Важност читања Светог Писма

[Дејан]

O ČITANJU SVETOG PISMA I SVETIH OTACA

Da bismo citali Sveto Pismo i svete Oce, moramo najpre da imamo istu veru kao sveti Oci. Zato je istinski pocetak svega upoznavanje sa osnovnim hriscanskim ucenjima, onim sto i daje snagu i jednomislenost svim Ocima. No, spasenje sa kojim se upoznamo i u koje poverujemo mora se razviti, osecati, imati u sebi, jer je bez toga vera mrtva. Kako to uciniti? Sledeci svetim Ocima! Jedini put spasenja je sledjenje savetima svetih Otaca. Treba znati da Oci svesno grade jedan na drugom. Njihovo je stvaralastvo u tome sto oni ucenja svojih prethodnika primenjuju na sebi i svom vremenu, te istinu nepromenjeno prosledjuju dalje - istinu koju i mi moramo primeniti na sebi. Istinsko pravoslavno obrazovanje se danas odvija u manastirima sa duhom svetosti i iskusnim starcima, parohijama na celu kojih je svestenik koji ne odobrava grehe svoje pastve, vec je stalno bodri na visi duhovni zivot, te u bogoslovijama starog kova sa uciteljima koji svoju veru zive, sto je sve danas veoma retko. Glavno zanimanje novoobracenog hriscanina, kao i iskusenika u keliji, treba da bude proucavanje Evandjelja. Sveto Pismo cuva se na za to narocito odredjenom mestu u nasem obitavalistu, a i noseci ga prema njemu se moramo odnositi sa postovanjem. Citanju treba da prethodi skrusena molitva, puna vere i ljubavi prema Hristu, da nam Gospod otvori duhovne oci i ispuni srce blagodacu, da osetimo i shvatimo istinu i zivot napisanih reci. Drevni hriscanski obicaj je da se pre uzimanja Knjige ruke operu, te da zene za vreme citanja imaju pokrivenu glavu, a muskarci otkrivenu. Sveti Oci preporucuju citanje u osami, stojeci ili klececi. Ono treba da bude uporno, i da se cita sto je moguce vise, tako da nam se um, kako kazu, kupa u Svetom Pismu. Pocinje se postojanim ucenjem zapovesti datih u Matejevom i Lukinom Evandjelju. Otvarajuci Sveto Evandjelje, budi svestan da ces po odnosu prema njemu biti sudjen, da ce to odrediti tvoj vecni udeo. Njime ces saznati kakva je Bozja volja i koliko si udaljen od nje. Ucenje zapovesti je neodvojivo od njihovog izvrsavanja. Izvrsavanjem evandjelskih zapovesti i ostali delovi Pisma postaju lakse razumljivi. Sveto Pismo nije tek knjiga, vec zivot, i mozemo ga pojmiti jedino ako ga zivimo. Cini da bi razumeo! Sa Pismom uporedjuj i ocenjuj ne samo svoje postupke, vec i misli i zelje. Tako se stice trezvenost. Uzmi jednu vrlinu i neka njeno ispunjavanje bude tvoja glavna dnevna duznost. Kad ti ona predje u naviku, osvajanje svake sledece vrline ce biti lakse i lakse, sve do poslednje. Ugledajmo se na Presvetu Bogorodicu, Koja rece: “Neka mi bude po rijeci tvojoj” (Lk. 1, 38), Koja “cuvase sve rijeci ove i slagase ih u srcu svojemu” (Lk. 2, 19), i Koja i nama zapoveda: “Sto god vam rece ucinite” (Jn. 2, 5). U Pismu je opisano poreklo, smisao i svrsetak svega i svakoga. Posto je ono sveta istorija celog sveta, osobito Naroda Bozjeg - Crkve, i istorija ovaplocenog Boga Slova, i zbirka brojnih zitija, posto mu je svaki delic povezan sa nasim zivotom, ono nam nikada ne moze dosaditi. Dok ga citamo, sam Hristos govori svakome pojedinom od nas, a citanjem se mi molimo i pricamo sa Njim. Citanje Pisma usredsredjuje nas rastreseni um i, ako se trudimo na ociscenju od strasti, daruje znanje o Bogu. Sve sto nedostaje nasoj dusi i duhu, kao i odgovor na svako moguce pitanje, nalazi se u Pismu, a ako ga ne mozemo naci, pribegnimo pomoci Otaca. U Pismu nema nista nevazno, svaka rec je vecna istina, pa se ono prvi put obicno procita brzo, a zatim sve sporije i sporije. Svaka procitana rec je seme baceno u nasu dusu, i ono neprimetno i polagano prelazi u prirodu duse, cisteci nas, osvecujuci i preporadjajuci. Jer, svaka rec Pisma je rec Bozja i ima moc da leci i telesna i duhovna obolenja. Sve od apostolskog doba pa do ovih nasih poslednjih vremena, Sveto Pismo je sluzilo i sluzi kao oruzje za izoblicavanje laznih ucenja i kao cuvar prave vere. Poucavati druge Pismu i tumaciti ga pre no sto steknemo ociscenje nije dozvoljeno, jer bismo tako govorili bez Duha, sami od sebe, te ispali mudri u svojim ocima, podlezuci kletvi iz Pisma (Is. 5, 21; Pric. 26, 12). Svojevoljno razumevanje bozanske Knjige prati postanak svake jeresi. Postoje izvesni demoni koji nam, dok smo jos pocetnici, tumace Sveto Pismo. To najvise vole da cine slavoljubivim srcima, a pogotovu ljudima koji su ucili svetske nauke, da bi ih, varajuci ih malo po malo, bacili u jeres i bogohulstvo. To bogoslovlje, bolje reci bogoborstvo, prepoznacemo po uznemirenju i nekoj zbrkanoj necistoj radosti koja se u tim trenucima javlja. Zato je obavezno i citanje tumacenja od svetih Otaca, prvenstveno blazenog Teofilakta ili beseda svetog Jovana Zlatousta, cime se izbegavaju nasa olaka objasnjenja. Jedino onima koji dostignu duhovno savrsenstvo Gospod otkriva duhovni smisao Bozje reci. Otacka tumacenja i uopste sve njihove spise narocito mrze jeretici svih vremena: spisi Otaca otkrivaju pravi smisao Svetog Pisma, koji bi neprijatelji istine hteli da unakaze radi utvrdjivanja svojih umovanja. Jeresonacelnik Evtihije je, zeleci da razdvoji nerazdvojivo, na jednom saboru lukavo rekao: “Sveto Pismo treba vise postovati nego Oce.” Pravoslavna Crkva, naprotiv, uci svoja ceda da se u svemu povinuju otackim uputstvima, zadrzavajuci ih od gorde svojevoljnosti i drskosti prema reci Bozjoj, te samim tim dokazuje svoje duboko postovanje prema Svetom Pismu. Pratimo kako su povezana citanja iz Starog i Novog zaveta na sluzbama Bozjim, koristimo pravoslavne unakrsne napomene koje povezuju razlicite delove Svetog Pisma, gledajmo na svakoj stranici Hrista. Ipak, budimo svesni da nikada necemo moci sve razumeti i prodreti u sve dubine bozanstvene Reci. Srazmerno cistoti duse, javlja joj se Bog, otkrivajuci joj Bozju rec, koja je za plotske oci prikrivena neprozirnom zavesom ljudske reci. Dok su zapadni naucnici, nadahnuti duhom prelesti, iseckali Pismo na komadice, pravoslavni Knjigu posmatraju kao nerazdeljivu celinu. Dok prvima vise nista nije jasno i sve im postavke bivaju ubrzo oborene, drugima Bog sve potrebno razjasnjava i potvrdjuje ih u veri. Mi citamo uvek u zajednistvu sa svim clanovima Tela Hristovog, po svim krajevima sveta i kroz sva pokolenja. Ziveci po Pismu, bice nam lako i da pamtimo njegove stihove, koji inace tesko ostaju u srcu. Ucenje Pisma naizust je beskorisno i stetno ako to nije propraceno zivotom po njemu. U duhovni zivot i borbu postepeno ulazimo, po osnovnim savetima sv. Teofana Zatvornika, sv. Ignjatija Brjancanjinova ili sv. Tihona Zadonskog, kao nama vremenski najblizih i najrazumljivijih, a i stoga sto se kod njih mogu naci iscrpni odgovori na najrazlicitija pitanja. Posle ovakvog utvrdjivanja mozemo poceti i sa citanjem otackih saveta za teze podvige, svetih ave Doroteja, Teodora Studitskog, ave Varsanufija i Jovana Proroka (pocev od 216. odgovora), Jovana Lestvicnika, Jefrema Sirina i Jovana Kasijana. Tek posle izvesnog vremena moze se preci i na dublje duhovne knjige - Dobrotoljublje, egipatski (skitski) Otacnik, dela svetog Simeona Novog Bogoslova. Nije dovoljno procitati samo jednu ili dve knjige: ta, i pcela ne skuplja med sa jednog ili dva cveta, vec sa mnogih. Tako jedan otac poucava veri i pravilnom misljenju, a drugi poslusnosti, smirenju i trpeljivosti, jedan samounizavanju i ljubavi prema Bogu i bliznjem, a drugi tihovanju i molitvi. Mada svi pravoslavni borci, bilo kaludjeri ili mirjani, pocetnici ili iskusni, vode jedan te isti duhovni zivot, ipak nisu ni sve podviznicke knjige za svakoga - jedni su saveti za otselnike, drugi za monahe u opstezicu, treci za mirjane; jedni su za pocetnike, drugi za vestake. Vrlo je vazno i znati da upraznjavanje umno-srdacne molitve postaje moguce jedino u uslovima monaskog poslusanja, sa iskusnim duhovnim rukovodjom! Oci su priznavali monasko poslusanje za narociti dar Svetoga Duha, koji brzo dovodi do svetosti. Poslusanje mogu izvrsiti jedino oni ljudi koji od Boga prime taj dar odozgo. No podvig punog poslusanja kod iskusnog duhovnog nastavnika (koji vidi u dusu) nije dat nasem vremenu, cak ni u manastirima. Osam vekova posle Rozdestva Hristova, crkveni sveti pisci su poceli da se zale na nestajanje duhovnih rukovodja i na pojavljivanje mnostva laznih ucitelja. Sto je vise vremena prolazilo od javljanja na zemlji Bozanstvene Svetlosti, to se povecavao nedostatak istinitih nastavnika, povecavalo se obilje laznih ucitelja. Oci su vec tada zapovedili da se zbog nedostatka nastavnika obratimo ka citanju otackih spisa. Ali, sta uopste znaci monaska vrlina poslusanja? Ona je priznanje da je ljudski razum pao, a zatim i njegovo odbacivanje silom vere. Mada je duhonosnih rukovodja gotovo svugde nestalo, sustina poslusanja ostaje! Nama su, kako kazu svi pozniji sveti Oci, za rukovodjenje dati Sveto Pismo i otacki spisi. Rukovodjenje tim spisima tece mnogo sporije i slabije; na tom putu je vise spoticanja: knjiga napisana na hartiji ne moze zameniti zivu knjigu coveka. Na nasem putu je od koristi i savet bliznjih koji se i sami rukovode spisima Otaca. Nas danasnji podvig je povezan sa mucenistvom slicnim Lotovom mucenju u Sodomu: i mi se mucimo odasvud okruzeni umovima koji su pogazili vernost Istini i stupili u bludnu vezu sa lazju, koji su se zarazili mrznjom protiv bogonadahnutih spisa, naoruzavsi se na njih hulom, klevetom i paklenim osmejkom. Svako pitanje Oci resavaju. Ali, moramo im pristupati sa strahom Bozjim i smernoscu, kao Uciteljima - da bismo od njih ucili, posto su oni sve ono sto mi nismo. Zato se moramo osloboditi samovolje te biti krajnje podozrivi prema svojoj ispraznoj i svetovnoj mudrosti. U svakom trenutku moramo biti svesni da je Ocima otkrio istinu sam Bog, te da mi nismo tu da ih sudimo, niti da ih ocenjujemo merilima koja vaze za ogrehovljene ljude. Cesto ono sto se kod njih cini kao nepostenost, samoljublje, nasilnost ili ludost jesu tajni putevi Duha Bozjeg, koji se iskazu kao najuzvisenije postenje, najistancanije covekoljublje i najdublja premudrost. Mi niposto ne smemo usvajati tek golo znanje - uciti podatke, vec prvenstveno od Otaca uciti kako da pobedjujemo strasti, jer ovo vodi spasenju, a prethodno pogubljenju. “Znanje nadima!” (1. Kor. 8, 1) Sticanje pukog znanja lisava coveka blagih plodova: smernosti, poboznosti, krotosti, straha Bozjeg. Sledstveno, citanje dogmatskih knjiga za pocetnike nije dobro, posto one um uzvisuju, tako da se prvo moraju citati zitija i saveti Otaca, koji um unizavaju. Briga za spasenje sopstvene duse ucinice nas izvanredno pazljivim: naterace nas da i najprostije tacke godinama razmatramo, ulazeci tako u njihovu srz. Ova pazljivost nedostaje savremenim izucavaocima Otaca. Sveti Oci ne dovode svoga citatelja u zagrljaje ljubavi ni na visine vidjenja - dovode ga do razmatranja svoga greha, svoga pada, do ispovedanja Iskupitelja, do placa nad sobom pred milosrdjem Sazdatelja. Oni nas najpre uce kako da obuzdamo necista stremljenja naseg tela, da ga ucinimo lakim, sposobnim za duhovnu delatnost; potom se obracaju ka umu, ispravljaju njegov nacin misljenja, njegov razum, cisteci ga od misli koje smo usvojili po nasem padu, zamenjujuci ih mislima obnovljene prirode covecje, zivo izobrazene u Evandjelju. S ispravljenjem uma sveti Oci se brinu o ispravljenju srca, izmeni njegovih navika i oseta. Ocistiti srce je teze nego ocistiti um: um, ubedivsi se u pravednost novog misljenja, lako odbacuje staro, lako usvaja sebi novo; no zameniti naviku navikom, svojstvo svojstvom, osecanje drugim osecanjem, osecanjem suprotnim - to je trud, to je naporan i otegnut rad, to je borba velika. Zestinu te borbe Oci izrazavaju ovako: daj krv i primi duh! Uistinu je neophodno znati sta da mislimo i osecamo prema pojmu umne molitve, bozanskog vidjenja, obozenja i drugih duhovnih stanja na koja nailazimo citajuci o zivotima svetih. Medjutim, nerazumna je i neispunjiva zelja da i mi odmah postignemo takva stanja. Mi zitija svetih citamo da bismo uvideli sopstvenu duboku nemoc i ogrehovljenost, te se tako smirivali. To je najniza stepenica na kojoj moramo poceti. Iz prekorevanja sebe zbog udaljenosti od istinske svetosti, u srcu se radja mir i spokoj. Treba stalno sebi da ponavljamo: “O kakvoj svetosti citam, i cak i druge tome ucim, a sam nista ne postizem i ne napredujem.” To je zdrav podstrek na poboljsanje zivota, no nezdrava je pomisao da i mi moramo isto smesta zadobiti i ciniti. Mi promislom Bozjim nemamo vrline odmah na pocetku. Bozansko sazercanje i obozenje jeste cilj podviznistva, dok je delanje, duhovna borba - put. Upravo o tom putu govori najveca vecina otackih spisa, a ne o konacnom cilju. I to samo nam govori da treba biti strpljiv i lagano, postepeno napredovati. Neprijatelj spasenja nas nagovara da vrline trazimo pre vremena, da ih ne bismo mogli dobiti kada bi doslo pravo vreme. Tako se kod pocetnika koji cita svome stanju neprimerene knjige - o najuzvisenijem i najstrozem zivljenju, desava da usled tastine u masti stvara sliku savrsenog zivota, punog najodvaznijih podviga. Zeli, naime, nagovaranjem lukavoga, da brzo postigne uzvisen zivot bez prethodnog temeljitog proucavanja i ispunjavanja evandjelskih zapovesti. Necastivi mu namerno ne postavlja nikakve zamke, da bi ga uljuljkao u laznoj bezbednosti, a i samo sladostrasce proizvodi u srcu lazne utehe i naslade. Neumerene prohteve obicno prati i izuzetna kriticnost prema svemu sto ne odgovara visokim merilima koje pocetnik sam postavlja po uzoru na ono sto procita u svetiteljskim knjigama. On neprestano negoduje u srcu, ako je iskusenik zbog nepravilnosti u manastiru i slabosti svoga duhovnog rukovodje, a ako je obracenik zbog propusta u svojoj parohiji i svestenikovih mana. Pocetnicka revnost nije uravnotezena placem srca, iskustvom teskoca duhovne borbe i smirenjem koje uz njih dolazi, ako je borba ispravna. Neko vreme pocetnik uspeva da odrzi svoja visoka merila, a potom sledi dubok pad i otreznjenje, kao i saputanja lukavoga, koji je sve i ispleo, da je ovaj neiskusni borac nedostojan i dobar jedino za smrt ili grehovni nacin zivota. Neumereno revnosne pocetnike, dakle, djavo vara brzom slikom savrsenstva, ali druge sputava konopcima predjasnjeg, grehovnog zivota. Vec na samom pocetku udara na njih svom svojom silom, da bi ovi tako odustali od pravog puta. Tek ako se dokaze nepokolebljivost njihove odluke, on se povlaci. Nazalost, danas nepomenik ne mora ni previse da se trudi - visokoumne pocetnike ubedjuje da je njihov nacin zivota sasvim u redu. Mnogi danasnji obracenici hoce da spoje duhovnost sa ugodnoscu, sa samozadovoljnim zivotom, nastojeci sve o veri odmah da shvate svojim umovima zamracenim savremenim obrazovanjem. I oni koji poucavaju veru treba da znaju da u svetovnom raspolozenju, gde nema straha Bozjeg, ma kakva stvar da se kaze nece prodreti do dubine duse i proizvesti duboko osecanje vere i posvecivanje njoj. Umovanje o veri u takvim okolnostima prikladno je nazvano “teologija sa cigaretom”, “teologija uz casu vina”, “bogoslovlje na pun zeludac”. Nepoznavanje placa srca, istinske duhovne borbe, i jeste uzrok danasnje lakoumnosti i plitkosti u proucavanju svetih Otaca. Najpre treba izaci iz svetovnog raspolozenja i duha, tacno uvidjajuci kakav je i sta je, posto je nemoguce mesati sveto i svetovno, svetlost i tamu. Bezimo od uobicajenog nacina zivota, od sujete, samougadjanja, prilagodjavanja sredini, povrsnosti, neozbiljnosti. Ne ucinimo li tako, ili ce nam sveti Oci biti tudji, ili cemo njihovo ucenje prepravljati da ga prilagodimo sebi. Mi ne smemo iz otackih spisa izabirati ono sto nam se svidja i odbacivati ili zaboravljati ono sto nam ne odgovara, iz ma kakvog razloga (danas su najcesci ekumenska ljubav i “delomicna zastarelost” Otaca), jer tako postajemo jeretici (doslovno: izbiraci, od grc. aireo - “uzimam, izabiram"). Jos jedna stvar je od izuzetne vaznosti, a za nju danas malo ko mari. Citanje jeretickih knjiga te obracanje i najmanje paznje na jereticko ucenje je tezak greh protiv vere, greh uma koji boluje od gordosti i zatim odbacuje breme poslusanja Crkvi, uma koji trazi bezumnu i grehovnu slobodu. Sveti Oci su zapovedili da se istinskim duhovnim nastavnikom smatra samo onaj koji u svemu sledi ucenju crkvenih Otaca i njihovim spisima posvedocava i zapecacuje svoje ucenje. Dodatni razlog nerazumevanja Otaca je i lose poznavanje drevnih jezika i tadasnje retorike, nacina izrazavanja. Ostar prekor nekog Oca uzima se kao osudjivanje; podsmesljivo kazivanje za nesto doslovno; upozorenje za gnusanje; knjizevno preterivanje kao nesto prirodno receno ili pak potcenjivanje. Zakljucak o celoj licnosti nekog Oca brzopleto se izvodi dosta puta iz jednog njegovog pisma, iz nejasnog odlomka nekog istoricara ili letopisca. Samo neka od dostignuca savremene nauke su, na primer, da je vecinu spisa sv. Makarija Velikog napisao mesalijanski jeretik, da je pseudo-Dionisije (zapravo ucenik onog apostola koji se uzdigao do u trece nebo: sv. Pavla) bio proracunat falsifikator knjiga i monofizitski jeretik; da je dubokoumno i savrseno pravoslavno zitije prepodobnog Varlaama i Joasafa, koje je sacinio sv. Jovan Damaskin, prepricana budisticka pripovest; da sv. Dimitrije Velikomucenik nije bio vojvoda solunski, vec djakon iz Sremske Mitrovice; da sveti papa Markelin uopste nije bio mucenik; da je Grigorije, duhovni sin prepodobnog Vasilija Novog, koji je pisao o vazdusnim mitarstvima i vidjenju Strasnog Suda, zapravo neko blizak bogumilima, a da prepodobni Vasilije Novi nije ni postojao. Potkrepljujuci ove svoje “pronalaske” izucavaoci nude sasvim nemocne dokaze, kojim najcesce razotkrivaju nepremostivu udaljenost od svetlosti pravoslavnog ucenja. Time naucnici dokazuju kako su sposobni za samostalno misljenje i proslavljanje svoga imena. Sto se tice citanja Slova Bozjeg, psalama, zitija i drugih tekstova u hramu, evo i za to nekoliko otackih saveta: ctec treba da stoji pravo, sa rukama spustenim pored tela, i da cita razumljivo, razgovetno. Citati treba prosto, sa strahopostovanjem, u jednom tonu, uzviseno, bez izliva sopstvenih cuvstava kroz prelivanje i izvijanje glasa. Zelja da se onima koji stoje u hramu predoce sopstvena cuvstva znak je nadmenosti i gordosti. Ne treba preko mere i nedolicno vikati, u tastom zanosu. Naprotiv, citati treba glasom prirodnim, bez otezanja koje opterecuje sluh i svest, da bi nasa zrtva Bogu bila blagoprijatna, da ne bi ispalo da Bogu prinosimo samo plod usana (Jev. 13, 15), dok plod uma i srca prinosimo sopstvenoj tastini, pri cemu i plod usana Bog odbacuje kao necistu zrtvu. priredio: A. Ovaj tekst je sastavljen iz pouka: sv. Jovana Zlatousta, prep. Jefrema Sirina, prep. Makarija Velikog, prep. Jovana Kasijana, prep.Jovana Lestvicnika, prep. Grigorija Sinaita, prep. Pajsija Velickovskog, sv. Nikodima Svetogorca, sv. Ignjatija Kavkaskog, sv. Teofana Zatvornika, prep. Nikona Optinskog, sv. vladike Nikolaja Zicko-Ohridskog, prep. Justina elijskog, oca Serafima Platinskog blazenog spomena, episkopa dioklejskog Kalista, te arhiepiskopa etnanskog Hrizostoma

 

http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/citanje.html

[Огњен]

Почетак једанаесте беседе на пролог
Еванђеља по Јовану

Свети Јован Златоусти

http://t2.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcSj6LOy38lmo7mWuYMB-8CIitrWQdbMN9PeAjCA024qjvEGyik&t=1&usg=__yL35A0bIrrFYpEprZ-tQOqpT0cI=

"Пре него приступим тумачењу еванђелских изрека, хоћу од вас затражити једну услугу и немојте одбити моју молбу. Од вас нећу тражити ништа што је тешко и напорно. Та услуга неће користити једино мени, који је примам, него и вама који је пружате, а можда ће вама бити и далеко кориснија. Шта је то што хоћу да затражим од вас? Нека свако од вас неколико дана унапред узме у руке онај одломак из еванђеља који ћемо у цркви читати у први дан по суботи или у саму суботу. Нека га код куће пажљиво и више пута прочита и нека размотри његов садржај, дубоко проничући у њега. Нека запази шта је тамо јасно а шта нејасно, шта је привидно противуречно, иако у ствари није такво. Када о свему размислите, саберите се овде да слушате беседу. Од такве усрдности имаћемо велике користи и ви и ја. Неће нам бити потребно много труда, да вам објасним силу изреке ако ваш ум претходно усвоји представу о њој. На тај начин ћете се изоштрити и боље ћете разумети оно што слушате, не само ради ваше сопствене поуке него да бисте и друге поучили. Будући да је много оних који су дошли овамо да слушају само зато што су на то приморани и који ће сада истовремено морати да проникну у све – и у саму изреку и у наша тумачења, напомињем да они неће имати велике користи, макар ми на то употребили и читаву годину. Зар је уопште и могуће кад се они само узгред и само овде, за кратко време, занимају поукама? Ако се пак неко буде позивао на послове и бриге, на недостатак времена због мноштва јавних и личних послова, онда ја видим, као прво, за велику осуду управо то, што се бави толиким мноштвом послова, тако да је везан светским бригама и нема нимало слободног времена да би се бавио стварима које су неопходније од осталих . Као друго, то је само оправдање и изговор, у чему их разобличавају пријатељски скупови, време проведено у позоришту, и одласци на коњске трке, где често проводе по читав дан. Међутим, нико се у тим случајевима не жали на мноштво послова. Кад су у питању неважне ствари, нико од вас се не изговара и може да нађе много слободног времена. Међутим, када је потребно да слушате реч Божију, онда вам се чини да је то сувишно и безначајно и да на то не би требало употребити ни најмањи део слободног времена. Да ли су људи, који тако размишљају, достојни чак и да дишу или да гледају ово сунце? Ти нерадни људи имају и други изговор, који је још више неоснован. Наиме, они говоре да тобоже нису набавили и да немају књиге Светог Писма. Међутим, кад су у питању богати, смешно би било да уопште и расправљамо о таквом изговору. Што се тиче сиромашних који се према мом мишљењу, углавном тиме и изговарају, желео бих да питам: зар сваки од њих нема довољно алата за занат којим се бави, а шта је сасвим исправно, јер би им иначе претило крајње сиромаштво? Зар није бесмислено да се ту изговарате сиромаштвом и да се трудите да ни у чему не оскудевате, а да се тамо (у цркви), где можете задобити тако велику корист, жалите на недостатак слободног времена и сиромаштво. Уосталом, уколико би неки уистину били толико сиромашни, ипак би из оног разлога, што се овде стално чита, могли бар унеколико да се упознају са садржајем божанског Писма. Уколико вам се чини немогућим онда то није без разлога. Много је оних који долазе да слушају без велике усрдности, као да у одређено време извршавају неку дужност, а затим се одмах враћају кући. Ако неки и остану, ни по чему нису бољи од оних који оду, будући да су само телом присутни овде са нама. Међутим, да вас не бисмо сувише оптеретили разобличењима и да не бисмо све време изгубили на прекоре, приступићемо еванђелским изрекама. Време је да се наша беседа окрене предложеној теми. Само будите пажљиви, да не бисте изгубили ништа од онога што се овде говори."

Зашто и како читати Свето Писмо

Део предавања оца Јустина Поповића,
одржаног на братском састанку  
Богословског богомољачког братства Свети Сава,
у Сремским Карловцима 22.12.1929.г..

Свето Писмо је донекле биографија Бога у свету. У њему је Неописани донекле описао себе. Свето Писмо Новог Завета је биографија оваплоћеног Бога у овом свету. У њему је описано како је Бог, да би људима казао Себе, послао Бога Логоса, који се оваплотио и постао човек и као човек казао људима све што Бог има, све што Бог хоће са овим светом и са људима у њему. Открио је Бог Логос план Божији о свету и Божију љубав према свету. Бог Реч казао је људима Бога помоћу речи, уколико људске речи могу обухватити необухватљивог Бога. Све што треба овоме свету, и људима у њему Господ је казао у Светом Писму. На сва питања Он је у њему дао одговоре. Нема питања, које може мучити душу људску, а да на њега није у Светом Писму дат или посредан или непосредан одговор. Људи не могу измислити више питања, но што има одговора у Светом Писму. Не нађеш ли одговор у Светом Писму на неко своје питање, значи да си или поставио бесмислено питање, или ниси умео читати Свето Писмо и из њега ишчитати одговор.
У Светом Писму се налази биографија сваког човека, сваког без изузетка. У њему сваки од нас може наћи себе детаљно, подобно описана и приказана: све своје врлине и мане које имаш и можеш имати и неимати, наћи ћеш путеве којима душа твоја и свачија, иде од греха ка безгрешности и сав пут од човека до Бога и од човека до ђавола. Наћи ћеш начине како да се ослободиш греха, наћи ћеш, једном речју, сву историју греха и грешности, и сву историју правде и праведника. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане и храну за све своје врлине и подвиге.
Што човек више чита и изучава Свето Писмо, све више и више налази разлоге да га што дуже и непрекидније изучава. Оно је, по речима Светог Златоуста као мирисав корен, који све више мирише што се више таре.
А како читати Свето Писмо?
Молитвено, са страхопоштовањем, јер је у свакој речи по кап вечне истине, а све речи сачињавају безобални океан Вечне Истине. Свето Писмо није књига већ живот, јер су речи њене дух и живот (Јн. 6,63), зато се и могу схватити ако их учинимо духом духа свог, и животом живота свог. То је књига која се чита животом – практиковањем. Прво ваља доживети, па разумети. Ту важи она Спаситељева реч: Ко хоће творити, разумеће да је ова наука од Бога (Јн. 7,17). Твори, да би разумео. То је основно правило православне егзегезе. У почетку човек обично брзо чита Свето Писмо, па онда све спорије, док најзад не би почео читати реч по реч, јер у свакој речи открива бескрајну истину и неисказану тајну. Сваког дана прочитај најмање по једну главу из Старог и Новог Завета, али упоредо с тим практикуј по једну врлину. Практикуј док ти не пређе у навику… Главно је: читај Свето Писмо што више. Што разум не осећа, срце ће осетити; а не разуме ли ни разум, ни срце, ти ипак читај, јер читањем сејеш речи Божије под уши своје, а оне тамо неће пропасти, већ ће постепено и неприметно прећи у природу душе твоје, и на теби ће се збити Спаситељева реч о човеку који баца семе у земљу, и спава и устаје ноћу и дању, и семе ниче и расте, да не зна он (Мк. 4,26-29). Главно је: сеј, а Бог је који даје и чини да посејано узрасте (1. Кор.3,6). Само не хитај са успехом, да не би испао сличан човеку који данас сеје, а сутра већ хоће да жање.
На Страшном Суду судиће се онима који не слушају речи Божије и теже ће им бити на дан Суда него Содому и Гомору (Мт. 10,14-25). Пази, на Страшном суду ће се тражити од тебе да даш рачуна, шта си урадио са речима Божјим, да ли си их слушао и усвајао, да ли си им се радовао или си их се стидео. Ако си их се стидео, и Господ ће се постидети тебе када дође у слави Оца свога са анђелима светим (Мк.8,38). Мало је речи људских, које нису пусте и празне, зато је мало оних због којих нећемо бити осуђени (Мт. 12,36). Да би то избегли, треба учити и научити речи Божје из Светог Писма, учинити их својима, јер их је Бог зато саопштио људима, да би их они усвајали, а кроз њих и саму Истину Божју.
У свакој речи Спаситељевој има више вечности и непролазности него ли у целом небу и целој земљи са целокупном њиховом историјом. Зато је Он рекао: Небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи (Мт. 24,35). То значи: у речима Спасовим је Бог и све Божије, зато не могу проћи. Усвоји ли их човек, он постаје непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила, која обесмрћује човека и чини га вечним. Изучавање речи Божјих, и испуњавање, чини човека сродником Господу Исусу. То је Он сам објавио кад је рекао: Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божији и извршавају је (Лк. 8,21). То значи: слушаш ли, читаш ли реч Божију – упола си брат Христов; извршујеш ли је – потпун си брат Христов. А то је радост и привилегија већа од анђелске. Изучавањем Светог Писма, под уши се разлива неко блаженство, које не личи ни на шта земаљско. О томе је Спаситељ говорио када је рекао: Блажени су који слушају реч Божију и држе је (Лк. 11,28).
У свему овоме главно је, најглавније је, вера и осећање љубави према Господу Христу, јер се под топлотом тог осећања отвара тајна сваке речи Божје, као што се под топлотом сунчаних зракова отвара круница мирисавог цвећа. Амин.

http://t2.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcSj6LOy38lmo7mWuYMB-8CIitrWQdbMN9PeAjCA024qjvEGyik&t=1&usg=__yL35A0bIrrFYpEprZ-tQOqpT0cI=

[Огњен]

Помаже Бог свима!

Пре свега бих поделио своју радост са вама јер је пре пар дана отворен овај део форума који ће се бавити искључиво текстовима из Светог Писма који се по правилу читају на богослужењима а чији ће уредник за сада бити моја маленкост. Будући да сматрам за обавезу да вас обавестим о овоме а са друге стране знајући да сиромашан и у речима нећу умети да на најбољи начин представим ово виртуално ћоше искористио сам пар кратких текстова који говоре о значају читања Светог Писма за нас који себе зовемо хришћанима. Теме ће бити "подизане" сваког дана а у складу са Типиком Православне Цркве. У тим темама моћи ћете да прочитате одломке (за сада из Новог Завета) који су одређени за тај дан као и нека од тумачења тих текстова.  И не само то. Још битније: хтео бих да вас позовем да не будете само посматрачи већ да својим коментарима, питањима и утисцима узмете и живо учешће у дискусијама на теме, као и да своје пријатеље позовете да нам се прикључе и да на тај начин будете и сами проповедници Речи Божије. Теме ће бити редовно постављане и на фејсбук групама:

http://www.facebook.com/#!/pages/Pouke-i-citati-iz-Svetog-Pisma-Biblije/220716767651?ref=sgm

http://www.facebook.com/#!/pages/Sveto-Pismo-citane-za-danas/110076529035618?ref=sgm

Да не дужим много, пошто ова тема носи назив: О ЗНАЧАЈУ ЧИТАЊА СВЕТОГ ПИСМА ЗА ХРИШЋАНЕ, шта мислите, колико смо ми данас свесни тог значаја и има ли "вајде" бавити се тиме док се наизглед потреса и небо и земља?

[Guest ага пије млеко]

Супер је тема ! 

[Zawisza]

Да би могао као припадник друге конфесије да пратим тему, можели да се постави унапред које читање иде.

На пример, код нас је данас 14 недеља кроз годину и чита се:

Biblija

Iz 66

10Veselite se s Jeruzalemom, kličite zbog njega svi koji ga ljubite! Radujte se, radujte s njime svi koji ste nad njim tugovali! 11Nadojite se i nasitite na dojkama utjehe njegove da se nasišete i nasladite na grudima krepčine njegove. 12Jer ovako govori Jahve: "Evo, mir ću na njih kao rijeku svratiti i kao potok nabujali bogatstvo naroda. Dojenčad ću njegovu na rukama nositi i milovati na koljenima. 13Kao što mati tješi sina, tako ću i ja vas utješiti - utješit ćete se u Jeruzalemu." 14Kad to vidite, srce će vam se radovati i procvast će vam kosti k'o mlada trava. Očitovat će se ruka Jahvina na njegovim slugama i gnjev nad neprijateljima njegovim.

Ps 66

1Zborovođi.

Pjesma. Psalam.

2Kliči Bogu, zemljo sva,

opjevaj slavu imena njegova,

podaj mu hvalu dostojnu.

3Recite Bogu: "Kako su potresna djela tvoja!

Zbog velike sile tvoje dušmani ti laskaju.

4Sva zemlja nek' ti se klanja i nek' ti pjeva,

neka pjeva tvom imenu!"

5Dođite i gledajte djela Božja:

čuda učini među sinovima ljudskim.

6On pretvori more u zemlju suhu

te rijeku pregaziše.

Stog' se njemu radujmo!

7Dovijeka vlada jakošću svojom,

oči mu paze na narode

da se ne izdignu ljudi buntovni.

16Dođite, počujte, koji se Boga bojite,

pripovjedit ću što učini duši mojoj!

20Blagoslovljen Bog koji mi molitvu ne odbi,

naklonosti ne odvrati od mene!

Gal 6

14A ja, Bože sačuvaj da bih se ičim ponosio osim križem Gospodina našega Isusa Krista po kojem je meni svijet raspet i ja svijetu. 15Uistinu, niti je što obrezanje niti neobrezanje, nego - novo stvorenje. 16A na sve koji se ovoga pravila budu držali, i na sveg Izraela Božjega - mir i milosrđe! 17Ubuduće neka mi nitko ne dodijava jer ja na svom tijelu nosim biljege Isusove!

Lk 10

1Nakon toga odredi Gospodin drugih sedamdesetdvojicu učenika i posla ih po dva pred sobom u svaki grad i u svako mjesto kamo je kanio doći. 2Govorio im je: "Žetva je velika, ali radnika malo. Molite dakle gospodara žetve da radnike pošalje u žetvu svoju. 3Idite! Evo, šaljem vas kao janjce među vukove. 4Ne nosite sa sobom ni kese, ni torbe, ni obuće. I nikoga putem ne pozdravljajte. 5U koju god kuću uđete, najprije recite: 'Mir kući ovoj!' 6Bude li tko ondje prijatelj mira, počinut će na njemu mir vaš. Ako li ne, vratit će se na vas. 7U toj kući ostanite, jedite i pijte što se kod njih nađe. Ta vrijedan je radnik plaće svoje. Ne prelazite iz kuće u kuću." 8"Kad u koji grad uđete pa vas prime, jedite što vam se ponudi 9i liječite bolesnike koji su u njemu. I kazujte im: 'Približilo vam se kraljevstvo Božje!' 10A kad u neki grad uđete pa vas ne prime, iziđite na njegove ulice i recite: 11'I prašinu vašega grada, koja nam se nogu uhvatila, stresamo vam sa sebe! Ipak znajte ovo: Približilo se kraljevstvo Božje!' 12Kažem vam: Sodomcima će u onaj dan biti lakše negoli tomu gradu."

17Vratiše se zatim sedamdesetdvojica radosni govoreći: "Gospodine, i zlodusi nam se pokoravaju na tvoje ime!" 18A on im reče: "Promatrah Sotonu kako poput munje s neba pade. 19Evo, dao sam vam vlast da gazite po zmijama i štipavcima i po svoj sili neprijateljevoj i ništa vam neće naškoditi. 20Ali ne radujte se što vam se duhovi pokoravaju, nego radujte se što su vam imena zapisana na nebesima."

Ја бих волео да знам шта се чита данас код вас.

А тема је фантастична.

[andrej]

Одлична и важна тема.

Заиста, мислим да као "хришћани" недовољно читамо текст који би требао да буде темељ наше вере.

[Razmetljivko]

Ево одломка из мог семинарског рада на тему ''ЗНАЧАЈ СВЕТОГ ПИСМА''.

С обзиром на то да сам био прва година, нема фус нота и непрегледно су набацане мисли светих отаца. Али, мислим да ће свакако бити од користи...Уживајте...

Увод

                                              Јер је реч Божија жива и делотворна,

                                              оштрија од свакога двосеклога мача,

                                              и продире све до раздиобе душе и духа,

                                              зглобова и сржи,и суди намере и помисли

                                              срца.                                      (Јев  4,12)

Шта рећи о Светом Писму, Речи Божијој, живој и написаној! Да ли уопште људски разум може појмити необухватљивост и ширину Књиге над књигама? Да ли се Реч Божија може на одговарајући начин изразити човечанским језиком?

Речи Светог Писма никада не могу избледети без обзира на то што се изговарају на човековом језику. Јер човек је створен по образу и подобију Божијем и управо ова веза омогућава општење. А будући да је сам Бог благоизволео да говори човеку, сама људска реч задобија нову дубину и снагу, она се преображава. Пре свега, Свето Писмо или Библија,ј е Књига над књигама. То су свети списи богонадахнутих људи Божијих, у којима су они записали истине и тајне које је Бог открио људима. Свето Писмо је записано откривење Божије. Стари и Нови Завет се смешавају у један, надвременски Завет, и бришу се обележја њихове суштинске различитости. У Светом Писму је описано порекло, смисао и свршетак свега и свакога. Пошто је оно света историја целог света, особито Народа Божијег-Цркве, историја оваплоћеног Бога Слова, збирка бројних житија, пошто му је сваки делић повезан са нашим животом, оно нам никада не може досадити. Док га читамо, сам Христос говори свакоме поједином од нас, а читањем ми се молимо и причамо са Њим. Читање Писма усредсређује наш расејани ум и, ако се трудимо на очишћењу од страсти, дарује знање о Богу. Све што недостаје нашој души и духу, као и одговор на свако могуће питање налази се у Писму, а ако га не можемо наћи, прибегнимо помоћи Отаца. У Писму нема ништа неважно,свака реч је вечна истина, Свака прочитана реч је семе бачено у нашу душу, и оно неприметно и полагано прелази у природу душе, чистећи нас, освећујући и препорађајући. Јер, свака реч Писма је жива реч Божија и има моћ да лечи и телесна и духовна оболења. Све од апостолског доба па до ових наших последњих времена, Свето Писмо је служило и служи као оружје за изобличавање лажеучења и као чувар праве вере. Истинска тема читаве Библије јесте сам Господ Христос и Његова Света Црква, а не нације и друштва, нити небо и земља. Чињеница је да су Божији Свети људи слушали Реч свога Господа и изражавали је речима свог сопственог језика. Овде лежи чудо и тајна Библије: Библија је Реч Божија на људском језику. Као увек савремена и никад застарела, Библија је, за Свете Оце првенствено била хрисолошка и христоцентрична, то јест месијанска и есхатолошка књига и Свети Оци су центар, смисао и пуноћу свег садржаја Библије видели у самом Сину Божијем, Васкрслом Христу. Слободно се може рећи да је Свето Писмо, и у центру њега и на врху његовом Јеванђеље Христово неодвојиво од Спаситеља Христа, који је увек у Телу Своме и са Телом Својим, које је Црква, заједница Бога Слова и словесне деце Божије.

Значај Светог Писма

                                                      О дубино богатства и премудрости

                                                            и разума Божијега! Како су

                                                            неиспитиви судови његови и

                                                            неистраживи путеви његови...

                                                            јер је од Њега и кроз Њега и ради

                                                            Њега све. Њему слава у векове.Амин

                                                                                            (Рим 11,33.36)

Свето Писмо није тек књига, већ живот, и можемо га појмити једино ако га живимо - чини да би разумео! Са Писмом упоређуј и оцењуј не само своје поступке, већ и мисли и жеље.Тако се стиче трезвеност. Реч Светог Писма је правило живота, мишљења и делања. Библија није обична књига и обични књижевни споменик прошлости. Свето Писмо је Реч Божија, Откровење човеку о Богу, свету и самом човеку и смислу његовог живота и света.

Кључ за разумевање Светог Писма Старог и Новог Завета, као и за разумевање целокупне постојеће стварности, њеног настанка и њеног есхатона јесте Оваплоћење Бога Логоса, чија је реално присутна ''плот'' у сваком библијском символу. Свака реч Светог Писма чудотворно делује на душе верних,често се њена снага претаче и у народну песму и причу. Свето Писмо је жива и делатна, истинита и спасоносна Реч Божија.

Свети оци запажају да је Свето Писмо пре свега литургијска књига за литургијску (то јест есхатолошку) заједницу. Зато ми православни Свето Писмо слушамо и разумевамо најбоље у контексту Свете Евхаристије(Литургије), дакле у контексту живе црквене заједнице литургијски окупљане и сједињаване у Месији-Богочовеку Христу, благодаћу Светога Духа, на славу Бога Оца. Свето Писмо је првенствено и настало као текст једне живе заједнице и остало је као књига сведочанства заједништва, и заједнице Бога и људи у Цркви, која је Тело Христово, то јест есхатолошка заједница људи са Богом у Духу Светоме. Сабирна и саборна Личност те заједнице јесте Месија-Христос. Црква је једина гаранција правог и пуног поимања Светог Писма, које је само по себи свештена литургијска књига новозаветне Цркве, и само у Цркви се може схватити. Библија је заиста жива Реч Божија, али Књига стоји на сведочењу Цркве која је очигледно, установила и ауторизовала канон Библије. Свето Писмо је, као књига, било састављено у заједници и била је намењена првенствено за саздавање те заједнице. Књига и Црква се не могу раздвајати! Уосталом, Свето Писмо, и Старог и Новог Завета, било је одувек првенствено богослужбена књига ,и само унутар литургијског сабрања и богослужења народа Божијег оно звучи својим правим гласом. Богослужење је окренуто лицем Богу и Есхатону=Царству, а то је и Свето Писмо као жива Реч Божија. Зато тако треба и читати, и схватити, и созерцавати Свето Писмо. Свето Писмо је за Оце било вечно и универзално Откривење, Откривење Месије, Откривење Господа Христа, Који је дошао да оствари и испуни Закон и Пророке. Свето Писмо уистину јесте Реч Божија, Божанска порука свим поколењима, а Господ наш Исус Христос јесте Алфа и Омега Светога Писма, и Врхунац и Жижа Библије. Стари и Нови Завет су органски повезани у Личности Христовој, и сам Христос припада и Старом и Новом Завету. Христос је Испунитељ Старога Завета и истим чином којим испуњава Закон и Пророке, Он започиње и Нови, и на тај начин јесте крајњи испунитељ оба Завета, то јест целине. Христос је само средиште Библије, управо због тога што Он јесте-Почетак и Крај. Без Христа све у Светом Писму остаје као загонетка и сенка неке друге нама неразумљиве стварности, зато је Христос као Месија=Богочовек кључ за разумевање свега што је у Библији, али и свега у целокупној творевиној Божијој.То је главна динамичка карактеристика Светог Писма, месијанска, христолошка, есхатолошка усмереност Светог Писма;то је тај динамизам библијски који је уствари теофанијског, литургијског, христолошког духа и карактера и садржаја. Оговор за право и потпуно тумачење Светог Писма јесте управо Свети Дух, јер је Свето Писмо и настало као пророштво Духа (2Пт 1,21) и само је у Духу Утешитељу могуће ући у пуни и прави смисао непролазних речи, истина факата и тајни Божијих које су изречене и описане у Библији.(Јн 16,13;14,26)Целокупна Библија јесте књига људске историје, али и Божије историје са нама и међу нама. Свето Писмо је богооткривена Реч и сведочанство о Месији, Сину Божијем и Сину Човечијем,о Христу.

Речи Светог Писма, макар оне и прихватале ограничење по слову(као записана), и завршавале се заједно са историјским временом писања, оне остају заувек необухватне, зато што и Бог, Који је говорио те речи, неограничен је и необухватив по суштини. Библија је својеврсно Откривење Божије и оно што се уствари открива јесте Божија брига за човека. Читава Библија је уствари зборник поучних примера,тајанствених символа, који указују на надвременску и вечну Истину. Употреба Старог Завета у Цркви Христовој би пре свега требало да буде историјска. Ипак,та историја јесте свештена историја, дакле не историја разних људских убеђења и развоја тих убеђења, већ историја величанствених дела Божијих(Псал 103,24). И та дела нису случајна уплитања Божијег прста у живот човеков. Бог је Својим делима водио и руководио Изабрани народ ка Истоку, ка највишем циљу,ка Христу. Без обзира на то што су старозаветни пророци Божанску Реч искључиво објавили Изабраном народу, Свето Писмо, је било вечно и универзално Откривење упућено свим народима.

Из свега горе наведеног можемо слободно закључити да је Библија изнад свега Света Књига о Помазанику Господњем и Његовој будућој свеобухватној Тајни,у којој је сагледавана сва судбина света и човека, те је зато сва Библија окренута есхатологији. Једном  речју,то је књига о Христу,у Коме се обједињује и испуњују сва Божанска икономија(=домострој)од стварања света па до вечног живота и Царства Небеског. Сам Исус Христос, Син Божији и Син Човечији, као Богочовек, јесте Алфа и Омега свеукупног Светог Писма, врхунац и средишњи чвор Библије, коначно откривење Бога, Господа Христа - смисла свих светова. ''Слабост'' Светог Писма је у томе што, када му се приближиш и упознаш га, оно ти се не намеће, па чак ни својом истином и вечном правдом, која је сам Христос-Мудрост Божија.

У свакој црти Слова Божијег, скрива се непролазна светлост. Свето Писмо није само реч о Богу него сама Реч Божија, и није само реч једном изречена и записана: она је делатна и делотворна реч (Јев 4,12), која дејствује сада,свагда и кроза све векове.Амин

Како треба читати Свето Писмо ?

                                                                Нека се не раставља од уста

                                                                твојих књига овог закона,него

                                                                размишљај о њему дан и ноћ,

                                                                да држиш и твориш све како је у

                                                                њему написано;јер ћеш тада бити

                                                                срећан на путевима својим и тада

                                                                ћеш напредовати.        (Ис.Н. 1,8)

Свето Писмо није књига већ живот и треба га читати молитвено са страхопоштовањем, јер се у свакој Речи Божијој крије по кап вечне истине, које заједно сачињавају безобални океан вечне Истине. Све што је људима потребно Бог је казао у Светом Писму. Свето Писмо се најбоље и најлакше разуме кад му се приступа са молитвом и  у оквирима богослужења. У Спаситељевим речима се налази сок бесмртности, који читањем речи Његових кап по кап капље у душу човекову, и васкрсава је у вечни живот.

Читању Светог Писма треба да предходи скрушена молитва, пуна вере и љубави према Христу, да нам Господ отвори духовне очи и испуни срце благодаћу, да осетимо и схватимо истину и живот написаних речи. Древни хришћански обичај је да се пре узимања Свете Књиге руке оперу, те да жене за време читања имају покривену главу, а мушкарци откривену. Свето Оци препоручују читање у осами, стојећи или клечећи. Оно треба да буде упорно, и да се чита што је могуће више, тако да нам се ум,како кажу, купа у Светом Писму.

Главно је читај Свето Писмо што више и што чешће. Што разум не разуме, срце ће осетити; а не разуме ли ни разум, ни срце не осећа, ти ипак читај, јер читањем сејеш речи Божје по души својој: а оне тамо неће пропасти, већ ће постепено и неприметно прећи у природу душе твоје, и на теби ће се обистинити Спаситељева реч о човеку који баци семе у земљу, и спава и устаје ноћу и дању, и семе ниче и расте, да не зна он (Мк. 4, 26-29). Главно је: сеј, а Бог је који даје и чини да посејано узрасте (1 Кор. 3,6). Само не хитај са успехом, да не би испао сличан човеку који данас сеје, а сутра већ хоће да жање.

Пратимо како су повезана читања из Старог и Новог завета на службама Божијим, користимо православне унакрсне упуте које повезују различите делове Светог Писма, гледајмо на свакој страници Христа. Ипак, будимо свесни да никада нећемо моћи све разумети и продрети у све дубине божанствене Речи. Сразмерно чистоти душе, јавља јој се Бог, откривајући јој Божију реч, која је за плотске очи прикривена непрозирном завесом људске речи. Док су западни научници, надахнути духом безакоња и прелести, исецкали Писмо на комадиће, баш као што су њихови очеви - мучитељи хришћана - секли светитеље, православни Књигу посматрају као нераздељиву целину. Док првим више ништа није јасно и све им поставке бивају убрзо оборене, другим Бог све потребно разјашњава и утврђује их у вери. Ми читамо увек у заједништву са свим члановима Тела Христовог, по свим крајевима света и кроз сва поколења. Живећи по Светом Писму, биће нам лако и да памтимо његове стихове, који иначе тешко остају у срцу. Учење Писма наизуст је бескорисно и штетно ако то није пропраћено животом по њему.

У свакој речи Светог Писма има више вечности и непролазности него ли у целом небу и целој земљи.Зато је и сам Христос рекао да ће и небо и земља проћи,али речи Његове неће проћи(Мт. 24,35).То значи да се у речима Светог Писма налази живи Бог, зато не могу проћи. Уколико их човек усвоји, он постаје непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила, која обесмрћује човека и чини га вечним. Свето Писмо треба увек читати изнова, зато што је Реч Божија увек савремена, никад не стари, баш онако како су га читали светитељи. Господе Човекољубиви,помози нам личити бар на оне који личе на Тебе.Теби слава и хвала кроза све векове.Амин

Мисли Светих Отаца о Светом Писму

                                                                  Све је Писмо богонадахнуто,и

                                                                  корисно за учење,за карање,за

                                                                  исправљање,за васпитавање у

                                                                  праведности...        (2Тим 3,16)

Свети Григорије Богослов – Свето Писмо је море које може да преплива јагње, а да се удави слон.

Свети Иларије – Писмо није у читању, већ у поимању.

Свети Максим Исповедник – Речи Светог Писма јесу хаљине Логосове, а смисао њихов јесте тело Логоса(Христа). Речима се Он покрива, а кроз смисао њихов открива се.

Свети Григорије Чудотворац – Библија је - ово видљиво, Христос је - оно(у Њој) богословљено.

Свети Кирило Александријски – Сав циљ богонадахнутог писма гледа у тајну Христову...јер је свршетак Закона и Пророка - Христос.

Свети Николај Српски – Библија је: епопеја над епопејама, Књига над књигама и историја над историјама.

Свети Иринеј Лионски – Син Божији је посејан свуда у Светом Писму.

Свети Атанасије Велики – Целокупно Божанско Писмо је учитељ врлине и истинске вере.

Свети Ефрем Синајски – Речи Светог Писма читај целим својим срцем јер ћеш из њих научити задобијање врлина и твоја душа ће бити испуњена радошћу и весељем.

Блажени Августин – Нови Завет у Старом се скрива, Стари Завет у Новом се открива.

Свети Игњатије – Мени су архиве (библијска документа) Исус Христос: неприкосновени архив је крст Његов и смрт и васкрсење Његово и вера у Њега и кроз Њега...

Свети Симеон Нови Богослов – Свето Писмо не можемо сами ни да појмимо и објаснимо без руководећег нас и просвећујућег Духа Светога Животворца

Свети Максим Исповедник – Тајна Оваплоћења Логоса(Христа) садржи значење свих загонетки и образаца у Светом Писму и познања свих видљивих створења. И онај ко позна тајну крста и погреба, тај је познао и силу Васкрсења, тај је познао циљ ради којег је Бог све претходно створио.

Свети Николај Српски – Кад читамо Свето Писмо треба будно да мотримо на сваку реч.

[Огњен]

Ја бих волео да знам шта се чита данас код вас.

А тема је фантастична.

Хвала на интересовању! Управо је постављање такозваних "данашњих зачала" и поента прављења и постављања овог дела форума. Сваког дана у вечерњим часовима планирамо да подигнемо тему "Читање Светог Писма за данас - датум (нпр. 05.07.2010) - понедељак седми по Духовдану" на којој ће бити предочена читања за сутрашњи дан као и нека од тумачења. Зато је и сваки дан посебно издвојен као тема.  Е сад, пошто су теме већ насловљене "Први понедељак...", "Друга среда..." итд. на форуму се неће видети оно "Читање за данас.." и датум али се то види на главној страни сајта са десне стране где стоје последње активне теме на форуму.

Још једном хвала и искрено се надам од Вас активном учешћу кроз постављања личних коментара  као и тумачења Римокатоличких егзегета. 

Ево одломка из мог семинарског рада на тему ''ЗНАЧАЈ СВЕТОГ ПИСМА''.

С обзиром на то да сам био прва година, нема фус нота и непрегледно су набацане мисли светих отаца. Али, мислим да ће свакако бити од користи...Уживајте... t4431

Одлични текстови! Ето нама сарадника  0442_feel

[Зорица екс Милева]

Велико хвала ђаконе Огњене, сигурна сам да ће нам ови текстови свима бити на корист и на духовно узрастање у вјери.  и велико hvala.

[Огњен]

Богу хвала и вама који читате!

Како вам се чини до сада? да ли може да се прати?

Можда је боље да отворим једну нову тему са насловом "Данашња читања" и да са ње линкујем?

И да... укључите се мало  pravopop

[JESSY]

[

Како вам се чини до сада? да ли може да се прати?

Можда је боље да отворим једну нову тему са насловом "Данашња читања" и да са ње линкујем?

Може. dada klapklap sHa_sarcasticlol

[Огњен]

„Господе, каква је то књига и какве су то поуке! Каква је књига то Свето Писмо, какво је чудо и каква је сила дата човеку с њом! Тачна слика света и човека и карактера људских; и све је именовано и указано за вечна времена.“

Фјодор Михајлович Достојевски

(старац Зосима, Браћа Карамазов)

[Огњен]

Ево текста који по мени садржи све што се треба рећи, а да може стати на једну страну, о значају читања Светог Писма

bleh

Свакодневно читање Светог Писма требало би да је насушна потреба сваког верника, а нарочито теолога и свештенослужитеља. Неопходно је да свако ко хоће да изнесе свој суд о Светом Писму, позитиван или негативан, прочита Свето Писмо од корице до корице, иначе у противном личио би на критичара који је гледао само један чин позоришне представе. Поједина места у Светом Писму могу да се схвате правилно само у контексту целог Светог Писма. Теолози и свештеници могу, ако пишу неки чланак или проповед, да читају поједине одељке који су им потребни, али морају свакодневно да читају Свето Писмо. Многи догађаји, личности и мисли се заборављају и потребно их је обнављати целог живота. Такође, сваки пут читалац пронађе нешто ново, што приликом претходних читања није запазио. Озбиљна музичка дела се слушају више пута и све их боље схватамо и доживљавамо поновним преслушавањем. Исти је случај и са другим вредним књигама. Можда је у почетку потребан вољни напор да се човек навикне на свакодневно читање Светог Писма, али му је касније необично и непријатно ако неки дан не стигне да чита.

Библија је Божја реч, то је посебна књига, која не може да се чита као друге књиге. Као драгоцени лек који се помало узима, Библију треба читати полако са разумевањем и доживљавањем. Практичан савет који су препоручили многи молитвеници и истраживачи Светог Писма је тај, да се одреди једна, две, или три главе дневно. Међутим, свети оци упозоравају и на опасност механичког формалног читања. Св. Никодим Агиорит овако каже: „Они који себи поставе таква правила обично журе да прочитају све, не бринући да ли долази до умиљења од онога што се чита и да ли се у уму рађају узвишене мисли. Када не успеју да прочитају све што су одредили, узрујавају се и љуте не због тога што су се лишили духовних плодова од читања, него што нису све прочитали“. Св. Исак о томе вели: „ Ако хоћеш да од прочитаног имаш користи и да разумеш оно што прочиташ, не обраћај пажњу на број прочитаних страна, него се удубљуј у речи Светога Духа док ти се душа не задиви Божијем домостроју и почне хвалити Бога. У ропском читању нема мира уму; узрујаност смета да се схвати смисао и, слично пијавици која исисава крв из тела, краде човеку мисли“.

Корисно је своја запажања записивати. Такав труд Бог награђује.

Један православни мислилац овако говори: „Отварајући ради читања књигу – Свето Еванђеље, сети се да ће она решити твоју вечну судбину. По њој ће нам се судити и према томе како сме се овде на земљи односили према њој, добићемо у својину или вечно блаженство, или вечне казне“. Парадокс је да многи интелектуалци не читају Библију. Читају светске писце, а за време целог свог живота „не стигну“ да прочитају Библију. Библија садржи два завета (тестаментум). Замислите човека који је добио два вредна тестамента и целог живота их не отвори! Важност читања Светог Писма лепо истиче и блажени Јероним: „Не познавати Писмо то је не познавати Христа“. Други свети оци, посебно блажени Августин још нешто истичу: „Бог је свете књиге, што их је сам надахнуо, намерно посуо тешкоћама, да нас подстакне на њихово пажљивије читање и продубљивање, па да се вежбамо у потребној духовној понизности, кад спасоносно опазимо границе свога ума“.

Свети оци веома наглашавају неопходност молитвеног расположења при читању Светог Писма. Лепо је речено: „Писмо се на коленима разуме“. Такође је одавно примећена зависност разумевања и тумачења Светог Писма од моралног стања човековог. Отуда није чудо што су свети оци најбоље тумачи Светог Писма, јер су они својим животима остварили науку Светог Писма. Зато теолози морају да своје познавање Светог Писма стално богате искуствима оних који су у познавању Светог Писма испред њих.

Протојереј проф. Др. Драган Милин

(из књиге Увод у Свето Писмо Старог Завета)

[Guest ага пије млеко]

Да ли негде можеш брате Огљене да нађеш онај предивни чланак од вл. Атанасија који се налази у Биговићевом зборнику ваљда гласи наслов : "Како су св. Оци видели св. Писмо".....Такође у истом зборнику има  и од Флоровског "Изгубљени библијски ум".... bleh

[Guest ага пије млеко]

Догмати и свето Писмо

св. Јустин Ћелијски

Свето Писмо је извор светих догмата само у оном смислу, облику и садржини, како га од господа Христа и светих Апостола има, чува и тумачи једина, света, саборна, апостолска Црква Православна. Као богочовечанско тело Христово, које оживотворава Дух Свети, она једина има божанску силу и власт да светом равношћу чува и очува сву богооткривену садржину и смисао светога Писма. Јер чувати свето Писмо Божје у његовој божанској пуноћи и чистоти, и непогрешно тумачити његове божанске истине, може само Црква Христова, која Духом Светим живи, мисли, креће се и јесте. Еванђелску истину говори свети Иполит када вели да једино "дух Цркве" може бити и јесте руковођ у чувању и тумачењу светога Писма [1.]

У тумачењу светога Писма, као извора божанских догмата, не може бити руковођом и мерилом нико од људи, нити ишта људско. Нико од људи, јер су сви саздани, сви ограничени, сви огреховљени, а истине светога Писма су све вечне, све безграничне, све свете. Нити ишта људско, јер је све људско — релативно, мајушно, огреховљено, а истине светога Писма су све — апсолутне, бескрајне, безгрешне.

Неки сматрају разум људски за мерило и руковођа у тумачењу светога Писма. Но разум људски, ограничен, не може адекватно објаснити безграничне истине Божје; релативан, не може достојно схватити апсолутне истине Откривења; помрачен грехом, не може проникнути у вечни смисао безгрешних истина Христових. Руководство разума у овој ствари одводи човека у хаос и анархију, јер на крају крајева излази да светих Писама има онолико колико и људских разума. To ce y ствари и догодило код протестантских рационалиста: прогласивши разум људски за мерило и руковођа у тумачењу светога Писма, они су најзад дошли до тога, да у њих има онолико светих Писама колико и њих самих. Хаос и анархија, које ствара рационалистичко тумачење светога Писма, неминовно завршава нихилизмом. Тумачећи свето Писмо сваки по своме разуму, протестантски рационалисти су створили безбројна света писма, међу којима правог светог Писма у ствари и нема. Али то није ни чудо, јер је то неминован крај свих јереси, које су управо увек ницале и ничу на попришту рационалистичког тумачења вечних божанских истина светога Писма. "И таштина јеретика, вели ce y Посланици православних патријараха, прима свето Писмо, само га наопачке тумачи, употребљавајући алегоричке и сличне изразе и лукавства мудрости људске, стапајући оно што је немогуће стапати, и детињски се играјући са стварима које нису за шалу. Када би сваки стао тумачити свето Писмо по своме нахођењу, васељенска Црква не би досад остала таква Црква, која једно мисли у вери и верује свагда подједнако и непоколебљиво, него би се изделила на безбројне делове, распала се у јереси, а уједно с тим и престала бити Црквом, стубом и тврђом истине, већ би постала црквом јеретика" [2.]

Неки сматрају да руковођом у тумачењу светога Писма може бити само свето Писмо. Али и ово схватање је бременито погубним последицама. Јер свето Писмо није живо биће да би могло чути наша питања, наше недоумице, и одговарати на њих. Оно је просто - немо слово, нема буква. Узимати њега за руковођа у тумачењу њега самог, у самој ствари значи - посредно узети за руковођа свој сопствени разум, којим човек по своме нахођењу, везује, спаја једна места светога Писма са другима, и тако их објашњава. Но при таквом руководном начелу у тумачењу светога Писма, на крају крајева излази да тумачења светога Писма има онолико колико и људи који га тумаче. Овај метод контекстуалног тумачења светога Писма може бити веома користан, али не у његовом рационалистичком издању, већ под руководством Цркве, као непогрешног вођа кроз све дубине и висине вечних божанских истина светога Писма. Без благодатног руководства Цркве, ништа није лакше човеку него залутати у душегубне заблуде при тумачењу безданих истина светог Откривења Божјег. To ce види на свима јеретицима, јер узимајући себе за вођа кроз понорне тајне божанских истина светога Писма, они падају у понор својих маштања и гину у својим трулежним мислима. Није доста позивати се на свето Писмо, већ се треба позивати на њега кроз Цркву и Црквом. Нема јеретика, вели свети Иларије, који се не би позивао на свето Писмо; али позивајући се на њега, јеретици га, у ствари, изврћу и хуле. [3.] Апостолско учење о Цркви као једином сигурном и непогрешном руковођу у тумачењу светога Писма налазимо код Викентија Леринског. На приговор: " Ако је писана реч Божја света, савршена и потпуно разумљива при довођењу у везу једних места са другима, каква је потреба додавати томе још и ауторитет црквеног разумевања светога Писма", он даје овакав одговор: "Та потреба се састоји у томе, што свето Писмо, због саме његове узвишености, не схватају сви у једном истом смислу, него један тумачи његове речи овако, други онако, тако да се из њега, како изгледа, може извући скоро онолико смисала, колико има људи. Свето Писмо по своме нахођењу објашњава Новацијан, по своме Савелије, по своме Донат, Арије, Евномије, Македоније, по своме Фотин, Аполинарије, Прискилијан, Јовинијан, Пелагије, Целестин, по своме најзад Несторије. Због тога је, при оваквом мноштву разноврсних заблуда, безусловно неопходно управљати ток тумачења пророчких и апостолских Писама по норми црквеног и васељенског поимања њиховог (secundum ecclesiastici et catholici sensus normam)" [4.]

Најзад, неки сматрају да је озарење Светим Духом руководно начело, у тумачењу светога Писма. Али овакво начело отвара широк пут за сваковрсне ћуди у тумачењу светога Писма. Јер сваки може, по својој вољи, објавити за озарење Духом Светим извесно своје расположење, и захтевати да се његово тумачење светога Писма прими као такво. To ce y ствари и дешава међу протестантским сектантима, који се овим методом служе у тумачењу светога Писма. Они обично противрече један другоме, и тиме посведочавају, да су своја самовољна тумачења светога Писма прогласили за истинити смисао његов. Истина, постоји еванђелско средство којим би овакви тумачи светога Писма могли потврђивати своја тумачења као тачна и правилна, a TO су: истинска чудеса. Али пошто то није случај са њима, то њихова тумачења остају занавек самовољни производ њихове маште. Сем тога, иза овог метода скрива се сатанска гордост, која пустоши душе оваквих тумача светога Писма, јер опијени њоме, они самопоуздано и самовољно проглашују своја разна стања за озарење Духом Светим. А познато је, и посведочено је светим Писмом и светим Предањем, да се Дух Свети даје у изобиљу истински смиренима и истински светим људима, и то Црквом и у Цркви. [5.] За правилно тумачење светога Писма потребно је благодатно просветљење Духом Светим, али се оно за многе еванђелске подвиге даје Црквом, што показује пример многих светих Отаца. "Онима који испитују Писма, вели свети Златоуст, потребно је просветљење одозго, да би пронашли оно што траже, и да би сачували оно што пронађу" [6.]


Из Догматике Православне Цркве - књ. I из 1932. год.

1 У Јесвев. Hist. eccles
2 Посл. патриарх. восточно - каоол. Церкви о правосл. вр. чл. 2.
3 Ad Constant; lib. I, n. 9; cp. св. Иринеј, Adv. haeres. V, 21,2; Оритен, De princip. IV, 8.
4 Commonit. I, n. 2; P. lat. t. 50. col. 640.
5 ср. Д. А. 2, 1-4; 8,18-23; 1,14; 1 Петр. 5,5; Јак. 4,6.
6 In Psalm. 119.

У издању манастира Ћелије, 1998. год

www.medicinari.com