Љиљана Хабјановић Ђуровић - одломци

[JESSY]

IGRA ANDJELA

Svanjivao je dan posvećen Saboru Svetog arhangela Gavrila.

Išla je kroz šareno polje. Nad njom je blistalo nebo, podnevno plavo, a osuto zvezdama. I još u isti čas i suncem i mesecom ukrašeno. Kao nekada davno, u njenom devojačkom snu, kada je čekala da joj sveti Vid pokaže lice njene sudbine.

Nebo je bilo ravno kao ploča. Iznenada, počelo je da puca. A sjajni ukrasi otkidali su se jedan po jedan.

Prvo je palo sunce. Kotrljalo se kroz travu, pa poskočilo, i onda, odjednom, kao da ga je hitnula neka moćna ruka, upalo u bunar. Ali nije potonulo. Ostalo je da pluta na površini vode i osvetljava široki svod iznad sebe. Zatim je pao mesec. Mlad. Srpolik. Pravo u more koje se kraj bunara stvorilo. Za mesecom su popadale zvezde i izgubile se u travi. Ugašene. U potpunoj tami, koja se razlivala kao gusta mrlja, i širila se od istoka ka zapadu, čula je razgoropađene gavranove i piskutavi cik ždralova. A zatim sopstveni vrisak. Koji je probudio.

Ležala je ledena i mokra. Srce joj je tuklo pod grlom. Telo se treslo u snažnoj drhtavici. Glavom joj je svrdlao strašan bol.

Svaka njena misao, svaki osećaj, imao je samo jedno ime. Strah.

- Lazare! - cvilela je - Lazare!

Bio je budan. I nije se uplašio njenog straha. Kao da mu je znao uzrok. Drhtavim glasom, isprekidano, gubeći reči u jecaju, ispričala mu je svoj san. Nije joj rekao: \"San je laž, a Bog istina!\" Nije pokušao da je uteši. Znao je da sve ima svoje vreme. I da je nastupio čas za istinu. - Tvoj je san prepun mnogih znamena, a sva jedno znače. Ja ću ti ih rastumačiti - rekao je. - To što si videla da se vedro nebo prolomilo, kazuje da ćemo izgubiti državu. Sunce, to je moja glava, koja će pasti turskim mačem posečena. Ali poginuće i Murat, zato je mesec potonuo u more. Zvezde, to su vitezovi i verne sluge, naši i turski. Mnogo će ih ostati na bojnom polju, da hrane zemlju, zveri i ptice. Ali ima nešto još gore, gospo moja. Ta tmina koja se od istoka ka zapadu širi, to je mrak tuđe vere. Gavranovi su paše i veziri. Pod njima će zapištati narod kao nemoćni ždrali u tvome snu.

Led! Led je svu okovao. Pretvorio je u kamen. Čula je samo: \"Sunce, to je moja glava koja će pasti turskim mačem posečena.\" I posle toga ništa. Sve ostalo što je Lazar rekao izgubilo se u strahovitom zvuku koji joj je zdrobio mozak. Topot konja. Zveket mačeva. Jek bojne trube. Vapaj umirućih. Lelek udovica. Kletve roblja.

Zarila je prste u uši. Da se odbrani od te jeke užasa. \"Gospode! Gospode! Gospode!\" ..., ponavljala je. Bila je to jedina molitva koje je mogla da se seti.

Ostala je tako, ko zna koliko dugo. Trome svesti. Odrvenjenog uma. Osećala je kako joj duša otiče u neizvesno. I za tenutak je pomislila da će umreti od nevidljive ali potpuno stvarne muke u srcu.

- San je laža... - rekla mu je kada je povratila dah i malo snage.

Gledala ga je širom otvorenih očiju. Drhtavih usana. Molila ga da joj da pravo na nadu. Da je uteši, makar je prevario.

- Ovaj nije, Milice... I ja sam snevao. Probudio sam se koji čas pre tebe. U moj san doleteo je anđeo. Imao je tri para krila, baš kao na ikonama u Ravanici. Bio je beo. U belom. I kao posut zlatnim prahom. Ili je to bio trag svetlosti koji se oko njega širio. Stao je kraj mene, onemelog pred tolikom lepotom. Nisam mu čuo glas, ali jesam reči. \"Dva su carstva data ljudima. Nebesko. I zemaljsko. Da biraju kome će se privoleti. Na tebe je red. Biraj, Lazare!\" Tako mi je rekao. Razumeo sam ga. Dobro sam ga razumeo. I odabrao sam, Milice...

- Carstvo nebesko... - prošaputala je.

- Carstvo nebesko... - potvrdio je.

Najzad je saznala! To je bio onaj nespokoj koji joj je ružio svaku radost kao gnojni čir. Ona zla slutnja koja joj se uvukla u misli. Koja joj je puzila kroz nesanicu još od vremena kada je Lazar potražio duhovno utočište među onima koji govore sa šumom lišća, pticama i vodom.

\"Smrt si, odabrao, Lazare! Propast! Jad i muku za narod! Neizvesnost i stradanje za našu decu! Bol za mene!\", zapomagala je.

\"Vladar to ne sme! Otac nema pravo na takvu odluku! Ni muž!\", korila ga je.

\"Premnogo je ovo jutro za moju snagu. Kako da ti kažem: Nemoj, Lazare! Da te od samoga sebe otkinem. Dušu da ti raspolutim. I kako da ti kažem: Idi, Lazare! Idi u smrt telesnu! Idi od mene! Kako, kada bih time svoju dušu raspolutila? A na srcu iskopala ranu neprebolnu?\", tužila je. Ali sve u sebi. Dok ne pronađe pravu reč. Istu za oboje. Reč kojom neće povrediti njega, ali ni izneveriti sebe.

On je drugo čuo u tom ćutanju.

- Znao sam da ćeš i ovo razumeti. Kao što si uvek sve moje razumela - rekao je. Meko. Ljubavno.

Shvatila je da više ništa ne sme da kaže. Progutala je svoje reči kao trnje. I osmehnula mu se. Kroz suze.

U podne je stigao Muratov glasnik. I Lazar je počeo da priprema vojsku koju će povesti u boj na Kosovo.

[JESSY]

Tek beše minula careva krsna slava,Sabor svetog arhistratiga Mihaila I ostalih bestelesnih sila nebeskih,koja se praznuje osmog novembra.Na dvoru u Prizrenu gostovalo je svo visoko plemstvo.

Lazar je vec ranije primio zvanje i dužnost velikog sluge. Brinuo je o picu,da bude dobre sorte i godine,i da ga uvek,gde god car i svita dodju,bude dovoljno.Za vecerom je služio cara,kralja Uroša i neke od njihovih rodjaka.

I te veceri,koja ce promeniti Milicin život,ali ne samo njen,Lazar je stajao iza cara.Mladji sluga mu je dodao pehar crvenog vina.Ne pomerajuci se,Lazar je napunio carevu kupu od zlata.A onda je,mimo svakog reda,umesto kralju Urošu, ili kome od najviših kolenovica,drugu cašu nasuo Jug-Bogdanu.Tek je potom ophodio svu gospodu redom.Dobro raspoloženi kolenovici mislili su da Lazar samo sledi neki nedokuciv carev nalog,uvereni da sluga,makar i veliki,ne bi smeo po svojoj da promeni strogo utvrdjeni red dostojnosti.
Kada je opslužio svu gospodu,opet se vratio na svoje mesto iza cara.Sacekao je da mu mladji sluga ponovo napuni pehar,a onda je stupio korak napred.Stao je pored cara i okrenuo se ka njemu.Licem u lice.Ucinio je samo jedan korak više nego što je uobicajno.Prišao je caru samo jedan korak bliže nego što to sluga sme.Ali tim jednim korakom je prešao granicu.

Milica je posmatrala njegov hod.I srce joj je zadrhtalo.Ni tada je nije pogledao.Ali ona je odjednom nekako znala šta ce se zbiti.
- Svetla kruno,hocu pred svima da te pitam:

Da li je tvoja volja da ja uzmem Milicu Bogdanovu rekao je Lazar.
Odlucan,kao covek koji je potpuno siguran.I miran,kao da govori o svakodnevnom.A bile su to reci kojima je pocela da se menja srpska istorija.
Nikada se niko Dušanu nije tako obratio.Taj neprimerni cin pokazao je snagu,cvrstinu i smelost tog pokornog i uzdržanog mladica.

Muk!Potpuni muk pao je po skupu pristalom oko casne trpeze.A onda se cuo strašni šum potezanja maceva iz kovrdina.Mnogih u istom trenu.Kao da ih je ista ruka i misao vodila.Šum potmuo i opasan,kao šištanje zmije pred napad.Najpre su skocili Jugovici.Devetorica mladih,neustrašivih vitezova visokog roda,životom i Bogom zakletih na odanost Jug-Bogdanu.
Kako se Milica strašno uplašila!Za njegov život.Za njen život bez njega. Odjednom svesna,ne samo mišlju vec citavim svojim bicem,da ništa nije tako krhko i neizvesno kao ljudski san o sreci.

Lazar je stajao mirno kao i pre.Držao je pehar pun vina,i ruka mu nije zadrhtala.Ni obrazmu nje zaigrao.Ni oko.Ali gledao je u nju.Gledao je jasno,i bio je sav u tom pogladu.Kao u njenim maštanjima.I kao što ce je gledati onog jutra kada joj bude kazao svoje opredeljenje za Carstvo nebesko.Gledao je kao covek koji sve što ima i sve što jeste daje za jedno.Jer mora tako.

’’Nikada,nikada ga više necu ovoliko voleti.Zato što necu moci.Zato što se ne može ovoliko voleti,i sa silinom tog osecanja u sebi živeti duže od trena’’, mislila je Milica.

 “Igra andjela”

[Драгана Милошевић]

@@Pontifex Emeritus,

Е, Понтије, не конташ да је ово само књижевно дело и ништа друго?

[Драгана Милошевић]

Милица је Лази суђеница.

[JESSY]

Da li ljubav uopste postoji? Ili je ono sto se ljubavlju zove tek san o njoj? Kratkotrajna iluzija? Da li je ljubav silovito, zudno stapanje dva tela i propadanje kroz bezdan bezumnog uzitka, ili vreme izmedju: pomamna, grcevita nada da ce se sve ponoviti. Neprestano drhtavo iscekivanje. Da li je ljubav odbaciti svoj san i zavoleti sve sto je njegovo: mracne coskove navika i ruznu pustos duse? Odbaciti svoju sliku o njemu i voleti ga onakvog kakav je? Da li voleti znaci naci opravdanje za sve? Nicega se ne stideti, cak ni pred sobom? Sve je to ljubav...

 

ŽENSKI RODOSLOV

[JESSY]

''Ko neće da veruje u dobro, njemu nikakve reči ne pomažu. Srce ispunjeno zavišću zatvoreno je kao kamen. Um pomračen sebeljubljem i zlobom ne može osvetliti ni sva svetlost nebeska."

 

'' Petkana"

[JESSY]

драге моје даме, читајте поезију. постоји толико великих песника и песникиња који могу дотаћи ваш нежни сензибилитет, а не ова патетична проза без икакве књижевне и уметничке вредности.

у реду је брате...рекао си своје...ништа ти нисмо рекле....међутим сада те замољавамо да не посећујеш више ову тему и не спамујеш више....

[*Sara*]

Ја сам на челу војске сила небеских.Ја Серафим Архистратиг Михајло, ратник за славу Божију и за добро људи.Људи ме виде двојако.За неке сам војник,витез и војвода са мачем у једној и копљем у другој руци који својим моћним стопалом гази побеђеног и у ланце окованог духа зла.Другима сам младић префињених црта,обучен као племић.Носим скиптар оличење владарске моћи и куглу усковитлане површине.То је знак васељене коју браним од сплетки злога.Било како насликан једно сам - Војеначалник војске небеске и побетитељ противника.Moj дан је 8.-и новембар.Тада верни молитвено прослављају првостепене Бестелесне Силе.Новембар,зато што је то 9.-и месец по стварању света,а девет је чинова анђеоских, а 8, стога што ће се други Христов долазак збити у осми дан,а тада ће са Њим доћи и сви анђели.

~Игра анђела

[Драгана Милошевић]

Сви анђели Господњи јављају се достојним људима, по Свевишњој вољи, и у преображеном облику, да би их људи могли видети.

Тако и ми,Серафими. Михаило. Гаврило. Рафаило.Салатило. Урило. Јегудило. И ја, Варахило. 

Ја сам давалац Божјег благослова и посредник доброчинстава којима Отац обдарује Своју децу. Носим прегршт разнобојних ружа у недрима и на својој одећи. Свака од њих једна је тајна. Понуда.  Могућност.Избор благослова. Да буду складни супружници, и срећни и многочедни родитељи, они који желе да подижу своју децу у славу Божју и да уреде породични живот по Божјим законима, другима за пример. Да приме изобиље земаљских плодова они који су спремни да их деле са беднима и невољнима. Да умноже и приходе они који

теже да помажу човекољубље, просветне установе и храмове Сведржитељеве.

Да дуго поживе на земљи и стекну потребне моћи они који стреме да чине добра дела своме роду, народу и човечанству.

Приметили сте, ја Творцу преносим жеље само оних који су вољни да примљено од Њега поделе са другима. Да у својој срећи не забораве несрећне. Да из свог изобиља издвоје за ускраћене. Само такви могу да ишту од мене, и преко мене од Господа. Они који говоре попут светих отаца: " Господе, обдари ме са што више блага да бих Ти са већим могао служити!" Само њихове молитве чујем. Речи оних који само себи и ради себе траже, до мене допиру као неразговетни ехо. Отпадају са мога срца.  И не стижу до Оца небеског. Она, Милица Југ- Богданова, умела је да пожели. Хтела је много. Хтела је све. По жудњи свога срца. По мери соје захтевне природе. По морању свога рода, имена и узора. Бацао сам јој руже на пут. У сан.Разбацивао их по њеним одајама и хаљинама. Ослушкивао сам јој жеље. Наде.Памтио сваку њену мисао. Да све остане сачувано и кад она заборави ....

[Данче*]

"Trebalo je da bez zadrzavanja krenem ka vrhu stepenista. Tako me je ucio Zaharije proteklih dana. I ja sam zapamtila sve sto mi je rekao. Ipak, oklevala sam. Bila sam mala. Samo mesec dana ranije odbijena od majcinih grudi.
Okrenula sam se ka ocu. Pa ka majci. Otac je gledao u zemlju i zubima grizao usne. Kao uvek kada ga nesto mnogo boli. A majka! Brada joj je podrhtavala. Njene oci, uprte u moje lice, bile su ponor bola. Ali nije pustila suzu. I nije izrekla rec jauka. Danas znam, sve svoje sakupila je u napor da ni na tren ne zazali sto me je obecala Bogu. Da Ga ni u pomisli ne prekori sto je prihvatio njenu zrtvu. Sto se nije umesao i postedeo srce roditeljsko, kao sto se smilovao Avramu kada mu je ovaj ponudio zivot svog sina Isaka. 
Preplavila me tuga. Osetila sam da cu zaplakati. I pruzila sam ruke da potrazim dodir svojih roditelja.
Tada sam ga ugledala. Bio je zaista prekrasan. Mladic, a pomalo nalik na neznu devojku. Cudesno otmen. Nosio je jednostavnu belu odoru, a njegova pojava zasenila je sve bogatstvo svestenika, levita i nasih rodjaka. "
SVIH ZALOSNIH RADOST

[Данче*]

"I eto, došla sam. Došla sam da mu oprostim. Da razgovaramo. Da mu kažem da sam mu oprostila. I da se pozdravim s njim. Sahrana je ispraćaj. 
Poslednje zbogom treba reći čoveku dok je živ.
Ali, oproštaju mora da prethodi pokajanje. A on se nije kajao.

Očekivala sam da će biti spreman da se vratimo u našu mučnu i tragičnu prošlost. Da će me pitati kako mi je bilo? Koliko me je bolelo? Da li mi je nedostajao? Zašto mu nisam pisala?
Htela sam da mu ispričam kako je strašno živeti sa uverenjem da te tata ne voli. Kako je tužno biti siroče. Kako je ponižavajuće želeti mnogo a imati malo, ili ništa. Kako je mučno biti siromašan. Kako si jadan kad gledaš kraj sebe porodice svojih ujaka i znaš da im ne pripadaš.
Mislila sam da ćemo plakati zajedno. I da će nas te suze zbližiti bar na tren. Kao onda, na grobu moje majke."

 

-Ljiljana Habjanović Đurović-Naš otac

[JESSY]

Igra Andjela


"...

Neobichna je to devojka bila. Prepuna protivurechnosti, a one su, umesto da je raznesu svojim oprechnim silama, tvorile savrsheno skladno bicce. Nemirna, zhivela je u miru sa sobom.
Nije bilo lako sa njom. Bila je prkosna. Divlja. Ponosna. Umiljata. Meka. Vedra. Srchana. Hrabra. Preduzimljiva. Gorda. Uvek spremna na pustolovinu. Nezhna kao ruzhin cvet. Volela je da peva. Da se smeje. Da igra. Zadirkivala je dvorske gospodje. Kuvarice. Shvalje. Razumela je njihove priche kao da je pod grmom rodjena. A opet, bila je ledeno otmena. Nedokuchiva.
Bila je i zaneta pesnikinja. Begunac iz svakidashnjih rasprava. Chesto je ostajala zamishljena nad tajnom postojanja. Zapitana o poretku na zemlji i nebu, i medju silama nebeskim. Zagledana u knjige. U spise starca Isaije i zapise svoga duhovnog nastavnika i uchitelja Svetog jevandjelja, Nikona Jerusalimskog.
Poznavala je, i otvoreno priznavala svoju slabost prema svim zemaljskim uzhivanjima, i svoje stremljenje ka svetlosti duhovnog prochishcenja.
Sve je to bila Jela. Sve u jedan mah. I sve izistinski i iz dubine dushe. I tim neslucenim bogatstvom svoje prirode plenila je sve oko sebe.

* * *

Ali ta vezanost za Nikona Jerusalimskog nije je udaljila od porodice. Skuchene prirode sve svoje trazhe u jednom. Jelino bicce bilo je raskoshno. I iskalo je uvek vishe. Saznanja. Ljubavi. Razgovora.
Nezhosti. Umela je da uzme od mnogih ono shto je u njima najbolje. I shto joj najvishe treba. Ali umela je i da daje. Na shirokom polju njenog srca bila je neprestana guzhva, kao na saboru. Ali svako je imao svoje sigurno mesto i znachenje u njenom zhivotu.
Uchila je od svih sa kojima se sretala. Medju zhenama je imala dva uzora. Svoju majku i Jefimiju.
U Jefimiji je volela pesnikinju.
Zauvek je zapamtila duge vecheri koje su zajedno provodile u staroj pridvorici, u maloj odaji kraj knjigohranilishta. Ponekad bi sa njima sedela i majka. Otac. Sestre. Dvorske gospodje. Stefan i Vuk.
Ponekad su bile same. Jefimija je rasklapala svoj veliki zbornik i vishe govorila no chitala najlepshe stihove koje su na mnogim jezicima tvorili pesnici, lutalice, nesrecnici i sanjari. Pa i ona sama.
Ostajala je podjednako opchinjena njenim stihovima i njenim umecem da za svaku pojavu i oseccanje odabere pravu rech. Da joj pronadje najbolje mesto u rechenici. Da joj odredi potpunu meru. Da pogodi pravi chas kada treba govoriti. Kada chitati pesme. Kada ccutati.
Razumela je da je u tom umecu moc njene mudrosti.
Nauchila je i da je snaga Jefimijinog trpljenja u veri. Snaga da se trpi. I snaga koju daje trpljenje. I slutila je da ce ta lekcija postajati najvazhnija svakom knezhevskom detetu, kako koje bude stasavalo.
Svoju je majku videla kao divno chudo. Chinilo joj se da takve gospodje nema ni u Srbiji, ni u Dubrovniku, ni u Mlecima, ni u Ugarskoj, ni u Vizantiji. Da takve nije bilo, niti ce je biti. Majka ce joj ostati uzor i kasnije, u zrelosti, kada bude srela mnoge vladarke i zhene od vazhnosti i ugleda diljem poznatog sveta.

[pahulja]

Da nema možda neko u pdf -u ovu knjigu za čitanje “Igra andjela”

[Milena B.]

Nisam ranije citala Ljiljanine knjige, ali imam jaku zelju sve da ih procitam. Koju biste mi prvu preporucili, sa kojom da pocnem ?

[Чунга Лунга]

Nisam ranije citala Ljiljanine knjige, ali imam jaku zelju sve da ih procitam. Koju biste mi prvu preporucili, sa kojom da pocnem ?

 

''Igra andjela'', pa sest mesta praznih.

Veruj mi na rec, ako mozes...