„Литургија - кретање ка Царству Божијем“

[JESSY]

 

‘‘Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.’‘ (Рим. 6,11)

Последица смртности наше створене људске природе је грех. Грех је стање које одваја човека од Бога, које сеје копрену на блиставу икону Божју у човеку. То је стање које човека баца у понор и предукус смрти, разара живот, његову величанственост и унижава достојанство човека као врхунца Божјег стварања. Грех је ушао у створени свет вољом човека, окретњем његовог лица од светлости Божје Личности. Али у слободи која је створила грех њеном злоупотребом, налази се и оружје борбе противу греха, жалац који се зарива у ткиво греха, који га дроби и чини мртвим.

Посланица Светог апостола Павла Римљанима је врхунац хришћанске антропологије, богомнадахнуто писмо о човеку и за човека. У његовом средишту је Христос, као алфа и омега човека, његов извор и утока. У њему је, Духом Светим, дата поука људима шта грех јесте, шта је његов узрок али и његова смрт као победа Бога и човека. Подвиг човековог духа, испуњен силом Духа Светог, делатан у самоспознаји сопственог грешног стања, љубави и милости према ближњем и предат Светој Тројици у Цркви и кроз Цркву, јесте остварење подобија Божјег у човеку, јесте рађање ‘‘тела као храма Духа Светог’‘ и ‘‘Царства Божјег у нама’‘ и свету.

У овим данима поста, опоменимо се апостола Павла и Светих отаца Цркве, када грех сејемо и предајемо смрти кроз вољу, љубав и милосрђе, када тело своје погребосмо у Христу, када себе предајемо ближњима, када љубимо непријатеље своје и окушамо сладост Христову у Литургији. Када тело наше заблиста чистотом подвига, а душа замирише Духом Светим. У томе је истинити живот, у којем спознајемо Бога, а кроз сузе сопственог покајања над грехом својим и нашег света. У њему је призив сваком човеку на одговорност свакога за све, за спасење свакога и свих. У томе је величина нашег хришћанског трудољубља и испуњење богомудре поуке и сведочанства Светог апостола Павла које нам се дарује у Литургији, дверима и путу у Царство Небеско.

 

протонамесник Александар Вучај

« Недеља Православља (о икони)

[JESSY]

 

ЖИЧКИ БЛАГОВЕСНИК, ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ, април-јун, 2014

 

 

.

Овај текст није лектурисан, да се не би повредила крајња искреност и непосредност дечијег начина писања.

 

1. Пре две недеље био сам на литургији. Свештенике сам гледао као обичне свештенике. Нас у стихарима сам сматрао као децу у стихарима. Људе као обичне људе. Нисам ништа разумео.

 

2. Данас све то другачије схватам, јер сам то научио на веронауци. Сада свештенике гледам као светце. Нас децу у стихарима гледам као анђеле. А људе гледам као, не обичне већ побожне људе.

 

3. Сутра ће бити још лепше јер ће се на земљи служити небесна литургија. Сутра ће доћи са неба: Бог, Светци, Анђели и људи из раја. Бог ће седети на престолу. Ми деца у стихарима помешаћемо се са правим Анђелима. Светци ће се помешати са свештеницима. Побожни људи са побожним људима из раја. Наша црква, наш брод почеће да плови бескрајним океаном. Ова пловидба и ова литургија се никада неће завршити.

 

Огњен Грубач, 10 година

Ушће(код Студенице), 2002. година

 

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2014/05/blog-post_21.html

[Срђан Шијакињић]

познајем аутора ових речи, израстао је у људину

[JESSY]

  On 25. 5. 2014. at 13:32, Срђан Шијакињић рече

познајем аутора ових речи, израстао је у људину

:aplauz:

[Arsenija]

  On 25. 5. 2014. at 13:29, JESSY рече

ЖИЧКИ БЛАГОВЕСНИК,

facenew22222222

Deca su čudo.    Veruju u sve što im se kaže. Neka deca mogu da veruju i u Deda Mraza,sve do duboke dečije starosti,pa čak i da odbijaju da promene mišljenje kad mi starija sestra kaže da on ne postoji niti je ikada postojao . Neka deca se pitaju ko je Nova Godina i zašto dolazi ? Kada  im se kaže da je to Princeza,oni ne žele  da zaspe zato što žele da je vide u rozoj haljini sa zvezdicama,ali pošto su mala,zaspe,ali i dalje veruju kad im majka kaže da ih je princeza poljubila u ponoć....Mogu malo i da se naljute zato što ih nisu probudili,ali će sigurno poverovati da je to samo zato što je princeza tako htela...

Poznajem i devojčicu koja je prolazeći pored Crkve počela da uzvikuje "Princ,Princ !" Misleći da je Crkva neki zamak u kome živi Princ...Ona je verovala da Princ postoji i da živi onako kao što piše u bajkama ... Isto je i sa religioznim pričama. Deca veruju.

Nisam li vam rekla da poznajem mnogo dece.

Dečije reči nikada ne treba lekturisati,one izlaze iz srca.

 

 

  On 25. 5. 2014. at 13:29, JESSY рече

Овај текст није лектурисан, да се не би повредила крајња искреност и непосредност дечијег начина писања. [/quote

[ivona]

  On 1. 10. 2011. at 21:50, 'Guest_- . . .-_* рече

Суштинска криза се састоји у несагласности онога што се врши и његовог схватања, тј. доживљавања.

  On 1. 10. 2011. at 21:50, 'Guest_- . . .-_* рече

у духу литургијске молитве Светог Василија Великог: “ А све нас који се од једног Хлеба и Чаше причешћујемо, да сјединиш једне са другима у заједницу једног Духа“.

  On 1. 10. 2011. at 21:50, 'Guest_- . . .-_* рече

 Наиме, причешће у Светој Литургији не треба да сводимо само на мисао да је потребно да сваки у себе добије једну светињу, која схоластички може бити схваћена само као нека ствар за себе и по себи, као нека објективирана светост у честици хлеба претвореној чудесним начином у тело Христово, и честици вина претвореној у крв Христову, него литургијско партиципирање и причешће у Светој Евхаристији треба схватити као истинску и живу заједницу светих у Једино Светом Господу, као заједницу светих у Светим тајнама и међусобно у Христу.

 

  On 1. 10. 2011. at 21:50, 'Guest_- . . .-_* рече

Циљ нашег хришћанског живота је да ванлитургијски живот учинимо пројекцијом онога што смо у Светој Литургији видели, доживели и окусили, а то је заједништво.

  On 1. 10. 2011. at 21:50, 'Guest_- . . .-_* рече

Оно што треба да знамо и чега треба да се подсетимо то је да нису сви кои су ступали у заједницу Цркве били идеални хришћани, јер Црква није сабор идеалних, већ кајућих се грешника.

 

neverovatan tekst,svaki citat koji sam izdvojila bi mogla biti tema za forum i aktuelna i potrebna misao za sve one za koje Liturgija upravo znaci sve ovo sto je ovde autor sjajno izlozio.

[Guest]

 

 

Црква Христова данас треба да се суочи са различитим проблемима који су истакнути у нашем савременом свету. Еколошка криза је један од таквих проблема, који има важне етичке последице за читаво човечанство.
Добро је познато да Православље наглашава духовно обраћење верујућих и настоји да верне води у овој епохи брзих промена. Православље са великом бригом гледа на немилосрдно гажење и уништавање природног окружења од стране људских бића, које има изузетно опасне последице за сам опстанак од Бога створеног света природе.
Према хришћанском учењу, етички однос човечанства према природи се налази унутар ових речи:

„Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свих звери што се мичу по земљи… Ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну…“ (Пост. 1, 28—29).

Кроз ове речи је људском роду дат релативна власт, како би владао над природом кроз читав космос. Читава творевина, и небо и земља, су нам подређени, да нам служе и да раде за нас. Као што је то рекао проф. Н. Заболоцки (N. Zabolotsky):

„Створења Божија служе не Богу, ни анђелима, нити себи самима, већ једино човеку.“

С обзиром на тренутну ситуацију, Црква Христова не може да остане равнодушна. Основни догмат њене вере чини уверење да је свет створен од стране Бога Оца, кога исповедамо у Символу Вере као „Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог“.
У православном богослужењу постоје нарочите прозбе и јектеније за „благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских“, или за заштиту у случају елементарне непогоде. Ово је молитва из службе која се служи у време опасности од земљотреса:

„Земља, без речи, пак јеца и плаче: ʻЗашто, о људи, зашто ме скрнавите многим злобама? Господ ме је дао вама али у целости часну: разумите и умилостивите Бога кроз покајањеʼ“.

Православна Црква кроз богослужења објављује ово дубоко разумевање творевине. Посебно се улога човека као свештеника творевине најјасније показује кроз литургијско богословље. Ми смо кадри да преобликујемо и променимо свет. По речима о. Димитрија Станилоја, стављамо печат овог разумевања и свог словесног делања на твар: „Свет није само дар, већ и задатак за човека“.
Читав универзум служи свом Творцу и приноси му дарове. У самом облику цркава и у постављању икона, мозаика и фресака унутар њих, налазимо умањену слику универзума, која разјашњава однос и човечанства и остатка творевине према Богу. Јер ово је израз не само онога што је на земљи данас, већ онога што је на небесима и онога што ће доћи – есхатолошког обећања и искупљујућег преображења читаве творевине кроз спасење које је омогућио Исус Христос (уп. Рим. 8).
Молитве и псалми нам, на пример, говоре о посвећењу читаве твари. Свакога дана у вечерњим молитвама певамо 102/103. псалам који каже: „Благословите Господа сва дела Његова, на сваком месту владавине Његове, благослови душо моја Господа“. Он показује наше благосиљање свих елемената творевине. Освећење воде нам пак показује освећујућу и искупљујућу силу која се даје елементу творевине кроз црквено призивање Светога Духа.
Међутим, оно што је нама важно је то што вода на крштењу представља материју космоса, свет као живот човечији. И благосиљање ове воде на почетку крштењског чина стога добија заиста космички и искупљујући значај. Бог је створио свет и благословио га и дао га нама као храну и као живот, у смислу причешћивања светом. Благосиљање воде означава васпостављање или искупљење твари до њеног почетног и суштинског назначења. Прихватајући крштење Јованово, Христос је посветио воду – учинио ју је водом очишћења и измирења с Богом. Тада се, док је Христос излазио из воде, десило Богојављење – нова и искупљујућа објава Божија – и Дух Божији, који се у почетку стварања „дизао над водама“, учинио је воду – то јест, свет – онаквом какву ју је створио у почетку.

„Велики си Господе, и величанствена су дела Твоја, и никаква реч није у стању да опева чудеса Твоја. Јер си Ти вољом својом привео све из небића у биће; својом моћи одржаваш твар, и својим промислом управљаш светом...“

„Пред Тобом дрхћу све умне силе; Теби пева сунце; Тебе слави месец; Теби су присутне звезде; Тебе слуша светлост, од Тебе трепте бездани, Теби служе извори...“

„Дошао си и спасао си нас!“

„Твоју благодат исповедамо, Твоју милост проповедамо, не тајимо доброчинства Твоја.“

Опет се свет пројављује као онакав каквим га је Христос открио и учинио га божанским даром човечанству, средством заједничарења човечанства са Богом. Ова вода нам се показује као „благодат искупљења, опроштење грехова, исцељење слабости“.

„И дај јој благодат искупљења, благослов Јордана; учини је извором нетрулежности, даром освећења, отпуштањем грехова, исцељењем недуга, погибијом демона, неприступачном непријатељским силама, испуњеном анђелском силом: да свима који је користе и испијају од ње она буде на очишћење душе и тела, исцељење страсти, освећење домова, и за сваку намеру која је целисходна...“

Православно богослужење је прослављање и стога су у њему присутна сва чула. Вид, слух, укус, мирис и додир. У православном богослужењу се користи и поштује материја – било да су то дрво и боје, материјали за писање, хлеб и вино или тамјан.

„Нећу одустати од поштовања твари, кроз коју ми је дошло спасење...“ (св. Јован Дамаскин). 

Као што свештенослужитељ на Евхаристији приноси пуноту творевине и прима је назад као благослов благодати под образом освећеног хлеба и вина, да их подели са осталима, тако ми треба да будемо проводник кроз који се Божија благодат и спасење изливају на сву твар. Људско биће је једноставно али славно средство за израз творевине у њеној пуноти и долазак Божијег спасења за читаву твар.
Призив човечанства, како је приказан у литургијском богословљу, није у томе да доминира над природом и да је експлоатише, већ да је преобрази и посвети. На различите начине — кроз обрађивање земље, кроз уметнички рад, кроз писање књига и иконописање — човечанство материјалним добрима даје глас и творевину чини способном да славослови Богу.
Значајно је што када на Евхаристији приносимо Богу прве плодове земље, не приносимо их у изворном облику, већ преобликоване нашим рукама. Као што је рекао еп. Калист Диоклијски, на жртвеник не стављамо снопље пшенице већ хлебове, не стављамо грожђе већ вино.
Благосиљање свих врста елемената природе, као што су поља, виногради, први плодови, пшеница итд., показују како Црква препознаје преображај свих аспеката твари кроз спасење и прослављење човечанства и тиме и читаве творевине.
У грчкој Литургији светог Јакова то се изражава на следећи начин:

„Небеса поју Теби, и све њихове силе, сунце и месец, и сва звездана сазвежђа, мора и све што је у њима, небески Јерусалим, збор изабраних, Црква прворођених записаних на небесима, духови праведника и пророка, душе мученика и апостола, анђели и арханђели...“

У египатској Литургији светог Марка налази се следећа молитва:

„Такође и наше странствовање у овом животу, Господе, сачувај без повреде и без буре. Благотвотворне кише изобилно пошаљи на места која имају потребу за њима. Лице земље развесели и обнови њиховим (кишним) наиласком, да би она, оживљена њиховим капљама, рађала и озеленела... Плодове земље благослови, Господе, сачувај их целе и неповређене за нас, и приправи их до наше сетве и жетве... Благослови и сад, Господе, годишњи круг доброте Твоје, за сиромашне из народа Твога, за удовицу и сироче, за странце и обраћенике, за све нас који се надамо у Тебе и призивамо свето име Твоје.“

Благословити значи заблагодарити. У благодарењу и кроз благодарење ми препознајемо истинску природу ствари које примамо од Бога, и тиме им омогућавамо да достигну пуноту коју је Бог за њих наменио. Ми благосиљамо и освећујемо твар онда када је приносимо Богу у евхаристијском входу читавог нашег бића. И док стојимо пред космосом, пред материјом коју нам је Бог дао, овај евхаристијски вход постаје свеобухватан.
У могућности смо да благосиљамо и славимо Бога за дар света. Одређени смо као „евхаристијско“ живо биће због тога што смо способни да свет видимо као Божији дар, као свету тајну Божијег присуства и као средство заједничарења са Њим. А тако кроз благодарење можемо да приносимо свет назад Богу: „Твоје од Твојих Теби приносећи...“.
Овај литургијски израз одражава православно виђење и схватање нашег односа и са творевином и са Творцем. Ми смо слободни посредници кроз које се творевина приноси Творцу. Евхаристија је најузвишенији израз и искуство творевине коју Бог Дух Свети преображава кроз искупљење и богослужење. Под видом хлеба и вина, материја из творевине обликована људским рукама у нов облик се приноси Богу, са признањем да је читава творевина Божија и да Богу враћамо оно што је Његово.
Исконски однос Адама и са Богом и са творевином се обнавља у Евхаристији и у њој имамо предокус есхатолошког стања творевине.
Али када погедамо на наш свет данас, видимо веома другачију слику. Побуна, гордост и похлепа човечанства су пореметили изворни Адамов однос. Човечанство је занемарило црквено схватање наше улоге као свештеника твари. Чинећи тако, наш свет се суочава са кризом смрти и пропадљивости као никада до сад.
Треба да покушамо да се вратимо у исправан однос са Творцем и творевином, како бисмо обезбедили опстанак природе. Призвани смо да понесемо страдање творевине, као и да уживамо у њој и да је прослављамо. То значи да служимо Литургију “extra muros”,** Литургију изван (ван) зидова цркве, за освећење читавог света.

„Кроз небеса и земљу и море,
кроз дрво и камен, кроз сву твар видљиву и невидљиву,
приносим поклоњење Творцу и Господару и Градитељу непосредно и њом самом, али кроз мене небеса објављују славу Господњу, кроз мене месец служи Богу,
кроз мене Га звезде славе, кроз мене се воде и пљускови, росе и читава творевина поклањају Богу и славе Га.“ (св. Леонтије Кипарски)

* Наслов изворника: Bishop Irineos Pop, “Orthodox Liturgy and the Care for Creation”. Овај чланак је прочитан на Међуправославној конференцији за заштиту животне средине (Inter-Orthodox Conference on Environmental Protection), одржаној на Криту 1991. године, а штампан је у А. BELOPOPSKY and D. OIKONOMOU (ed.), Orthodoxy and Ecology Resource Book, Syndesmos, Bialystok 1996. Аутор чланка је архијереј Румунске Цркве, на катедри митрополита олтенијског. Са енглеског превели Маријана и Срећко Петровић.

** лат. „ван зидова“ — нап. прев.
 

http://docs.google.com/fileview?id=0B1UwOVeIXyCaNDc0MzE5NDUtOTE2Ni00ZDU3LWE0NmUtNzAxMGQ1NWNkZmJh&hl=en

Чланак је објављен у часопису "Каленић", бр. 186 (6, 2009), стр. 8-10 (http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Kalenic/kalenic6_2009.pdf)

 

Извор: https://www.pouke.org/verujem/index.php?topic=13874.0

[ivona]

liturgija je vaistinu neuporediv ljubavni dijalog sa Tvorcem

  On 8. 6. 2014. at 19:16, R2D2 рече

„Пред Тобом дрхћу све умне силе; Теби пева сунце; Тебе слави месец; Теби су присутне звезде; Тебе слуша светлост, од Тебе трепте бездани, Теби служе извори...“

predivan post!Hvala!

[JESSY]

На 307. трибини у организацији Храма св. Трифуна на Топчидерском гробљу, у сали Општине Вождовац, веома надахнуто је беседио о. Александар Михаиловић, свештеник из Пожаревца. Тема је била „Света литургија - кретање ка Царству Божијем“, а госта је као и увек најавио прота Дејан Дејановић.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/06/29.06.14_zbor_-_o._alexandar_mihailovic_-_sv._liturgija_kretanje_ka_carstvu_bozijem._64kbps.mp3

[ivona]

jedna krajnje iskustveno utemeljena beseda i takve volim,a divni prota Dejan Dejanovic...i dan danas volim da odem po duhovne pouke kod njega i da se ispovedim i bez obzira sto u tim godinama sada vec ne cuje dobro i moras govoriti glasno po cenu toga da se sve cuje van sobe,stisnem petlju i izgorim jer vredi jer svaka njegova rec je rec pastira prepunog ljubavi i brige za svoju pastvu.

[JESSY]

Питање: Како заволети Литургију

Често слушам како је Литургија центар духовног живота. Иако сам доста читао о њој и редовно одлазим недељом на Литургију, покушавам да срцем и умом разумем зашто је тако, да то и осетим. Да ли је начин на који се данашња Литургија савршава од почетка до краја, оно што је Исус имао на уму кад је установио Евхаристију, или је то само људски сценарио?

Хвала

Срђан

Одговор:

Драги брате Срђане,

разуме се да Литургија у овом облику, како је ми данас служимо, није настала одједном, већ је исход вековног развоја. Без обзира на тај вековни развој и постојање великог броја литургија у току историје, суштина је остала иста и неизмењива. Она се заснива на Христовој искупитељској смрти, на Његовој жртви за човечанство, која се догодила једном и на једном месту. Дакле, Литургија је жртва, која се заснива на голготској жртви Христовој, а ми је понављамо у њеном бескрвном облику, жртвујући хлеб и вино. Поред тога Литургија је тајна заснована на речима Христовим, упућеним апостолима на Тајној вечери: "Узмите, једите, ово је тијело моје, које се за вас ломи ради опроштења гријехова... Пијте из ње (ове чаше) сви, ово је крв моја новога завјета, која се за вас и за многе излива ради опроштења гријехова... Ово чините у мој спомен". Служећи и причешћујући се на Литургији Телом и Крвљу Христовом, ми испуњавамо ову значајну Христову заповест.

Овај најважнији део Свете литургије, спомен на Тајну вечеру и прву Евхаристију, исти је у свим литургијама Православне цркве. Те речи се и данас произносе у неизмењеном облику, што значи да Евхаристија има свој континуитет до нашег времена. И то је важно, јер се у том делу хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову, којима се ми причешћујемо. Око тог језгра формирали су се временом пропратни елементи Свете Литургије, који су настајали вековима, према потреби Цркве и верног народа и нису ниучему оштетили нити омаловажили циљ, који је Христос установио на Тајној вечери.

Свети апостоли, па чак и њихови директни настављачи, они који су Христа видели или о Њему слушали "из прве руке", задовољавали су се, приликом својих молитвених скупова и "ломљења хлеба", само тим Христовим речима, изговореним на Тајној вечери. Међутим, како је време одмицало, све већи број верника се укључивао у "заједницу светих", све је више расла потреба за ширим освртом на Сионску горницу и Гоготу, поготово за оне, који су живели далеко од места догађања. Апостоли су записивали речи Христове, настајала су Јеванђеља и други новозаветни списи, који су се читали на скуповима. Требало их је додатно објашњавати како Хришћанима из Јудејства, тако и паганима, многобошцима. Већ у апостолско време на скуповима су се читали и певали псалми, химне и друге песме у славу Божију, Пресвете Богородице и мученика, који су свакодневно полагали своје животе за Христа: "Говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме" (Ефесцима 5, 19).

Када су се многобошци почели обраћати Христу у већем броју, појавила се потреба за организованим припремама за њихово крштење. Они су долазили на хришћанске молитвене скупове, на Свету Литургију, али само до почетка Евхаристије. Тај део, коме су они могли присуствовати, назван је катихетски, поучни део Литругије, или Литургија оглашених, оних који су оглашени за крштење. Тај део је и данас у склопу Свете Литургије и остао је поучан, јер се у њему певају песме у славу Бога и Пресвете Богородице, у част дана и празника (тропари и кондаци), читају се одељци из Дела и Посланица светих Апостола, затим Јевенђеље, а често се у том делу држи и проповед.

После Канона евхаристије, претварања Дарова и причешћа свештеника, требало је оформити и чин причешћа верника, као и благодарење Господу на великом дару Светог Причешћа.

Ето, драги брате Срђане, сво то што се кроз векове обликовало око Христових речи са Тајне вечере, учињено је да би верници могли што реалније да присуствују Вечери Господњој и да се са што већом побожношћу причешћују. Човек има и тело и душу. Оба та елемента треба да буду задовољена приликом сједињења са Христом и зато су пропратне радње, символи, читање и певање, поуке и сведочења, неоходни за потпуни доживљај Свете Литургије. Никаквог непотребног "људског сценарија" у Божанственој Литругији нема и ја бих ти био веома захвалан да си навео бар један сегмент од онога што теби у Литургији смета, па да то посебно обрадимо.

Учествуј у Светој Литургији што је могуће активније, учи још више о њој и благодатним даровима, које кроз њу добијамо. У нашој библиотеци има веома добрих књига и чланака о Светој Литургији. Најкраћа је књижица Објашњење Божанствене Литургије.

Радост учешћа у Светој Литургији и спасоносно причешћивање жели ти

о. Душан

 

http://svetosavlje.org/net4/Pastir/PitanjeOdgovor/2777

 

                                        

[мирођија]

 Разумети и заволети литургију, мени је ,постало  могуће када сам почела уз сталне постове да се чешће исповедам и стално  причешћујем.

 До тада ми је било јако тешко да се покренем из кревета и одем на литургију.

 

 Уз то сам  нешто читала од духовних поука старца Тадеја,Јована Крестјанкина,Свесрпског владике Николаја, Порфирија Кавсокаливита,СтарцаПајсија...и још неких да не набрајам.

 

 Па уз то иде и љубав према ближњима  уз милостињу уз постове, опраштање сваком и свему. Радост вере и живота.

 Умножавање молитава за ближње, болесне, остављене, ...

 Срећа и радост што после дуго година срећем драге особе из основне школе и детињства.

 

 Могла бих још да набрајам.

 Али, ево поделићу и ово са вама. Доживела сам и да осетим у неким светињама, пред светим моштима, јачину Божије Благодати и Духа светога. То је јачина која може да вас прикује, да ништа не чујете и не обраћате пажњу на ништа осим саме светиње.

 

Слава и хвала Богу, постала сам и део ликова са Литургије у манастиру Вазнесењу, где сам коначно срела и људе за које сам мислила да више и не постоје. А то је, верне и истрајне у молитви, посту, исповеди, причести. Који живе за Литургију.

 

Морам ипак да додам оно јако битно, а то је да сам на овом сајту пуно сазнала о нашој вери, срела неке дивне људе са којима сам скупа напредовала, бар тако мислим.

Овде сам ишчитала јако пуно текстова, одгледала и одслушала многа предавања наших духовника и свештеника...

Једноставно, да није било овог сајта, ја бих сигурно сада била у некој од Артемијевих заједница... али знате оно- причест једном годишње уз пост од седам дана, скоро без исповеди...

[JESSY]

Благодарећи Информативној служби Епархије рашко-призренске косовско-метохијске, као и радију „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске, доносимо емисију о Православљу у којој је недељу, 27. јула, гост Радија Грачанице био јеромонах Иларион, настојатељ манастира Драганац. Тема емисије била је "Света Литургија".

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/07/30.07.14_zbor_-_o._ilarion_lupulovic_-_o_liturgiji_64kbps.mp3

[Marjanovic]

Одлична емисија. 

[JESSY]

Нема ничег на земљи драгоценијег од Божанствене литургије. Када би се сакупиле драгоцености целог света, када би се ископало све злато, све драго камење, извадио са дна морског сав бисер и све то ставило на један тас ваге, а на други Литургија, Литургија коју служи обичан сеоски свештеник у најсиромашнијем сеоском храму, тас с Божанственом литургијом ће претегнути.

Човек не разуме, није свестан какву драгоценост поседује. Није свестан све док му се та срећа не одузме. Нажалост, човеку је својствено да не цени оно што добија без труда; он не цени сунце, не цени ваздух који дише. И тек ако му се одузму ваздух и сунце, када настане мрак и нема шта да дише, тада ће човек ценити и схватити шта је поседовао и чега је лишен.

Исто тако и Божанствена литургија: она се служи свакодневно; човек има могућност да свакодневно буде у цркви - и не иде, а ако и иде, често стоји непажљиво, расејано, носећи са собом животне бриге. Зашто је то тако? Па зато што он не размишља о томе шта је Литургија, не схвата сву дубину, сву важност службе која се врши пред његовим очима. Међутим, од свих чудеса највеће, најнедокучивије, најчудесније чудо је Божанствена литургија, Евхаристија. Ради божанских Тајни сунце на небу светли дању, а месец ноћу, и звезде небеске дивну светлост своју шаљу, и земља даје хлеб свој - да би био светли Агнец на престолу. Само ради Божанствене литургије даје земља плод свој; хлеб којим се

хранимо - то су мрве са трпезе Господње.

 

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК СЕРАФИМ ЗВЕЗДИНСКИ