Вести о упокојењу...

[Guest]

Direktor Beogradskog zoološkog vrta preminuo je u Beogradu u 74. godini, javio je RTS.

Vuk Bojović

Direktor beogradskog Zoološkog vrta Vuk Bojović, koji je preminuo je danas u Beogradu, vodio je Zoološko vrt "Dobre nade" 28 godina, od 1986 i u tom periodu "životinjsko carstvo" je bilo obogaćeno sa više od 2.500 životinja.

 

Rodjen je u Pljevljima, Crna Gora, 1940. godine. Diplomirao je i magistrirao vajarski odsek Fakulteta likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Radio je kao slobodan likovni umetnik, autor je oko 30 bisti, medju kojima i nekoliko narodnih heroja.

Bio je i profesor u osnovnim i u srednjim školama, a u Višoj trgovačkoj školi u Beogradu bio je profesor i potom direktor.

Napisao je monografiju Zoološkog vrta koja je objavljena 2010. godine, a iduće 2011. godine Bojoviću je uručen sertifikat o standardu ISO 9001, kao dokaz kvaliteta rada te institucije, koji ima malo koja ustanova tog tipa u svetu.

U intervjuu Tanjugu, pre pet godina, izjavio je da je razvoj Zoološkog vrta tekao polako, jer nikada nije bilo mnogo para, i da se radilo malo po malo tako da se ni on ne seća kako je izgledao kada je počeo.

Zoološki vrt je uticao na mnoge ljude iz grada koji nisu znali šta bi studirali da se opredele za prirodne nauke, mnogi od njih su završili biologiju i veterinu, istakao je Bojović.

Sadašnji Zoo vrt, kako je kazao, samo je rezervacija za neka bolja vremena kada se "bude imalo para", jer će tada ceo prostor biti izgradjen na drugačiji način.
Beogradski vrt u sklopu uspešne saradnje sa vrtovima u Londonu, Beču, Minhenu, Antverpenu, Moskvi godinama razmenjuje životinje, ali i pomaže osnivanje vrtova, poput jagodinskog Zooloskog vrta u kome su sve životnje potekle iz Boo Zoo vrta, kazao je Bojović.

Prvi Zoološki vrt u Beogradu osnovan je na Petrovdan, 12. jula, 1936. godine na Malom Kalemegdanu i prostirao se na 14 hektara, a sa 1.200 životinja bio je prvi takve vrste u Evropi.

Tadašnjem gradonačelniku srpske prestonice i osnivaču Zoološkog vrta Vladi Iliću, zahvaljujući Bojovićevoj inicijativi, podignuta je bista koja je postala stalni deo vrta koji je osnovao.

 

 

Poslednjih 28 godina bio je na čelu zoo-vrta, koji je njegovim radom i zalaganjem prerastao u pravu oazu životinjskog carstva, sa preko dve hiljade životinja, gde rado dolaze i deca i odrasli.

 

- Iza nas su fantastični rezultati, ovo što smo mi napravili za tako relativno kratko vreme, to se ni u jednoj, čak ni bogatoj zemlji ne bi uradilo. Ko god dođe sa strane od mojih kolega, on je fasciniran. Bili to Austrijanci, bili to Francuzi, Amerikanci, Englezi ili Rusi - govorio je Bojović.

 

Bojović je autor knjige "Priče iz zoo-vrta", vodio je noćni program na Radiju S, kao i emisiju "Art boemija" na Art kanalu, a učestvovao je i u snimanju filma "Podzemlje" Emira Kusturice.

 

Podsetimo, početkom juna je bilo reči o tome da će nova vlast od Vuka Bojovića tražiti da ode u penziju.

 

Na pitanje o tome ko je protiv njega, u jednom intervjuu iz 1997. on odgovara: "To je šačica minornih ljudi, koji nažalost sede na takvim mestima da nešto i odlučuju."

[Млађони]

Господ да прости

[obi-wan]

Bog da ga prosti i useli u Carstvo Nebesko...

[Ignjatije]

Бог душу да му прости!

[Margareta]

Žao mi je, posebno zato što je morao da umre da bi neko došao na njegovo mesto.

Nadam se da će sledeći da sredi malo onaj koncentracioni logor što ga zovu Zoo vrt.

[LogosAgape]

Neka mu je spokoj duši.

 

Tolike godine rada sa životinjama zasigurno menja perspektivu čoveka,

što je dobro uradio uglavnom je zbog osećaja bliskosti sa životinjama.

Poslovno se izborio kroz sve sisteme i opstao uprkos svemu.

Šta god mislili o čoveku zvanom Vuk, dela govore.

[horatio]

Царство му небеско! Био је аутентична особа у мору конфекције...

[Дејан]

Vajar po obrazovanju, poslednjih 28 godina bio je na čelu beogradskog zoološkog vrta

Ne propustite...

OVAKO JE GOVORIO VUK BOJOVIĆ: Volim ljude koji nikad ne odrastu, i ja sam jedan od njih!

BEOGRAD - Vukosav Vuk Bojović, dugogodišnji direktor beogradskog Zoološkog vrta i vajar, preminuo je jutros u 74. godini.

Rođen je u Pljevljima 18. decembra 1940. Bojović vodi poreklo iz sela Zminica na Durmitoru gde i provodi najranije detinjstvo, može se pročitati na Vikipediji. U trećoj godini ostaje bez oca Luke, predratnog učitelja, koji gine kao pripadnik četničkih jedinica.

Diplomirao je i magistrirao vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je po diplomiranju prvo slobodni umetnik, zatim profesor u osnovnoj i srednjoj školi. Predavao je i u Višoj trgovačkoj školi u Beogradu, gde je od 1982. do 1986. godine bio direktor.

Foto: Marina Lopičić

Uradio je tridesetak bisti, među kojima i biste Veljka Vlahovića, Dragana Kovačevića, Stojana Cerovića, Save Kovačevića.

Poslednjih 28 godina bio je na čelu beogradskog zoo-vrta, Vrta dobre nade kako ga je zvao, koji je njegovim radom i zalaganjem prerastao u pravu oazu životinjskog carstva, sa preko dve hiljade životinja, gde rado dolaze i deca i odrasli.

Na funkciji direktora Beo zoo-vrta došao je 1. maja 1986. godine,a široj javnosti je postao poznat kada je krajem osamdesetih dvaput iz zoo-vrta bežao šimpanza Sami, podseća Vikipedija. U poteri po ulicama i krovovima Beograda i ubeđivanju šimpanze Samija da se „preda“ najveću ulogu imao je upravo Bojović. Taj događaj je on kasnije iskoristio da skrene pažnju na stanje u zoo-vrtu i da to stanje unapredi.

 

Pregovori: Vuk ubeđuje Samija da se preda (Foto: Youtube Printscreen)

Bojović je bio oženjen Anđelkom. Imao je četvoro dece iz dva braka - dve ćerke i dva sina. Sin Nikola ubijen je u aprilu 2013. u blizini Zelenog venca.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=F2FF5wJx5Uc

Autor je velikog broja novinskih članaka o životinjama i njihovim navikama. Objavio je knjige: Priče iz zoo-vrta (1995), Priče iz zoo-vrta 1 (2005), Priče iz zoo-vrta 2 (2007) i Beogradski zoološki vrt (2010). Koautor je knjige Kroz Beogradski zoološki vrt (2005. i 2011. drugo dopunjeno izdanje).

Iz istraživačkih pobuda putovao je u različite delove sveta - centralnu Aziju, daleki sever, daleki istok (Kazahstan, Kirgizija, Čukotka, Kamčatka, Sibir, Habarovsk, Komsomolsk na Amuru, Mandžurija...) i centralne i južne delove Afrike. Učestvovao je u brojnim radio i televizijskim emisijama i dao obilje izjava za domaće i inostrane medije. Bio je voditelj noćnog programa Radija „S“ (1995–1996). Autor je i voditelj emisija Art televizije: Art zoologija (1996–1999, 164 emisije) i Art boemija (od 1999. godine, više od 700 emisija). Bio je dugogodišnji predsednik Ekološke stranke Zeleni.

Od 1992. do 1999. godine je bio potpredsednik Džudo saveza Jugoslavije. Bio je dugogodišnji predsednik Univerzitetskog džudo kluba „Student“ i osnivač Veteranske džudo asocijacije Srbije.  Pod njegovim rukovodstvom Zoološki vrt grada Beograda dobio je veliki broj priznanja, od kojih je najznačajnije Grand Superbrend Srbije (2007).

 

Voleo je životinje, a i one njega (Foto: Beozoovrt printscreen)

 

Kurir

[obi-wan]

Imamo vec temu...

[JESSY]

Упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Богић Фемић

26 недеља окт 2014

Posted by radiosvetigora

 

 

У суботу вече 25. октобра 2014. године, након дуже болести, у Београду се упокојио у Господу протојереј-ставрофор Богић Фемић. Биће сахрањен у уторак 28. октобра код цркве Светог апостола Томе у Брзави, недалеко од магистралног пута Бијело Поље – Беране. Опијело ће почети у 13 сати.

Протојереј-ставрофор Богић Фемић

Протојереј-ставрофор Богић Фемић рођен је на Томиндан 1951. године у Фемића Кршу, од оца Љубомира и Мајке Даринке, рођене Томовић, у породици старих црногорских официра: Вукадина, Панта, Самча и Милутина.

Основну школу похађао је у Брзави, а потом у Затону, често газећи преко Лима, и напокон у Штитарима, путујући седам километара пјешке у једном правцу.

 

 

Петоразредну Богословију у Призрену уписао је 1967. године, а када је био у трећем разреду прешао је у Карловачку, коју је завршио 26. јуна 1972. године.

Већ на Петровдан те године вјенчао се у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу са Даринком Белић, студентом Филозофског факултета у Новом Саду, са којом је добио сина и ћерку: Слободана и Слободу. Било је то прво вјенчање у овој цркви након Другог свјетског рата.

Десет дана касније, 22. јула, на Цетињу је рукоположен у чин ђакона, а сљедећег дана и у свештенички чин. За пароха у Бару постављен је 1. августа. Још му није била 21 година.

 

 

Тешко је то вријеме било за свештеника у Црној Гори, па и у Бару. Живио је као подстанар, плату није имао, а трêба мало… За 18 година није никога вјенчао, тек неколико их је крстио, неколико сахранио. Богоодступна комунистичка идеологија оставила је дубоку бразду у народу. Тим прије, уз велику радост и захвалност, сјећа се људи који су помогли његовој породици: Јована Павићевића, проте Мила Пламенца… Да би могао да плати стан, примао је социјалну помоћ од Општине Бар и малу помоћ од Митрополије.

 

А и ожиљци су дубоки: након што је почео да ради на Рибњаку, разбијали су му стари „југо“, мазали га фарбом, добацивали му погрдне ријечи, пресријетали га, покушавали да га заплаше.

У војску је отишао 1974. Богословски факултет у Београду завршио је 1990. године.

 

Тешки дани барског свештеника

 

На барској парохији отац Бошко наслиједио је старог, доброг, искусног и мудрог проту Павла Радуновића. Остао је жал што није записивао његове приче о људима у Бару, искуства са парохије, о његовом страдању у рату и послије њега…

 

Од кад се вратио из војске, 1975, наредних пет година тражио је канонски отпуст, што писмено што усмено. Није могао да прехрани породицу. Речено му је да, ако не може да заради средства за живот као свештеник, иде у државну службу. А њему се нипошто није скидала мантија…

 

 

Парохијски дом у Старом Бару, спомен-кућа из 1878. године, адаптиран је 1974. и свештеничка породица Фемић је преселила из подстанарске собице. На Цвијети 1979. године грунуо је земљотрес и порушио парохијски дом. Самим чудом Божијим Фемићи су преживјели. Зидови дебели скоро метар су се обрушили, уништили им све ствари… О томе је писало „Православље“.

 

Наредних шест мјесеци живјели су под шатором, а потом осам година у монтажној кући.

Земљотрес је порушио и цркву Светог Николе у којој је редовно служио, цркву Свете Неђеље у Рапу и друге околне цркве. Под кровом је остала једино црква Светог Арханђела Михаила на градском гробљу Гвозден бријег (у новом Бару у то вријеме још није било цркве).

 

Али, отац Бошко се није предавао. И то је основна одлика његове личности која га није напустила све вријеме његове дуге свештеничке службе. Окачио је звоно о оближњи ловор, и већ на Васкрс служио литургију поред зидина цркве Светог Николе. Тог Васкрса мало гдје у Црној Гори се чуло црквено звоно.

У план обнове Бара није ушао парохијски дом. Али, отац Бошко се изборио: ишао много пута у Општину, у Извршно вијеће… И парохијски дом је обновљен 1987.

 

Како је отац Бошко изборио локацију за Саборни храм

 

У цркви Светог Николе у Микулићима отац Бошко литургију је први пут служио на Духове 1975. године. Наредне године Андровићи су донијели крст Светог Јована Владимира. Био је то почетак обнове румијске литије.

 

 

У почетку, литија је ишла до водопада на потоку Питин, гдје је 1984. године отац Бошко – према древној традицији – почео да закрштава воду.

 

Прва литургија на врху Румије, након што су комунистичке власти педесетих година забраније румијску литију, одслужена је на Духове 1994. године. Тада се Митрополоит Амфилохије први пут испео на румијски врх, тамо гдје је 11 година касније обновљена црква Свете Тројице.

 

Изградњу цркве на Рибњаку, на заравни гдје је раније била црква Светог Јована Крститеља, отац Бошко је започео 1993. На оближњем узвишењу били су остаци цркве Светог Василија Острошког, коју је подигао краљ Никола након ослобођења Бара од Турака 1878. године. Наредне године цркву је освештао епископ тимочки Милутин. Овом чину присуствовао је и барски надбискуп Петар Перколић.

 

 

Прву литургију у Пречистој Крајинској одслужио је 24. септембра 1989. године. Потом је на остацима овог древног манастира сваке године служио литургију на празник Светог Јована Владимира, на Велику и Малу Госпојину. Са њим је из Бара сваки пут ишао аутобус вјерника.

 

У исто вријеме пратио је обнову саборне мркојевићке цркве Светог Илије у Вељем Селу, коју су 1990. године освештали викарни епископ митрополита Данила Никанор и владика будимски Данило. На освештавање су дошли Милић од Мачве, Стево Жигон…

 

Изградњу конака на Рибњаку, што је значило и изградњу манастира, започео је 1991.

 

 

Те године, након историјског говора на првој плочи конака, на дан Светог Василија Острошког, када је указао на потребу изграње цркве у Бару и позвао народ да се заједно са њим избори за локацију за цркву, на главном градском тргу започео је штрајк глађу. Претходно су стари митрополит Данило четири пута и владика Никанор једном долазили код барског општинског руководства и молили за локацију за цркву. Бар је био једини град у Црној Гори, поред Мојковца, који није имао цркву. Замајавали су их, нудили им да праве цркву у Туђемилима и на неким другим мјестима скроз ван града.

 

 

За три дана штрајка, оца Бошка писмено је подржало 5.000 житеља Бара (око пола урбаног дијела града). Своје потписе подршке дали су му и римокатолици, муслимани, римокатолички фратар из Сутомора… Услиједио је митинг пред градском Скупштином и – локација за храм је добијена.

 

 

Ту, поред поште и хотела „Тополица“, отац Бошко је убрзо побоо велики дрвени крст, којег је освештао Митрополит Амфилохије, а на Никољдан исте године замијенио га је бетонским. И ту је, љети и зими, па и по вјетру и киши, уочи сваке недјеље и празника служио вечерњу службу. Литургију је служио у цркви Светог Николе у Старом Бару.

 

Управо на том мјесту изникао је велелепни саборни храм Светог Јована Владимира.

 

Одлазак из Бара

 

Те године, 1991, испред цркве Светог Николе у Микулићима одбранио је крст Светог Јована Владмира од Јеврема Брковића и његове екипе, коју су чинили и новинари из Хрватске.

 

Уочи дана Светог Василија Острошког 1992, након вечерње службе коју је служио митрополит Амфилохије, отац Бошко је острошком игуману Лазару предао кључеве манастира Рибњак, са жељом да он буде метох манастира Острог. Ту његову жељу благословио је Митрополит.

 

Непун мјесец касније, након литургије на дан Светог Јована Владимира у Пречистој Крајинској, по повратку у Бар повео је литију улицама града. Била је то прва литија у Бару.

 

Године 1989. у Пречистој Крајинској организовао је прославу 600 година Косовског боја. Стуб на којем је дан раније постављено озвучење те ноћи је миниран. Свечаре је од локалних Албанаца заштитила тадашња власт. На службу су дошли партијски активисти, те оџа из Остроса…

 

Када је отац Бошко напустио Бар, за освештавање је била припремљена и црква Светог Јована Владмира у Доброј Води.

 

Из Бара је отишао 1994. у Сокобању, а наредне године у Сремску Каменицу, гдје је за пет година службовања обновио цркву и три године у основној школи предавао вјеронауку.

 

Премјештај у Добановце добио је 2000. године. И ту је средио цркву, црквену кућу, црквени живот…

Прошле године, 27. јула, епископ сремски Василије у Добановцима је одслужио литургију. Била је то посљедња литургија проте Бошка у његовог активној свештеничкој служби. Вољеног проту и драгог колегу у мировину су испратили добановачки вјерници, и свештеници из Србије и Црне Горе.

 

Свештеник Јован Пламенац

[manastir bezdin]

 У 84.години живота у својој келији дана 29.октобра уснула је у Господу дугогодишња игуманија српског православног манастира Бездин мати Ангелина (Бајић)

Рођена је на Ваведење 04.децембра 1929 године у Арад Гају. Крштена је у српској православној цркви у свом родном месту добивши име Викторија.

Основну школу и женску гимназију завршила је у свом родном месту. Након школовања Викторија цео свој живот проводи као рачуновођа једне од водећих фабрика у Араду. Удаје се и рађа сина Кристијана. У 52 години живота Викторија обољева од рака,одлази на операцију. Пре операције даје завет да ако преживи провешће остатак живота као монахиња. Годину након операције ступа у манастир Ходош Бодрог манастир РПЦ где проводи десет година. Администратор епархије темишварске Владика Сава (Вуковић) при посети манастиру Бодрог замолио је игумана да му да неку сестру да обнови монаштво у манастиру Бездин. Игуман Бодрошки архимандрит Нестор предаје сестру Викторију владици Сави који је одводи као искушеницу у манастир Каленић 1991 године где је након годину дана монаши давши јој име Ангелина. Мати Ангелина се потом 1993 године враћа у манастир Бездин и постаје настојатељица истог. Годинама је живела сама у њему. Осам година без струје,воде и пута. Сналазила се како је умела и знала . 2008 од стране Његовог Преосвештенства Епископа адм.темишварског Г. Лукијана рукопроизведена је за игуманију. Сваког човека умела је да угости и посаветује због чега је широм земље била поштована и названа од ходочасника МАЈКУЦА. 29. октобра у својој келији у 17 часова и 35 мин. уснула је у Господу наша драга мајкуца. Сутра дан је служена прва заупокојена Литургија коју су служили протојереј ставрофор Маринко Марков архијерејски заменик уз саслужење јеромонаха Емилијана (Тасића) старешине манастира и епархијског ђакона Миодрага Јовановића. 

Сахрањена је на светог апостола Луку и Петра цетињског на манастирском гробљу манастира Бездин. Свету Архијерејску Литургију служио је преосвећени владика Лукијан (Пантелић) уз саслужење свештенства и монаштва епархије. Након свете Литургије Владика је предводио монашко опело са свештенством и монаштвом епархије темишварске (СПЦ) и монаштвом архиепископије арадске (РПЦ) . На сахрани је присуствовао вишестотина пријатеља родбине и духовних синова и кћери Мајкуце Ангелине. Царство јој небеско и велико ХВАЛА

                                                                                                                                             управа манастира

[Дејан]

Carstvo joj nebesko.

[МилошБГ]

Bog da joj dusu prosti

[Ненад Р.]

Бог да јој душу прости .

[Рилски]

Вечнаја памет ..