Шекспир

[Снежана]

СОНЕТИ

 

 

I

 

Од најлепших бића потомке желимо

Да ружа лепоте никада не мине,

Јер временом, кад кроз зрелост сагоримо,

нек нежни наследник за наш спомен брине.

Али ти, још занет сјајем у очима,

Горивом свог бића храниш светлост своју,

Твориш глад и тамо где обиља има,

Свиреп - према себи, душман - своме соју.

Ти који си свету сада украс вити

И јединствен весник раскошне пролети

Сахрањујеш у свој пупољак све бити,

Од твог тврдичлука пустош свету прети.

      Сажали се на свет, о тврдицо, сада

      Да не носиш у гроб то што свету спада.

[Снежана]

II

 

Кад ти четрдесет зима сколи чело

И награди ровом поље што је сјало,

Привлачна ти младост - гордо рухо бело -

Биће један дроњак који вреди мало.

И упитан тада: Шта је са лепотом,

Куд се твојих младих дана благо деде?

"У усахлом оку", ако додаш потом

То ће бити стид и речи што не вреде.

Из лепоте твоје изданак да вири -

Тад би мого рећи "Ово дете сада

правда моју старост и мој рачун мири",

Јер твоја лепота и у њему влада.

       То би било - бити обновљен - стар, јадан,

       И гледати своју топлу крв, а хладан.

[Снежана]

III

 

Огледало гледај и том лику реци:

Време је већ да се мења лице то,

Јер ако му сву драж не оставиш деци

Вараш свет и некој мајци чиниш зло.

Лепотица, бића неораног, што би

Презрела икада твог ратарства рад?

И због себичности неке луде ко би

Гробница да буде и потомства пад?

Огледало ти си мајке, а и она

Открива у теби свој априлски сјај,

И теби ће саром чедо бити спона

Да са својим златним добом вежеш крај.

       А ако свој спомен не оставиш ником -

       Умри инокосан, заједно са ликом.

[Снежана]

IV

 

Да л на саму себе, расипничка чари,

То расипаш сав свој завештај лепоте?

Природа нам само зајми, а не дари,

Дарежљивом увек нуди равне своте.

Зле рачуне правиш, ти тврдицо лепи,

Место да добивен дар делиш из вреће.

Ако сву ту своту не уложиш - стрепи

Јер без камате преживети неће.

Послујеш ли тако само сам са собом

Зар се не лишаваш свог бића прелепа?

Када те природа суочи са гробом

Да л ћеш поштен рачун извући из џепа?

        Неупотребљена - чар ће у гроб лећи,

        Дарована - опет у живот ће прећи.

[Снежана]

V

 

Време што нежним радом оваплоти

Лепоту - сталну мету нашег вида,

Посаће једном тиранином лепоти

И порушити све оно што зида.

Немирно, вечно време лето води

Ругобној зими да га ту развеје,

Мраз кочи сок и лишћу рачун своди,

Лепоту скрива снег и голо све је.

Ал да не оста пречишћен дах лета

Ко затвореник, течан, усред стакла -

И траг лепоте нестао би из света

И мисао на њу - не би нас дотакла.

         Ал дестилисан цвет и усред зиме

         Губи тек изглед, а мирише њиме.

[w.a.mozart]

odlicna tema, samo da se upisem

[Снежана]

VI

 

Не дај да груба рука зиме збрише

Док дестилисан ниси - лето твоје.

Заслади неки сасуд; нек мирише

Чар неког места, пре но згасну боје.

Камате нису забрањене чини;

Када срећи зајам, па га врате;

понови себе - да не будеш ини,

А десет њих се још више исплате.

Десетострук би још срећнији био

Да десет твојих још десет пнове;

Шта би ти онда кад би одлазио

Смрт могла кад се преселиш у нове?

         О, не дозволи д лепоту твоју,

         Наследе црви као плен у боју.

[Снежана]

VII

 

Гле; кад лепо сунце на источном крају

Дигне пламен - главу, земно око свако

Одаје сву почаст његовоме сјају

И погледом служи величаннству тако.

И када се успне по небеској коти

Налик на младића препуног зрелине

Сви се смртни диве његовој лепоти

Док поледом прате златни пут што мине.

Али кад с врхунца уморно посрне

Као слаба старост у свој мртви уго

Свак покорне очи наједном обрне

Од немоћног сунца и гледа у друго.

      Тако и ти, када сјај ти начне тмина,

       Заћи ћеш негледан, ако немаш сина.

[Снежана]

VIII

 

Што музику слушаш, а тужан си тако?

Слатко са слаткоћом никада не ратује.

Зашто волиш оно што не примаш лако,

А лако га примаш, па те растужује?

Ако права складност зглашених звуова,

Као склад венчаних, вређа твоје уши,

То ти само звуци шаљу кивна слова

Што твојом једношћу и твој циљ се руши.

Слушај како струна, другој муж премили,

одјекне, па онда све завуче складом,

Ко муж и чедо и мајка да се слили

У једно над истом својом песмом радом.

      Многе неме струне звук ти шаљу ледан:

      "Бити један значи бити и - ниједан."

[Снежана]

IX

 

Да л се у неженству ти трошиш из страха

Да удове нека од суза не страда?

Ако без порода будеш, шако праха,

Оплакиваће те свет, јер он ће тада

Удовица бити и тужиће довек

Што обличје своје не остави свету,

А удови свакој другој - њен ће човек

Сачувати добро свој лик у детету.

Оно што дарежљив троши - само своје

Мења место и свет то и даље има,

Ал лепота кад се страћи - гаси боје,

Неискоришћена - бива невидима.

        Љубави за друге у грудима нема

        Оног који себи срамну смрт припрема.

[Снежана]

X

 

Постиди се, признај да ти љубав фали

И да непромишњен сам си на се присто.

Јемчим ето да те многи воле, али

Ти не волиш никог, јемчим тако исто.

Убилачком мржњом обузет си тако

Да не презаш од зла било према коме,

Хоћеш кров да срушиш леп, који би лако

Оправио да те жеља вуче томе.

Промени се па ћу према теби и ја.

Зар да мржња бољи стан но љубав гради?

Буди налик свое лику који сија

Или милостиван барем себе ради.

      О, макар због мене, другог себе створи,

      Да и после смрти та чар не сагори.

[w.a.mozart]

https://www.facebook.com/208704085830287/photos/a.208705522496810.57165.208704085830287/885097058190983/?type=1&theater

[Снежана]

 

[Снежана]

XI

 

Тако док венеш, никнућеш кроз чедо,

Из оног што си му и дао на дар;

Свежину крви коју си млад предо

Моћи ћеш назвати својим и ко стар.

У том је мудрост, лепота и срећа,

А ван тога - лудост, страст, хладни гроб.

Свет би нестао за шест пролећа

Кад би твојој мисли свак постао роб.

Ти који нису право људско семе -

Груби, ружни и зли - нек јалови мру.

А теби коме на дар даде време

Обилну лепоту - даруј и ти њу.

    Ко жиг те створи природа, те стога

    Не остављај је без отиска свога. 

[Снежана]

XII

 

Сат када слушам што часове броји

И гледам дан у гнусну ноћ кад крене,

А љубичицу у увелој боји,

Коврџе црне белим посребрене,

Висока стабла, с којих лишће оде,

А беху стаду штит у жарком лету,

И зеленило које у сноп своде

Чупаве браде као на лафету,

Размишљам онда: и лепота твоја

Као опадак времена ће бити,

Јер чар поружња и мре, да би која

Друга лепота плела своје нити.

    Не одбрани се ништа испод косе

    Времена, само - пород, а нас носе.