкрса у свету препуном страдања, мржње, ништавности и ратова? Шта значи певати „смрћу смрт уништи“ и слушати о томе да није остало „ниједног мртвог у гробу“, када смрт и даље остаје – без обзира на сву житејску сујету – јединствена и апсолутна земаљска истина? Није ли, онда, Васкрс, односно та светла васкршња ноћ, то сверадосно васкршње ликовање само једно краткотрајно бекство од стварности, могућност краткотрајне духовне опијености после које се, пре или касније, морамо вратити тој сивој свакодневици, том слепом низу дана, месеца и година који неумитно хује крај нас, том сурвавању свега ка смрти и небићу? Одавно нам већ пуне главу тиме да Хришћанство и није ништа друго до једна обична самообмана, „опијум за народ“, фатаморгана и измишљотина чија је једина функција да човеку пружа утеху у његовој тегобној земаљској судбини. А ако ствари тако стоје кажу они – зар онда није много храбрије и човека достојније да се одрекнемо тог привиђења и да се лицем у лице суочимо са том једноставном и недвосмисленом стварношћу нашег живота?

Шта одговорити на све ово? Први приближни одговор би могао бити следећи: не, није могуће да је све то била пука измишљотина! Није могуће да би толико вере, толико радости, толико светлости – ево већ готово две хиљаде година – могло бити пуко бекство од стварности и фатаморгана. Може ли фатаморгана трајати вековима? Овај одговор је, наравно, убедљив, али још увек није коначан. И треба отворено рећи да нема коначног и општеобавезујућег одговора који би било могуће формулисати у облику научног објашњења васкршње вере. Сваки човек у вези са питањем објашњења васкршње вере може да сведочи само о свом сопственом и живом искуству, може да говори искључиво у своје име.

Замисливши се и задубивши се у своје лично и живо искуство Васкрса, сваки човек одједном постаје свестан онога искуства из кога извире сва његова васкршње вере, одједном све у њему бива обасјано заслепљујућом светлошћу у којој се – заиста као восак од лица огња – топе све сумње и сва питања. Које је то искуство? Не могу то искуство другачије описати и објаснити осим као искуство живога Христа, Не, моја вера у Христа није произашла из тога што једном годишње, од најранијег детињства, учествујем у празновању васкршњих празника. Напротив, моја васкршња вера се родила из мог искуства живога Христа и управо то искуство јесте оно што за мене уопште чини могућим Васкрс, што чини могућим да осетим радост и светлост те јединствене васкршње ноћи, што чини могућим да васкршњи поздрав „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!“ одјекује у мени таквом победном силом.

Како се и када родила та вера? Не знам, не сећам се. Знам само ово: сваки пут када отворим Јеванђеље и почнем да читам о Христу и Његовој проповеди, сваки пут док читам Његове речи почињем – од свег срца и свег бића – да говорим у себи исто оно што су говорили они које су фарисеји слали да ухапсе Христа и који су се враћали необављена посла, говорећи: „Никада нико није говорио као што говори тај човек“. И знам да је Христово учење живо и данас, и да нема ничега у овом свету што се може упоредити са тим Његовим учењем о вечном животу, о победи над смрћу, о љубави која одолева смрти и побеђује је. И, штавише, знам да оно једино што ме никада не напушта и непрестано живи у мени током живота – у коме све изгледа тако тегобно и свакидашње сиво – јесте управо то унутарње сазнање да је Христос са мном. „Нећу вас оставити сироте, доћи ћу вам“, говори Христос. И Христос нам долази и даје да осећамо Његово присуство. Христос нам долази у молитви, у молитвеном трепету душе. Христос нам долази у непојмивој, али тако живој радости коју осећамо целим нашим бићем. Христос нам долази у тајанственом, но опет тако несумњиво извесном присуству Његовом које осећамо у храму за време богослужења. Христос нам долази у Светим тајнама. И све време у нама све више и више нараста тај опит, то знање, та очевидност: Христос је ту, испуниле су се Његове речи – ко Ме воли, Ја ћу бити са њим. И ми и у радости и у жалости, и међу људима и у самоћи непрестано осећамо Његово непорециво присуство, силу Његових речи и радост која долази од вере у Њега.

И, гле, ево јединственог одговора и једиственог доказа: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде…“ (Лк. 24, 5-6)

И зато је свецело Хришћанство у том стално новом и новом доживљавању вере, у неирестаном оваплоћивању вере у обредима, речима, звуковима и бојама. Ономе ко не верује у Христа, Хришћанство заиста изгледа као фатаморгана. Јер такав слуша неразумљиве речи и посматра неразумљиву церемонију, и објашњава их искључиво споља. Међтим, за онога ко верује све – и обреди, и речи, и звуци, и боје – светли изнутра: и то не као доказ, већ као резултат његове вере, као живот вере у свету, у души, у историји. Зато нам је тако жив, тако стваран и тако савремен Велики петак са његовом тамом и жалошћу. Зато и можемо да плачемо пред Крстом и преживљавамо изнова све то што се догодило на Велики петак као дан тријумфа зла, издаје, кукавичлука и предаје. Зато и можемо да са трепетом и надом гледамо у живоносни гроб Господњи на Велику Суботу. Зато и можемо сваке године да празнујемо Васкрсење. Јер празник Васкрсења није празник на који се сећамо догађја који припада давној прошлости. Васкрсење је стварни, сверадосни и свесрећни сусрет са Оним у Коме је наше срце давно већ сусрело и препознало свој истински живот и светлост сваке светлости.

Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“.

Христос васкрсе!

Протојереј Александар Шмеман

[Guest]