о. Љубивоје Стојановић: предавања, текстови...

[Дејан]

POLEMIKEProf. dr Ljubivoje Stojanović: Nema vere u mržnji

17. jul 2015. 14:06 | Komentara: 

Događanja u Potočarima pokazuju sav besmisao zlopamćenja i nagona za osvetom. To postaje posebno besmisleno onda kad je podržano u ime vere, a to se dogodilo

 

Prof. dr Ljubivoje Stojanović

DOGAĐANjA u Potočarima pokazuju sav besmisao zlopamćenja i nagona za osvetom. To postaje posebno besmisleno onda kad je podržano u ime vere, a to se dogodilo.

 

Najviši verski velikodostojnik Islamske zajednice Bosne i Hercegovine je, svesno ili nesvesno, jednostranim proglašenjem "krivca" podržao napad na premijera Vučića, iako je "apelovao" na smirivanje strasti i dostojanstvo.

Ovaj akt posmatram kao nesnalaženje verskog lidera u uzavreloj masi. Ne želim nikoga da optužujem unapred i neosnovano. Pokušao je da radi tuđi posao i nije se snašao u onome što bi trebalo da radi, da doprinosi čovekoljublju. Tu je suština.

Predugo na ovim prostorima traje politizacija religije i sakralizacija politike, što dovodi do konačnog lošeg rezultata koji možemo imenovati kao religijski nacionalizam. Tu nema nikakve vere, sve je samo nagon za sukobom i osvetom vođen potrebom za eliminacijom drugog i drugačijeg. To ilustruju istovremeni povici na stadionima: "Pomozi Bože!" i "Ubij...". Samo su imena onih koje smatraju legitimnom metom različita, sve ostalo je isto. To je neostvarena vera, a ne nešto što se može imenovati kao hrišćanstvo ili islam. Zbog toga su srebrenički povici: "Alah je veliki" uz reči: "Ubij četnika!", uvreda prema iskrenim vernicima svih crkava i verskih zajednica. Pokazuju da je neophodno mnogo više verničke odgovornosti u ovom teškom vremenu.

Oni koji opslužuju visoke verske dužnosti imaju najveću odgovornost u podsticanju miroljubive koegzistencije među ljudima. Njihova delatnost nikako ne sme da bude svedena samo na stvaranje podaničke poslušnosti po principu nacionalne pripadnosti i lojalnosti prema vladajućim ideologijama. Tako se obesvećuje delo vere i svodi na praznu indoktrinaciju u kojoj vladaju lažna obećanja zasnovana na zagovaranju mržnje prema svemu drugačijem.

Tada se ni Bog ne vidi kako treba, doživljava se na osnovu sopstvene kolektivne izolacije kao neko vrlo zahtevan i osvetoljubiv. Smišljaju se načini umilostivljenja koji dostižu svoj krajnji besmisao u stavu zagovaranju ubijanja "nevernika" kao najsvetijem zadatku.

Nigde nema takvog Boga, osim u mislima onih koji najbesmislenije zloupotrebljavaju veru. Sve relacije su tada svedene samo na obračunavanje i osvetu, što delo vere čini neuverljivim i neplodonosnim. Niko tada ne vidi ni sebe ni drugoga na pravi način, jer svi svoju umišljenu veru svode na protivljenje drugom i drugačijem.

Neophodno je vraćanje svega na svoje mesto, da se zna šta treba da bude tema na bogosluženjima u bogomoljama, a šta u diplomatskim pregovorima ili vojnim poligonima. Čemu je mesto u muzejima ili pozorištima, u arhivskoj građi, što doprinosi svetosti molitve koja prosvećuje svakoga koji se iskreno moli. Samo na taj način vera može da osmišljava naš svakodnevni život, da podstiče odgovornost i optimizam, a ne da nas sapliće strahom, neznanjem i površnom jednostranošću.

Rad sa mladima u delu vere u nekim zajednicama je pogrešno intoniran, često je usmeren ka stvaranju nacionalnog prkosa i suprotstavljenosti svemu drugačijem. Tako se stvara identitet otpora, zatvaranje u sebe, dok se svaki pokušaj približavanja u širem društvenom kontekstu proglašava izdajom, čak i grehom prema veri.

Rezultat toga su sve ultradesničarske organizacije u svim narodima, koje se samoproglašavaju zaštitnicima vere i nacije, često ne uviđajući koliko ugrožavaju svoj narod mržnjom prema drugim narodima. Zbog toga je potrebno da svako pokuša da očisti svoje dvorište, a ne da jednostrano proziva druge i njihove ekstremiste. Neumesno ćutanje odgovornih pojedinaca pred mladalačkom zanesenošću je veliki greh koji čine mnogi verski lideri. Još veći je edukacija mladih od strane neodgovornih pojedinaca koja se svodi na stvaranje mržnje prema drugom i drugačijem.

Potrebno je da se vratimo svom zadatku promocije vere kao stvaralačke odrednice koja doprinosi miroljubivoj koegzistenciji u atmosferi religijskog pluralizma. Sigurno je da je i u Potočarima bilo više dobronamernih ljudi, ali je manjina zlonamernih bila glasnija što je pojedince zbunilo, uplašilo, dezorijentisalo.

Potrudimo se da u svakom narednom događaju budemo istrajni u dobronamernosti, samo na taj način ćemo sprečiti progresiju zla. Ne dvoumimo se da nadležnim organima javnog reda i pravosuđa prijavimo zle namere o kojim pojedinci pričaju. Ne smatrajmo takve herojima ili patriotama, to su sebični zlonamernici koje treba sprečiti u zlu koje ih obuzima.

Ne bavimo se tuđim poslom. Zna se gde je mesto molitve, gde je prostor za rasprave i suđenja, gde se ostvaruje politička aktivnost, gde je mesto vojnoj doktrini i javnoj bezbednosti. Što pre ovo shvatimo kako treba, veća je mogućnost da dobronamernost postane odrednica svih odnosa, bez obzira na različitosti.

Doprinos vere u svemu ovome može da bude veliki, samo ta vera treba da bude iskrena, osmišljena i doživljena, a ne stav protiv drugog i drugačijeg. Razmislimo dobro i upitajmo se da li stvarno verujemo ili samo pripadamo kolektivitetu po inerciji nasleđivanja i podaničkog sledovanja.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:557940-Prof-dr-Ljubivoje-Stojanovic-Nema-vere-u-mrznji

 

[JESSY]

Dr Ljubivoje Stojanović: Gradi se kula gneva

 

Nekoliko decenija traje agonija sukoba navijačkih grupa na sportskim događajima, događa se bankrot morala, kapitulacija pameti, a "nadležni" čuvaju svoj interes

 

 

 

• 

   

Nekoliko decenija traje agonija sukoba navijačkih grupa na sportskim događajima, događa se bankrot morala, kapitulacija pameti, a "nadležni" čuvaju svoj interes rukovođeni idejom nezameranja.

 

To je proizvelo stanje haosa u kome je teško snaći se posle višedecenijskog nemara i neodgovornosti. Posle perioda u kome je naređeno da se bez mere i smisla veliča bespuće kao put sa koga nećemo da skrenemo razdvojili smo se bolno i tragično.

Mi koji smo nasilno držani u oklopima beživotnog "bratstva i jedinstva", kad smo se zatvorili "svako u svoje" počeli smo da jedni drugima zagorčavamo život. Svako je izmislio svoje heroje - obično najnametljivije "borce", a ne i najbolje među nama, idući tako daleko da je svako hteo i "svoga boga" kako bi bio što dalje od dojučerašnje sabraće po jugoslovenstvu. Pa pevamo da je "Bog Srbin bio kad je stvarao svet", a naše komšije i doskorašnja sabraća da je bio Hrvat ... i da ne nabrajamo dalje. Opet je to neko kontrolisao i naređivao kako što više uvrediti druge i drugačije.

Za to vreme sportisti su radili svoj posao, ali rezultati su izostajali, jer oni koji su organizovali navijačke grupe bili su ubeđeni da je centralni događaj ono što se događa na tribinama, a ne na sportskim terenima. Tako smo svi postali neorganizovani i dezorijentisani. Samo je jedan čovek svojim radom i trudom uspeo da to prevaziđe, to je svetski reket broj jedan Novak Đoković. Ima još nekoliko uspešnih pojedinaca, kao i sportskih ekipa; ali treba reći da mi koji "navijamo" najviše ometamo njihovo stvaralaštvo. Kao da sav bes zbog sopstvene neuspešnosti, ili situacije u savremenom svetu, želimo da iskalimo na tribinama sportskih terena. To je stanje produžene agonije koje može i mora svako sam u sebi da prepozna i prevaziđe. Tek tada je moguće putem edukacije, ali i i sankcija, zaustaviti beznađe u koje smo samovoljno i nerazumno dospeli.

Ovih dana su se svi trezveni ljudi uzbudili zbog izjave vođe albanskih navijača koji poručuje da će pobiti sve Srbe, ako dođu da navijaju na utakmici Albanija - Srbija! To je normalna reakcija, ali nije dobro ako se to pod teretom straha pretvori u nekontrolisanu mržnju. Zbog toga je umesno promisliti reči apostola Pavla: "Gnevite se, ali ne grešite, sunce da ne zađe u gnevu vašem!"

Dakle, važno je da početna reakcija na zlonamernost drugoga, koja u sebi nosi izveni otpor, ne preraste u mržnju i neprijateljstvo. To nije nimalo lako, ali dokle ćemo stići ako se i sami poistovetimo sa tuđim zlom? Postaćemo i mi zločinci! Najpre se treba suprotstaviti zlu u sebi, pa teko onda, kad pobedimo sebe, stati hrabro pred drugog. Tu pravilo treba da bude: čuvaj drugog od sebe! Samo tako smo stvarno hrabri. Ako se opredelimo samo za to da sebe čuvamo od drugih rizikujemo da postanemo višestruko gori od njega, o čemu svedoče mnogi primeri iz života.

Neophodno je svakodnevno procesuiranje svoga života u sebi i pred samim sobom, kako bismo mogli da sapostojimo u svetu različitih ideja i identiteta. To nije nimalo teško kad pobedimo sebičnost kojom sami sebe najviše ugrožavamo. Međutim, mi se radije opredeljujemo za površnost i udružujemo sa istomišljenicima, bez mnogo promišljanja o sopstvenom stvaralaštvu. Poreklo i pripadnost postaju jedine merodavne odrednice, stvara se kolektivitet u kome mnogi gube identitet pristajanjem na ideju "da nas bude više nego njih". Kao što su neuspešni graditelji Vavilonske kule u svoje vreme umišljali da će ako uspeju da izgrade "kulu do neba" preduprediti neki sledeći potop; tako i mi u svojim odvojenim kolektivitetima podređeni borbi za opstanak sve činimo kako bismo se zaštitili jedni od drugih. Stalno izdvajamo loše primere iz prošlosti kojima podstičemo mržnju i zlopamćenje stvarajući svako u svom kolektivitetu depresivno rodoljublje, koje je moguće samo kao otpor prema drugim narodima, drugačijim verovanjima i različitim ideologijama.

Zapravo, što je više unutrašnjih sukoba u jednom kolektivitetu, to je veća opasnost od kolektivne samoživosti. Tu se sve relativizuje tako što počinje relativističkom tolerancijom prema pripadnicima svog nacionalnog korpusa, koje idealizujemo smatrajući da zato što su "naši" sve što čine treba prihvatiti bez razmišljanja. Zbog toga imamo situaciju da jedan narod što je više u sukobu sa drugim narodima ima sam u sebi mnogo sukoba po svim osnovama.

Na fudbalskom derbiju imali smo priliku da vidimo kako su tribine postale poprište nadjačavanja koje nema nikakve veze sa konkretnim događajem. Okrenuti leđima samom terenu, puni besa i besmisla rukovođeni nagonom za poražavanjem drugih, mladi ljudi su uništavali imovinu, ali je još tragičnije što nisu svesni koliko sami sebe na takav način raščovečuju. Sve sami Srbi, "patriote", nema "neprijateljskih naroda", pritom tu su i roditelji sa malom decom. Pravo ratno stanje kao rezultat višestrukih samoizolacija samodovoljnih pojedinaca koji se svesno i neodgovorno "udružuju" da ometaju druge, predstavljajući se kao "borci" za čast i obraz Otečestva? To je moguće ispraviti samo preumljenjem svakog pojedinca i odustajanjem od samosužavanja, kao i neprihvatanjem ideologije sukoba kao načina kojim se bilo šta može rešiti na pravi način.

[JESSY]

Patriotizam kneginje Milice

 

Prošao je i ovaj 626. Vidovdan, veo tajne i dalje stoji nad tim danom, iako su mnogi tumači pokušali da je do kraja odgonetnu

 

 

 

Prof. dr Ljubivoje Stojanović

 

PROŠAO je i ovaj 626. Vidovdan, veo tajne i dalje stoji nad tim danom, iako su mnogi tumači pokušali da je do kraja odgonetnu. Uvek posle novog "zato" dolazi do novo "zašto", i tako to traje vekovima. Skoro svi komentatori ovog događaja pokušavaju da budu kreatori nove stvarnosti, koja je ponekad daleko od istorijske realnosti. Iako je nesporna njihova dobronamernost, ipak, ostaju mnoge nejasnoće.

 

Prva žrtva te jednostranosti je Vuk Branković, koji stoji na čelu ogromne kolone "otpisanih" kojima se na različite načine vekovima sudi. To je naličje Vidovdana koje su stvorili samoproglašeni rodoljubi koji previđaju smislenost Kosovskog zaveta svođenjem svega na Kneževu kletvu. Oni na svoj način vode bitku sa svojim neistomišljenicima, jedni se dive Gavrilu Principu, a drugi Žikici Jovanoviću. Previđaju da zlo dobra doneti ne može, neće da vide da je svako čovekoubistvo bratoubistvo. Niko ne može toliko da sagreši da bi neko imao pravo da ga ubije na osnovu svoje samožive odluke. Pod teretom površnog patriotizma pojedinci umišljaju da imaju pravo da eliminišu sve svoje neistomišljenike po kratkom postupku. Takvo mišljenje nema nikakve veze sa opredeljenjem svetog kneza Lazara za Carstvo Nebesko. To je prkos Lazarevom opredeljenju, besmisleno junaštvo koje obesvećuje svetinju ljudskoga života.

Skoro svi tumači vidovdanskih događanja previđaju kasnije događaje i uzvišeno služenje kneginje Milice Bogu i svom rodu. Ona se hrabro suočila sa životnom stvarnošću, noseći bol zbog gubitka supruga i braće. Snagom vere u večni život razumela je da mora ustati i suočiti se sa novim životnim izazovima. Na taj način je zaustavila dalji tok poraza na bojnom polju i dobro je prepoznala tajnu večnosti. Znala je da je Lazarev izbor Carstva Nebeskog trijumfalno opredeljenje, a ne gubitničko samozavaravanje. Razumela je da je on krenuo na Kosovo polje rukovođen jevanđelskim čovekoljubljem kao sebedavanjem za drugoga, a ne prkosom, inatom, mržnjom i osvetom. Tako da njegova žrtva nije gubitak života nego je traženje Carstva Nebeskog.

Mudra i hrabra kneginja to je dobro znala i zbog toga je imala snage da ubedi svoju kćer Oliveru da pristane da ode u harem sultana Bajazita. Ovaj uzvišeni čin samožrtvene ljubavi majke i kćeri treba promišljati sa uzvišenim poštovanjem. Nikako ne treba to proglašavati izdajom i "saradnjom sa neprijateljem", kako smo često skloni da zaključujemo opterećeni ideološkim jednoumljem u revolucionarnoj ispražnjenosti i obesmišljenosti.

Milica i Olivera pokazale su spremnost da snagom samožrtvene ljubavi nadiđu težinu trenutka u kome se nalazio njihov narod. Nisu htele da guraju svoj narod u novo beznađe proglašavajući svoju čast za narodni interes. Zbog toga nikako ne treba proglašavati za izdaju pristajanje svete kneginje da uda kćer za čoveka koji je naneo veliko zlo srpskom narodu.

Uzvišenost sebedavanja pokazali su u svoje vreme i veliki srpski patrijarsi Arsenije Treći i Arsenije Četvrti, kao i vojskovođe i vojnici Solunskog fronta. Svi oni su imali snage da se izdignu iznad surovosti trenutnih događanja promišljajući budućnost smisleno i realno u kontekstu večnosti. Znali su da na kraju dobro uvek pobedi i nisu se predavali beznađu poraza.

Kada na ovaj način promišljamo istorijske pristanke i ustupke, od onog Nemanjinog prihvatanja samoponiženja pred Carigradskom masom umesto napada na njegove sunarodnike do savremenih ucena "velikih" videćemo da je mudrost u prihvatanju mogućeg. To je u svoje vreme razumela Milica i njena mlada kćer Olivera, kao i onovremena vlastela. Odlučili su da sačuvaju ono malo preostalog naroda žrtvujući sopstveno dostojanstvo. Znali su da bi protivljenje dovelo do većih žrtava i zato su svojom žrtvom uložili u budućnost sopstvenog naroda.

Neophodno je najpre prevazići jednostranost ideja o gubitku i dobitku sveukupnošću promišljanja o stvarnoj dobrobiti čovečanstva. Kroz takav način promišljanja i postupanja svaki pojedinac i sve zajednice izgrađuju sistem odgovornosti i optimizma. Tu treba da važi pravilo da "veliki" uvek služe "malima" i tako svi zajedno uzrastamo u čovekoljublju.

Upitajmo se i mi da li i koliko razumemo takve postupke, i ne proglašavajmo nikoga unapred izdajnikom ili junakom, izmerimo sve stepenom spremnosti na žrtvu. Upitajmo se i koliko smo spremni da volimo i one koje smatramo svojim neprijateljima. Imamo vremena do sledećeg Vidovdana, ali potrebno je da ne tražimo krivce već prihvatljiva rešenja. To će veoma obradovati i Svetog kneza Lazara i svetu kneginju Milicu - Prepodobnu Evgeniju i sve svete, a pre svega i iznad svega Boga Koji je Ljubav.

 

[Данче*]

Smak sveta nije po veri

Drugog Hristovog dolaska ne treba se plašiti jer Bog nije osvetnik. To je "povratak" domaćina kući, sa poklonima, a ne sredstvima za kažnjavanje

 

PREDUGO ljudski rod živi svoje strahove od uništenja i nestajanja, i to je posledica maloverja i praznoverice, nema nikakve veze sa živom i delatnom verom. Nažalost, nije mali broj onih koji žive u religijskom strahu, koji ih sprečava da na pravi način vide Boga, svet, drugog čoveka i sebe.

 

Dositej Obradović je u svoje vreme pisao o slabostima takve vere navodeći primer jedne žene "vernice" koja je na pitanje da li se plaši Boga odgovorila: "Plašim, plašim, ko se zla ne bi plašio!" Ovaj unutrašnji tragizam treba prepoznavati u sebi i uklanjati iz sebe, što nekima našim savremenicima ne polazi za rukom. To se vidi iz izjava savremenih kreatora religijskog straha i nepremostive distance Bog - čovek, koji rado citiraju izjavu: "Ako želiš da zasmeješ Boga, reci mu svoje želje!"

Bez imalo jednostranog kriticizma, snagom žive vere slobodno možemo reći da se ovde radi o produženom Kainovom kompleksu samokažnjavanja i samoobezvređivanja, lutanja po bespuću nepokajane preplašenosti. Bog se doživljava kao surovi osvetnik, a vera kao sistem umilostivljenja, što obesmišljava stvaralaštvo i sami čin spasenja svodi na ispaštanje i izbavljenje. Bogočovečansko zajedničenje se ne može videti i razumeti u kontekstu te i takve otuđenosti.

Istorijski događaji u kojima ima i te kako mnogo loših stvari i pojava u stanju vere kao preplašenosti od većeg, tada dobijaju neku čudnu dimenziju u našim mislima. Pristupamo im nestvaralački kao fenomenima koje treba bezuslovno prihvatati kao gotove i nepomerne činjenice. Zaboravljamo biblijsko svedočenje o stvaralačkom učešću čoveka u Božijem stvaralaštvu od samog početka stvaranja. Čoveku je dato da svemu stvorenom da ime, poverena mu je celokupna tvorevina da njome odgovorno upravlja, o čemu svedoče reči stvaralačkog blagoslova Boga ljudima: Rađajte se i množite i napunite zemlju i ovladajte njome!"

Treba reći da se Bog nije povukao iz istorije, čekajući negde na pristojnoj udaljenosti trenutak osvete neposlušnom čovečanstvu. Poveravajući čoveku ovaj svet sa svim njegovim stvaralačkim potencijalima ostao je u stalnoj komunikaciji sa čovečanstvom. Bez nametanja bilo čega i bez ometanja čoveka u bilo čemu uvek je tu dostupan i dobronameran. Vrhunac toga ostvaruje se u Hristu Spasitelju, Bogočoveku, koji je ostvaritelj i garant spasenja sveta i čoveka, koji već od samog početka nije pokazao uspešnost i umešnost u stvaralačkom promišljanju sebe i sveta. Tako da je spasenje stvarno ostvarenje bogočovečanske punoće, a ne izbavljenje od večnih muka. Ovo saznanje i prihvatanje sa verom toga dara ljubavi Božije razrešava nas od svih besmislica uplašenosti zbog naših ljudskih nedostataka.

Razumevanje Hristovog spasonosnog dela i zajedničenje sa Njim u bogočovečanskoj punoći bitno doprinose našem uzrastanju u sigurnoj veri, koja je slobodna od predrasuda i nedoumica. Istina je da mi hrišćani verujemo u drugi Hristov dolazak, ali od toga niko ne treba da pravi dramu punu neizvesnosti i pretnji. Posebno kad znamo da je On već tu "u sve dane do svršetka veka", shodno obećanju od pre više od 20 vekova, datom apostolima i svima nama. Smisleni garant istinitosti toga prisustva jeste liturgijsko zajedničenje i sapričasna radost vere. To treba stvarno doživeti, jer u suprotnom dolazi do mnogih stranputica i jednostranosti, o čemu svedoče mnogi primeri onih koji su slabošću svoga maloverja pokušavali iznuditi Hristov dolazak koristeći se različitim prebrojavanjima i analizom nekih događaja. Već punih 20 vekova i više oni nikako ne mogu da izračunaju "tačan datum" zbog sopstvene površnosti i brzopletosti.

Naše vreme opterećuju neki savremenici koji najavljuju da će tokom ove naše 2015. godine doći do "sudara asteroida, meteora i kometa ..." što će prouzrokovati smak sveta. Najpre, smak sveta nije izraz koji dolazi iz stanja žive vere, jer tako nešto je nejasno i neodrživo u hrišćanskom promišljanju vremena i večnosti. Biblijski termini su "novo nebo" i "nova zemlja", kao i "nova tvar" i "novi čovek", što nema nekakve veze sa terminom "smak sveta", koji predstavlja udaljavanje od hrišćanskog odgovornog optimizma. Piše u biblijskom tekstu "plač i škrgut zuba", ali to ne treba razumeti kao Božiju osvetu nad neposlušnim stvorenjima nego kao stanje u kome su svi oni koji žive u atmosferi mržnje nemajući nimalo ljubavi u sebi. Takvi sami odlaze u to stanje, ne gura ih Bog od sebe već oni samoživo i samovoljno istupaju i udaljavaju se od Njegove ljubavi. Iskreni vernici ovo treba da razumeju kako nebi bili žrtve sopstvenog neznanja.

Drugi Hristov dolazak je stvarnost vere i ne treba ga se plašiti nikako, ali je neumesno bilo kakvo ubrzavanje procesa. Prihvatajući to na takav način čovek se sve više ostvaruje u veri, ne lišava se važnih informacija. Iznenadnost toga događaja treba razumeti kreativno, kao dobru mogućnost progresije vere, a ne kao uskraćivanje Božje čoveku. Kada verujemo u stvarnost Hristove prisutnosti u Crkvi, sa jedne strane, i odsutnosti, sa druge strane onda stvaralačka napetost dobija posebnu dinamiku. Njegov drugi dolazak je "povratak" domaćina kući, sa poklonima, a ne sredstvima za kažnjavanje.

Prof. dr Ljubivoje Stojanović, protojerej

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:558945-Smak-sveta-nije-po-veri

[JESSY]

 U potrazi za identitetom

 

Skoro svi nosimo teret potrebe za osvetom kao nasleđenu obavezu iz prošlosti. Svako ima svoje spiskove

 

 

 

Iako je sporno autorstvo reči koje nam poručuju da smo "istok na zapadu i zapad na istoku", aktuelnost ovoga stava u naše vreme je nesporna. Više i nije najvažnije pitanje da li je ove reči izgovorio Sveti Sava, ili je neko u nameri da obezbedi valjanost sopstvenog stava to njemu pripisao. Ove reči stoje kao svojevrsna zagonetka, ali i kao stvaralački imperativ koji treba trezveno promišljati.

 

Svima je poznato da je potraga za identitetom stanje stalne stvaralačke napetosti svake ličnosti i zajednice. Tako da svaki pojedinac ili kolektivitet veoma rizikuju kad pristanu na sledbenički pasivizam svođenja svega na poreklo i pripadnost. Na taj način se sve obustavlja, istupa se iz sadašnjosti u nepomerljivu prošlost i bez stvarne budućnosti. Stvaraju se mitovi i legende, produbljuju se i proširuju neprijateljstva među pojedincima i etničkim, religijskim i ideološkim zajednicama.

Skoro svi nosimo teret potrebe za osvetom kao nasleđenu obavezu iz prošlosti. Svako ima svoje spiskove, i to tako što je spisak prijatelja kratak - često i bez sadržaja, dok je spisak "neprijatelja" veliki i svakim danom sve veći. Pojedinci su ubedili sebe da moraju da mrze sve one koje su njihovi preci imali kao svoje neprijatelje, i to se prenosi sa predaka na potomke ugrožavajući sve, najviše one koji mržnju vide kao obavezu.

Ovo ne znači poricanje prošlosti i predaka, radi se o smislenijem promišljanju sebe i drugih. To znači da svako treba da bude kreativni i progresivni stvaralac, a ne pokorni naslednik. Koliko daleko pojedinci idu u tome vidi se iz potrebe da naši unuci i naša deca "liče na nas" odmah po rođenju.

Tim povodom stvaraju se čitavi sistemi uveravanja, što dovodi do različitih rivalstava. To je slučaj sa bakama i dedovima, sa jedne ili druge strane. Pojedinci umišljaju da su ostvareni samo ako neko od potomaka na njih liči, ne razmišljajući o teretu kojim tovare svoje potomke. Najčešće pitanje uz koje odrastaju mladi jeste: Na koga ličiš? Koliko se ostavlja prostora interesnom dvoličenju i sputava odrastanje odgovorne ličnosti retko ko razmišlja.

Više zrelosti pokazuju oni mladi koji imaju hrabrosti da kažu: Ličim na samoga sebe! Time pokazuju da su na vreme počeli da se pitaju u sebi o sebi: Ko sam, zapravo, ja?

Ljudska istorija puna je besmislenih sukoba, koji u većini slučajeva dolaze iz razloga nepromišljene jednostranosti, i tu je fenomen nekritičkog odnosa prema prošlosti najčešći uzrok promašaja. Svakoga dana uvećava se broj onih koji postaju nepomirljivi neprijatelji jedni prema drugima, misleći da tako služe Bogu i svom rodu. To nikako ne može biti tačno, ali je to naša tragična životna stvarnost.

Savremeno društvo u Srbiji sa svim svojim pluralističkim potencijalom mora što pre da se na adekvatan način suoči sa stvarnošću i izazovima savremenih događanja, kako na lokalnom tako i na globalnom planu. Da stvarno odraste i liči na sebe, poput hrabre dece koja ne pristaju da "liče" ni na koga želeći da budu to što jesu. Ne pristaju na dvoličnost i imitaciju, nisu brzopleta u reakcijama, nego sve promišljaju sa punim oprezom i stvarnom radoznalošću.

Jedna takva generacija golobradih dečaka, koji su tek postali ili postaju punoletni, to je pokazala na Svetskom prvenstvu u fudbalu. Postali su svetski šampioni i pokazali svima nama da je sve moguće ostvariti ako se iskreno želi. Odrastali su uz naše priče pune beznađa i očaja. Nisu ih uplašile bombe iz 1999, iako su tada imali svega tri-četiri godine. Jedna njihova vršnjakinja Milica Rakić je žrtva koja živi u nama snagom nezlopamtive ljubavi, i sigurno je da ovaj svoj trijumf posvećuju njoj. Oni nisu imali vremena da skupljaju u sebi zlopamćenje prema drugim narodima.

Kako dalje, put istoka ili put zapada? Treba ostati svoj u pravom smislu te reči, boriti se i pobeđivati svakodnevno i neprestano, i kad se proglašavaju pobede i pobednici i kad se to konstatuje u manjim grupama. Svaki položeni ispit, izgrađeni objekat, postignuta saglasnost i prevaziđeni sukob treba razumeti kao pobedu koja je važna i potrebna svima. Tako usmereni stvaralačkom punoćom bićemo poželjni i dobronamerni prema svima. Nećemo se lako povoditi za pretnjama "velikih" prihvatajući podaništvo kao meru.

Tako ćemo i onda kad stvaramo daleko od svoje otadžbine, bez obzira na to šta radimo, razumeti da kroz nas svi vide čitavu istoriju i obraz našeg naroda. Jedna dobra preporuka iz prošlosti glasi: Gradi sebi kuću u svakom mestu! Naše vreme zahteva da se takva gradnja ostvaruje zavisno od stvaralačkih potencijala svakog pojedinca. To može da znači da i na istoku i na zapadu, u svakom narodu širom zemaljske kugle, treba graditi dobro odnose. Bez stvarne slobode svako stvaralaštvo je nedorečeno i besplodno, neubedljivo i nedovoljno da pokrene stvarnu dobronamernost.

[JESSY]

Религијски национализам је жалосно стање  

 

 

 

inShare

Права вера треба да буде стање сталног напредовања у љубави, истини и слободи. Никако не сме да буде сведена на опредељење – за или против. Појединци који се представљају као верници, нажалост, не могу да отклоне унутрашње препреке порекла и припадности. То и није лако, захтева много напора и искрености, највише према себи, како бисмо могли бити искрени и једни према другима.

 

Проф. др Љубивоје Стојановић (Фото: mitropolija.com)

 

Ако је „наш“ онда „заслужује“ свако добро, ако није онда немамо према њему никакве „обавезе“. Али, ту се не зауставља промашај, продужава се даљом недобронамерношћу до жеље за елиминацијом неистомишљеника. Искрено верујући човек на ово никако не сме да пристане, али нажалост, то се често превиђа.

Јеванђеље нам пружа добре примере за тако нешто, и то кроз случај двојице апостола, Јакова и Јована, који су у стању религијског гнева предложили Христу да спали Самарјанско село, чији су им становници ускратили гостопримство. Религијски национализам је одредница која одсликава жалосно стање двојице апостола. Христос их је јасно опоменуо указујући им на дух вере као стање непоколебљивог богољубља и човекољубља, а не као стање сукоба и непријатељства.

Стање вере и верника у наше време јасно илуструје да није мали број оних који не могу да превазиђу религијски фанатизам и ослободе се сличног национализма. Није ништа мањи број оних који не могу да се ослободе потребе поређења са другима у жељи да себе истакну као узоре које треба следовати. То доводи до чудних мера у делу вере и свођења свега на кривице и казне, заслуге и награде. Суровост преовладава у свим односима, уз неумесно изговарање да се све чини у Христово име. Сви постајемо робови греха, обесмишљавају се подвиг вере, пост и молитва – суровошћу непраштања.

Као да заборављамо ону јеванђелску сцену кад пред Христа оновремени „ревнитељи“ закона доводе жену блудницу очекујући да нареди њено каменовање. Шта се догодило зна сваки верник, али остаје питање чему и даље та суровост као неспасоносни процес у мислима и поступцима верника. Тад је Христос једном за свагда рекао: Ко од вас нема греха нека први баци камен! Сви су се разбежали суочивши се са својом савешћу. Нажалост, многи савремени самопроглашени „верообновитељи“ под теретом сопствених страхова и у стању умишљене правде бацили би исти камен.

Не догађа се то „тамо негде“, далеко од нас у високим друштвеним или религијским структурама. Дешава се у нама и међу нама, само што то треба знати препознати. Увек кад презирем било кога до те мере да умишљам да ми тај неко загорчава живот, ја сам, заправо, у великом проблему.

Питање је докле ћу стићи у свом безумљу и безнађу ако се не зауставим. Све то постаје опасније онда кад се у то умеша моја и нечија религијска, национална или идеолошка припадност. Тада у стању пасивног читања и посматрања догађаја које преносе медији из свега извлачим само оно што ми одговара.

То нас доводи до страха који неминовно прераста у мржњу. Пример за то је реакција на слику где један млади острашћени џихадиста позива на освету говорећи језиком који разумемо. То никако не сме да нас толико обезуми да све комшије и познанике посматрамо кроз њега и поистовећујемо са њим.

Први корак треба да буде то да се ми лично не поистоветимо са њим у стању освете, што је могуће само онда кад уместо страха у први план ставимо потребу за дубљим и смисленијим повезивањем са онима са којима делимо простор. Ако почнемо поделе и сукобе ми помажемо заговорнику лоших идеја да на темељу страха придобије наше комшије за своје злонамерје.

Треба заиста бити много храбар да не подлегнемо страху од претњи других до те мере да све у животу сведемо на одбрану и напад. Што је вера јача код сваког појединца, то је успех реалнији, и ту није битно колико је различитих вера у оптицају. Битно је да свако у својој вери буде искрен и истрајан.

Хришћанска одговорност у свему овоме је превелика, што значи да бити хришћанин увек значи давати себе до краја, не очекујући никад, и ни од кога, похвале и узвраћање. То није лако, због тога неки одустају предајући се безнађу и бесмислу. Највећа је храброст којом друге чувамо од себе, јер само тако је наша вера смислена и успешна. Задатак верника је да подстиче одговорни оптимизам у себи и око себе, што је могуће само љубављу никако претњама и забранама.

Али, ако Бога од себе сакријемо у бројке и слова па тако не видимо ни њега ни другог ни себе, онда постајемо жртве бесмисла. Постајемо окупатори туђе слободе, казнена експедиција која све застрашује, заборављамо да је Христос победио свет. Како? Силом своје љубави, а не насиљем. Победио је речима молитве за прогонитеље: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“

То што ово не разумеју они који нису хришћани није највећи проблем, најтеже је ако сами хришћани то не разумеју или не прихватају на прави начин. Без прихватања овог става није могуће ни разумевање позива да будемо „со земљи“ и „светлост свету“.

 

Извор: Вечерње Новости

[JESSY]

Da komšiji bude bolje

08. avgust 2015.

Kako je moguće da zemlja koja je tek ušla u EU slavi izgnanstvo i likvidaciju nekoliko stotina svojih stanovnika?

 

 

POSLE jula u Srebrenici, koji su ekstremisti ponovo zloupotrebili previđajući važnost molitvenog čina i pruženu ruku pomirenja, došao je i avgust i dve decenije vojne akcije "Oluja".

 

Prvo, kako je moguće da zemlja koja je tek ušla u EU slavi izgnanstvo i likvidaciju nekoliko stotina svojih stanovnika? To je loša poruka i za Evropu i za Hrvatsku, ne samo za Srbiju.

Srbija je pre dvadeset godina dočekala i udomila te obeskućene ljude u kolonama, koji su u jednom danu izgubili sve što su imali, ne samo u pokućstvu. Mnogo je dece koja ni grob roditelja ne znaju, majki i očeva, braće i sestara, supružnika koji ne znaju da li su preživeli, gde i kako su umrli njihovi najmiliji. Zar to slaviti?

Proglašavanjem tih događaja za ponos nacije znači izgubiti osećaj za stvarnost i proglasiti nasilje za metod rešavanja problema. Imena su nebitna, važno je da se komšijski odnosi na Balkanu postave na dobronamernosti koja je slobodna od svih nedorečenosti.

Sigurno je da mnogo toga treba i sami Srbi iz Krajine da promisle kako bi prestali da kod svojih potomaka bude nagon za osvetom. Mnogo toga iz prošlosti ne može se nikad vratiti, ali budućnost možemo osmisliti ako budemo bili odgovorni u sadašnjosti.

Zbog toga treba jasno reći da su pre dvadeset i više godina Srbi u Hrvatskoj previše gledali preko ograde zemlje u kojoj su rođeni i odrastali, kao da su jedva čekali da dobiju signal da krenu u "obećanu zemlju". Njihovi politički lideri u većini slučajeva nisu dorasli vremenu u kome je trebalo da pokažu zrelost, stariji su bili opterećeni titoizmom a mlađi nedefinisanim srpstvom, i tako zbunjeni insistirali su samo na negaciji države u kojoj su živeli. Takvim činjenjem navukli su bes svoje države i njenih prvaka, pokvarili komšijske odnose, čak i rodbinske jer je bilo mešovitih brakova u značajnom broju. Verska osećanja su na brzinu definisana po inerciji suprotstavljenosti religiji komšija. Sve je došlo u stanje neprijateljstva prema svemu drugačijem, što pokreće nekontrolisane reakcije.

Zbog toga treba reći da su obe strane u sukobu, kako svojim činjenjem zla tako i nečinjenjem dobra, podjednako doprinosile nesreći. Zna se ko je više stradao, ali veći broj žrtava ne umanjuje ničiju krivicu. Kad o tome počnemo tako da razmišljamo, onda prestaje da nas zavodi površna jednostranost svođenja svega na prošlost.

Dolazi do kreativnog promišljanja sadašnjosti i stvaranja novi i boljih smernica za budućnost. Bez takvog opredeljenja prolazi i ovaj avgust kao komemoracija, zlopamćenje se uvećava novim traženjem i nalaženjem krivaca, a žrtve se ponovo ubijaju.

Molitveno sabranje kao svedočanstvo živog pamćenja nevinih žrtava "Oluje" treba da bude slobodno od svih zluradosti. Nikako ne smemo da se opterećujemo potrebom da svojim komšijama zameramo to što oni hoće svog crkvenog velikodostojnika iz prošlosti Alojzija Stepinca, da proglase za sveca.

Svako ima pravo da bira sebi svece i da se moli kako, gde, kome i pred kim to želi. Mi, pravoslavni, moleći za Bogu za svoje tragično i nevino preminule sunarodnike, rođake i prijatelje u zlodelu "Oluje", treba da budemo slobodni od želje da komentarišemo i namećemo veru i način verovanja bilo kome.

Pokušajmo da tako, bez predrasuda, komuniciramo sa svojim komšijama, i ne brinemo što to neće biti medijski propraćeno, daće mnoge dobre efekte u mestu našeg življenja. Ne dozvolimo da nas strahovi od drugih i predrasude prema drugima zatvaraju. Dobronamernošću radujemo Boga, ne izdajemo ni svoju veru, ni pretke, dok zlonamernošću stvaramo nesagledive loše posledice prema svojim potomcima.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:561413-Ljubivoje-Stojanovic-Da-komsiji-bude-bolje

[JESSY]

Бог не одустаје од човека

 

О светима тајнама исповести и причести, данас је, на њему својствен начин, беседио протојереј проф. др Љубивоје Стојановић, духовник у капели свете Петке и цркви Ружици на Калемегдану. Шта је суштински исповест, како јој треба приступити, како се односимо према Богу, да ли достојно приступамо путиру, да ли се може причестити без исповести - теме су на које је отац Љубовије говорио. "Исповест није признање кривице и чекање казне, већ тражење смисла", рекао је отац Љуба, напомињући да "Бог никад не одустаје од човека, већ да човек одустаје сам од себе".

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/02/27.02.14_-_rec_pastira_-_o_ljuba_stojanovic_-_1.00.00.mp3

[JESSY]

Božja pravda i ljudska nesreća

 

Kako je moguće da pojedinci vide Boga samo onda kad se drugima dogodi nešto loše, posebno ako tog drugog doživljavaju u negativnom kontekstu

 

Zbog povrede desne noge pre otprilike deceniju hodao sam uz pomoć štaka. Idući prema crkvi Ružici, na Kalemegdanu sam sreo čoveka koji je dolazio u hram uzimajući sa celivajuće ikone sve što bi mu bilo pri ruci. Njemu je smetao svaki sveštenik. Idući mi u susret, sa osmehom mi je dobacio: "Ima Boga! Vidiš kako si prošao?" Nisam mu odgovorio ništa, smatrajući da je on sve rekao.

 

Zapitao sam se, međutim, kako je moguće da pojedinci vide Boga samo onda kad se drugima dogodi nešto loše, posebno ako tog drugog doživljavaju u negativnom kontekstu. Razmišljajući dublje i posmatrajući reakcije pojedinaca na događaje kao vesti o tome šta se drugima dogodilo, uvideo sam mnoge zablude pojedinaca o Bogu i čoveku.

Najčešće čujemo izraze "zahvalnosti" koje iskazuju reči: "Hvala Bogu što se nije meni dogodilo"! Pojedinci idu dalje u svom juridičkom sistemu gde sebe doživljavaju kao božije advokate i tužioce "grešnika" istovremeno. Oni u svemu vide božiju osvetu zbog nekog "greha predaka" ili samo njima poznatog prestupa savremenika koji nije po njihovoj volji. Tako se stvara jedan zatvoren religijski sistem pun osvete i ispaštanja, što podstiče potrebu za umilostivljenjem Boga na različite načine.

To dovodi do nesnosnog rivaliteta među ljudima, poređenja u kom svako sebe vidi kao najboljeg a sve druge kao loše pojedince koji su zaslužili najteže kazne. Ko tada može da razume istinu vere da je Bog ljubav? Svako je opterećen svojim strahom od kazne i osvete koji se na kraju svodi na strah od umiranja. Smrt se vidi kao kraj svih krajeva, iako se slavi Vaskrs i čita ili sluša Simvol vere koji se završava rečima: "Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka".

Često slušamo pojedince koji zagovaraju ideju da sve "ide po redu" iako ni sami ne bi mogli da to uvek na isti način objasne sebi, a kamoli drugima. Tako površni, bez dubljeg uvida u smisao postojanja, opterećeni strahom od umiranja, nepromišljeno optužujemo ili Boga ili onoga koji je suočen sa gubitkom.

To vidimo i u naše vreme kroz zlonamerne komentare pojedinaca u vezi sa tragičnim događajem u kom je jedan sveštenik ostao bez supruge i dvoje dece. Ljudi koji su poznavali ovu porodicu opredelili su se za molitveno pamćenje u nadi večnog života, ne ulazeći u bezizlaz opterećujuće radoznalosti. Tako se prevazilazi zlonamernost koja preti čoveku i brzo ga obuzima ako on ne straži nad sobom i svojim mislima.

Dobro je da su zlonamerni u ogromnoj manjini i nije mi cilj da ih optužujem. Osećam potrebu da ukažem na sav besmisao uopštavanja u koje su upali zbog jednostranog razumevanja vere. To su zamke u koje može da upadne i najdobronamerniji čovek, koji uspeva da kontroliše svoju komunikaciju noseći u sebi mnoge nedoumice. Ono što treba da bude primarna odrednica jeste prevazilaženje ideje o kazni i osveti Božjoj, što nas ohrabruje da se realno suočimo sa životnom stvarnošću.

Sve dok ne prepoznamo večnost kao stvarnost našeg postojanja, bićemo robovi osećanja stvorenosti i grešnosti. Nećemo na pravi način videti ni Boga, ni sebe, ni jedni druge, pokoravajući se potrebi da što više jedni druge osporavamo. To se naročito projavljuje kao žalosna stvarnost u trenucima neposredno posle neke tragedije. Tada svako bezuspešno pokušava da se oslobodi svojih strahova proglašavanjem drugoga legitimnom metom Božje osvete.

Bog i osveta? To je nezamislivo! Bog je ljubav, ali prestrašen čovek ophrvan idejom da Boga umilostivi i "opravda" pred ljudima i ne vidi kuda je pošao, jer ne zna smisao svoga života. Grob je za njega kraj, ne interesuje ga ništa posle toga. On može i da na svoj način veruje u Boga, ali ne želi zajednicu sa njim, jer ga se plaši imajući iskustvo straha od strogog oca ili surovog šefa iz mladosti, ne uviđajući da je i sam postao nedodirljivi otac i surovi šef.

Ohrabreni trezvenom verom u stvarnost večnog života, pobedićemo svoje strahove od umiranja. Molićemo se za sve upokojene sa nadom u večnu radost. Nećemo suludo bežati iz svog vremena nego ćemo se truditi da budemo jedni drugima podrška u različitim nesrećama. Nećemo čitav život provesti strahujući da se nama ne dogodi neka nesreća, ne uviđajući koliko smo zluradi u nesrećama drugih.

Ako neko od onih koji veruju da ne veruju, u stvarnost večnog života odluta u zlonamerje, razumimo i to. Ali, ako neko ko za sebe kaže da je hrišćanin, a ne može da prevaziđe strahove od nekog lišavanja i mogućeg gubitka nadomeštajući to osudom čoveka u nevolji, to je već problem.

Zbog toga je najbolje da se svako suoči sa sobom, prepozna i ukloni sve svoje strahove i upita se da li sebe vidi u večnosti ili samo želi da dugo i srećno poživi na zemlji. Naravno, žeđ za životom je neugasiva, ali nije dobro da bude svedena samo na zemaljsko postojanje i nestajanje. Onda kad uspemo da u sebi uskladimo kao zajedničko moljenje "Mnogaja ljeta" i "Vječnaja pamjat", razumećemo svu lepotu života u kom jesmo i u koji možemo da uđemo po daru ljubavi Božije, samo ako to stvarno hoćemo.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html%3A563359-Profdr-Ljubivoje-Stojanovic-Bozja-pravda-i-ljudska-nesreca

[JESSY]

Samoživa "borba za veru"

ODAVNO je rečeno da "sit gladnom ne veruje", ali u naše vreme ova izjava počela je da poprima razmere tragičnog nečoveštva. To svedoče komentari pojedinaca o savremenoj migrantskoj krizi. Oni su postavili zidove u sebi, što je besmislenije od bodljikave žice na državnoj granici, koju su postavili naše komšije na severu, koja sve više urušava dobre porive i raspaljuje evroskeptike.

 

Ali ostavimo se politike i promišljajmo život u njegovoj smislenoj punoći, posebno ako sebe doživljavamo kao vernike. Tragedija nedoživljene vere veća je od svih tragedija, što ne vide verski fanatici koji sebe vole da zovu "borci za veru".

Koju veru? Veru u Boga ili u sebe i svoju samoživost?

Sigurno je ovo drugo, jer se takvi vernici, bez obzira na nominalnu pripadnost, opredeljuju da veruju protiv drugih, i "svojima" će dati sve, a onima izvan njihovog tabora uskratiće i pravo na život. Ne vide ih u Božijoj večnosti, što im daje za pravo da im uskraćuju i ovozemljasku radost. Čudna su to stanja koja zahtevaju dublju analizu verskih vođa u samoj zajednici i međusobnoj komunikaciji, ali i stručnih medicinskih službi. Ako se takvima prepusti vrlo osetljiv teren vere, na kome će dominirati njihovi strahovi i mržnje, čovečanstvu se ne piše dobro. Ovo pitanje treba hitno pokrenuti u svim međunarodnim razgovorima i dogovorima. Svako odlaganje daje prostor ekstremistima iz svih verskih struktura da poseju besmisao i beznađe, što će dovesti do nesagledivih sukoba. Svemu treba pristupati odgovorno i bez jednostranosti, videće se da pored opasnosti koja je uočena u samoubilačkim napadima postoji i opasnost koju zagovaraju "borci" za veru, ustvari nečovekoljubivi bogoborci koji ne razumeju ni Boga, jer mrze sve drugačije od sebe; ni čoveka, jer uskraćuju drugom čoveku pravo na različitost.

Posledice toga već se uočavaju u odbijanju pojedinaca da pomognu ljudima druge vere pod izgovorom da neće da "hrane neprijatelje". Nezamislivo je da čovek "u ime vere" odbija da pomogne drugom čoveku. Šta time čuva? Ima li u takvom stanju bezosećajnosti šta za čuvanje, pošto je sve istrošeno besmislenim strahom i nepoverenjem? Ovo stanje treba jasno označiti kao antijevanđelsko postupanje hrišćana, koji pokazuju apsolutnu samovolju i odvojenost od ljubavi Božije. Hristov poziv da u svakom čoveku vide bližnjeg i da ljube i neprijatelje svoje neće da čuju i razumeju oni koji su zatvoreni u sebe i svoje strahove. Umišljajući da čuvaju "svetinju vere" ne vide kako i koliko obesvećuju svetinju života. Prvo, zašto bi čovek druge vere bio neprijatelj? Drugo, zašto poistovećivati postupke pojedinaca sa verskim i nacionalnim kolektivitetima kojima pripadaju? Niko ne voli da se o njemu tako rasuđuje, ali svi pod teretom potrebe da osuđujemo druge olako poistovećujemo zlodelo pojedinaca sa njihovim kolektivitetima.

Neki misle da se treba zaštititi od druge vere, pa svoje dobročinstvo sužavaju samo na istoverne, zaboravljajući poruku Hristovu iz priče o Milostivom Samarjaninu. On je pomogao čoveku kojem je trebala pomoć, ne pitajući ga prethodno o veri i naciji. Spasao mu je život. Besmisleno je da onaj koji je više puta slušao ovaj jevanđelski odeljak i tumačenje događaja u propovedi to ne razume ili neće da prihvati. Tako se ne čuva vera, jer se gubi smisao verovanja. Tako se gubi iskrena vera, a dobročinstvom se izgrađuje, i to tako što se ne očekuje ni uzvraćanje ni pohvale. To se doživljava kao akt bezuslovnog čovekoljublja.

Potrebno je da svako ukloni svoje unutrašnje zidove i bodljikave žice koje pletemo u nedelatnom samopravdanju. Tada će se posramiti "čuvari" vere i naroda uvidevši da su gestom uskraćivanja najviše povredili biće svoga naroda.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:566878-Prof-dr-Ljubivoje-Stojanovic-Samoziva-borba-za-veru

[JESSY]

Освета лоших ученика

 

5. септембар 2015.   Образовање

 

Проблем је што богаташ мисли да може све да купи – па и знање, а мудрац зна да мало тога може да има због себичности богаташа

ПОЧЕЛА је нова школска година, остали су сви стари проблеми и додали се још и неки нови.

Питање свих питања тиче се односа државе и друштва према креаторима и носиоцима васпитања и образовања. Као да појединци који могу да одлуче другачије не желе да одмакну даље од древног античког става о проклетству учитељства. Због тога, од онда до данас кад се поздраве богаташ и мудрац у рукама богаташа не остане нимало мудрости, а у рукама мудраца нимало богатства.

Проблем је што богаташ мисли да може све да купи – па и знање, а мудрац зна да мало тога може да има због себичности богаташа. Ипак се опредељује да напредује у знању и поучава друге у мудрости постојања, није му примарна одредница зарада, али је човек који живи од свог рада и ако жели да преживи мора и да има нешто чиме може да подмири своје основне потребе. Уцењен је у много чему, али тешко је кад се његов рад омаловажава, кад му прети опасност да буде „технолошки вишак“, јер његов „производ“ се мери чудним бројкама. Много храбрости је потребно да човек све то преживи, а да не доживи неки тежи поремећај личности због омаловажавања са свих страна.

Није овде проблем богатство стечено поштеним радом, реч је о скоројевићима који све своде на куповину и продају. Да би остварили себични циљ, опредељују се за јефтино политикантство и увек су ту да поделе неки изборни плен и заузму место у друштву које им даје велика овлашћења.

Добро је кад појединци доживљавају друштвену функцију као служење бољитку других. Али постоје и они који од себе и својих потреба не могу да виде друге и њихове потребе. За њих су други само слуге њиховог интереса, а васпитачи, учитељи, наставници и професори су неко кога сматрају некорисним. То је, опет, продужена негација просечних људи из античког света према философима и учитељима свога доба, које су сматрали људима који дангубе бавећи се животним питањима која се не тичу трговине и профита. Ту је проблем, и то би требало свака добронамерна власт да препозна и промени лош однос према носиоцима васпитања и образовања.

Све док су просветни радници изложени уценама и неповерењу уз нагласак на „малој сатници“ њиховог ангажовања, уз злонамерне коментаре да читаво лето и пола зиме ништа не раде, друштвена ситуација се усложњава. Да би се све ставило на своје место, треба разумети да је за сваки час или предавање потребна вишесатна припрема, ако не и вишедневна. Тако да 45 или 90 минута за час или двочас треба помножити бар са 5, ако не и више. Смањени број ученика и повећање група за час треба промишљати другачије у срединама где је наталитет такав какав је.

Штрајкови су увек најгора решења и треба их предупредити разговором и договором, а не саопштењима и претњама. Докле више да се најављује нова школска година пребројавањем школа које штрајкују и докле више да се слушају страшне претње о отказима? Тада се сви осећају као „вишак“, у ствари постају све мањи у својим сопственим очима, губе мотив и предају се безнађу. Предуго то траје да бисмо само њих прозивали, а надлежни се често смењују, остајући увек у егзистенцијалној сигурности због партијске припадности. Тако се шаље порука просветним радницима да су погрешили што нису изабрали бољи „посао“ – звање политичког активисте или функционера, што је исплативије од свих факултета и доктората.

Неки неодговорни ученици, опет, виде своје наставнике као неуспешне јер немају никакав друштвени статус ни лични капитал, што им даје за право да васпитање и образовање доживљавају као нешто непотребно. Друштво им, свесно или несвесно, намеће погрешна мерила и за њих су наставници „смарачи“ који нису довољно убедљиви да их подстакну на одговорност. Нису „успешни“ јер их сви прозивају као нераднике.

Постоји још једна категорија просветних радника, то су вероучитељи који никако да стекну адекватан статус у школском систему, јер их неки сувише својатају, а други их не препознају као своје. Они лебде у стању запослења на „одређено време“ и нади да ће то прерасти у „неодређено“, и сами се боре за неке бројке без права на лиценце, кредите, породиљска одсуства и друге погодности запослених. Ово је петнаеста година од поновног увођења верске наставе, а све је остало на почетку кад је у питању њихов радноправни статус.

Добро је да остају на бранику достојанства просветног радника сви ти храбри и истрајни људи који подносе вишеструке увреде. Најтеже увреде долазе од оних који не могу да опросте своје слабе оцене наставницима из периода кад су они били ђаци. Опчињени својим функцијама или капиталом сматрају да су одувек све знали и да слабе оцене нису њихов резултат већ освета учитеља, наставника и професора. Сад се они њима свете тако што оне који уче њихову децу сматрају друштвено некорисним и лако замељивим категоријама. Мисле да је то обичан занат који може свако да ради. Наравно, нису сви на положајима били лоши ђаци, већина је имала одличан успех, али довољно је у свакој средини да по један лош ученик заузме јавну функцију и почне да се свети уместо да се просвећује.

Треба много више улагати у школски систем. То не може да реши један човек, али ни побуна незадовољних, само кад се изгради култура дијалога могуће је промишљати дугорочна решења без површне једностраности и бесмислене брзоплетости.

 

Извор: Новости

 

[JESSY]

Prof. dr Ljubivoje Stojanović: Košarkaši zaslužili doček

 

Iako je prošlo izvesno vreme pod završetka EP u košarci, a novi događaji se neprestano nameću, smatram umesnim da svi zajedno promislimo naše ponašanje u vezi sa navedenim događajem

 

 

 

• Iako je prošlo izvesno vreme pod završetka Evropskog prvenstva u košarci, a novi događaji se neprestano nameću, smatram umesnim da svi zajedno promislimo naše ponašanje u vezi sa navedenim događajem.

 

Čini mi se da smo skoro svi donosili različite zaključke, pritom, retko ko je uspeo da se izdigne iz stanja navijačke ostrašćenosti. Svi zajedno postavili smo svoje uslove i zahteve onima od kojih smo očekivali da nas oslobode od naših ličnih neuspeha. Dok su pobeđivali ta čudesna magija je trajala, ali kad su na red došli porazi koji su sastavni deo sportskog nadmetanja onda smo na scenu stupili mi sa svojim besmislicama i pod teretom lične neuspešnosti na različitim životnim poljima počeli smo da prozivamo sve osim samih sebe.

Lepo je bilo diviti se pobedama naših košarkaša, ali to nikako nije smelo da nas pasivizira i pretvori u sledbeničku masu koja ima samo zahteve ne želeći da vidi dalje od sebe i svojih navijačkih očekivanja. Smisao svakog događaja jeste nadmetanje u kome pobeđuje najbolji, a ne samo "naši" koje obožavamo kad pobeđuju, a satanizujemo kad ne pobeđuju. To je pogrešna logika kojom sami sebe onesposobljavamo za trezvene životne uvide koji nas pokreću iz stanja navijača u kreativno postupanje i stvaralačko preuzimanje odgovornosti. Lako je, ali veoma opasno, samo zahtevati od drugoga uspešnost, i to tako što se tu prevashodno očekuje poraz "protivnika". Tako se obesmišljava stvaralačka punoća koja podrazumeva da takmičari nisu protivnici na smrt ili život, nego su sastvaraoci koji saučestvuju u pobedi prvog tako što daju svoj puni doprinos u takmičenju kao stvaralačkom činu. Tako niko nije pasivni posmatrač ili ostrašćeni navijač, svi smo na zajedničkom poslu traženja i ostvarenja najboljih rezultata koji nisu unapred dogovoreni. Ništa nije isplanirano unapred, iznenađenja su moguća, svi imaju najviša očekivanja, ali niko nije razočaran zbog uspeha drugoga. Sprema se za sledeći susret kao novu mogućnost boljeg ostvarenja.

Sport je viteško stvaralaštvo u kome se neprestano promoviše kultura nadmetanja, a ne nekultura nadjačavanja ili besmislica dogovaranja unapred. Nažalost, čovek je tokom istorije obesmislio i sam sebe onesposobio za viteško nadmetanje, sport je postao industrija koja zagađuje ljudske duše otrovima sebičnosti. To potvrđuju mnogi primeri zloupotreba od korišćenja stimulativnih sredstava do dogovorenih rezultata. Očekujemo od novih generacija sportista da će stati na put tome i vratiti duh zdravog olimpizma i nadmetanja tako što će odbijati nepristojne ponude i osloboditi se od različitih zahteva. Neće pristajati da budu objekti, zabavljači koje dehumanizuju oni koji ih svode samo na brojke.

Sport je askeza svoje vrste, podvig samosavlađivanja kojim odgovorna ličnost snagom svoje slobode ima svest i potrebu da neprestano napreduje. To je moguće samo ako se nadmeće sa sobom i pobeđuje sebe, tako se stvara spremnost da se takmiči - nadmeće sa drugima u nameri da zajedno idu napred. Dobri podsticaji su povremeni susreti i proglašavanja rezultata koje ne treba doživljavati konačnim, tako što bi se neko zauvek osećao trijumfalno a neko zauvek poraženo. Snaga sporta je u stalnom i otvorenom napredovanju, pomeranju granica do nesagledivih visina postignuća. Tu nema mesta zaustavljanju, jer tako nešto značilo bi odustajanje od sporta. Zbog toga imamo neprestanost takmičenja uz male predahe, što jasno govori da niko nije pobednik zauvek. To daje smisao svakoj pobedi, koja je uvek podložna novoj proveri i dostupna svima. Zbog toga je svaki preterani trijumfalizam opasnost kojom se samougrožavaju oni koji ne razumeju smisao nadmetanja.

Osnovno pravilo takmičenja jeste potreba za novim postignućima, a ne nagon za očuvanjem postignutog uspeha, jer na taj način sve se obustavlja. Navijači, takođe, učestvuju ili bi trebalo da učestvuju u dinamici pobede. To zahteva da budu slobodni od ostrašćenosti sobom i svojim i spremni da prepoznaju i podrže sve što je dobro kod svih, a ne samo kod onih za koje oni navijaju. Tome treba da se učimo, mi iz publike, od nosioca događaja, aktera koji se bore na sportskim borilištima. Kako je lepo videti kad sportista pozdravi i pohvali uspešan potez onog sa kojim se takmiči. Na taj način on promoviše kulturu nadmetanja, a ne izdaje nikoga. Ni zastavu, ni grb, ni svoj narod, jer pokazuje visok stepen uvažavanja prema stvaralaštvu drugoga čoveka. To, nažalost, navijači ili izvižde ili komentarišu kao slabost. Ali, treba reći da samo onaj koji je stvarno jak i u duši pobednik može da čestita drugom takmičaru uspešan potez. Jer u prvi plan stavlja ono što je stvarna vrednost, a ne ono što bi on želeo.

Nisu u pravu oni koji se ljute na naše košarkaše što nas nisu okupili na terasi Starog dvora. Ako je to neko želeo, želeli su oni i mislim da su zaslužili da budu dočekani i pored "neuspeha", jer su mnogima među nama ulepšali nekoliko večeri posle tumornih dana punih loših vesti i neizvesnosti.

 

http://www.novosti.rs/vesti/sport.295.html:569616-Prof-dr-Ljubivoje-Stojanovic-Kosarkasi-zasluzili-docek

[Guest]

Желим да умолим све студенте и ученике да почну да верују у себе и своје добре могућности, да се не плаше нових изазова већ да им иду у сусрет отворених очију

 

 

Сви знамо за пушкице, бубице, преписивања, плагијате у школама и на факултетима и недопустиво дуго питамо се како стати на пут томе? Може се неко питати - шта предузети? И тако од случаја до случаја, без конкретног чињења.

 

Сећам се немоћног плача и обиља суза једног непознатог студента испред једног факултета у унутрашњости, који је напустио испит не могавши да се суочи са чињеницом да скоро све његове колегинице и колеге користе бубице. Није хтео, или није смео, да јавно изобличи такав поступак, иако је знао решења свих задатака демонстративно је напустио испит. Поверио ми се да не може више да издржи стање у ком они који плаћају семинарске радове, чак и дипломске, "иду брже" од њега. Посаветовао сам га да се окрене себи и да све од себе и настави да стиче знање марљиво и поштено. Кад примети код колега лоше навике којима одустају од учења и опредељују се за куповину знања, ако се то може назвати знањем, да поприча са њима, посаветује их, понуди им помоћ. Полако, појединачно, без немира у себи и сукоба са другима, и успеће.

Погледао ме је и само прозборио тихо: Покушаћу! Не знам да ли је покушао, или одустао од свега, па и студирања, или је успео? Волео бих да је успео.

Због свега тога желим да умолим све студенте и ученике да почну да верују у себе и своје добре могућности, да се не плаше нових изазова већ да им иду у сусрет отворених очију, просвећеним умом и непоколебљивом вољом. Да не буду лаковерни слушајући поруке појединаца да могу све "наручити" - купити за "смешне паре" семинарске радове, скрипте и друге ствари. Боље је да не одустају од себе и не пристају да већ на првом кораку сами себе прогласе неспособнима за науку и стваралаштво.

Тако се одустаје од себе и несвесно признаје неспособност за прогресивну креативност, ствара се следбеничка природа јер се унутра у себи потискује стваралачка радозналост. Пристаје се да је о свему већ све речено, да нема никакве потребе за новим, само треба преузимати и преписивати оно што већ постоји. То је опасно самозаваравање којим млад човек сам себе проглашава нествараоцем, њему су предавања и вежбе губљење времена, литература преобимна, а скриптице прихватљиве. Мисли да је сувишно да он нешто размишља кад је све речено и "доступно" за малу своту новца. И тако купујући нешто што га много не интересује, осим у бодовном салду, сам себе продаје губећи углед сам у себи и пред собом. Најгоре је ако на тај начин дође до дипломе, стекне звање, али не и стварно знање. Живот га лако и брзо обузме и он пристајући да буде заведен у најплодоноснијим годинама стваралаштва, док је ученик и студент, не престаје до краја живота да се самопонижава пристајући да буде интересни следбеник без става. Све своди на куповину и продају, јер је одустао од стваралачке динамике онда кад је требало да стекне радне навике.

Хвала богу још увек је више оних студената који желе да стичу знање и тако осмисле себе и свој живот, трудећи се да умноже своје дарове које су препознали опредељујући се за неку научну област. На њима је да покрену оне студенте који мисле да је лакше ићи линијом мањег отпора и тражити "рупе" које омогућавају лакше студирање. То је увек тежи пут, јер се тако самообезвређује онај који у време студирања мора да верује у себе. најгоре од свега је ако даровити и успешни у недостатку стваралачког простора одлуче да продају своје знање, обезвређујући и себе и оне који то купују. Најбоље би било да се у процесу учења стварају добри подстицаји што захтева вишеструку одговорност свих, како не би знање постало роба, учење пијачарење а ученици и студенти принуђени да се "сналазе". Само онда кад се успешно све ово препозна и отклони као опасност која урушава стваралаштво могућа је сарадња у којој ће свако давати све од себе и знати све о себи и другоме. Не треба у први план стављати питање како "проћи" већ како стварно научити и знати.

Неумесно је жалити се на друге због сопственог неостварења, ни на родитеље због недостатка материјалних средстава, ни на надлежне због одређених захтева. Треба препознати своје креативне могућности и усавршавати их, само тако се превазилазе табуи и предрасуде. Ко, уместо да пристане да "наручи" готов семинарски или други рад одлучи да сам уради питајући друге за савет и истражујући са пуним капацитетом свога бића, добро је изабрао. Не треба да се двоуми или колеба слушајући о "успеху" оних који поступају другачије, јер није успех пристати на чињеницу да ништа не знаш и ништа не можеш да урадиш, то могу само неки. Такво мишљење је поражавајуће, бесмислено и обуставља сваки стваралачки порив у човеку.

Зато, господо студенти и ученици, поверујте у себе, стичите знање, не продајите га и не купујте га, делите га једни са другима и тако ћете сви стећи много. То што не успевате сви подједнако не треба никога да обесхрабри, још мање да обесмисли до гордости оне чији резултати су бољи. Потребно је да свако појединачно одлучи и каже: Нећу да продајем моје знање, хоћу да помогнем свакоме и то је мој улог у заједнички бољитак! Нећу да купујем туђи труд и самообезвређујем се, јер знање није ствар која се наручује него је процес који увек траје! Са срећом у нова знања! 

 

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:570771-Ljubivoje-Stojanovic-Vera-u-sebe-a-ne-u-bubice

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

Вера у себе, а не у бубице

 

• Сви знамо за пушкице, бубице, преписивања, плагијате у школама и на факултетима и недопустиво дуго питамо се како стати на пут томе? Може се неко питати - шта предузети? И тако од случаја до случаја, без конкретног чињења.

 

Сећам се немоћног плача и обиља суза једног непознатог студента испред једног факултета у унутрашњости, који је напустио испит не могавши да се суочи са чињеницом да скоро све његове колегинице и колеге користе бубице. Није хтео, или није смео, да јавно изобличи такав поступак, иако је знао решења свих задатака демонстративно је напустио испит. Поверио ми се да не може више да издржи стање у ком они који плаћају семинарске радове, чак и дипломске, "иду брже" од њега. Посаветовао сам га да се окрене себи и да све од себе и настави да стиче знање марљиво и поштено. Кад примети код колега лоше навике којима одустају од учења и опредељују се за куповину знања, ако се то може назвати знањем, да поприча са њима, посаветује их, понуди им помоћ. Полако, појединачно, без немира у себи и сукоба са другима, и успеће.

Погледао ме је и само прозборио тихо: Покушаћу! Не знам да ли је покушао, или одустао од свега, па и студирања, или је успео? Волео бих да је успео.

Због свега тога желим да умолим све студенте и ученике да почну да верују у себе и своје добре могућности, да се не плаше нових изазова већ да им иду у сусрет отворених очију, просвећеним умом и непоколебљивом вољом. Да не буду лаковерни слушајући поруке појединаца да могу све "наручити" - купити за "смешне паре" семинарске радове, скрипте и друге ствари. Боље је да не одустају од себе и не пристају да већ на првом кораку сами себе прогласе неспособнима за науку и стваралаштво.

Тако се одустаје од себе и несвесно признаје неспособност за прогресивну креативност, ствара се следбеничка природа јер се унутра у себи потискује стваралачка радозналост. Пристаје се да је о свему већ све речено, да нема никакве потребе за новим, само треба преузимати и преписивати оно што већ постоји. То је опасно самозаваравање којим млад човек сам себе проглашава нествараоцем, њему су предавања и вежбе губљење времена, литература преобимна, а скриптице прихватљиве. Мисли да је сувишно да он нешто размишља кад је све речено и "доступно" за малу своту новца. И тако купујући нешто што га много не интересује, осим у бодовном салду, сам себе продаје губећи углед сам у себи и пред собом. Најгоре је ако на тај начин дође до дипломе, стекне звање, али не и стварно знање. Живот га лако и брзо обузме и он пристајући да буде заведен у најплодоноснијим годинама стваралаштва, док је ученик и студент, не престаје до краја живота да се самопонижава пристајући да буде интересни следбеник без става. Све своди на куповину и продају, јер је одустао од стваралачке динамике онда кад је требало да стекне радне навике.

Хвала богу још увек је више оних студената који желе да стичу знање и тако осмисле себе и свој живот, трудећи се да умноже своје дарове које су препознали опредељујући се за неку научну област. На њима је да покрену оне студенте који мисле да је лакше ићи линијом мањег отпора и тражити "рупе" које омогућавају лакше студирање. То је увек тежи пут, јер се тако самообезвређује онај који у време студирања мора да верује у себе. најгоре од свега је ако даровити и успешни у недостатку стваралачког простора одлуче да продају своје знање, обезвређујући и себе и оне који то купују. Најбоље би било да се у процесу учења стварају добри подстицаји што захтева вишеструку одговорност свих, како не би знање постало роба, учење пијачарење а ученици и студенти принуђени да се "сналазе". Само онда кад се успешно све ово препозна и отклони као опасност која урушава стваралаштво могућа је сарадња у којој ће свако давати све од себе и знати све о себи и другоме. Не треба у први план стављати питање како "проћи" већ како стварно научити и знати.

Неумесно је жалити се на друге због сопственог неостварења, ни на родитеље због недостатка материјалних средстава, ни на надлежне због одређених захтева. Треба препознати своје креативне могућности и усавршавати их, само тако се превазилазе табуи и предрасуде. Ко, уместо да пристане да "наручи" готов семинарски или други рад одлучи да сам уради питајући друге за савет и истражујући са пуним капацитетом свога бића, добро је изабрао. Не треба да се двоуми или колеба слушајући о "успеху" оних који поступају другачије, јер није успех пристати на чињеницу да ништа не знаш и ништа не можеш да урадиш, то могу само неки. Такво мишљење је поражавајуће, бесмислено и обуставља сваки стваралачки порив у човеку.

Зато, господо студенти и ученици, поверујте у себе, стичите знање, не продајите га и не купујте га, делите га једни са другима и тако ћете сви стећи много. То што не успевате сви подједнако не треба никога да обесхрабри, још мање да обесмисли до гордости оне чији резултати су бољи. Потребно је да свако појединачно одлучи и каже: Нећу да продајем моје знање, хоћу да помогнем свакоме и то је мој улог у заједнички бољитак! Нећу да купујем туђи труд и самообезвређујем се, јер знање није ствар која се наручује него је процес који увек траје! Са срећом у нова знања!

 

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:570771-Ljubivoje-Stojanovic-Vera-u-sebe-a-ne-u-bubice

[Agaton Vuzman]

Негде сам прочитао коментар једног студента где је између осталог написао: "... и док идем у мензу на ручак и верујем да знање у овој држави још увек вреди цепам огласе за изнајмљивање бубица." 

Мотивисао ме је и придружио сам му се у акцији. Поцепао сам их безброј, мислим да сам им једно време био непријатељ број један