Шекспир

[Снежана]

XIII

 

О, да си ти вечан! Али, драги, знај

Само док живиш ти си оно што си;

А за неминовни припреми се крај

И неком другом свој мили лик носи.

Изнајмљена онда та лепота сва

Биће без краја, а ти ћеш тада

Бити ти и када куцне ура зла:

Носиће пород твој лик препун склада.

Ко пушта да тако леп пропадне дом

А зна да би га мушки мого спасти

Противу вихора који носе лом

И беса који смрт има у власти?

     Расипник само. Ти се оца сети,

     И да л ће исто и твој син то смети.

[Снежана]

XIV

 

По звездама свој суд ја донети нећу,

А астрологију, чини ми се, знам,

Ал не да предскажем добру или злу срећу

Нит куги и глади изгледе да дам;

Не погађам шта ће у минут се збити,

Нит његову кишу ил ветар ил гром,

Нити кнежевима да л ће добро бити

По небеском честом знаку било ком;

Из звезданих твојих очију ја само

Читам знак сазнања: "Истина и чар

Цветаће заједно тек ако им дамо

Своје лепо семе од себе на дар",

     Или ти проричем: "Твј смртни час биће

     И за истину и чар - смртно пиће."

[Снежана]

XV

 

Кад помислим само: све што расте да је

Савршено тек у малом трену живом,

И да позорница - свет је, која даје

Представу под тајним звезданим упливом:

Кад видим да људи расту налик биљу

И да њих исто небо крепи, слаби,

Да им млад сок брзо стиже старом циљу

А њина лепота у заборав граби;

И мисао на ту сталну мену тада

Слави благо твоје лепоте мом оку,

Док време са смрћу договоре склада

Да твој дан претвори у поноћ дубоку.

    Због тебе с временом мој рат сада траје:

    Што ти оно узме, моја хвала даје.

[Снежана]

XVI

 

На моћнији начин што не почнеш бој

Са тиранином пред ким време трне,

И бољим средствима но што је слик мој

Не утврдиш се када смак насрне?

Ти на врху срећних сата стојиш сад

И необделан многи би врт света

Да рађа цветове живе био рад

Сличнији теби од твога портрета:

Тад би у обличју своме живом ти

Живео живот, какав не би дала

Ни слика којасе под кичицом зби,

Ни под невештим мојим пером - хвала.

         Сачуваћеш се дарежљивим чином:

         Живећеш сликан соственом вештином.

[Снежана]

XVII

 

У мој стих ко ће сутра веровати,

Који је препун твојих особина?

Полунем да је, и небо ће знати,

И да ти пола не каза врлина.

Кад би ми песма умела да каже

Све твоје дражи и чар у очима,

Будући век би реко: "Песник лаже,

Рајску лепоту земни лик неима."

Рукопис мој би, жут од многих дана,

Презрен ко старац био који вара,

И дужна хвала била би названа -

Заносом који има песма стара.

         А да је твоје и тад живо семе:

         Двострук би био - кроз стих и кроз време.

[Снежана]

XVIII

 

Са летњим даном не знам да ли да те

Поредим, када си - лепши, чари тише?

Пупољке маја страшни ветри смлате

И време лета кратко је одвише;

Понекад око неба јара руби,

А често златни лик потамни неба;

Све што је лепо лепоту и губи

Кад случај хоће ил природи треба.

Свенути неће вечно лето твоје,

Нити лепота, а и смрт се неће

Хвалити да ти покри тамом боје,

У вечност - песма - и твој лик однеће.

          Док око види и док дишу људи

          С песмом ће овом твој лик да се буди.

[Милан Ракић]

Од ономад, на страници "Глоб театра", могуће је погледати снимке неколико представа, који се додуше плаћају, али има и неког бесплатног садражаја, а верујем да ће га бити и више...

 

 

http://www.globeplayer.tv/

[Снежана]

XIX

 

Несито Време, лавље шапе сруби,

Натерај земљу да свој кот прогута,

Ишчупај тигру оштрицу од зуби

И спали живот феникса што лута;

У своме лету сеј радост и сету

И ради шта знаш, време брзог хода,

Пролазној чари у широком светућ

Ал браним један злочин испод свода:

О, не избраздај својим часовима,

Ни древним пером чело мога друга,

Нек недодирнут твојим токовима

Буде леп узор за потомства друга.

        Ал и упркос твом злу које прети

        У мом ће стиху увек млад живети.

[Снежана]

XX

 

О господару - госпо моје жуди,

Имаш лик сликан рукама природе

И женско, нежно срце, ал без ћуди

Жена, које се на варљивост  своде;

И сјајно око од женског верније

Које позлати све што такне зена;

Мушког си тела, ал пун чаролије,

Те ти се диве и човек и жена.

Најпре си стваран да си налик жени,

Ал природа је с жељом да те слије

Заддремала и - отела те  мени,

Давши ти нешто што за мене није.

        За уживање створила те жени,

        Дај њој грљење, али љубав мени.

[Таша]

Potrosila sam sve amine na izbor i trud

Bravo!

[Снежана]

Potrosila sam sve amine na izbor i trud

Bravo!

Нема потребе да се трошиш на амине, ово је за мене задовољство а не труд, уживам у "друштву мртвих песника", па ко велим да поделим и са вама.

[Снежана]

XXI

 

Ја нисам као онај песник што је

Шминканом чари надахнут да ствара,

Који и небу, украсе, ко своје

Узима да се њима удвара -

Девојци, коју поредити мора

Са сунцем, земљом, месечевом згодом,

Цвећем априла, драгуњима мора

И свом лепотом под небеским сводом.

Искрена љубав - искрено и пише,

Зато ми веруј: од љубљви моје

Лепшу не роди мајка, мада тише

Сија но звезде што на небу стоје.

         Нек више каже тај што за реч хаје,

         А ја не хвалим што се не продаје.

[Снежана]

XXII

 

Огледало ме неће уверити

Да сам стар - док си ти вршњак с младошћу,

Ал кад времена бразде стекнеш и ти

Примићу и ја брзо смрт ко гошћу.

Јер сва лепота што тебе покрива -

Лепо је рухо мог срца што снује

У теби, ко што твоје срце снива

У мени - те нам доба сједињује.

Стога се чувај, као што се и ја

Чувам рад тебе, а не себе ради,

Јер носим твоје срце што се свија

Уз мене ко уз мајку пород млади.

      Кад стане моје срце, онда схвати

      Да ће и твоје срце са њим стати.

[Снежана]

XXIII

 

Ко невешт глумац насред позорнице

Кога у улози поремети страх,

Ил пуно гнева, неко плахо лице,

Кад му жестина одузима дах;

Из страха тако заборавим и ја

Љубавних изјава тај обредни склад,

И под бременом се свија

Сва речитост моја што клоне у пад.

Погледи моји нек буду, голи,

Речит а нем тумач са срчаног дна,

Које за љубав уме да се моли

Више но што језик да изусти зна.

          Учи да читаш и писма без слова;

          И оком чује љубав мудрог кова.

[Снежана]

XXIV

 

Моје се очи сликара игрле,

Сликале те по платну срца мога;

Тело је моје рам те слике мале

Са перспективом што је сасвим строга;

Таква су, зна се, и најбоља дела

Ове вештине. У мојим грудима

Сад је атеље где је слика села

Твог правог лика. Очи су очима

Услугу добру учиниле, збиља:

Твој облик - моје очи су сликале,

А твоје очи, с погледом што циља

Кроз зрак сунца - све су обасјале.

         Али уметност ока има ману:

         Ликове даје, а срца остану.