Преписка Александра Милојкова са администратором фб странице "Истина је само једна..."

[Crveni Ignjatije]

 

 

 

 

 

 

[Crveni Ignjatije]

[коЖељ њацИ]

Ко ће ово све читати, мого си нам препричати укратко о чему се ради.

[Александар Милојков]

Нека људи виде о каквом се јаду и демонској гордости ту ради. Грубе и острашћене речи и никакви аргументи. Кидање речи из контекста, извртање реченог. Сатанизам на делу. За њих није потребан никакав др или мр, може их раскринкати ђак трећег разреда основне школе који слуша веронауку. Они нису само расколници већ и прави јеретици и секташи.

[Александар Милојков]

Да ли је ико овде видео неки аргумент? Човек само тврди - "Родољуб је супериорнији" (ко је оно беше пао што је желео да буде супериоран? Лицифер беше?), "то су бљувотине", "лапрдаш"...а нигде, нигде никаквог аргумента. А постављена су им и појашњена врло конкретна еклисиолошка питања.

[Александар Милојков]

И наравно, по правилу, тамо где нема аргумената и словесности обавезну иду острашћене речи. Најпре вас извређају (мада, не знам ни сам зашто, уопште се не љутим на овог несретног човека) и на крају вас блокирају.

[Александар Милојков]

Постављам овде, људима добре воље и отвореног, искреног ума, текст и видео о поменутим еклисиолошким питањима. Објашњавам зашто Артемије није епископ и зашто Артемијевци нису Црква:

 

Биће Бога и биће Цркве

Датум: 07/08/2012 11:50

 

 

И тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос; или: Ено онде, не верујте. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке и чудеса да би, ако је могуће, преварили и изабране. (Мк 13, 20-21)

 

Вероватно се ниједна религија у историји света није толико умножавала и распарчавала на различите конфесије, као што је то случај са хришћанством. Са друге стране, Хришћанство је почело као Црква и јесте Црква. Нецрквено (=нелитургијско) хришаћнство је оксиморон – али, ипак реално постојећи оксиморон. Црква је, како то у Символу вере исповедамо, једна за коју је њен Оснивач обећао да је ни врата паклена неће надвладати (Мт 16, 18). Ипак, од самих почетака Цркве настаје нешто што се назива хришћанством, чак и црквом а ипак није Црква. Наведени стихови из Јеванђеља по Марку су заиста пророчки. Расколи, јереси и секташтво су нешто што Цркву прати од њеног настанка па све до наших дана. Заиста, сво то мноштво псеудохришћанства, издајући се за „истинито“, говори управо оно на шта је Христос пророчки упозорио Цркву на самом почетку: „Ево овде је Христос...“

 

Данашњим верујућим људима у Цркви није проблем да препознају псеудохришћанско секташтво, произниколо на таласу Реформације и увезено са Запада. Али, те секте нису једина роба на савременој пијаци псеудоцрквености. Постоји и један префињенији облик, који много више личи на оригинал, те као такав има много више шанси да заиста превари и изабране. То су они који се издају за православне. Говоре за себе да су Црква, епископи, свешеници, монаси, литургијски хришћани. Иако вукови, по свему личе на јагањце (Мт 7, 15). Имају храмове, манастире, свештене одежде, иконе. Служе све оно што се у Цркви служи. Из њихових уста чују се исте богослужбене песме и химне. Крштавају, венчавају, рукополажу, држе постове. Одликују се великом ревношћу и аскетским етосом. Призивају истога Бога којег и Црква призива. Исте светитеље славе. Исте свеће пале, иста им кандила горе и исти им тамјан мирише. А ипак – нису Црква. И управо јагњећом кожом –  особинама и ликом Цркве и њених служби, крију своју природу вукова. Зато многима није лако да их препознају.

 

За њихово препознавање потребно је познавати само биће Цркве. Да би једна заједница заиста била Црква и да би службе у њој (епископска и све остале) заиста биле истините, није довољно да само споља, својим особинама личе на Цркву и њене службе. Није довољно да се „позивају“ на Предање, Библију, Оце, Каноне и Догмате Цркве. Биће Цркве се крије у нечему што је много дубље него што су формални црквени изглед и особине. Биће Цркве нам открива  нико други до сами Бог, откривењем Свога бића, Свога начина постојања. Као и човек, Црква је ни мање ни више него икона Божија. Начин њеног постојања је начин постојања Бога.

Врхунац Божијег откривења јесте оваплоћење Сина Божијег. Управо нам Господ Исус Христос, први и темељни богослов Цркве, открива начин постојања Бога – Оца и Сина и Светога Духа, Свету Тројицу. Никада људски ум не би дошао до таквог богопознања без Божијег откривења. То Божије откривење открива начин Божијег постојања, односно даје одговор на питање ко је Бог. Свети Оци су правили јасну разлику између „шта“ и „ко“ питања о Богу. Оно „шта“ односи се на Божију природу или суштину. Она нам остаје заувек непозната. Оно „ко“ односи се на начин Божијег постојања и то је оно што нам је Господ открио. Бог је Света Тројица: Отац и Син и Свети Дух, нераздељиво јединство, заједница три Личности. Ту веру у Свету Тројицу Црква је, у формули Крштења, исповедала од самог свог почетка. Бивајући изазвана и угрожена од стране разних јереси, Црква је, устима Светих Отаца и Сабора, ту веру детаљније појашњавала. Једно од главних питања које је актуелизовано, везано за веру у Свету Тројицу, био је однос између једног и три (мноштва). Бог је један, али ипак исповедамо три (мношво) божанске личности. Како су Оци разрешили тај проблем једног и мноштва? Као што је већ поменуто, правили су јасну разлику (не раздвајање!) између божанске природе (=суштине) и божанских личности (=ипостаси). Тако, свети Максим Исповедник говори да је Бог једнај јер је „једно Божанство“, мислећи на једну божанску природу или суштину. Бог је, наставља даље свети Максим, „целосна Јединица и целосна Тројица. Целосна Јединица по својој суштини и целосна Тројица по својим ипостасима.“ Дакле, једна је божанска природа коју пројављјују, чине је постојећом (=ипостазирају) три божанске ипостаси (=личности): Отац и Син и Свети Дух. Те три божанске Личности нису делови једнога Бога – божанска природа је „целосна у Оцу“ и „целосна у Сину“ и „целосна у Светоме Духу“. Такође, нису ни три Бога, јер „Целосан је и у целости Отац у целосном Сину и Духу; целосан је и у целости Син у целосном Оцу и Духу; целосан је и у целости Дух Свети целосно у Оцу и у Сину.“ Ниједан од Тројице као конкретна и појединачна личност није замислив без друге Двојице. Један је незамислив без многих који га као једног и непоновљивог потврђују у односу. Зато нису три Бога већ један Бог – јер није могуће замислити и издвојити као независне индивидуе Оца по себи, нити Сина по себи, нити Духа Светога по себи. Свети Григорије Богослов би рекао: „Ако је Један од искони, онда су Тројица.“ Из тог разлога исповедање вере у „Једнога Бога Оца“ повлачи и исповедање Свете Тројице.

 

Тај откривени начин Божијег постојања, где се једно и мноштво поклапају, Свети Василије Велики назвао је заједницом (грч. кинониа). Овакав начин постојања (=личност) дарован је и задат човеку, као икона и подобије Божије. Човек је биће заједнице. Попут божанске, и људска природа је једна коју треба да пројављују, односно да чине постојећом, многе ипостаси (=многе личности, многи људи). Но, људи су пали и разделили своју једну природу на мноштво самодовољних индивидуа. Отуда су Петар, Марко и Јован три човека, док су Отац и Син и Свети Дух један Бог. Људи живе палу индивидуалност, зато се једно и мноштво код њих не поклапају. Мноштво палог човека је распадање бића које коначно води у смрт. Отац и Син и Свети Дух су истинске Личности, зато се код Њих једно и мноштво поклапају. Остварење таквог, божанског начина постојања, кроз оваплоћеног Сина Божијег, представља спасење човека и света. Исти тај начин постојања оваплоћен је и у бићу Цркве – кроз коју се спасење човека и света дешава. Попут Бога, Црква је једна. Попут божанске једности ни црквена једност не значи самоћу. И она, цела и потпуна, постоји у многима, у заједници многих. Попут Бога, то црквено мноштво није множина усамљених, посебних Цркава које постоје „по себи“. Али, опет попут Бога, то црквено мноштво нису ни делови једне Цркве. Оно што је свети Максим рекао за Бога могли бисмо рећи и за црквено мноштво: целосна је Црква присутна у сваком појединачном у том мноштву. Као што је пуноћа а не део божанске природе присутна у Оцу, у Сину и у Духу Светоме, тако је и црквена пуноћа присутна у локалној Цркви. Црква је тамо где је Евхаристија, тамо где је сабрање на једно место: свештенства, ђакона и верног народа око једног епископа. Епископ са својим сабрањем (са својом епархијом) представља потпуну, целу Цркву, а не део Цркве. Но, као што Отац и Син и Свети Дух нису три Бога, тако ни многе локалне Цркве (епархије) нису индивидуализоване, одељене, Цркве по себи. У свакој локалној Цркви обитава Црквена пуноћа, али само онда ако постоји заједница, евхаристијско општење са другим локалним Црквама. Као што Оца нема без Сина и Духа Светога, Сина без Оца и Духа Светога, Духа Светога без Оца и Сина, тако нема ни појединачног црквеног идентитета, локалне Цркве без општења са многим другим локалним Црквама. У том евхаристијком општењу се у свакој локалној Цркви пројављује пуноћа бића Цркве, исто као што се у општењу Оца и Сина и Светога Духа пројављује (постоји) пуноћа боажсне природе у свакој појединачној божанској Личности. Истина појединачног идентитета није у његовим индивидуалним особинама већ у заједници. Идентитет Оца потврђује се односом са Сином и Духом Светим. Идентитет Сина потврђује се односом са Оцем и Духом Светим. Идентитет Духа Светога потврђује се односом са Оцем и Сином. „Особине“ божанских личности које су свети Оци истицали – нерођеност за Оца, рођеност за Сина и исхођење за Духа Светога, нису особине које им припадају „по себи“. Те њихове особине бивају лично њихове само у међусобном односу. Такав је случај и са бићем Цркве. Никакве особине „по себи“ не могу пружити црквени идентитет. Свако сабрање, колико год личило на Цркву, не поседује биће Цркве ако је лишено заједнице, евхаристијског општења са другим црквеним сабрањима (локалним Црквама). Без те заједнице са многима нема потврде црквеног идентитета, а све „особине Цркве“, па макар изгледале и као највећи подвиг и као мучеништво не вреде ничему (свети Кипријан Картагински). „Особине“ које не бивају у општењу већ остају „особине по себи“ јесу демонска онтологија и обмана. Таква сабрања нису и не могу бити Црква. На њима је само „јагњећа кожа“, али природа им није „јагњећа“ него „вучија.“

 

Ово је начин да се међу расколничким групацијама и разним другим парацрквеним сабрањима препозна и јасно одвоји истинита Црква. Заједница, евхаристијско општење је сигуран показатељ истинитости Цркве. Њоме (заједницом) се не потврђује само као црквена пуноћа једна локална Црква, већ и кључне четири службе које је конституишу (локалну Цркву). Епископ, свештеници, ђакони и верни народ бивају то што јесу само у међусобном  односу, у опшењу, у заједници. Зато је немогућа Света Литургија без епископа, свештеника. Али, немогућа је и без верног народа. Отуда је у Цркви важно помињање. Свештенство и верни народ који на Светој Литургији помињу свог епископа (свог Првог) тиме потврђују себе као Цркву, своје службе као црквене. Такође, епископ који помиње свог Првог (архиепископа или патријарха) тиме своју локалну Цркву потврђује као Цркву – јер кроз то помињање општи са многима (са другим црквеним пуноћама). Биће Цркве је икона бића Божијег. Тамо где је осамљивање, где нема помињања Првог, нестају црквене службе, нестаје Црква. Таква сабрања су парацрквена и расколничка – без обзира колико убедљива и привлачна била њихова „јагњећа кожа“.

 

 

Александар Милојков 

[Александар Милојков]

Наравно, администатор "Истина је само једна...." је избрисао све моје коментаре који су скриншутовани и постављени овде. Сад баш изгледа као патолошки случај који прича сам са собом. То и јесте њихова бољка - демонска онтологија, сами са собом.

[Александар Милојков]

[Натан]

Претерују, и једни и други.

Најбоље је да човек никога не слуша и да размишља својом главом.

[Џуманџи]

Александар Милојков, on 16 Jun 2014 - 13:41, каже:

Да ли је ико овде видео неки аргумент?

 

Najjaci utisak mi je konstatacija da se (pretpostavljam - neverovatnom brzinom) pretvarate u namcora kad god komentator nadje za shodno da to kaze...  :.mislise.

Bas je neki razgovor koji treba da se nastavi... 

[DYNABLASTER]

Najjaci utisak mi je konstatacija da se (pretpostavljam - neverovatnom brzinom) pretvarate u namcora kad god komentator nadje za shodno da to kaze...  :.mislise.

Bas je neki razgovor koji treba da se nastavi... 

 

Hehe ti si ovde nova, sad je Acke pitoma maca kakav je bio :0102_laugh:

[Џуманџи]

Svejedno, kakav je to dijalog? Evo, upravo "razgovaramo" i sad ti kazem da si prevrtljiva stoka. I? Jel' jesi (samo zato sto ja to kazem  (i to jer mi je "doslo")) ili sam pobedila u raspravi? 

Ovako ni deca ne komuniciraju, ipak su kreativnija u doskocicama. 

[Melhisedek88]

Нека људи виде о каквом се јаду и демонској гордости ту ради. Грубе и острашћене речи и никакви аргументи. Кидање речи из контекста, извртање реченог. Сатанизам на делу. За њих није потребан никакав др или мр, може их раскринкати ђак трећег разреда основне школе који слуша веронауку. Они нису само расколници већ и прави јеретици и секташи.

 

Odlicno.Onda im treba dozvoliti pisanje na forumu,jer vidim da je mnogo teologa prisutno,sto ce reci da nece biti problema da se ti Artemijevci javno raskrinkaju.

[DYNABLASTER]

Svejedno, kakav je to dijalog? Evo, upravo "razgovaramo" i sad ti kazem da si prevrtljiva stoka. I? Jel' jesi (samo zato sto ja to kazem  (i to jer mi je "doslo")) ili sam pobedila u raspravi? 

Ovako ni deca ne komuniciraju, ipak su kreativnija u doskocicama. 

 

Umem biti prevrtljiv, pa i stoka, kombinacija je isto moguca, tako da si pobedila