Рад на себи у нас Хришћана (размишљања на тему)

[LogosAgape]

kako bi lako bilo kad bi emocije prepoznavali kao ukuse,

kad bi tako lako znali izvor svakog osećaja...

...ma ustvari bilo bi skoz bezveze, dosadno...

[Ненад Р.]

Ја за разлику од Николе , све што мислим "треснем " директно у лице и то му је , што му је . Други ме окарактеришу да не причам много , али када каже , он каже .

Када се нешто директно каже другој особи , може да се деси да у првом моменту да се наљути , али када свати неке ствари , он пружа руку и каже " свака част ти си ми то једини искрено рекао, а други су једно причали , а друго мислили ,,

[Рада.]

Najbolje radim na sebi kad nemam pristup internetu (tj. kad se dobrovoljno udaljim), dok zujim po internetu osećam se kao uključen televizor bez antene

[Arsenija]

  On 30. 9. 2014. at 19:28, LogosAgape рече

sve to i dalje ne objašnjava slano, a i ne pomaže u radu na sebi što je valjda tema

 

 

  On 30. 9. 2014. at 19:33, Иван Ивковић рече

Не знам шта би било слано...

Slano=hleb. 

Ustvari so....setite se,vi ste zemlji so....

[Иван Ивковић]

  On 1. 10. 2014. at 7:38, Arsenija рече

Slano=hleb. 

Ustvari so....setite se,vi ste zemlji so....

:0203_cool: Сетио сам се и ја тога али све покушавам да нађем још неко. Него да не скрећемо много тему. Поменуто поређење ми је само узгред "пало на памет". Кад би то (поређење) нешто вредело одавно би га направили и истакли они који су много паметнији и искуснији...

[Џуманџи]

Odlicna tema. Deo koji bih aminovala 500x da mogu : "Ми смо жртве сопствене замке из које чак ни Бог не може да нас избави јер упорно срљамо у њу, окретајући Њему леђа -јер ми умемо боље." Bravo.

[Никола Поповић]

Релативно скоро гледам један филм The Perks of Being a Wallflower и у једном тренутку главни лик, дечко у успону (а није жестоки момак) пита свог професора књижевности: 

- Зашто фини људи излазе са погрешнима?

- Зато што верују да добијају љубав коју мисле да заслужују... 

 

Морам да признам да ме је ово мало онако запљуснуло и стегло. Ово је стварвно истинито! Али, да ли је могуће да заиста толико мало себе волимо да пристајемо на разна мучења и неостварене кругове (оно ти се мени свиђаш, а теби Пера, а Пери Радојка, а Радојки Стојко.. итд) а да чак и не укапирамо колико бола себи наносимо... 

 

И стварно, не могу да се отмем том осећају сазнања шта сам све себи радио. Па ко ће сада то све да поправља и побољшава?! А једини одговор је: рад на себи. 

 

Колико себе волите?

[Arsenija]

  On 5. 10. 2015. at 14:00, Никола Поповић рече

Колико себе волите?

Najvise. Sta jos da dodam ? Kajem se ? Nisam sigurna ...

[keka]

  On 30. 9. 2014. at 18:10, prolaznik_ рече

Шта мислите, да ли се може рећи да страсти имају укус?

 

Нисам на то наишао нигде у литератури али ми се чини да одређене страсти изазивају доживљаје у многоме подударне са одређеним укусимa.

Тако је гнев сличан љутини, очајање горчини, блуд слаткоме, завист киселом, похлепа се може изједначити са глађу а гордост толико незгодна да превазилази све остало или се може рећи да истовремено представља и глад и ситост.

Ово уствари и није нешто ново али је јако занимљиво да у нашем језику чак имамо речи које карактеришу нека од ових стања. На пример љут човек је онај који се гневи итд.

O jos kako... Rekla bi da su opore sve do jedne...

[JESSY]

Неретко се дешава да чак и монаси помисле да је њихов начин живота спасавајући и да су они због тога изнад осталих хришћана. Но, Бог не види људе на тај начин. Оно штоје неопходно за апасење јесте живот у заједници, литургијски начин живота, и дубока свест да не постојимо ради себе.

 

Оно што је за спасење неопходно свима нама, и у свету и манастиру, и монасима схимницима и расофорима јесте живот у заједници, евхаристијски начин живота, дубока свест да не постојимо само ради себе и да је тајна наше личности у односу према другоме. Време у коме живимо је време индивидуализма, себичности, грабљења за материјалним вредностима, време у коме други није неопходни чинилац нашег идентитета, већ конкуренција или сметња. У свакој заједници као људи смо стално у искушењу да изађемо из заједничког живота и да се индивидуализирамо, одвојимо. То је нека центрифугална сила пале човекове природе. А то је за хришћанина пут ка вечној смрти, вечној самоћи и губитку заједнице са Богом. Здрав духовни живот нам помаже да разумемо свим својим бићем да човек није изоловано створење и да ћемо у Царству небеском живети као колективни Христос - Црква - чувајући лична својства иако ће све разлике и поделе карактеристичне за палу природу бити превазиђене.

 

Једно је јасно - а то је да хришћанин мора да живи у заједници, од породице као главне ћелије друштва до парохије или манастирског братства или свештеничког братства при неком саборном храму или, пак, као Епископ у заједници коју чине његово свештенство и епархиоти. Unus christianus nullus christianus каже Тертулијан, у слободнијем преводу: човек сам не може да буде хришћанин. Црква је заснована на одговорности и сви смо на свој начин одговорни једни према другима. То значи да у свакој заједници морамо да будемо спремни на жртву према другима.

 

Архимандрит Сава Јањић

[JESSY]

  On 30. 9. 2014. at 20:47, Рада. рече

Najbolje radim na sebi kad nemam pristup internetu

[keka]

Slazem se Dzasmin

[JESSY]

@@keka, ali ga uglavnom uvek imam, i tu je muka.....

[keka]

E da jeste... Muka je sto nam je sve tu na dohvat ruke... A nekom mrsko da se pokrene... Meni na primer...mada kod mene ima uspona i padova jedno vreeme mi se bas hoce sve ... A nekad blja :p

[JESSY]

  On 28. 12. 2015. at 23:03, keka рече

kod mene ima uspona i padova j

to je zivot , Kekac....nema nam druge, nego da se uvek iznova dizemo i krenemo u novu borbu.....