Zasto se religija povezuje sa psihickim oboljenjima?

[Кале]

Поштовани, имам високу анксиозност са елементима панике и агорафобије.

Интересује ме може ли се то поистоветити са опседнутошћу злим дусима?

Волела бих када би ми неко од свештеника одговорио...

Благодарим.

[nishizawa]

Поштовани, имам високу анксиозност са елементима панике и агорафобије.

Интересује ме може ли се то поистоветити са опседнутошћу злим дусима?

Волела бих када би ми неко од свештеника одговорио...

Благодарим.

Не.

Некада давно, када је медицина као наука била још неразвијена, људи нису имали други начин да опишу појаве као што је ово што се теби дешава него опседнутост злим дусима. И не само када су психички поремећаји у питању - за многе чисто физиолошке проблеме, које немају никакве везе са психом, се веровало да је у питању "зао дух".

Према православном учењу, зли дуси (демони) немају могућност да савладају нашу слободну вољу, која нам је од Бога дата, и у коју се чак ни сам Господ не меша. Другим речима - не постоји могућност да демон опседне човека (осим у холивудским хорор-филмовима). Све што они могу јесте да нас лажу, обмањују и да покушавају да нас наводе да урадимо ствари које су лоше, да би нас одвојили од Бога. Међутим, одлука је увек и само наша.

Проблеми од којих патиш су и те како излечиви - нађи доброг психолога и крени са терапијом, верујем да резултати неће изостати. 0205_whistling

[Дика Израиљева]

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,14164.msg444685/topicseen.html#msg444685

Има маса малих гријехова неиспивиђених и неокајаних; немаш духовни ослонац јак па никад немаш времена да мало извршиш сморту самог себе, јер се плашиш.

То није опсједнутос твоје цјелокупне воље, али су демонски удари. Валда знаш да демони дјелују на наше мисли? Дакле имаш право "бомбардовање" демонско на твоје мисли, који убацују ПОмисли, растресају твоје трезвено мишљење. НЕ могу ти ништа!

Није то ништа страшно, ако будеш имао/имала право духовно водство, духовни ослонац неког честитог папа или калуђера, укојега ћеш имати повјерење, а он опет времена и воље да ти да духовну подршку.

Често се човјек доведе у стање да није способан сам да то ријеши, а наравно, треба и благодатно дејство СВЕШТЕНО-молитве.

То није опсједунутост демонима али је утицај демона, праве ти хаос у глави што би се рекло. То је по Божјем допуштењу, јер страх понекад човјека "отријезни", па приђе својој Цркви (наравно када обиђе хоџе, гатаре и остале).

[Guest - . . .-]

Поштовање Кале, добродошла на православни форум  0205_whistling

Да ли сте посећивали лекара? Да ли имате неку терапију?

Искрено, нисам сигуран да се одмах треба поистоветити опседношћу злим дусима, али је исто битно какав духовни живот водите. Дакле, ово је питање више  за лични и непосредни контакт са вашим свештеником.

Да ли сте са њим разговарали о свему овоме?

[Дика Израиљева]

Поштовани, имам високу анксиозност са елементима панике и агорафобије.

Интересује ме може ли се то поистоветити са опседнутошћу злим дусима?

Волела бих када би ми неко од свештеника одговорио...

Благодарим.

Не.

Некада давно, када је медицина као наука била још неразвијена, људи нису имали други начин да опишу појаве као што је ово што се теби дешава него опседнутост злим дусима. И не само када су психички поремећаји у питању - за многе чисто физиолошке проблеме, које немају никакве везе са психом, се веровало да је у питању "зао дух".

Према православном учењу, зли дуси (демони) немају могућност да савладају нашу слободну вољу, која нам је од Бога дата, и у коју се чак ни сам Господ не меша. Другим речима - не постоји могућност да демон опседне човека (осим у холивудским хорор-филмовима). Све што они могу јесте да нас лажу, обмањују и да покушавају да нас наводе да урадимо ствари које су лоше, да би нас одвојили од Бога. Међутим, одлука је увек и само наша.

Проблеми од којих патиш су и те како излечиви - нађи доброг психолога и крени са терапијом, верујем да резултати неће изостати. tuzansmajli8904

Што да иде психологу када је ово класичан примјер свештеничког "посла"?

Сестра има страх од (отвореног простора) боље рећи од заједнице са људима. Но да не копамо сада по томе.

Што да иде да јој неки бало копа по прошлости, пита и испитује и води са њим мукотрпне разговоре, троши паре и пије хемију?

Ако оваквим људим Црква НЕ може попмоћи, онда је треба укинути иако ју је Бог основао?

И није тачно да демони не могу да преузму нашу вољу! Могу! Али јеко тешко готово да не могу. Они нашу вољу не могу преузети буквално и није им ни потребно, али одвојивши нас од Бога у одређеном момету, ако пријеђемо неке најдоље црте ми можемо постати ГОРИ од демона!

Чојек може да усаврши гријех више од демона, и да се расчовјечи...није га демон натјерао, али јесте му усмјерио вољу и наравно увијек је човјек који то одлучи.

Сад, наравно, ако може да сретне Јеротића, боље да га сретне, њега, него неког попа, али и он ће је на крају упутити попу само што ће је лијепо усмјерити на другачије размишљање.

Отиди ти психологу, још непобожном, па поразговарај са њим и видјећеш куда то води. Упућујеш је у опасне воде, јер разлика од психолога до психолога је небо и земља, а све и најчешће завршава медикаментозном терапијом, која, ако не приђе Цркви на крају може да заврши још ЈЧОМ терапијом, па онда психозама, па онда јачом терапијом - неуролептиком - и тада је упала у круг из којега нема вађења!

Ја ово причам из искуства, а не из слаткорјечивих књижица. И то деценијеског искуства.

Иди добром свештенику док те нису почели тровати хемикалијама, и прилази Светом Причешћу и све ће бити добро!

Неомаловажавајући твоје стање, з тебе је оно јако тешко, немаш чега да е плашиш: то је прашина, магла, само приђи својој Цркви, нађи свештеника који ће ти дати подршку и упуте и држи се своје Цркве.

Не иди никакви Јоилима, и неким калуђерима који страше и плаше....добар прота ће ти то ријешити све. И кад се ако Бог да исповиједиш и Причестиш биће одмах боље.

Дружи се искључиво, за почетак, само са људима који те ВОЛЕ и ти волиш њих, јер имаш страх од заједнице, а тако ћеш избјећи нова разочарења и појачање страха...ојачаћеш брзо. То није НИКАКВА болест, смао што су је назвали болешћу.

Од таквих ствари су моју сестру, копајући јој по души,"учени психолози", направили од ње дрогираног зомбија, јер се обратила њима а не Цркви.

То је ништа, не плаши се, али ако одеш погрешним путем, може бити свашта. Црква, људи који те воле, лагане, душекорисне књижице, пост, Причешће и бићеш "ко нова" не бригај.

[Кале]

Хвала Вам што ми одговарате. Јао како сад све да опишем шта ми се дешавало. Не знам одакле да кренем.

Овако...крштена сам још кад сам била беба prst ka dole али нисам живела хришћанским животом тј. нисам одлазила у цркву (свега неколико пута) иако се моја породица трудила да ме васпитава у хришћанском духу, али ја, како да кажем, нисам се дала, једноставно. Касније у гимназији, кад сам учила филозофију, задирала сам нос свуда (што се каже)...

Пре две године сам имала опсесивне мисли о смрти, једва сам се из тога извукла и кренула даље. Све је било ок до пре 5месеци.

Уписала сам факултет, одселила се од куће, и после 2 месеца добила стомачне проблеме (спустио ми се желудац).

И тако док сам ја ишла од лекара до лекара (јер нису одмах нашли о чему је реч) ја сам умишљала разне ствари: шта би све могло да буде и тако...јер су симптоми били катастрофални.

Онда сам видела да је дошло до проблема са психом, оно из прошлости је почело да се враћа тј. страхови, напетост, док на крају нисам пала у кревет и нигде нисам излазила.

Крајем прошле године отишла сам код психијатра. Преписао ми је терапију, рекао да није ништа страшно и да ће брзо проћи...пила сам лекове нешто више од месец дана, ишла код психолога на неку релаксацију, али помак је био веома мали и одлучила сам да престанем са лековима и да се обратим Цркви.

Када сам једно јутро кренула у храм на путу до њега ми је било страшно лоше, облио ме зној, нисам могла да стојим, желудац је почео да се грчи а ја као да повраћам ваздух. Трајало је неколико минута и ја одлучим да не одем већ да се вратим кући.

То исто јутро смо позвали протојереја у пензији да дође да видимо шта ћемо са мном  tuzansmajli8904

Он је рекао да је могуће да је ђавоља работа...Препоручио ми да одаберем духовника, да се исповедим, постим и причестим а док све то не урадим да читам Псалме Давидове. Одабрала сам њега за духовника, много ми је помогао и било ми је боље.

После приичешћа сам устала из кревета, али проблем није био скроз решен.

Ја и даље нисам смела да идем јер сам имала опсесивне мисли да ми неће бити добро. Малаксалост, проблем са дисањем, вртоглавице...катастрофа.

Тада сам, одлучила да поново одем код психијатра, добила сам терапију коју пијем већ више од месец дана, скоро да сам оздравила, чак сам неколико пута изашла из куће сама.

Пошто сам отишла код психијатра други пут а да се нисам посаветовала са духовником, желела сам да питам да ли је то погрешно, јер он сматра да се мој случај не мора решавати лековима већ само мењањем начина живота тј. потпуним окретањем ка Христу.

Имам молитвено правило које испуњавам свакодневно и мислим да ми у овоме само Бог може помоћи.

Извињавам се на опширности.

Хвала Вам што одвајате своје драгоцено време на одговоре мени.

[nishizawa]

Што да иде да јој неки бало копа по прошлости, пита и испитује и води са њим мукотрпне разговоре, троши паре и пије хемију?

Да би се излечила. Када се некоме поквари телевизор, зове мајстора за телевизоре, а не водоинсталатера. Тако и када неко има психичке проблеме, иде код лекара, а не код свештеника.

Иначе - психолог нема овлашћења да преписује рецепте. То раде психијатри.

Ако оваквим људим Црква НЕ може попмоћи, онда је треба укинути иако ју је Бог основао?

Побркао си ствари - Црква није душевна болница, и сврха јој није лечење психичких проблема. Као да си рекао - ако свештеник молитвом не може да ми поправи телевизор, Црква не треба да постоји.

И није тачно да демони не могу да преузму нашу вољу! Могу!

Када би могли, ми не бисмо имали одговорност за било шта што се деси док смо опседнути. А то демоинима није циљ - напротив.

Отиди ти психологу, још непобожном, па поразговарај са њим и видјећеш куда то води.

Ја немам психичких проблема. А познајем неколико психолога, и сви су тотално ОК.

[Дика Израиљева]

Да ли пијеш неуролептику? Опрости што питам, али видим да си вољна да причаш.

[Дика Израиљева]

Што да иде да јој неки бало копа по прошлости, пита и испитује и води са њим мукотрпне разговоре, троши паре и пије хемију?

Да би се излечила. Када се некоме поквари телевизор, зове мајстора за телевизоре, а не водоинсталатера. Тако и када неко има психичке проблеме, иде код лекара, а не код свештеника.

Иначе - психолог нема овлашћења да преписује рецепте. То раде психијатри.

Ако оваквим људим Црква НЕ може попмоћи, онда је треба укинути иако ју је Бог основао?

Побркао си ствари - Црква није душевна болница, и сврха јој није лечење психичких проблема. Као да си рекао - ако свештеник молитвом не може да ми поправи телевизор, Црква не треба да постоји.

И није тачно да демони не могу да преузму нашу вољу! Могу!

Када би могли, ми не бисмо имали одговорност за било шта што се деси док смо опседнути. А то демоинима није циљ - напротив.

Отиди ти психологу, још непобожном, па поразговарај са њим и видјећеш куда то води.

Ја немам психичких проблема. А познајем неколико психолога, и сви су тотално ОК.

Читаш ли ти шта цура пише?

Ако је теби ово "телевизор" онда стварно....ја познајем 10теине психолога са, нажалост, угледнијих светских клиника, не што сам фаца него тако ми "пао пасуљ"...и познајем неке коју су СЕБЕ убили, самоубијством. Дакле пустимо дјевоку/жену нека каже шта жели. Ово није ни близу "телевизора"...

[nishizawa]

Хвала Вам што ми одговарате. Јао како сад све да опишем шта ми се дешавало. Не знам одакле да кренем.

Овако...крштена сам још кад сам била беба prst ka dole али нисам живела хришћанским животом тј. нисам одлазила у цркву (свега неколико пута) иако се моја породица трудила да ме васпитава у хришћанском духу, али ја, како да кажем, нисам се дала, једноставно. Касније у гимназији, кад сам учила филозофију, задирала сам нос свуда (што се каже)...

Пре две године сам имала опсесивне мисли о смрти, једва сам се из тога извукла и кренула даље. Све је било ок до пре 5месеци.

Уписала сам факултет, одселила се од куће, и после 2 месеца добила стомачне проблеме (спустио ми се желудац).

И тако док сам ја ишла од лекара до лекара (јер нису одмах нашли о чему је реч) ја сам умишљала разне ствари: шта би све могло да буде и тако...јер су симптоми били катастрофални.

Онда сам видела да је дошло до проблема са психом, оно из прошлости је почело да се враћа тј. страхови, напетост, док на крају нисам пала у кревет и нигде нисам излазила.

Крајем прошле године отишла сам код психијатра. Преписао ми је терапију, рекао да није ништа страшно и да ће брзо проћи...пила сам лекове нешто више од месец дана, ишла код психолога на неку релаксацију, али помак је био веома мали и одлучила сам да престанем са лековима и да се обратим Цркви.

Када сам једно јутро кренула у храм на путу до њега ми је било страшно лоше, облио ме зној, нисам могла да стојим, желудац је почео да се грчи а ја као да повраћам ваздух. Трајало је неколико минута и ја одлучим да не одем већ да се вратим кући.

То исто јутро смо позвали протојереја у пензији да дође да видимо шта ћемо са мном  tuzansmajli8904

Он је рекао да је могуће да је ђавоља работа...Препоручио ми да одаберем духовника, да се исповедим, постим и причестим а док све то не урадим да читам Псалме Давидове. Одабрала сам њега за духовника, много ми је помогао и било ми је боље.

После приичешћа сам устала из кревета, али проблем није био скроз решен.

Ја и даље нисам смела да идем јер сам имала опсесивне мисли да ми неће бити добро. Малаксалост, проблем са дисањем, вртоглавице...катастрофа.

Тада сам, одлучила да поново одем код психијатра, добила сам терапију коју пијем већ више од месец дана, скоро да сам оздравила, чак сам неколико пута изашла из куће сама.

Пошто сам отишла код психијатра други пут а да се нисам посаветовала са духовником, желела сам да питам да ли је то погрешно, јер он сматра да се мој случај не мора решавати лековима већ само мењањем начина живота тј. потпуним окретањем ка Христу.

Имам молитвено правило које испуњавам свакодневно и мислим да ми у овоме само Бог може помоћи.

Извињавам се на опширности.

Хвала Вам што одвајате своје драгоцено време на одговоре мени.

Нема ништа лоше у томе што си решила да водиш уредан молитвени живот. Међутим, ниси смела да на своју руку прекидаш терапију. Да би се видели резултати потребно је време. Већина психоактивних лекова се НЕ СМЕ прекинути тек тако - иначе долази до разних потешкоћа.

Свакако да треба да се окренеш Христу, али то не значи да због тога не можеш да наставиш са терапијом. На крају крајева, верујем да и твој духовник када га заболи зуб не чита акатисте да га престане бол или да се на чудесан начин исцели, него оде код зубара.

Другим речима, што би рекли Арапи - Богу се помоли, ал камилу привежи.

[ВИЛМА]

Кале, добро дошла на наш форум  prst ka dole

Као неко ко пати од исте болести, могу искуствено да ти кажем да ниједан лек који добијеш од психијатра не може да да тренутне ефекте. Лек је потребно узимати најмање 2 месеца да би се осетило његово деловање. Затим је битно не прекидати терапију на своју руку. Често је минимум узимања лека годину дана. Лек регулише хемијске дисбалансе у организму,који и доводе до психичких сметњи. Многи се заведу кад осете да лек делује, како су оздравили и толико се лепо осећају, да им не треба лек. И ту направе грешку,прекину нагло и упадну у АГОНИЈУ, сиђу у сам пакао.

Мој савет ти је да лекове свакако пијеш онако и онолико колико ти твој психијатар препоручи, али да имаш на уму стално да је лек само помоћно средство, да те мало прибере и смири, а да се узроци проблема решавају променом размишљања и променом начина живота (али не на "готов рецепт",него стицањем самоувида и конструктивним реаговањем). Веома је битно да схватиш моменат када у ту борбу морађ позвати помоћ,тј. психијатра, који је стручан и довољно искусан,који ће те "водити" до стицања самоувида.

Као неко ко се годинама бори са тим рећи ћу ти и то да је та борба ка оздрављењу пуна успона и падова, и да сваки пад јесте знак да још нешто нисмо расчистили и да још нешто нисмо научили, али је битно не одустајати.  tuzansmajli8904

[Дика Израиљева]

спустио ми се желудац

imao sam iste simptome.

imam gastritis - naravo da stresom i panikom pojachava.

ne mora psihicki problem da bude uvek uzrok cira i gastritisa.

imao sam bakteriju koju izaziva cir.

takav problem moze da poremeti coveka skroz.

da li ste bili kod gastroenterolog-a ?

То је класика, иде упоредо. Стрес изазива бектерију која "удара" на желудац, прави катар, затим чир...а са друге стране т је само мнифестација главног узрока - "гурања носа у што не треба".

Сама је схватила шта јој треба. Промјена начина РАЗМИШЉАЊА.

Нико овде не прича о демонима и опсјени, али демони и попу док служи Литургију покушавају да убаце помисли, и нама док стојим пред Путиром.

[Leopold]

Има маса малих гријехова неиспивиђених и неокајаних; немаш духовни ослонац јак па никад немаш времена да мало извршиш сморту самог себе, јер се плашиш.

То није опсједнутос твоје цјелокупне воље, али су демонски удари. Валда знаш да демони дјелују на наше мисли? Дакле имаш право "бомбардовање" демонско на твоје мисли, који убацују ПОмисли, растресају твоје трезвено мишљење. НЕ могу ти ништа!

Није то ништа страшно, ако будеш имао/имала право духовно водство, духовни ослонац неког честитог папа или калуђера, укојега ћеш имати повјерење, а он опет времена и воље да ти да духовну подршку.

Често се човјек доведе у стање да није способан сам да то ријеши, а наравно, треба и благодатно дејство СВЕШТЕНО-молитве.

То није опсједунутост демонима али је утицај демона, праве ти хаос у глави што би се рекло. То је по Божјем допуштењу, јер страх понекад човјека "отријезни", па приђе својој Цркви (наравно када обиђе хоџе, гатаре и остале).

Jako dobro. Palac gore, sjajan pogled.

Gotovo identičan pogled kao moj post od sinoć (https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,14164.msg444578.html#msg444578). Drago mi je da imamo isti pogled na neke stvari, sretan sam što ima puno dobrih stvari koje nas spajaju jer znači da ima nade.

[Aquilius Cratus]

Не.

Некада давно, када је медицина као наука била још неразвијена, људи нису имали други начин да опишу појаве као што је ово што се теби дешава него опседнутост злим дусима. И не само када су психички поремећаји у питању - за многе чисто физиолошке проблеме, које немају никакве везе са психом, се веровало да је у питању "зао дух".

Према православном учењу, зли дуси (демони) немају могућност да савладају нашу слободну вољу, која нам је од Бога дата, и у коју се чак ни сам Господ не меша. Другим речима - не постоји могућност да демон опседне човека (осим у холивудским хорор-филмовима). Све што они могу јесте да нас лажу, обмањују и да покушавају да нас наводе да урадимо ствари које су лоше, да би нас одвојили од Бога. Међутим, одлука је увек и само наша.

Проблеми од којих патиш су и те како излечиви - нађи доброг психолога и крени са терапијом, верујем да резултати неће изостати. tuzansmajli8904

Potpis!

[Дика Израиљева]

"Лек регулише хемијске дисбалансе у организму,који и доводе до психичких сметњи. "

ШТА је узрок тог дебаланса????

Било који покрет наше психе проузокује одређено лучење. Ту је квака приступу свему.

Лек ће њој вратити баланс али шта је са УЗРОКОМ?

Одакле дебаланс?

Питање стоји: да ли пијеш неуролептике?