Митрополит Порфирије - предавања и разговори

[JESSY]

Кајање није само тренутак, то је доживотан процес. Покајање је Дар Божији. Све што ми сами можемо је да спознамо сопствену немоћ, остало је све уз Божију помоћ, па и Дар покајања. Свети Јероним, када је упитао: "Боже, шта да Ти принесем? Немам шта..." – добио је одговор: "Имаш. Своје грехе". То је једино што заиста и можемо учинити и принети – будност за сопствене грехе и свест о томе. Претпоставка покајања је вера у Бога. Говорио ми је један човек да је стално одлазио на исповест своме исповеднику и стално исповедао један исти грех у кога је увек изнова упадао, иако би се покајао. И свештеник би му сваки пут одговорио: "Ништа, чедо, устани". Никакав други одговор, никакво прекоревање, савети, само: УСТАНИ. Значи, немој да те Бог затекне у паду, већ устај. Треба увек бити пун оптимизма. Свети Никодим је говорио: "Не смете себе кињити због једног греха". Треба само спознати да си грешан, а не да анализираш, треба то да прихватиш и да се и даље бориш".

 

Покајање је аутентично кад непоколебљиво станемо на пут који води ка Христу, када Га безусловно волимо, а наша свакодневица ће можда бити испуњена привременим делимичним падовима и одступањима. Али, наше неодустајање да останемо на Христовом путу и чежња и жеља да се вратимо Христу кад смо се од Њега удаљили, у томе се крије тајна покајања.

[JESSY]

Васкршњи пост, смиао и значај

 

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Др Порфирије одржао је предавање на тему „Васкршњи пост, смисао и значај“, у просторијама Српског Културног Друштва „Просвјета“ у Загребу 5. марта ове године. За снимак овог предавања благодаримо Информативној служби Митрополије загребачко-љубљанске.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/15/03/13.03.15_zbor_-_mitropolit_porfirije_-_vaskrsnji_post_skpd_prosvjeta_final_64_kbps.mp3

[JESSY]

„Молитва - аутентични пут ка хармонизацији свих психофизичких сила човека"

 

Емитујемо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија на тему „Молитва - аутентични пут ка хармонизацији свих психофизичких сила човека“, које је одржао 12. марта 2015. године у Српског Културног Друштва „Просвјета“ у Загребу. За снимак предавања благодаримо радију „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/03/23.03.15_zbor_-_mitropolit_porfirije_-_molitva_svetog_jefrema_sirina.mp3

[Guest]

 

Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије гостовао је у емисији на ХРТ1 под називом "ЕКУМЕНА". Погедајте видео запис:

 

 

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Jakov Edeski]

Mitropolit dominira u svakom segmentu! Da je vise `vakih episkopa,gde bi nam kraj bio?!  :good2:

[JESSY]

У данашњој емисији чућете како је у Црквеној општини "Свети Сава" у Паризу беседио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, који је у овом граду боравио на позив Епископа западноевропског г. Луке. Митрополит је одржао предавање на тему "Велики пост у животу Цркве" 21. марта ове године, одмах по завршетку Васкршњег вечерњег богослужења. У име домаћина, сабрани верни народ Божији поздравио је старешина храма, протојереј-стварофор Никола Шкрбић. Митрополит је говорио веома поучно и надахнуто о значају, смислу и суштини Великог Васкршњег поста у животу Цркве.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/15/03/30.03.15_rec_pastira_predavanje_mitropolita_porfirija_u_parizu_64kbps_.mp3

[Guest]

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Данче*]

Митрополит Порфирије: О дијалогу, вери и жртвама верских секти и деструктивних култова

[3006]

Какво је уживање слушати га... Чини ми се, могао бих сатима.

И благо разочарење када се заврши, баш зато што се завршило.

[Рапсоди]

   петак, 17. јуни 2011.Како издржати самоћу када човек није у браку?

 

 

Епископ Јегарски Порфирије (Перић

Самоћа није категорија хоризонтале, и ми кад осећамо самоћу ми осећамо самољубље али самољубље као одсуства љубави према Богу.

Јер ако ми имамо заједницу са Богом и знамо да нас Бог воли, ми за друштво имамо најнеопходнијег, за пријатеља некога који је најпотребнији нама.

Дакле, ако имао Бога за пријатеља, ако смо са њим у заједници ми онда никада не можемо бити сами, и ако се трудимо да узвратимо у ту заједницу  увек ћемо бити у заједници са свима онима који су чланови евхаристијске заједнице, али опет и опет.. по мери нашег подвига и по мери наше љубави.

Дакле, кад год се осећамо да смо усамљени, да смо тужни, да смо напуштени, да нас нико не разуме морамо знати да имамо проблема са собом и са својим егоизмом и то је наш највећи непријатељ.

Морамо знати да се онда укључила у наш живот више него што је то потребно логика на уштрб љубави.

Логика има потребу да брани свој его, да брани своја права, према томе нема другог излаза него да пођемо путем крста, да пођемо путем распећа и путем жртве али увек имајући на уму Христа.

Зато што, ако ми хоћемо да испуњавамо заповести о љубави Божијој, заповест о жртви а при томе се не сећамо Христа, то ће нам онда постати терет и постаће мука.

То је као кад имате конфликт са неким нпр. муж са женом и сад муж зна,  да он треба да отрпи јер то каже Јеванђеље, а уопште се не сећа Христа и не види у томе могућност да у томе учествује у крсту Христовом, онда то његово трпљење ће постати гутање.

У ствари, трпљење када је у Христу и Христа ради, онда је то трпљење које ослобађа, које афирмише и које је пут у радост пут у живот.

Све зависи од нашег односа са Христом, нема ту много мудровања, све заиста једноставно. Све је врло, врло једноставно.

Христос воли сваког од нас на непоновљив начин и заувек, и тако какав јесте и Христос је сваког од нас већ васкрсао јер је већ смрт победио. Ту онда нема много мудровања, него само да препознамо и почнемо да живимо у складу са том љубављу такви какви смо, немоћни и јадни, искомплексирани и шта све не, али ћемо ићи мало по мало напред.

Ако ми међутим будемо чистунци, не пушимо, не пијемо, трпимо, лишавамо се разних природних својих потреба, јер све оно што се извитопери у грех и страст у основи и у потенцијалу постоји као богом дани природни потенцијал за љубав.

Ако ми дакле лишавамо себе свега што захтева наша природа, а не чинимо то Христа ради, не сећамо се Христа онда ћемо у најмању руку запасти у психозу.

Значи Христос је центар, и он је Истина, Он је Пут, Он је Живот. Према томе морамо се непрестано сећати Христа,  живети у Њему, живети за  Њега и онда ћемо на своје питање добити лак и једноставан одговор а увек ћемо бити радосни.

[JESSY]

 

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије одржао је 14. новембра 2015. године у Љубљани предавање на тему „Духовни изазови у XXI вијеку“.

Пред око двије стотине слушалаца који су попунили салу Парохијског дома, митрополит Порфирије је рекао да је циљ његовог предавања првенствено да у контексту Јеванђеља Христовог и предања Цркве размишљамо о себи и да у сусрету „са свијетом“ покушамо бити аутентични свједоци Христови. „То не зависи само од наших ријечи, него колико ће снажно бити наше свједочење зависи од нашега живота и тога колико се трудимо да живимо по Јеванђељу Христовом,“ нагласио је Митрополит.

Као један од важних духовних изазова који се јављају као искушење за православне хришћане у овом вијеку, Високопреосвећени је навео и постојање мноштва нових религијских покрета и култова који покушавају да понуде неки нови духовни пут различит од хришћанског.

„Већина њих имају у основи хиндуистичка учења помијешана са хришћанским, исламским и другим учењима. Таквих нових покрета је много и често не можете препознати разлику међу њима, а у правилу су потпуно различити од изворног и аутентичног хиндуизма или будизма. Они покушавају да на неки начин хришћанима учине прихватљивим елементе из тих источњачких религија, али се у суштини ту обично ради о маркетингу и тржишту религија, односно - лову на новац,“ рекао је Митрополит.

Он је истакао да је основна разлика то што ми хришћани вјерујемо у Бога као личност, а они у неки безлични апсолут. Ми вјерујемо у васкрсење из мртвих, док је за њих вјечност, која је циљ свакоме човјеку, за човјека као индивидуу и непоновљиву личност непостојећа, те да је циљ да се стопи са тим безличним апсолутом у коме губи самосвијест о себи.

„Ми вјерујемо да је Бог човјека створио по својој слици и прилици за вјечност, зато вјерујемо и у љубав, зато љубав има смисла. Јер ако нема вјечне перспективе и могућности да вјечно постојимо као непоновљиве личности које имају свијест о себи и о другоме, те ако не постоји могућност да иза смрти и даље постоји љубав међу нама, онда љубав, као таква, нема ни смисла. Вјерујемо да је Бог љубав по својој природи и да је из љубави створио овај свијет и човјека као круну свијета; да га је створио за вјечност управо да би живио у заједници љубави са Богом и са својим ближњима,“ нагласио је митрополит Порфирије.

Митрополит је додао да ми хришћани доживљавамо овај живот као дар Божји, а да је човјек је створен као психофизичко биће, те да су и душа и тијело два аспекта пројаве човјековог постојања и у вјечности која нам је намијењена као психосоматским и духовним бићима.

„Отуда се наша вјера темељи на васкрсењу из мртвих – и душе и тијела. Вјерујемо да је свијет добар и да је све добро саздано и вјерујемо у вјечни живот,“ истакао је Митрополит.

Он је рекао да се разлика између хришћанства и поменутих покрета види већ из тога што они вјерују да је материја и тијело зло кога се треба ослободити.

„Тијело се види као тамница за душу која је заправо одливак тог безличног божанства и душа као честица тог божанства има за циљ да се врати и стопи са тим безличним апсолутом. Да би се то достигло потребно је ослободити се везаности за материју, која се остварује кроз рацио, тијело и емоције, позитивне и негативне. Поставља се питање да ли и вољети може да буде штетно по духовно узрастање у крајњој инстанци. Зато имамо разне аутентичне источњаке који одлазе из свијета, живе потпуно индивидуалистички и баве се медитацијом, како би достигли нирвану, што значи потпуно угаснуће живота и било какве везе са овим свијетом - потпуну анестезију свих емоција и свих мисли,“ додао је Високопреосвећени рекавши и да за разлику од хришћанског начина живота гдје је смисао и циљ постојања заједница љубави вјерних међу собом и свих заједно са Богом, они говоре да је љубав, као брига за некога, нешто што те везује за овај свијет, спутава и руши.

Митрополит је упозорио да је логична посљедица за оне који дубински улазе у такве духовне контексте да се индивидуализују и да се везују за свог гуруа и ту духовну заједницу.

„Ако стичући неко „духовно искуство“ унутар кога ваше ближње посматрате као честице божанства које требају да се ослободе тог злог тијела и да се врате у своју постојбину, онда је јасно да ћете полако губити природни импулс љубави према њима. Питање заједнице и тема љубави су нешто што логички не постоји ту, без обзира што су то ријечи које се често употребљавају у њиховој реторици и не значе оно што ми знамо да би требале значити,“ нагласио је владика Порфирије.

Митрополит је истакао да је још једна битна разлика између хришћанства и поменутих култова то што они вјерују да се све дешава по закону карме, која је нека врста судбине у којој човјек не може да измијени ништа, док ми хришћани вјерујемо да постоји промисао Божји, али и слобода човјекова да унутар тог промисла кује своје спасење и учествује у чину спасавања.

„У Јеванђељу видимо мноштво чуда која се дешавају, гдје Христос исцјељује разне болести, али често прије него се чудо деси онај над киме се дешава потврђује своју вјеру у Христа, која није само увјерење да постоји некаква апсолутна сила него вјеру као повјерење, што већ чини однос - општење између онога над ким се чудо дешава и онога који чини чудо. И често Господ каже 'вјера твоја спасла те је', или 'иди и нека ти буде по вјери'. Та вјера је наше саучествовање и сарадња с благодаћу Божјом, с Богом, гдје је кључни фактор наша слобода,“ подсјетио је Високопреосвећени Митрополит и додао да Бог чак не чини чуда као аргументе за своје постојање, како би нас убиједио да ми морамо вјеровати, него тамо гдје већ предпостоји вјера ту се дешава чудо, па и у нашем свакодневном животу, само ако имамо довољно отворене духовне очи да то и препознамо.

При крају предавања Митрополит је нагласио да му је циљ био да слушаоце подстакне да се труде и чувају своју вјеру, али прије свега да том вјером живе.

„Што више будете живјели том вјером, утолико ћете више спознавати снагу те вјере и у исто вријеме несагледиве просторе које тек треба у духовном животу освајати,“ рекао је Митрополит.

Он је подсјетио да Црква постоји, прије свега, зато што смо ми жељни смисла постојања, зато што постоји смрт, а ми имамо потребу да живимо вјечно и то да да живимо вјечно са онима које волимо, те да Црква постоји зато што нам даје одговоре на та питања.

„Уколико живимо вјером и оним чиме смо се нахранили и напојили у недјељу на Литургији, онда то носимо са собом у свијет, и то нам бива инспирација, контекст и мјерило за све у нашој свакодневици, кроз шта налазимо одговор и спокој у себи.Треба да живимо Црквом увијек и непрестано, јер што више живимо Црквом бићемо богатији, а што будемо богатији, та тајна Цркве и живота у Цркви, тј. тајна Бога, бити блискија и све више ћемо имати потребу за приснијим јединством и заједничарењем са Богом,“ истакао је митрополит Порфирије.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

• Вера

|

[JESSY]

 

[Guest]

Нашем народу расутом по селима и градовима Хрватске потребни су храна, средства за хигијену, бела техника, пољопривредне машине. Они живе у условима хуманитарне кризе. Прилика је да Ви и ја сада заједно позовемо власти Србије, привреднике и све друге, да их се сете и укључе се у хуманитарну акцију коју води Црква у Хрватској.

 

„Дијалог, праштање, помирење - три су начела која ћу настојати да применим у пракси”. Ове речи, изговорене приликом инаугурације новог Mитрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, звучала су као завет и пре две године су у хрватским медијима изазвале врло позитиван одјек. Врсни новинар и теолог Драго Пилсел (однедавно и колумниста Експреса) тада је искрено написао да се јако радује владици Порфирију: “јер сам Хрват, а имам брата Србина, пастира којем могу отворити душу”.

Митрополит Порфирије (световно Првослав Перић), рођен је у Бечеју. Основну школу је завршио у Чуругу, а гимназију у Новом Саду. Године 1986. завршио је Православни богословски факултет у Београду. Годину дана раније замонашио се у манастиру Дечани. Постдипломске студије завршио је у Атини где је остао до 1990. године. По благослову Епископа бачког Иринеја, отишао је у манастир Ковиљ и 1990. године рукоположен у чин јеромонаха. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве га је 1999. изабрао за викарног Епископа јегарског при Епархији бачкој. Одбранио је докторску дисертацију Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу Светог Јована Златоуста на Богословском факултету у Атини (2004). Био је члан РРА, а од јула 2008. и председник Савета. У периоду 2010-2011. био је Епископ војни, а затим координатор за сарадњу Српске Православне Цркве и Војске Србије.

Ваш живот се циклично преображава у мисије. Најновија је помоћ сиромашнима. Ко су ти људи и како видите размере њихове патње?

Пре свега, желим да захвалим уредништву угледног „Експреса“ и Вама лично на могућности да мисију вршим, овога пута, заједно са Вама. Као и сваког свештеника и мој живот треба да буде непрекинута мисија и то управо у духу Христових речи: Као што је мене Отац послао и ја шаљем вас. Дакле, ја треба да своју мисију вршим сведочећи онога ко ме је послао, а то је сам Христос и Његова Црква. Начин сведочења, односно мисије, зависи и од потреба оних којима сам послан. Несумљиво је да је свим људима на сваком месту и у свако време потребна Реч Божја као основни васпитач, чувар савести, духовна утеха и правац кроз живот. Али, заједно са Речју Божјом, људи којима сам ја послан у Митрополији загребачко-љубљанској живе у специфично сложеним околностима и њима је заједно са духовном утехом потребна помоћ због немаштине. Економска криза у Хрватској погађа све, али нешто више православне Србе, највише због последица рата, окончаног, Богу хвала, пре двадесет година. Мерити, пак, њихову патњу или је упоређивати са патњом неких других који живе у изобиљу, али без љубави ближњег или су опрхвани себичношћу, није једноставно. На пример, са благословом Владике горњокарловачког Герасима, посетио сам и банијско село Мали Градац. Сиротиња, горштаци, али вредни, поносни, знају ко су и шта су. То што знају ко су и шта су надвладава сваки страх, сваку патњу.

Ко их је запоставио: Бог или људи?

Друго име за Бога је Љубав. И Бог Љубави никога не заборавља. А ми људи, уколико и заборавимо наш народ расут по селима и градовима Хрватске, прилика је да Ви и ја сада заједно позовемо власти Србије, привреднике и све друге, да их се сете и укључе се у хуманитарну акцију коју води Црква у Хрватској. Потребни су им храна, средства за хигијену, бела техника, пољопоривредне машине. Већ сам рекао да они живе у условима хуманитарне кризе!

Пре две године, приликом устоличења за митрополита рекли сте: “Спреман сам за дијалог са свима који нису сагласни са мојим идејама, али су отворени за њихово разматрање и разговор”. Какво је са овим у вези Ваше двогодишње искуство из Хрватске и Словеније?

Упознао сам нове пријатеље: новинаре, редитеље, глумце, музичаре, сликаре, политичаре, али највише обичан драг свет,  са којима делим темељна хуманистичка начела која треба да владају у међуљудским односима. Они су, поред православних, великом већином римокатолици, али има и оних који за себе кажу да су агностици. Ја их, препознајем у стиху Матије Бећковића: поједини неверници Бога лепше замишљају. Природно, упозано сам највише Загребчана - фину, достојанствену господу и даме, без обзира на социјални статус. Живот је наметнуо да са њима више разговарам и сарађујем, али не избегавам ни оне са којима нисам сагласан.

Време је такво да духовници морају бити и псхолози. Научили сте да прилагођавање може бити И причом И ћутањем. Шта је данас погубније по Вашу паству – говор или ћутање?

Ћутања има различитих. Уколико мислите на ћутање због страха да изразе свој идентитет, због неизвесности, страха као очекивања зла како каже Аристотел, онда је такво ћутање, по мом мишљењу и искуству погубније. Таква врста ћутања води у духовни и психолошки безизлаз: гетоизацију, апатију, депресију, самопоништавање. То није решење. Од првог дана, заједно са браћом епископима и свештеницима, настојим да српску православну заједницу изведем из стања гета. Да их охрабримо, да поново успоставе вертикалу свог православног духовног идентитета и достојанства. Мањи је проблем у селима, као у поменутом Малом Градцу, али преостали урбани Срби, због различитих, понекад и утилитарних разлога, затомљујући самосвест, губе и психолошку стабилност. Мада разлози за страх нису увек неосновани, до сада сам се уверио да, поред европских закона овде прописаних и хрватско друштво има капацитет да, упркос гласним појединцима, у потпуности прихвати право на равноправан живот православних Срба. А нама ништа друго и не треба.

Кад сте рекли да Вашу нову дужност не доживљавате само као ново послушање и задужење произишло из црквене хијерахије, већ истовремено и као личну мисију и одговорност, колико сте за ове две године задовољни приликама да ове две дужности повежете?

Као што на почетку рекох, мој живот треба да буде јединствена мисија: послушање, задужење, лична мисија и одговорност. Све заједно чини живот једног свештеника, па тако и мој. Прилике не бирамо. Да потсетим на речи блаженог спомена Патријарха Павла да од човека не зависе време и место на коме ће да се роди, али зависи да ли ће поступати као човек или нечовек. Нисам у потпуности задовољан колико сам учинио на афирмацији српске заједнице у Хрватској. Чини ми се понекад два корака напред три назад. Али, нити хоћу нити могу да одустанем.

Ваш екуменизам је био велика препорука за дужност у Загребу. Имате ли ваљане саговорнике међу духовницима Католичке Цркве и њихову помоћ?

Екуменизам је за мене синоним за мисију: сведочење, дијалог као суштинска претпоставка нормалног живота, природа Цркве. Наравно да међу католичим свештеницима имам ваљане саговорнике. Са некима делим блиске ставове, а са другима упорно разговарам и о ономе у чему се не слажемо.

Себе видите и у улози помиритеља. Данас је то незахвална улога у Вашем окружењу. Да ли је могуће помирење ако једна страна манипулише ирационалном мржњом и покушава је претворити у колективну?

Бити помиритељ увек је захвално. Најзахвалније. Ни једна средина није монолитна. Моје загребачко окружење поготово. Има, не мало, и оних који из својих користољубивих циљева манипулишу осећањима, стварајући од Срба дежурне кривце за све, економске недаће и слично. Kao у старом вицу о Јеврејима и бициклистима. Лондонски „Економист“ је прошле недеље писао о политици замрзнутој у осамдесетим или чак четрдесетим годинама прошлог столећа. Појединци за које се чинило да гледају унапред, дају аутоголове откривајући бирачком телу усташке претке. Замислите да се немачки политичар хвали дедом есесовцем из Аушвица. Али, довољно је овде људи који знају да је свака мржња ирационална сама по себи.

Током инаугурације коментатор ХРТ-а је на крају церемоније истакао да ће се Порфиријев говор “дуго памтити и препричавати”. Шта је остало од тог одушевљења од пре две године?

Одговор је једноставан: после речи прелази се на дела. На рад, стрпљив и упоран. Надам се да ће такав рад, када дође пуноћа времена, Господ благословити одговарајућим плодовима.

Кад сте цитирали мудрог Саломона: 'Боље комшија близу, него брат далеко', на кога сте мислили?

Соломонове речи су универзалне, важе увек и свуда. Али, једном сам о томе говорио: треба бити способан разумети и прихватити другог, другачијег, у овом случају суседа. За то је предуслов самосвест, укорењеност у сопствени идентитет, како би са љубављу прихватио другачије дарове које поседује комшија и помогао му да он прихвати тебе.

Порука проšлонедељна енглеске групе “Масив атак” у Пули: “Хрвати и Срби су сијамски близанци који се не подносе!” Суров поглед са стране или истина?

Већ сам говорио да је Фројдова теорија о „нарцизмима малих разлика“ веродостојно потврђена у српско-хрватском односима.

Интервју објављен у листу Експрес 9. септембра 2016. године

View full Странице

[Vrhovac]

 

[JESSY]

На почетку предавања у оквиру Љубљанских духовних вечери које ораганизује Црквена општина љубљанска, пред великим бројем слушалаца митрополит Порфирије је појаснио да је Бог у кога вјерујемо Света Тројица - Отац, Син и Свети Дух - дубинска и суштинска заједница личности и заједница љубави, модел живота који је у темељу живота Цркве и у темељу људског рода. -Стога смо и ми створени по слици и прилици Божјој да бисмо се реализовали као бића заједнице, поручиоје владика Порфирије и додао:

-Ми јесмо човек - остварена икона Божја, али се уподобљавамо Богу искључиво када смо бића заједнице. То не значи да свако мора бити физички окружен људима, јер није географски принцип тај који дефинише нас као бића заједнице. Можемо бити у пустињи, а да смо у интензивнијој заједници са свим људима света него неко ко живи у милионском граду, јер је то унутрашња категорија и питање љубави према другим људима која може да се манифестује пре свега и изнад свега кроз молитву, нагласио је Митрополит.

Он је истакао да је Бог још у Рају установио брак да би људима олакшао да дођу до смисла свог постојања. - До тога можемо доћи искључиво кроз заједничарење. Господ је већ по стварању човека благословио брак и том приликом открива циљ брака као свете тајне дајући заповијест - да двоје буду једно. Брак је од фундаменталног значаја за живот Цркве. Ми се данас у свету често суочавамо са одсуством било какве идеје о светости и било каквој вредности брака. Данас је то забава, или се чак сматра сувишним, спутавајућим за индивидуална права, слободе, за индивидуалну афирмацију, реализацију итд. Замислите какво је то отуђење од изворног значаја и смисла постојања да смо дошли до тога да се брак данас сматра штетним или отежавајућом околношћу за остварење личних права, констатовао је Високопреосвећени.

Митрополит је истакао да је Бог брачну заједницу установио да би се она развила у породицу, али пре свега да би се човек реализовао као биће заједнице - да двоје буду једно. -То је могуће постићи са оним што је смисао живота, оним за шта смо створени и оним што је наш основни потенцијал на коме се све темељи, а то је љубав. Љубав је заправо енергија која покреће све у нашем животу и та љубав има само два могућа смјера: љубав према себи и љубав према Богу. У зависности шта је од тога претежније, зависиће и наш однос према другим људима, а брак постоји да бисмо тај потенцијал развили онако како треба, нагласио је Митрополит.

Он је посведочио да нам је Бог дао љубав да бисмо могли да остварујемо заједницу и да бисмо, заправо, реализовали себе као бића заједнице, а дао нам је брак да бисмо ту енергију развијали унутар брака, не теоретски него практично и у свакодневном животу постајали љубав, тако да би се наш живот претварао у љубав. -Муж је добио жену и жена је добила мужа да би смо се, кроз свакодневни живот, у оквирима међусобних неспоразума, на темељима различитости, у оквирима несугласица, међусобног супротстављања, али и жртве и љубави и покушаја прихватања једно другога, научили да волимо. Добили смо тај потенцијал који тек треба да постане наш животни садржај. Муж је добио жену, да би научио да воли и да би се претварао у љубав, те да би кроз њу сви људи овога света постали његови ближњи. Јер ако се ту не научи да воли, у пракси и конкретно, где постоји и биолошка међусобна привлачност, нема шансе да ће икада икога волети, рекао је владика Порфирије.

Високопреосвећени Митрополит је нагласио да искључиви циљ и смисао брака јесте да двоје постану једно, али данас, нажалост, често имамо често ситуације кад двоје уђу у брачну заједницу, да у почетку постоји нека привлачност, љубав или допадање, али протоком времена они постану потпуни странци, а онда остају у брачној заједници или из практичних разлога или због деце, те додао да, уствари, деца долазе као нове саднице у брачну заједницу и ту треба да добију као највећи капитал и наслеђе управо љубав, како би и они са неким другим постали једно и потом наставили да се васпитавају и развијају у љубави као домаћој цркви.

-Често они који имају децу размишљају о томе како васпитати децу, па их бомбардују разним знањима информацијама, већ од предшколског узраста уче језике и оптерећују се разним непотребним стварима - правимо од њих мале компјутере, а заправо најбоља инвестиција и најбољи дар деци је међусобна родитељска љубав, рекао је Митрополит и истакао да  колико год је нормално и важно да се родитељи распну за своју децу и да читаво своје биће дарују својој деци, једнако је важно ако не и важније да непрестано, из дана у дан, узрастају у љубави, да њихова љубав расте и да се међусобно сједињују, јер ако то буду даровали својој деци, једну љубавну атмосферу и амбијент у коме расту, деца ће засигурно бити духовно и психолошки стабилна, а онда ће стицати и разна знања неопходна за живот.

-Да двоје буду једно могуће је кроз љубав, али је то немогуће без присуства Божјег, јер брак је увек заједница између мушкарца и жене где је благодат Божја присутна, нагласио је митрополит Порфирије. Он је подсетио да о значају брака најбоље сведочи сам Господ кроз чињеницу да је Он почео да открива себе као Спаситеља и Месију управо својим присуством на једној свадби. -Христос је на свадби у Кани Галилејској претворио воду у вино, управо да покаже да је брак тајна, да је брак чудо и да је брак, као простор остварења назначења због којег смо дошли на земљу, могућ једино кроз присуство Божје, кроз присуство Христово у нашој брачној заједници, рекао је Владика и нагласио да је брак је институција коју је нама људима Господ оставио као један педагошки простор и полигон, који нам олакшава да дођемо до подобија Божјег.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

• Богословље