Шекспир

[Снежана]

LXXX

Кад о теби певам плашим се ко нико -

Јер геније већи опева ти име

И својом те снагом уздиже толико

Да кад ја запевам - умањи ме тиме.

Вредиш као море, ко највиша вода,

По њој плове мале и велике лађе,

Ал и мој чун, мањи од његовог брода,

Плови смело кад се на пучини нађе.

Твоја ће ме помоћ, макар и најплића,

Држати на валу, а он ће - дубином.

Ако се разбијем - чун сам без покрића,

А он је брод моћан са поносним чином.

          Успе ли он, а ја - будем мртва чела,

          Моја ме је љубав и у смрт одвела.

[Снежана]

LXXXI

Ако ти ја пишем епитафни слог,

Или док трунем - надживиш ме и ти,

Смрт збрисати неће спомен стиха мог

Мада ћу тада заборављен бити.

Моја ће ти песма бесмртност да да,

Док будем мртав целој овој груди;

Земља ће ми дати само парче тла,

А ти ћеш бити у мислима људи.

Твој ће спомен наћи у мом стиху дом,

Читаће њега очи још не живе,

Будући језици збориће о том

Кад сви што дишу - буду хумке сиве.

             Живећеш вечно у душама људи

            Јер ће ми перо такву моћ да буди.

[Снежана]

LXXXII

Ти ниси венчан с мојом музом, ето -

Можеш без срама да читаш посвете

Разних песника драгом - и да све то

Прелепо примиш. Ти си ума дете

И лепог лика, зато мислиш да је

Сва твоја вредност изван хвале моје

И тражиш перо које лепше даје.

Па добро, драги. Кад те било које

Опева перо што премного кити -

Видећеш да је са чарима својим

Представљен верно твој лик истинити

Само у песми иза које стојим.

          Њихово јарко сликање, изгледа,

         Није за твоје - но за лица бледа.

[Снежана]

 

LXXXIII

[Снежана]

LXXXIV

Зар има веће хвале него што је -

Да си ти само најсличнији себи?

Ти си лепоти - ризница, а то је -

Да другог она нема равног теби.

Бедно је перо што славу не носи

Ономе о коме пева. Али ако

О теби каже тек само то што си -

Знај да ће песму да подигне лако.

нека препише - што у теби пише,

И нек преприча - природе реч милу,

па ће тај дублет да му ум крунише

И дивиће се сви његовом стилу.

     А што волиш и хвалу малену -

     Смањује твоје славе праву цену.

[Снежана]

LXXXV

O, moja muza, svezana jezika,

Skromno sad ćuti, dok ti drugi piše

Prezlatnim perom hvalu tvog lika

U pesmi gde se muze posestriše.

Ja mislim dobre misli, drugi zbore

Prelepe reči, te ja, đak neuki,

Prozborim "Amin" na te razgovore

Koji su samo tek hvalospev puki.

Kad čujem hvalu, ja kažem - "Tako je" -

I dodam nešto da još više ima,

Al u mislima tek ljubavi moje

Koja je prva, a ne u rečima.

       Ti druge ceni - što zvučno govore,

        Mene - zbog misli, koje nemo zbore.

 

[JESSY]

[Снежана]

LXXXVI

Је л поносно једро стиха његовога

Што напето - теби, ко награди, броди -

Сахранило мисли усред мозга мога,

Претворивши у гроб место што их роди?

Је ли дух његов, учен духовима

Да од смртних боље пише - већ утуко?

Не, није се пред њим, а нит пред свима

Што му ноћно служе - мој стих још повуко.

Ни он, ни тај његов добри дух и слуга,

Тај ноћни саветник бестелесан што је -

О, не ућуткаше мене, твога друга;

Од њих се ја нисам плашио за своје.

      Ал кад му наклоност твоја стих запљусну -

      Тад мој стих смалакса и клону, ко у сну.

 

 

[Снежана]

LXXXVII

Збогом! Ти си мени превелика цена;

И сам вероватно знаш за вредност своју -

Па те величина ослобађа њена;

Ја не видим више спону било коју.

Нисам ли те држо твојом вољом само?

А за такво благо - заслуга ми која?

Разлоге за леп дар, у мени, не знамо;

Гле: теби се враћа повластица моја.

Ти сам себе даде, вредност не знајући

Своју или моју - кад си ми је дао,

Те твој дар из грешке стаде корен вући;

Сад га враћаш кад си боље размишљао.

        Тако те имадох; ко што сан од људи

        Краљеве начини - а варком их буди.

[Снежана]

LXXXVIII

 

Кад твог презрења дођу мени дани

И схватиш - слаб је мој удео скроман,

Противу себе - на  твојој сам страни,

Јер си ти частан, мада вероломан.

Пошто најбоље ја знам слабост своју

У прилог теби изнећу, најтише,

Све мане које каљају бит моју;

Изгубиш ли ме - добићеш још више,

Постаћу и ја тим добитник чисти,

јер сва је љубав - твоја; зато

Зло које  себи чиним - рад користи

Твоје - и мени бива као злато.

      Припадам теби и волим те тако

      Да и неправду и зло сносим свако.

[Снежана]

LXXXIX

 

Да ме ти напушташ што сам с маном том,

Смисли - и ја ћу о њој говорити;

Храмаћу сад одмах, реци - да сам хром;

Против разлога твојих нећу бити.

Не можеш ме толико наружити, знам,

Да за неверност нађеш оправдање -

Колико ћу себе наружити сам.

У пријатељству - биће ме све мање.

Нећу те ни срести, ко незнаног ког.

На језику ми твоје име живо

Више неће бити, макар и због тог

Да му ни словом не учиним криво.

        Са самим собом ја ћу у рат хтети,

         Јер тог ког мрзиш - не смем ни волети.

 

[Снежана]

ХС

 

Кад већ хоћеш - сад ми мрзи име,

Кад је свет решен да куди и мучи;

Здружен са злобном коби - унизи ме,

Да ми не будеш последња кап жучи.

Кад ми срце ово тугу збрише

Немој да дођеш после јада свију,

Ко након бурне ноћи - јутро кише,

Да ми продужиш патњу сву ранију.

Ако ћеш да ме оставиш, о нека

То бар не буде после дугих јада,

Но у почетку, сада - нек ми прека

Судбина страшни ударац већ зада.

      У поређењу са јадом растанка

      Нови ће јади бити сенка танка.

[Снежана]

XCI

 

Неко се горди родом, ил вештином,

Неко богатством, снагом што је има,

А неко рухом по моди, ил псином,

Соколом неко, а неко коњима.

Свака ћуд има задовољство своје

У коме радост проналази ето,

Ал све то није пак мерило моје

Ја нечим бољим надвисујем све то.

Твоја је љубав виша но род сваки,

Лепша но рухо свако ил што је коњ лаки,

Кад имам тебе - све су среће моје.

       Само сам једним несрећан - што све то

       Може ми, с тобом, бити одузето.

[Снежана]

XCII

 

Ал побећи од мене нећеш знати

И мој ћеш бити до последњег дана.

Моја бит неће дуже потрајати

Но твоја љубав, с којом је везана.

Од другог зла се ја не плашим сада,

Јер ће са првим мој живот престати.

Видим да боље стање ми припада

Но што ме твоја ћуд у вечности прати.

Несталношћу ме нећеш намучити.

Оставиш ли ме - ја ћу у гроб хтети.

Како сам срећан што ћу увек бити

Уз твоју љубав и срећан умрети.

       Ко је савшен и ко је без мане?

       Можда их имаш, ал су ми незнане.

[Снежана]

XCIII

 

Живећу уверен да си веран још;

Лице ће љубави бити као пре -

Па ма већ скривала у себи знак лош;

Погледом ћеш са мном бити, срцем - не.

У твом срцу нема мржње, те ни ја

У њему не могу промену да знам.

Мрштењем борама - многи човек зна

Неверство свог срца да открије сам.

Ал небо досуди при стварању твом

Да ти лице увек од љубави сја;

Ма шта да се збива сад у срцу том

На лицу је само иста светлост та.

       Ко јабука Еве биће и чар, знај,

       Ако ти врлина није ко лик тај.